Izleti za dušu: Još jedan sudar sa istorijom
Mesec dana ranije, sticajem okolnosti, propustili smo priliku da posetimo varošicu Draginac. Prilika da to popravimo pružila se vrlo brzo.
Polovina oktobra, tačnije 14. oktobar, važan je dan za ovaj kraj. Toga dana su pre sedamdeset osam godina nemački okupatori ovde streljali skoro tri hiljade žitelja, pa se u Dragincu održava pomen streljanima. A ova godina je dodatno značajna, jer osnovna škola „14. oktobar” proslavlja sto osamdeset godina postojanja. Pošto je Đuka jedan od najuspešnijih đaka te škole, uspeo sam nekako da ga nagovorim da se ponovo uputimo u dolinu Jadra.
Ponedeljak, 14. oktobar 2019.
Ovogodišnji oktobar je baš topao, pravo miholjsko leto, tako da mnogo ne razmišljamo o tome kako će nas vreme pratiti tokom današnje posete Jadru i Pocerini.
Na današnji dan Nemci su u Dragincu, Jarebicama, Velikom Selu, Cikotama, Koreniti i okolnim selima započeli streljanje lokalnog stanovništva. Streljanje se produžilo do 19. oktobra i život je izgubilo dve hiljade devetsto pedeset ljudi. Najmlađa žrtva je imala tri dana.
Usput sam se nadao da ću ponovo videti svog školskog druga Zorana Avramovića, koji je rodom iz Jarebica i takođe je u Dragincu išao u osnovnu školu.
Šta je prethodilo
Draginačka tragedija nije mnogo poznata u Srbiji.
Teritorija Zapadne Srbije bila je u ranu jesen 1941. oslobođena od nemačkog okupatora. U nameri da tu ponovo zavede okupacionu vlast, nemački vojni vrh je odlučio da ustanak uguši. Za glavnokomandujućeg je postavljen general Franc Beme, a izvršenje zadatka povereno 342. pešadijskoj diviziji, povučenoj sa fronta u Francuskoj, i 125. pešadijskom puku, dotad angažovanom u Grčkoj.
Naredba načelnika Štaba Vrhovne komande, feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdata 16. septembra, propisivala je da se pri prvoj pojavi nemira bez odlaganja primene najoštrije mere. U njoj se izričito kaže da jedan ljudski život u tim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću, pa se kao odmazda za jedan život nemačkog vojnika uzima smrtna kazna za pedeset do sto ljudi.
Šef Uprave Bemeovog štaba, Harold Turner, bio je još precizniji: da se krajnjom bezobzirnošću postupi bar u jednom mestu, kako bi se time zastrašili ostali delovi Srbije, i da kaznu mora iskusiti celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci. U istim naredbama stoji i da streljane treba zakopavati na usamljenim mestima i sprečiti postavljanje krstova na grobove, da se ne stvaraju mesta hodočašća.
Objave koje nisu izdate
Prve nemačke trupe došle su u Draginac 11. oktobra oko jedanaest časova. Tog i sledećeg dana nisu ispoljavale neprijateljstvo prema stanovništvu.
Muškom stanovništvu su putem letaka bacanih iz aviona, ali i preko kurira i viđenijih ljudi, poručivali da dođu u Draginac i uzmu „objave”, potvrde sa kojima se kasnije mogu slobodno kretati. Lakoverni su se odazivali i dolazili u Draginac, ali nisu dobijali nikakve objave: odmah su hapšeni i zatvarani.
Prvo masovno ubijanje izvršeno je 13. oktobra popodne, kada je izdvojena grupa od oko sto dvadeset ljudi i streljana na desnoj obali rečice Trnavice. Streljanje preostalih zatvorenika nastavljeno je i naredna dva dana.
Pošto u Dragincu nisu imali toliko zatvorenika i kvota nije mogla biti namirena, nemački vojnici su 16. oktobra krenuli u „čišćenje” Siminog Brda, Filipovića, Velikog Sela i Jarebica. Istu sudbinu doživelo je stanovništvo Korenite sedamnaestog i Cikota devetnaestog oktobra. Pored domaćeg stanovništva, u tim selima ubijen je i veliki broj izbeglica iz Slavonije, Srema i Mačve, koje se, bežeći ispred nemačke vojske, sklonilo kod rodbine i prijatelja. Zbog toga broj žrtava nikada nije mogao biti utvrđen sa potpunom tačnošću.
Svečanost
Sama svečanost se uglavnom odvija po ustaljenom šablonu, parastos, govori prisutnih političara i kratak kulturno-umetnički program. Dan je lep i topao, pa se okupilo dosta građana. Ne ostajemo do kraja, već se upućujemo u varošicu i školu.
Osnovna škola u Dragincu osnovana je 1839. godine, u vreme kada je u Srbiji postojalo dvadeset državnih i pedeset šest opštinskih škola. Pored nove zgrade, otvorene 1983, nalazi se i zgrada stare škole. Prilično je zapuštena, iako je tipična za školsku arhitekturu s kraja devetnaestog veka; napravljena je 1892. i najstarija je sačuvana zgrada u Dragincu.
Četrnaest doktora nauka
Priredba se održava u školskom holu. Đuka je jedan od đaka koji su napravili stručnu i akademsku karijeru. Škola je iznedrila četrnaest doktora nauka. Pored Đuke, svečanosti su prisustvovali i profesori Dobrivoje Tošković sa Arhitektonskog fakulteta i Slobodan Aleksić sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
Pored stalne postavke, u okviru koje su na panou fotografije doktora nauka koji su završili ovu školu, povodom jubileja organizovana je i izložba o istoriji škole, koja traje skoro dva veka.
Posle programa bivamo posluženi ručkom, pa se malo družimo sa Đukinim zemljacima i poznanicima.
Tekeriš
Putem kroz draginačka sela spuštamo se do regionalnog puta koji od Zavlake vodi prema Šapcu. Na njemu je selo Tekeriš, gde je podignuta spomen-kosturnica posvećena Cerskoj bici. Ovde su se vodile najžešće borbe, u noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine.
Centralni deo spomenika izgrađen je od neobrađenih kamenih blokova, u vidu gromade koja izlazi iz zemlje. Na vrhu je bronzani orao sa raširenim krilima i lovorovim vencem. Oko kosturnice su 2003. godine postavljene biste Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića i Pavla Jurišića Šturma.
Posle obilaska nastavljamo ka Šapcu, a onda se upućujemo za Beograd putem preko Obrenovca. Za nama je ostajao još jedan prelep jesenji dan i lep izlet u kome smo se još jednom susreli sa istorijom.
Izleti za dušu: Tragom istorije
Tragom istorije
Iako je ovo trebalo da bude nastavak tradicije, nekako se ovaj izlet nametnuo kao zamena za neostvareni boravak u Herceg Novom.
Mnogo toga nisam video u Srbiji. Jedan od tih krajeva je i prostor između Valjeva, Loznice i Drine, predeo koji obuhvata Podrinje, Jadar i Rađevinu. Planovi su bili veći, ali i ono što smo na kraju odabrali kao maršrutu podrazumevalo je prelazak oko četiristo kilometara. Naravno, tura se uvek mogla skratiti. Ipak, krenuli smo sa nadom da ćemo videti sve što smo predvideli. A ja sam se nadao da ćemo videti i malo više od toga.
Petak, 13. septembar 2019.
Izlet započinjemo kafom kod Maričića. Put do prvog odredišta, Kadinjače, uglavnom je poznat. Pošto vozim, naravno da ne mogu da uživam u čarima predela kroz koje prolazimo. Pogotovu Ovčarsko-kablarske klisure.
Klisura je od Čačka udaljena osamnaest kilometara, usečena između masiva Ovčara i Kablara. Duga je oko dvadeset kilometara i odlikuje se strmim stranama i meandrima Zapadne Morave. U njoj je Morava pregrađena dvema branama, pa su formirana veštačka jezera sa hidrocentralama Ovčar Banja i Međuvršje. Najveća dubina klisure je sedamsto deset metara. Poznata je po manastirima smeštenim na obe obale.
Izgradnjom tunela „Mečkovo brdo” magistralni put prema Crnoj Gori više ne prolazi kroz samu Banju. Obale reke unutar Banje su poslednjih godina uređene, i ako se nađe dobar investitor, Ovčar Banja bi mogla da postane značajan turistički potencijal Srbije.
Prema turističkoj tabli, neposredno iza tunela počinje regija Zapadne Srbije. Iza skretanja za vrh Kablara nalazi se i tromeđa opština Čačak, Požega i Lučani. Naselja kroz koja dalje prolazimo su Tučkovo, Jelen Do i Kratovska stena, gde se levo skreće prema Lučanima, a posle izlaska iz tunela stiže se do Guglja.
Ovuda je nekada prolazila i pruga uskog koloseka, kojom je na relaciji Beograd–Čačak–Užice–Višegrad–Sarajevo i dalje prema Jadranu saobraćao čuveni „Ćira”. Polovinom sedamdesetih izgrađena je pruga normalnog koloseka, koja je Čačak u Požegi spojila na prugu Beograd–Bar. Područje Požege poznato je po maglovitim jutrima, pa nije čudo što ovdašnje žitelje nazivaju Maglašima.
Iza Guglja ulazi se u Požešku kotlinu. Od Ovčar Banje se na tri mesta popravlja put, pa je saobraćaj regulisan semaforima. Srećom, prolazimo bez zastoja, uvek je bilo zeleno.
Srpski cepter
Prema Užicu prolazimo kroz Rasnu, Uziće, Gorjane, Sevojno i užičko predgrađe Krčagovo. Iza Uzića se levo skreće za Zlakusu, selo poznato po grnčarstvu.
Zlakuška grnčarija se izrađuje od dva prirodna materijala, gline i kalcita, koji se mešaju u jednakom odnosu, zidanjem na ručnom kolu; posuđe se donedavno peklo na otvorenoj vatri. Kalcit daje čvrstinu i otpornost na visoke temperature, a jelima posebnu aromu. Zbog toga se za zlakušku grnčariju odomaćio i drugi naziv, srpski cepter.
Zanimljivo je da nijedne od tih sirovina nema u samoj Zlakusi. Kalcit se doprema iz susednog Rupeljeva, a glina iz Vranjana kod Požege, tridesetak kilometara daleko, a ni u jednom od ta dva sela, gde sirovine ima, niko se nikada nije bavio grnčarskim zanatom.
U obližnjem selu Potpeć nalazi se spomenik prirode, Potpećka pećina. Istraživali su je Jovan Žujović, Jovan Cvijić i Radenko Lazarević. Za javnost je otvorena 1984. godine; uređeni deo obuhvata petsto pedeset pet metara, a ukupna dužina pećine procenjuje se na osam do deset kilometara.
Užice
Užice, kroz koje samo prolazimo, grad je na obalama Đetinje. Iznad njega se nalaze očuvane srednjovekovne ruševine, koje svedoče da je i tada bio važan grad. Prvi zapis naziva potiče iz 1329. godine.
Posle smrti cara Dušana Užice ulazi u posed Vojislava Vojinovića, a potom njegovog sinovca Nikole Altomanovića, čiji je grb i danas simbol grada. Knez Lazar i Tvrtko Prvi smatrali su Altomanovića protivnikom, pa su ga 1373. oslepeli i njegove posede podelili; tada je Užice pripalo knezu Lazaru.
Turci su Užice osvojili 1463. i ostali u njemu naredna četiri veka. Tek pred kraj devetnaestog veka počelo je da se razvija kao industrijski grad. Užice je bilo prvi grad u Srbiji sa elektranom sagrađenom na Teslinim principima, podignutom na Đetinji 1900. godine.
U Prvom svetskom ratu oslobođeno je 31. oktobra 1918. Na taj dan, sto godina kasnije, otkriven je Spomenik velikoj pobedi. Tokom nemačke okupacije 1941. Užice je bilo privremeno oslobođeno; za šezdeset sedam dana postojanja Užičke republike fabrike su radile, pruga i putevi funkcionisali, a novine i knjige štampane.
Kadinjača
Na pola puta do Kadinjače je raskrsnica na kojoj se levo odvaja stari put prema Tari i dalje Višegradu. Taj put prolazi kroz Biosku, kroz koju je išla i uskotračna pruga, pre nego što nastavi ka Kremni i usponu uz Šargan.
Konačno, posle četrnaest kilometara, stiže se do prevoja Kadinjača, gde se odigrala bitka između boraca Radničkog bataljona i drugih partizanskih jedinica. Većina boraca izginula je u okršaju sa desetostruko jačim protivnikom.
Pre nego što smo krenuli u obilazak, doručkujemo. Naravno, burek i jogurt. Pored ponekog automobila koji prođe putem Užice–Bajina Bašta, kompleksom odzvanja zvuk motornog trimera, zaposleni u Spomen-centru održavaju travnate površine.
Sa prevoja, na nepunih osamsto metara, puca pogled na Srbiju. Nekako najdalje dopire tamo prema Drini. Spomen-kompleks je otvoren u jesen 1979. godine; pre toga je ovde postojao samo spomenik u obliku piramide, izgrađen pedesetih. Na njemu su ispisani završni stihovi iz poeme „Kadinjača” Slavka Vukosavljevića.
Nastavljamo putovanje. Već na prvoj krivini nailazi se na odvajanje puta ka aerodromu „Ponikve”. Aerodrom je danas vojno-civilni i nalazi se na devetsto četrnaest metara nadmorske visine. Ima najdužu poletno-sletnu stazu na Balkanu i najveći broj sunčanih dana. Iako je izgrađen još 1983, korišćen je tek od 1992. godine; u periodu 1996–97. sa njega su išli i civilni letovi, jer je JAT uspostavio liniju Beograd–Ponikve–Tivat, ali je ukinuta zbog nerentabilnosti.
Ispod prevoja slede serpentine, zbog čega je ovaj put problematičan. Da bi se izbegli problemi, pogotovu zimi, predviđeno je probijanje tunela ispod Kadinjače.
Perućac
Ne zadržavamo se u Bajinoj Bašti, već nastavljamo ka Perućcu, trinaestak kilometara uzvodno.
U naselju Perućac teče verovatno najkraća reka na svetu. Duga je ravno tristo šezdeset pet metara, pa mnogi kažu da je Vrelo, bistro kao oko, dugo godinu dana. Ta reka, koja se posle kratkog toka i predivnog vodopada uliva u Drinu, ima sve što imaju i mnogo veće svetske reke: moćan izvor iz koga kulja beličasta voda, ribnjak na desnoj obali, vodenicu na levoj, jednu levu pritoku, naselje i dva mosta.
Pošto smo se parkirali, šetamo uz rečicu. Srećemo i druge putnike namernike koji su pristigli na obale Drine.
Pijemo kafu na terasi restorana „Vrelo”, ispod koje protiče istoimena rečica i tu se, pred našim očima, pretvara u vodopad kojim se uliva u Drinu. Uživamo u modrozelenoj vodi.
Kažu da reka ne menja dužinu ni milimetar, zbog čega se veruje da mladi, pre nego što stupe u brak, treba da dođu na njenu obalu, kako bi njihova ljubav ostala zauvek nepromenjena.
Posle kafe vozimo se ka brani hidroelektrane, a zatim kratko i putem koji vodi prema Tari. Nadamo se da ćemo izbiti na vidikovac sa koga se pruža pogled na branu, jezero i Drinu. Nažalost, ne nalazimo takvo mesto.
Kućica na Drini
Na dva kilometra od Bajine Bašte nalazi se Kućica na steni, jedan od simbola grada. Nastanak se vezuje za leto 1968, kada je grupa bajinobaštanskih dečaka napravila mesto za odmor na steni, od dasaka obližnje srušene šupe. Nabujala Drina je iste jeseni odnela daske, ali je ideja ostala. Sledećeg leta izgrađena je prva kućica; materijal je do stene prevožen čamcima i kajacima, a veći komadi spuštani u vodu nekoliko kilometara uzvodno, pa hvatani i izvlačeni.
Drina je kućicu plavila i odnosila više puta, poslednji put u decembru 2010. godine. Od 2011. ponovo krasi reku.
Manastir Soko
Do Ljubovije put vijuga pored Drine. Asfalt je uglavnom u dobrom stanju, tako da je vožnja ugodna.
U mestu Lonjin odvaja se put koji preko Mačkovog kamena vodi prema Krupnju. Sa njega se posle par kilometara odvaja uzak asfaltni put ka manastiru Soko.
Manastir se nalazi podno Soko Grada, na obroncima Sokolskih planina, i posvećen je Svetom Nikolaju Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Podigao ga je episkop šabački Lavrentije.
Prošli put kada sam bio ovde bila je neka proslava, pa je porta bila prepuna naroda. A i sve mi je delovalo nekako uređenije. Dok se odmaramo na klupi, prilazi nam poznato lice, predsednik pokreta „Dveri” Boško Obradović. Tu je zbog sportskih aktivnosti omladine pokreta.
U blizini su ostaci Soko Grada, srednjovekovne tvrđave koja nikada nije osvojena borbom, već je uvek menjala gospodare mirovnim ugovorima. Turci su se u njoj zadržali do 1862, kada su je pod pritiskom svetskih sila predali Srbima, koji su je minirali i dobrim delom uništili.
Mačkov kamen
Sledeće odredište bio nam je Mačkov kamen, poprište najkrvavije bitke Velikog rata.
U borbama od 16. do 21. septembra 1914. godine oko hiljadu sto pedeset srpskih vojnika dnevno je izbacivano iz stroja. Austrougari su trpeli dvostruko veće gubitke. Nikada, ni pre ni kasnije u tom ratu, nije poginulo toliko ljudi za tako kratko vreme.
Dok koračamo ka kosturnici, okružuje nas mir, koji kao da odaje večitu počast onima koji ovde izginuše. Topao septembarski dan i pogled na dolinu Drine i bosanske planine preko reke prosto nas mame da se što duže zadržimo.
Od Mačkovog kamena put se spušta prema Krupnju. Pored puta naslagana i umerena drva; ima ih čak i od prošle godine. U Krupnju tražimo put ka Zavlaci, jer želimo da svratimo u Đukino selo Cikote. Prolazimo kroz Ravnaju, gde je rođen profesor Tihomir Aleksić, jedan od pionira računarstva na ovim prostorima.
Do Đukine kuće ima par stotina metara. Produžismo do zaravni na vrhu sela, gde se nalazi spomenik streljanim stanovnicima Krivajca u krvavom oktobru 1941. godine. Kratko se zadržavamo, uživajući u pogledu na dolinu Jadra.
Jagnjeća koža
Pošto je bilo vreme ručka, počesmo da tražimo kafanu sa jagnjetinom. Po Đukinom kazivanju, u ovom kraju je pouzdan znak da u kafani ima jagnjećeg pečenja, okačena jagnjeća koža ispred kafane.
Prva kafana sa okačenom kožom bio je restoran „Most” na izlazu iz Osečine, kod takozvanog plavog mosta na Jadru. Pokazaće se da će do Valjeva to biti i jedina kafana na kojoj visi jagnjeća koža, a Đuka je očekivao da ih bude više.
Bez razmišljanja zaustavismo se ispred. Pečenje koje ćemo koji minut kasnije naručiti pokazaće se kao pravi izbor.
Put Loznica–Valjevo je u savršenom stanju i pravo je zadovoljstvo voziti se njime. Pošto smo već prešli preko trista kilometara, odlučujemo se da se u Čačak vratimo auto-putem. Za obilazak Zapadne Srbije i Podrinja prešli smo nešto preko četiristo kilometara.
Izleti za dušu: Neočekivani izlet
U Beogradu smo se našli pomalo nepredviđeno. Da ne bih smetao, krenuo sam u šetnju po gradu. Bar sam tako nameravao. Po glavi su mi se motale razne ideje, ali svakoj sam našao poneku zamerku. Kada sam seo u kola, odlazak na Avalu mi se nametnuo kao najzanimljiviji. Dan je bio predivan, a prilika da se baci pogled na Srbiju sa „krova” Beograda učinila mi se primamljivom.
Ostalo je bilo stvar inspiracije.
Nedelja, 1. septembar 2019.
Ne sećam se kada sam poslednji put bio na Avali. Sigurno je da tamo nisam bio previše puta. Valjda se najviše sećam prvog boravka sa tatom iz 1964. godine, i ona dva sa đacima u osmom razredu, u jesen 1967, kada nas je pokojni Boriša vodio vozom na izlet u Beograd, i u maju 1968, kada je cela škola u okviru Veselog karavana provela dan u Beogradu.
Na Avali nisam bio ni kao student, iako smo svake godine na studentsku povlasticu dodavali linije 401 do Pinosave i 601 do Surčina, kao opciju povlašćene vožnje izvan gradskog područja.
Prekrasan sunčan dan izmamio je Beograđane, ali i goste prestonice, tako da je na putu ka vrhu bilo puno vozila. Prvo zastajem pored spomenika sovjetskim ratnim veteranima, članovima delegacije koja je poginula u avionskoj nesreći 19. oktobra 1964, kada je „Iljušin-18″ udario u vrh Avale. Delegacija je letela na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Poginulo je osamnaest ljudi, među njima maršal Sergej Birjuzov i general-pukovnik Vladimir Ždanov, obojica i narodni heroji Jugoslavije. Spomenik je izvajao Jovan Kratohvil.
Neznani junak
Parkiram se kod hotela i krećem put spomenika Neznanom junaku. Podignut je 1938. godine, po projektu Ivana Meštrovića.
Pre toga su, 1922, stanovnici okolnih sela u blizini utvrđenog grada Žrnova podigli kameni spomenik na mestu groba nepoznatog palog ratnika iz Prvog svetskog rata. Posle više od decenije, po želji kralja Aleksandra, porušeni su ostaci Žrnova i na tom mestu izgrađen mauzolej.
Toranj
Avalski toranj projektovan je od 1959. do 1960, a građen od 1961. do 1964. godine. Bio je visok dvesta dva i po metra, jedini toranj na svetu čiji je presek bio jednakostranični trougao, koji je simbolisao srpski tronožac za sedenje. Projektovali su ga Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić, sa konstruktorom Milanom Krstićem.
Kod Race
Sa Avale se spuštam prema Dunavu. U Boleču zastajem kod poznate kafane.
Posle Boleča, sa leve strane prema Dunavu, ostaje Ritopek, a onda se stiže do Grocke. Ranije mi se činilo da je Grocka bliža Beogradu, ali ima prilično da se vozi. Povremeno se otvori pogled na Dunav, a zatim i na Ivanovačku i Gročansku adu. Nekada se u Grocku odlazilo na dobru ribu i riblju čorbu.
Najstarije jezgro Grocke, Gročanska čaršija, zaštićeno je kao prostorna kulturno-istorijska celina. Da je današnja glavna ulica od nastanka naselja korišćena kao čaršija, svedoče karakter i namena očuvanih starih kuća.
Rajinovac
Uz manastir Rajinovac u Begaljici vezana je legenda. Kod nekog bogataša Bugarčića služio je momak iz Bosne po imenu Raja. Kada je odslužio svoje, gazda mu je pošteno isplatio zarađene dukate. Raja je krenuo kući, ali su ga kod izvora sačekali Bugarčićevi sinovi, ubili ga, novac pokupili, a njega zatrpali kladama.
Posle dve godine našli su ga čobani i prijavili gazdi. Bugarčić prepozna svog bivšeg slugu i doseti se da su ga ubili njegovi sinovi, jer je jedan u međuvremenu sišao s uma, a drugi se ozbiljno razboleo. Da bi okajao greh, za istu sumu dukata koju je nekada isplatio Raji, na svom imanju nedaleko od izvora podigao je malu drvenu crkvu. U narodu je ostala priča da je crkvu podigao Rajin novac, pa se i danas zove Rajinovac.
Zlatni breg
Iza Brestovika put vijuga obalom Dunava. Između puta i reke smestile su se kuće i vikendice. Pošto je vikend sunčan, ima dosta ljudi.
Uočavam putokaz ka letnjikovcu dinastije Obrenović, vili Zlatni breg. Nalazi se u najlepšem delu Smedereva, okrenuta severu, prema Dunavu i banatskoj ravnici. Još 1829. ovde je knjaz Miloš kupio vinograd.
Kralj Milan uvodi raskoš u letnjikovac. Kraljevski par se ovde često odmarao, pa je izgledalo da se dvor preselio u Smederevo. Pored vile je izgrađeno igralište za kriket i golf, prvo u Srbiji. U tom ambijentu su kralj Aleksandar i kraljica Draga provodili najviše vremena, sklanjajući se zbog svog neobičnog braka, sve do pogibije 1903. godine.
Smederevo
Konačno stižem i do Smedereva, koje je izgradnjom tvrđave 1430. godine postalo prestonica Srpske despotovine. Kada je sagrađena, Smederevska tvrđava je bila najveća ravničarska tvrđava u Evropi.
Pod nemačkom okupacijom, 5. juna 1941, Smederevo je doživelo katastrofalnu eksploziju, koju je izazvala municija skladištena u tvrđavi. Poginulo je preko tri hiljade ljudi, a ceo grad je bio porušen i delom zatrpan zemljom.
Karađorđev dud je spomenik prirode, ali i znamenito mesto. Pod ovim stablom je 8. novembra 1805. vožd Karađorđe primio ključeve Smederevske tvrđave od turskog zapovednika, dizdara Muharema Guše. Predaja je izvršena svečano, Turci su Srbima ostavili mnogo topova i municije, a Karađorđe im je dozvolio da izađu iz Smedereva sa vojnim častima i lađama odu niz Dunav u Vidin.
Kraj dana
Javljam se Goranu i nalazimo se ispred njihove zgrade. Uskoro stižu i Mina i Julija. Sa Goranom odlazim do njihovog novog stana, u centru grada, u blizini Karađorđevog duda. Potom odlazimo na piće u obližnji kafić.
Zadržavam se neplanirano duže nego što sam nameravao, tako da u Beograd stižem tek oko četiri sata. Taman da ručam i odmorim se pre nego što ćemo Danka i ja da krenemo za Čačak.
Beograd kao izlet (4): Stari šlep i “Orašac”
Prelazim Dušanovački most. Malo je poznato da je napravljen za jednu noć i da je saobraćaj na auto-putu bio zaustavljen samo dva sata. Pre toga je saobraćaj regulisan semaforima i skoro svakodnevno su se dešavale nesreće. Inače, auto-put je napravljen duž nekadašnje ulice Stefana Prvovenčanog.
Popodne i veče provodim u stanu, jer je danas najtopliji dan ove godine, temperatura je dostigla trideset osam stepeni. Uveče se čujem sa Vojom i provodimo veče u kafiću „Med i mleko”.
Utorak, 13. avgust 2019.
Iako je i za ovaj dan najavljeno pakleno vreme, čekale su me udarne obaveze. U dva sata dogovor sa Smiljcem, Duletom i Buckom, a u pet viđenje sa kolegama iz generacije u „Orašcu”.
Kasnije se javi Smiljac i obavesti me o promeni plana, umesto u „Grmeču”, naći ćemo se na „Starom šlepu” u Zemunu. Zbog mogućnosti za parkiranje to mi je čak i više odgovaralo. A i sedeti na vodi je ugodnije.
Šlep je usidren na jednom od retkih koliko-toliko divljih delova obale usred Zemuna. Ima burnu istoriju, sagrađen je još u vreme Austrougarske i decenijama vukao tovare uz i niz Dunav, pa pregrmeo ratove i izbegao odvlačenje u staro gvožđe. Danas služi kao marina, klub sportskih ribolovaca i kafana.
Stigoh prvi, odmah posle i Smiljac. Malo pričekasmo Bucka, a onda i Duleta, koji se prilično teško kreće i praktično ne može bez štapa. Pošto mu ne odgovara sedenje na klupi, zamoli konobara za stolicu, po mogućstvu sa podmetačem.
Uz riblje specijalitete i pivo bavimo se temama koje nas vezuju u proteklih četiri i po decenije. Druženje je prijatno, pogotovu što se valjda nismo videli pune dve godine, od Smiljčeve svadbe.
„Orašac”
Vreme začas prođe, a mene čeka novo druženje. Plašim se gužve na beogradskim ulicama, ali neočekivano brzo stižem do Skupštine, iako sam vozio ulicama gde se očekuje najveća gužva, uključujući i Brankov most. Problemi nastaju tek od Pravnog fakulteta, i sve ono čega sam se plašio ostvaruje se na tih dvesta-trista metara.
Naravno, stižem poslednji i zatičem na okupu svoje nekadašnje društvo sa Elektrotehničkog, Avrama, Spiru, Radoja, Radovana i Ljubenka. Ovu dvojicu poslednjih nisam video od kraja studija. Sve u svemu, nismo se puno promenili. A svi smo, osim Radoja, živeli ili u Beogradu ili na rastojanju od stotinu kilometara od njega.
Ostatak popodneva proteče uglavnom u traženju teme za razgovor i onoga o čemu ćemo pre da pričamo: o zajedničkoj prošlosti, o svojoj potonjoj, ili o sadašnjosti.
Kada se rastadosmo, osetih setu za prošlim vremenima. Delimično mi to stanje ublaži viđenje sa Markom Acovićem, a gde bi drugde nego u „Med i mleko”. Kratko nam se pridruži i Voja Maksimović.
Tako se završi jedan po svemu naporan dan. Možda najtopliji ove godine, a za mene dodatno „topao” zbog viđenja sa toliko dragih ljudi.
Beograd kao izlet (3): Krunska, Kalenić, Pašino brdo
Na nižem vrhu Avale 1965. godine izgrađen je Avalski TV toranj, po projektu arhitekata Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića. Bio je najviša građevina u tadašnjoj Jugoslaviji. Srušen je u NATO bombardovanju 29. aprila 1999. godine. Obnovljen je i ponovo otvoren 21. aprila 2010, i izgleda gotovo identično kao prvobitni, samo je metar viši.
Posle skretanja za Beli Potok stiže se do ukrštanja sa Kružnim putem. Put ka stanu nastavljam uskom, ali skoro potpuno rekonstruisanom Zemljoradničkom ulicom, koja u Kumodražu izlazi na Vojvode Stepe. A onda sam Bulevarom Peka Dapčevića za par minuta u našem naselju.
Slavija
Pošto mi je duže vreme video-kamera pokvarena, odlučih da boravak iskoristim i odnesem je na popravku. Kako se servis nalazi na Slaviji, bila je to prilika da prvi put od preuređenja prošetam trgom.
Do osamdesetih godina devetnaestog veka na području današnjeg trga nalazila se velika bara, gde su Beograđani lovili patke. Oblikovanje ovog prostora u trg započeo je škotski preduzetnik Frensis Makenzi, kupivši veliki komad zemlje koji je podelio na manje parcele. Taj deo grada kasnije je nazvan Englezovac. Ovde je izgradio i sopstvenu kuću, koja je 1919. pretvorena u Socijalistički narodni dom, stecište radničkog pokreta.
Uoči Drugog svetskog rata počela je gradnja Mitićevog magazina, zgrade koja je trebalo da bude visoka šezdeset metara i time najviša u gradu. Posle rata trg menja ime u Trg Dimitrija Tucovića. Hotel „Slavija” otvoren je 1962, a 24. marta 1989. na trgu je otvoren prvi Mekdonaldsov restoran u istočnoj Evropi. Početkom ovog veka trgu je vraćeno ime Slavija.
Zbog uzastopnih građevinskih promena, Slavija je postala sinonim za ružno i arhitektonski devastirano područje. Poznata je i beogradska urbana legenda o „prokletstvu Mitićeve rupe”, nizu neuspelih projekata izgradnje moderne robne kuće. Ime nosi po Vladi Mitiću, koji je taj projekat neuspešno započeo još pre Drugog svetskog rata. Iako je kasnije postojao veliki broj rešenja, projekat ni do danas nije realizovan.
Krunska
U stan se uputih Beogradskom ulicom, kojom se kotrljaju i beogradski tramvaji. Skrenuh u Krunsku i nastavih ulicom Maksima Gorkog.
Krunska je jedna od beogradskih ulica koja je najviše puta menjala ime, čak dvanaest puta. Ovde se nalazi Genčićeva kuća, podignuta kao porodična kuća Đorđa Genčića, industrijalca i političara. Bio je ministar unutrašnjih poslova u vreme Aleksandra Obrenovića, ali i politički vođa zavere protiv tog istog kralja. Od 1952. godine u tom zdanju se nalazi Muzej Nikole Tesle.
Krunska se završava na skveru kod Kalenić pijace. To je najveća i jedna od najpoznatijih beogradskih zelenih pijaca, izgrađena 1926. godine na Kalenića guvnu, jednoj od zadužbina beogradskog dobrotvora Vlajka Kalenića.
Ulica koja je zadržala ime
Ulica Maksima Gorkog je jedna od onih koje su zadržale ime iz vremena kada sam došao na studije. Pored toga što prolazi pored Kalenić pijace, bila je poznata po Pošti, koja je građanima pružala najširi skup usluga.
Prolazim pored kafane „Stara Srbija”, što me uvek podseti na mog rano preminulog drugara Miloša Kuburovića. I na naše studentsko upoznavanje Beograda.
Od Južnog bulevara ulica se penje uz Pašino brdo. Nekada se ovo brdo nazivalo i Lekino, po Aleksandru Rankoviću, koji je pre Drugog svetskog rata ovde ilegalno živeo. Polovinom osamdesetih godina ovde sam stanovao u ulici Koče Racina 15.
Beograd kao izlet (2): Topola i stari drum
Uskoro se stiže do centra Topole, smeštene u podnožju stenovitog brda Oplenac. Gradić je na strateški važnom ukrštanju beogradskog, kragujevačkog, rudničkog i šabačkog druma.
Stari naziv Topole bio je Kamenica, po rečici koja protiče obodom grada. Današnji naziv se prvi put pominje u popisnim dokumentima austrijskih kartografa sa početka osamnaestog veka. Predanje kaže da je na samoj raskrsnici, gde su konačili trgovački putnici, izniklo veliko drvo topole čiji je hlad pružao idealno odmorište — pa je odredište „kod topole” prelo u naziv cele varošice.
Prestonica pa zgarište
Topola je prvi uzlet doživela u vreme Prvog srpskog ustanka. Karađorđe, rođen u obližnjem Viševcu, nastanio se uoči ustanka u zaseoku Krćevac. Postavši vožd, od Topole je napravio prestonicu oslobođene Srbije. Između 1811. i 1813. sazidan je utvrđeni grad sa trospratnim kulama i bedemima. Unutar njega bili su konaci i crkva Presvete Bogorodice, poznatija kao Karađorđeva crkva. Njena tri zvona, izlivena u topolivnici u Donjem gradu Beogradske tvrđave, bila su prva zvona koja su se oglasila u slobodnoj Srbiji.
Slomom ustanka i povratkom turske vojske, Karađorđev grad je srušen i zapaljen. Usponom kneza Miloša i smaknućem Karađorđa, Topola je izgubila svoj značaj.
Nov blistav trenutak doživeće usponom Karađorđevog sina, kneza Aleksandra, koji je obnovio očeve vinograde i voćnjake na padinama Oplenca. Povratak Obrenovića 1858. označio je nov dug period zapuštenosti. Posle pogibije kneza Mihaila, Namesništvo je Karađorđev grad stavilo na javnu licitaciju; Topolci i narod okolnih sela sakupili su novac i otkupili Karađorđevu crkvu za svoju crkvenu opštinu. Zapušteni ostaci grada su, kao uporište pobunjenika posle gušenja topolske bune 1877, sravnjeni sa zemljom.
Amanet
Dolaskom kralja Petra Prvog na vlast 1903, Topola beleži nov procvat i već naredne godine postaje samostalna opština. Budući da je kralj otadžbinu napustio kao dete i u izgnanstvu proveo četrdeset pet godina, razumljiva je jačina njegove vezanosti za zavičaj dedova. Ubrzo se posvetio ispunjenju amaneta svojih roditelja, da se u Topoli izgradi hram u kome bi se sahranjivali svi Karađorđevići. Brežuljak Oplenca bio je kao stvoren za ostvarenje tog sna.
Stari drum
Put prema Beogradu dalje vodi preko Krćevca, gde je Karađorđe imao obore. Sledeća raskrsnica donosi skretanje ka Viševcu, gde je Vožd rođen. Ubrzo se stiže do Belosavaca, pa Jagnjila i obilaznice oko Mladenovca.
Mladenovac leži u dolini reke Veliki Lug. Do 1882. godine ovde je postojalo samo nekoliko seoskih koliba; te godine je na drumu podignuta kafana „Kosmaj”. Kad je 1884. proradila pruga Beograd–Niš, ljudi su počeli da se naseljavaju i podižu kuće, dućane i radionice. Za varoš je proglašen 1893. godine.
U Maloj Vrbici je nadaleko čuvena kafana „MB”. Svi koji ovuda prolaze ne propuštaju priliku da probaju njihovo jagnjeće pečenje.
Nemenikuće i Ralja
U Vlaškom polju skrećem levo i prolazim kroz Nemenikuće. Selo je prilično veliko, sa skoro dve hiljade žitelja. Poznata je crkva posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu, u njoj je Arsenije Treći Čarnojević poslednji put pričestio Srbe pre prelaska u Austrougarsku. U ovom selu je rođen Milovan Vidaković, začetnik romana u modernoj srpskoj književnosti, koji je ujedno bio i protivnik Vukovih reformi.
Sledi selo Đurinci, gde se skreće prema Sopotu, smeštenom u podnožju Kosmaja.
Konačno se stiže do Ralje, koja pripada beogradskoj opštini Sopot. Ime je dobila po reci koja je deli na Gornju i Donju Ralju. Za vreme Turaka ovde je postojala mehana na drumu Kragujevac–Beograd, u koju su svraćali i noćivali putnici namernici. Kuće počinju da se grade tek kad je 1884. proradila pruga.
Beograd kao izlet (1): Preko Bućinog groba
Od dana kada sam pošao na fakultet, Beograd za mene više nije bio želja. Jednostavno, bio je potreba i mesto življenja, iz kog sam, naprotiv, ponekad imao potrebu da pobegnem. Kada sam ga definitivno napustio, nisam osećao nostalgiju. Sve do onog majskog predvečerja 2008. godine, kada sam osetio žal za Beogradom.
Kada smo kupili stan, učinilo mi se da ću tu želju za povratkom konačno ispuniti. Ali ni to se nije ostvarilo, čak i kada bih otišao na par dana, vreme sam uglavnom provodio u stanu.
Sada sam penzioner, i skori kraj leta učinio mi se zgodnim za povratak Beogradu. Povod je bio susret sa kolegama generacije iz sedamdeset druge sa Elektrotehničkog fakulteta, ali i sa dragim prijateljima Smiljcem, Duletom i Buckom.
Pošto se nisam žurio, imao sam priliku da razmišljam o krajevima kroz koje sam prolazio.
Ponedeljak, 12. avgust 2019.
Zatvaranje auto-puta do Ljiga otklanja potrebu za razmišljanjem na temu auto-put ili Ibarska. Pošto je ponedeljak pre podne, saobraćaj je pojačan. Dan je najavljen kao jedan od najtoplijih ove godine, pa sam se potrudio da krenem što ranije.
Otkako je puštena deonica Preljina–Dići, uglavnom nju koristim. Tek nekoliko puta u protekle tri godine prošao sam Ibarskom magistralom do Rudnika, a deonicu Rudnik–Dići za to vreme nijednom.
Ćudi jednog prevoja
Nema vozača sa dugogodišnjim stažom koji nije osetio ćudi prevoja Bućin grob. Pogotovu iz vremena kada je od Zagrađa ka prevoju, na visini od petsto dvadeset jedan metar, vodio put sa samo dve kolovozne trake. Nepredvidive vremenske prilike činile su da se za nekoliko minuta vreme promeni i da vejavica začas napravi nepremostive prepreke.
Pamtim zimu 1982, kada sam boravak u Čačku produžio za dva dana jer je prevoj bio zavejan. Ili poslednji dan 1979, kada smo valjda bili poslednji autobus koji je prešao Bućin grob pre nego što je saobraćaj obustavljen.
Pošto nameravam da idem preko Topole, na Bućinom grobu skrećem desno i vozim obroncima Rudnika.
Rudnik je hidrografski čvor Šumadije: odavde voda odlazi u slivove Velike Morave, Zapadne Morave i Kolubare. Zahvaljujući šumovitosti i klimatskim uslovima, još 1922. godine proglašen je za vazdušnu banju. Na strmom vulkanskom uzvišenju Ostrvica nalaze se ostaci takozvanog Jerininog grada; po predanju, ovde je umrla Prokleta Jerina, žena despota Đurđa Brankovića.
Hotel koji propada
Posle varošice Rudnik put prati tok Jasenice. Slede Guriševci, Jarmenovci i Manojlovci.
Jarmenovci su bili poznato turističko mesto, ovde je posle rata postojao hotel „Karađorđe” sa osamdeset ležajeva. Zdanje je podignuto 1934. kao zadužbina kraljice Marije, prvobitno namenjeno smeštaju ratne siročadi.
U okviru hotela je postojao bazen, bilo je i muzike uživo. Dolazile su mnoge poznate ličnosti; kažu da je ovde Dobrica Ćosić pisao „Vreme smrti”. Uvek je bilo puno gostiju. Na kraju je zdanje završilo kao smeštaj za izbeglice, a promenama vlasnika izgubilo je svaku namenu. Već petnaest godina tu nema nikoga, pa hotel propada.
Blaznavac i Stragari
Blaznava je najpoznatija po Milivoju Petroviću Blaznavcu, srpskom generalu i državniku. Bio je ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića, ministar vojni i predsednik vlade. Posle ubistva kneza Mihaila izvršio je državni udar i proglasio maloletnog Milana Obrenovića za kneza. Do Milanovog punoletstva činio je trojno namesništvo sa Jovanom Ristićem i Jovanom Gavrilovićem. Umro je aprila 1873. od posledica srčanog udara.
Stragari su tokom Prvog srpskog ustanka podarili veliki broj ustanika, među kojima Janićija Đurića, Karađorđevog sekretara, i Tanaska Rajića, barjaktara i junaka sa Ljubića. U blizini su ostaci srednjovekovnog grada Srebrenika, gde je 1426. despot Stefan Lazarević sazvao sabor i svog sestrića Đurđa Brankovića proglasio za naslednika.
Beli Venčac
Posle Donje Šatornje izlazi se na visoravan sa koje puca pogled na Venčac iznad Aranđelovca. Planina je poznata po majdanima mermera. Od tog mermera napravljene su mnogobrojne skulpture, one u parku Bukovičke banje, česma u Knez Mihailovoj ulici, fasada crkve Svetog Đorđa na Oplencu, ali i deo Bele kuće u Vašingtonu.
Prolazim kroz selo Vinču, čije je ime najverovatnije vezano za vinovu lozu. Još u tursko doba, krajem petnaestog veka, selo je važilo za bogato; danas se stanovnici pretežno bave voćarstvom i vinogradarstvom.
Na prilazu Topoli, u selu Božurnja, podignut je u stilu tradicionalnih nadgrobnih spomenika jedinstven obelisk sa uklesanim stihovima Vaska Pope, onima koji putnika pozivaju da se vrati ako je zemlju gazio, a da priđe ako je stopalom ljubi.
Izleti za dušu: Na dohvat ruke, a …
Oni su simbol naše male varoši, a opet nam je Ovčar uvek nekako bliži. A Kablar nas tako mami zbog pretpostavljenog pogleda na moravske meandre.
Jedini put sam se na Kablar popeo pre više od četvrt veka, 1992. godine, i to peške. U međuvremenu su stigle godine, ali nije iščilela želja za avanturom. I tako se, skoro neočekivano, Danka i ja nađosmo na putu za vrh Kablara.
Nedelja, 31. mart 2019.
Dok smo jezdili put Riđaga, u glavi mi se motala ideja o odlasku na Kablar. U selu smo se zadržali relativno kratko, pa predložih da krenemo put Ovčar Banje i negde usput popijemo piće. Sunčan i topao dan izmamio je mnoge Čačane, a tu su i putnici namernici, tako da u restoranu „Plaža” i na splavovima nije bilo mesta.
Zato iskoristih priliku i predložih da se uspnemo na Kablar, putem koji iza tunela „Mečkovo brdo” vodi na tu stranu. Danka se neočekivano lako složi.
Već od samog skretanja uočavamo da su u toku radovi na proširenju puta ka Rošcima. Dobar deo brda je skinut, a već se postavljaju i ivičnjaci. Tako je nekih tri-četiri kilometra, posle čega se nastavlja uzak asfaltni put koji i nije preterano oštećen. Mora se voziti pažljivo, jer je prilično opterećen, usput smo sreli nekoliko automobila čiji su putnici verovatno imali iste namere kao mi.
Hiljadu kazana
Na ovom pravcu nema mnogo kuća, praktično sve do prilaza vrhu, gde su se smestile kuće familije Čvrkić. Tu je i kazandžijska radnja Milana Čvrkića, koji je zanat nasledio od oca i dede. Kažu da je to jedina kazandžijska radnja na potesu od Kruševca do Valjeva. U njoj je za šezdeset godina postojanja napravljeno oko hiljadu kazana.
Kola ostavljamo gde i većina posetilaca. Tabla kaže da do vrha ima šeststo metara. Sigurno je to više, ali se ipak hrabro upućujemo uzbrdo. Ne žurimo. Usput srećemo one koji su već bili na vrhu, a jedna grupa mladih nas pretiče i ubrzano ode. Stižemo do zaravni na kojoj ima klupa za odmor, pa ne propuštamo tu priliku.
Kota 889
Konačno stižemo na vrh, na kotu osamsto osamdeset devet metara, gde je postavljen stub sa mesinganom pločom na kojoj su označeni vrhovi Srbije i njihove visine. Pred nama puca pogled na Ovčar, Ovčar Banju i dolinu Morave.
Na vrhu je priličan broj izletnika. Ovog puta uglavnom mlađih od nas, pa nam nekako prija što smo uspeli u poduhvatu.
Pogled malo kvari instalacija mobilne telefonije, za čije je potrebe izgrađen i objekat koji je naružio ambijent.
Iza njega se nalazi vidikovac sa koga puca pogled na meandre Zapadne Morave i na čačansku kotlinu. Vidikovac je uređen i ima zaštitnu ogradu, ali znatiželjnici ipak silaze na strme kablarske stene, valjda da bi napravili bolje fotografije.
Predivan pogled sa planine, pogotovu kad je vreme lepo a nije preterano toplo, prosto je očaravajući. Osećaj je takav da se želi što duže ostati. Ugođaj malo kvari izmaglica.
Silazak kroz Caganje
Ponekad silaženje bude teže od uspona, ali ovog puta nije. Brzo stižemo do kola, a onda počinje spuštanje niz Kablar, ali stranom koja pripada ataru sela Rošci.
Silaskom u dolinu Kamenice izlazimo na put koji od Čačka vodi Gojnoj Gori. Deo Rošca u dolini poznat je pod nazivom Caganje. Odavde, iz familije Maslać, potiče Dankina baba po majci Krstina. Vozeći se pored Kamenice, Danka pokušava da se seti gde su kuće njenih rođaka.
Vozim polako, pa tek sada uočavam mnogobrojne vikendice pored Kamenice. Neke su baš velike i arhitektonski sređene, a poneka čak ima i bazen. Pre tridesetak godina ovde smo dolazili na kupanje, kada je važilo mišljenje da je Morava zagađena.
Uskoro ulazimo u atar Prijevora. Prolazimo pored stare škole u koju je išla Dankina majka. Brzo stižemo do Trbušana, danas već predgrađa Čačka. A onda smo začas kući.
Izleti za dušu: Prođoh Levač, prođoh Šumadiju
U životu sam za mnoge stvari mislio da ima vremena. A godine su prolazile. Reklo bi se da sam proputovao svetom, a nisam video Srbiju. I sada, kada su me pristigle godine, rešio sam da konačno upoznam sopstvenu zemlju. Nemam neki plan, ali znam šta bih voleo da vidim. Trebaće mi samo malo dobrog zdravlja i kondicije.
Nedelja, 24. mart 2019.
Dankin odlazak na Dojran bio je prava prilika da se usput malo prošetam Srbijom. Trebalo je da je odvezem do Batočine, do restorana „Kapija Šumadije”, gde put Kragujevac–Batočina izlazi na auto-put. Sa nama putuju Nena Dašić i njihova koleginica Danijela iz Užica.
Stižemo pre autobusa iz Beograda, pa imamo vremena za kafu. Ubrzo stižu i putnici iz Kragujevca, a posle dvadesetak minuta i autobus, tako da putovanje može da se nastavi.
Sve vreme razmišljam kuda bih se vratio u Čačak. U mislima su mi dve mogućnosti, Levač ili Gruža. Nije mi prijatno da putujem sam, ali treba iskoristiti lep nedeljni dan. Dilemu brzo rešavam: čim sam prešao nadvožnjak, okrećem nalevo i upućujem se prema Jagodini. Dakle, cilj je proći Levač.
Bagrdan
Posle sela Miloševa stižem do Bagrdana, smeštenog na levoj obali Velike Morave. Ranije nisam prolazio ovuda, a toponim mi je poznat po istoimenom tesnacu, gde se između brda i Morave provlače auto-put i pruga.
Mesto na pola deli reka Osanica. Prilično je veliko i pruža se paralelno sa prugom. Zatim slede Donji Ribnik, Ribnik i Voljavče, pre nego što se stigne do Lipara, predgrađa Jagodine.
Na ulazu u Jagodinu stajem da podesim navigaciju. Nemam nameru da se zadržavam, hoću odmah prema Rekovcu. Iako u Jagodini nisam bio odavno, nije mi nešto ugodno da sam švrljam. Za obilazak ovakve destinacije treba imati društvo.
Očekivao sam da će me navigacija uputiti prema Gornjoj Sabanti, ali prolazim lošim putevima kroz Šantrovac, Lukar i Ursule, i konačno stižem u Rekovac. Ovde sam bio samo jednom, kada smo dolazili na sahranu Sašinom ocu. Mesto je nekako naduž, pa je teško odrediti gde mu je centar.
Kalenić
Na jednom skretanju uočavam putokaz za manastir Kalenić. Prolazim kroz Komarane, Motrić i Kaludru, i stižem do sela Prevešt, odakle je manastir na par kilometara.
Na parkingu ima svega nekoliko automobila. Već na prvi pogled vidi se da je oko manastira bilo radova. U porti vlada mir, nema nikoga. Samo na terasi konaka sedi par ljudi, ali iz daljine ne vidim ko su. Vrata na crkvi su zatvorena, pa ne pokušavam da uđem.
Manastir je ženski, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Kao svoju zadužbinu podigao ga je protovestijar Bogdan, ugledni velmoža despota Stefana Lazarevića. Crkva je sagrađena u moravskom stilu, zidana i oslikana između 1407. i 1413. godine.
Oparić
Od Prevešta nastavljam ka Lepojeviću i Opariću. To selo je postalo poznato po Janku Brašiću, rodonačelniku srpskog naivnog slikarstva. Danas je poznato i po vinariji čija tradicija seže do osamnaestog veka.
Iz Oparića nastavljam prema Trsteniku. Ređaju se dobro poznata sela, Milutovac, Velika Drenova, Medveđa. Umesto da pređem Moravu i nastavim magistralom, putujem levom obalom. Razmišljao sam da skrenem do Ljubostinje, ali pošto je prošlo dva popodne, valjalo je požuriti kući.
Blizak susret
Ređaju se Bogdanje, Grabovac, Lozna, Ugljarevo i Čukojevac. I eto me u Vitanovcu, na putu Kraljevo–Kragujevac. Ovde imadoh „blizak susret” sa traktorom. Iako je izgledalo žestoko, posledice su bile malo ulubljena plastika i oštećen nosač prednje tablice.
Ulaz u Kraljevo od strane Kragujevca baš je onakav kakav treba da bude susret sa gradom te veličine, odvojene kolovozne trake sa rasvetom i travnjakom po sredini. Ovaj deo grada bio je nekadašnja industrijska zona; sada su ostale samo zidine i veliki dimnjak „Magnohroma” i spomenik u obliku aviona, kao sećanje na nekadašnju Fabriku aviona. Na tom prostoru sada je Fakultet za mašinstvo i građevinarstvo.
Najstarije poznato ime za Kraljevo je Rudo Polje; pod tim imenom se pominje 1476. u turskom katastarskom popisu. Osvajači su ime preveli na turski, a narod je to pojednostavljeno izgovarao, Karanovac. Na molbu meštana, posle krunisanja Milana Obrenovića za kralja u manastiru Žiča, ime je 19. aprila 1882. promenjeno u Kraljevo. Posle Drugog svetskog rata, 1949, preimenovano je u Rankovićevo, a staro ime vraćeno je 1955. godine.
Kroz moravska sela
U Adranima se odlučujem za put kroz moravska sela, Mrsać, Bapsko Polje, Goričane i Mršince. Prolazim pored kuće mog školskog druga Dula Ječmenića. Roditelji su mu pomrli, tako da on i sestra sada ređe dolaze u rodno selo.
Setih se davnog leta kada sam kao student proveo par dana kod njih u Mršincima. Kako je tada sve bilo obećavajuće. A mi bili mladi i bezbrižni. Sada kroz selo prolazi asfaltni put. Ali nema više žitelja. Stari su uglavnom pomrli, a mladi sreću potražili u gradu.
Put kroz Mršince izlazi na stari put Kraljevo–Čačak, nešto pre varošice Slatine. Ovde je malo življe, jer su tu škola, prodavnice i kafane. Pošto je već skoro tri popodne, žurim da što pre stignem kući. Ostalo mi je još desetak kilometara.