Ne sećam se da je bilo neke obavesti na televiziji. Na dan praznika, prvog maja, u Kijevu je održan prolog čuvene biciklističke trke Varšava–Berlin–Prag. Kijev, obasjan suncem, bio je sav u prazničnoj atmosferi. Ogromna masa naroda prisustvovala je tom događaju. Najviše dece.
Istina u „Pravdi”
Posle prvog maja članci u „Pravdi” počeše da bivaju sve duži. Stigoše i alarmantni pozivi iz Beograda. Havarija u Černobilju postade vest i u samom Sovjetskom Savezu.
U Moskvi ostadoh do polovine maja i tek tada postadoh svestan razmera katastrofe koja je pretila Evropi. Zanimljivo je da posle one kišne subotnje večeri svi ostali dani protekoše bez kiše. Bilo je to pomalo neobično za proleće u Moskvi.
Patrijaršijski prudi
Pošto su procesori koliko-toliko sređeni, primopredaja bi zakazana za jun. Dužnost da to obavim pripala je meni. Pošto su bile iscrpljene pare predviđene za troškove, hotel je platio „Pupin”, a rezervisao „Progres”. Bio je to oproštaj sa Centralnim domom turista.
Smestiše me u hotel bez imena u Spiridonjevskom pereulku, skoro u samom centru Moskve, u reonu Presnja, u doba Sovjetskog Saveza zvanom Crvena Presnja, jer su u njemu bili organizovani najžešći proleterski protesti. U neposrednoj blizini je jezerce Patrijaršijski prudi, koje je Bulgakov ovekovečio u „Majstoru i Margariti”.
Nažalost, ovaj boravak se završi neuspešno. Komisija za primopredaju zaključi da procesori ne zadovoljavaju kriterijume da bi bili proglašeni završenim.
Dobrovoljno u Sibir
Vesko i ja se ponovo uputismo u Moskvu početkom septembra i uspesmo da završimo posao. Vreme smo provodili u Institutu, tako da sam Moskvu viđao samo na putu od hotela, onog istog u Spiridonovskom pereulku, do stanice metroa. Uveče smo se vraćali vrlo kasno, pa često nismo nalazili prodavnicu gde bismo kupili večeru. A za restorane smo bili suviše umorni.
Konačno dođe vreme da se projekat okonča. Opet se uputih sam na primopredaju. Tog oktobra 1986. u Moskvi se održavala velika jugoslovenska privredna manifestacija, pa su moskovski hoteli bili okupirani Jugoslovenima. Jedva mi nađoše smeštaj u hotelu izvan Velikog kruga, praktično van Moskve.
Na primopredaji se nađe i zamenik ministra trgovačke mornarice, koja je bila finansijer projekta. Kad je pritisnuo dugme za start sistema, ništa se ne desi. Tužno pogledah u predstavnika „Progresa” i rekoh: „Odmah da se prijavimo dobrovoljno za Sibir.”
Međutim, ispostavi se da ovog puta krivac nije bio PMO, nego računar na koji se priključivao.
Tako se završi deo mog života tokom koga sam više od dve godine proveo u Moskvi. Neko će pomisliti da je to sasvim dovoljno da se upozna taj veliki grad. Međutim, čak i da sam imao više vremena, Moskva je grad koji je teško upoznati, makar u njemu proveo ceo život.
Pasoš za dva dana
Pomalo neočekivano dođoh u priliku da se ponovo nađem u Sovjetskom Savezu. Povod je bilo skijanje na Kavkazu; kada mi je drugar nagovestio tu mogućnost, bez razmišljanja sam prihvatio.
A onda sam se setio da nemam pasoš. Par meseci ranije na parkingu u centru Beograda obijen mi je automobil i iz njega ukradena tašna, u kojoj je bio i pasoš. Odmah sam ga proglasio nevažećim, ali nisam krenuo u postupak dobijanja novog.
To sam uradio tek pošto smo uplatili aranžman. Očekivao sam da će trajati, pa sam pokušao da vidim može li neko od prijatelja da pomogne. Ali nije bilo vajde, pa sam normalno podneo zahtev. Službenica u Stanici milicije u Ljermontovoj ulici rekla mi je da dođem na razgovor 2. februara 1990. godine, jer je pasoš ukraden, pa je trebalo objasniti okolnosti.
Nažalost, drugog februara je trebalo da budem već na Kavkazu. Kada sam rekao da mi pasoš treba do trideset prvog januara, uputila me je kod načelnika pasoškog odeljenja. Dočekao me je mlađi čovek i veoma ljubazno saslušao. Upitao me je kad putujem; rekoh, u sredu, trideset prvog. Kratko je odgovorio: „Vaš pasoš će biti gotov u ponedeljak dvadeset devetog, dođite da ga podignete.”
Kad sam ga preuzeo, video sam da je kao datum izdavanja unet dvadeset šesti januar.
Otvaranje Mekdonaldsa
Na put krenusmo 31. januara popodne. Bio je to moj prvi let avionom od poslednjeg boravka u Moskvi u oktobru 1986. Smestismo se u hotel „Beograd 1″.
Od ulice Arbat sam više očekivao, jer su je već počeli nazivati boemskom četvrti. Ovako nas dočekaše blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to, jer bih voleo da je bilo lepše, ipak volim Moskvu. Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski sad, zidine Kremlja i naravno Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…
Idući ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen naziv Tverska, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu, na Puškinovom trgu.
