Putovanja – RASIN PERSONAL PORTAL

October 2, 2026October 2, 2026

Turska (8): Među dva carstva

Vožnja Bosforom

Pre poslednjih obilazaka krstarimo Bosforom. Vožnja brodom između dva mosta traje oko sat, a pored obala se smenjuju kuće bogatih Turaka, ekskluzivni restorani i izletišta. Zanimljivo je da Istanbul, grad na obalama tri mora, sa skoro dvadeset miliona stanovnika, nema plaža; nema ih ni na Bosforu, jer je on jedan od najprometnijih morskih puteva na svetu.

Na mestu gde se spajaju Bosfor i Mramorno more stoji svetionik poznat kao Devojačka kula. Duž obala se nižu stare tvrđave i letnje palate; sa jedne strane puca pogled na istorijsko jezgro sa Topkapijem i Ajom Sofijom, sa druge na soliter moderni Istanbul.

Pokušavajući da saznamo što više o svemu pored čega prolazimo, propuštamo da uživamo u opštem prizoru. Ali to je sudbina svih putnika namernika, i možda baš ono što nas tera da se mestima vratimo i nadoknadimo propušteno.

Patrijaršija iza zidina

Na obali Zlatnog roga, u kvartu Fener, nekada grčkom delu grada, nalazi se Vaseljenska patrijaršija, u crkvi Svetog Đorđa. To je prva među pravoslavnim crkvama; carigradski patrijarh je „prvi među jednakima”.

Crkva je skromna, bez kupole. Razlog je turski zakon koji je posle pada Carigrada zabranjivao da hrišćanske građevine nadvisuju muslimanske, pa današnji izgled podseća na ranohrišćanske bazilike. Unutra je veliki zlatni ikonostas, a najvrednija relikvija je crni stub za koji se veruje da je uz njega Hrist bio vezan pre raspeća; to je trećina izvornog stuba, a druga dva dela čuvaju se u Rimu i Jerusalimu.

U crkvu smo stigli kad se završavala subotnja liturgija. Na samim vratima prepoznadoh dva lika, vladiku Irineja i mitropolita Amfilohija, koji se žurno uputiše ka konaku.

Među dva carstva

Razgledajući tu skromnu crkvu, neminovno se nameće poređenje sa monumentalnom Ajom Sofijom, koja je nekada bila istočni svetionik hrišćanstva. Valjda nigde na svetu, kao na ovom razmeđu dva kontinenta, nije došlo do tako potpune smene dva moćna carstva. Dok oko nas tutnji dvadesetmilionski grad, ovde, skriveno među zidinama nekadašnjeg Fenera, na vizantijsku prošlost podseća još jedino grčka gospoda koja veselo čavrlja ispred crkve.

To je najbolji pasus u celoj seriji, i srž onoga što Istanbul jeste, grad u kome se jedno carstvo povuklo pred drugim, a od nekadašnje slave ostala tek grupa ljudi koji ćaskaju pred crkvom bez kupole.

Veliki bazar

Pred sam kraj radnog vremena odlazimo u Kapali čaršiju, Veliki bazar. Natkrivena je tržnica od skoro pedeset hiljada kvadratnih metara, sa četiri hiljade radnji, koja se širi i na okolne ulice, najveći pokriveni tržni centar na svetu. Osnovao ga je Mehmed Osvajač 1461. godine, da bi trgovcima obezbedio sigurno mesto. To je pravi mali grad sa svojim ulicama, prolazima, kapijama i raskrsnicama.

Derbi i oproštaj

Za oproštaj sa Istanbulom svratili smo i u moderni tržni centar u poslovnom delu grada. Ručali smo u društvu navijača Fenerbahčea, koji su uredno ispijali ogromne količine piva, jer se tog dana igrao veliki istanbulski derbi sa Galatasarajem. Plavo-žuti dresovi na sve strane, i pivo na svakom stolu.

Povratak

Nedeljno jutro osvanulo je za polazak kući. Istim putem kojim smo i stigli, preko Jedrena, pa kroz Bugarsku, vraćali smo se u Čačak, noseći sa sobom sliku grada koji stoji na dva kontinenta i između dva carstva.

October 2, 2026October 2, 2026

Turska (7): Sat koji je stao u devet i pet

Posle doručka upućujemo se u kvart Bešiktaš, gde se na obali Bosfora nalazi Dolmabahče, Nova palata. Podigao ju je sultan Abdulmedžid Prvi sredinom devetnaestog veka, po nacrtima jermenskog arhitekte Karabeta Balijana, i u nju se preselio 1856. godine.

Palata okrenuta Evropi

Za razliku od Topkapija, koji je bio orijentalni grad u malom, Dolmabahče je građena po uzoru na evropske dvorove, sa elementima baroka, rokokoa i neoklasicizma. To je i bio njen smisao: da pokaže da Osmansko carstvo ide u korak sa Evropom. Najveća je palata u Turskoj, sa gotovo tri stotine soba, a cena izgradnje premašila je pet miliona zlatnih funti.

U funkcionalnom smislu ipak je zadržala tradicionalnu podelu, na selamluk, muški, javni deo, i harem, privatni deo za sultana i porodicu, razdvojene ogromnim ceremonijalnim salonom visokim trideset šest metara.

Luster od četiri i po tone

Najpoznatija atrakcija su kristalne stepenice u obliku dvostruke potkovice, sa balusterima od bakara kristala. A u ceremonijalnom salonu visi najveći luster na svetu od češkog stakla, poklon britanske kraljice Viktorije, sa sedamsto pedeset sijalica, težak četiri i po tone.

Zanimljivo je da je palata od početka građena po najvišim tehničkim standardima, imala je gasno osvetljenje i engleske toalete sa vodom, čime se slične palate u kontinentalnoj Evropi tada nisu mogle pohvaliti; kasnije su uvedeni struja, centralno grejanje i liftovi.

Sat koji je stao

Posle ukidanja monarhije Dolmabahče je postala rezidencija predsednika. U sobi u haremskom delu, 10. novembra 1938. godine, u devet sati i pet minuta ujutru, završio se život osnivača moderne Turske, Mustafe Kemala Ataturka.

Posle njegove smrti svi časovnici u palati zaustavljeni su na to vreme. Danas, doduše, satovi pokazuju tačno vreme, ali u toj jednoj sobi sat i dalje stoji na devet i pet.

To je najsnažnija slika u objavi, i zato je u naslovu. Čitav život čoveka koji je napravio modernu Tursku stao je u jedan minut na jednom časovniku, i taj časovnik se ne navija.

Kraj posete dočekujemo u parku, sa pogledom na suncem obasjan Bosfor. Odatle nas čeka pristanište u Kabatašu i obilazak samog moreuza.

October 1, 2026October 1, 2026

Turska (6): Ostrva bez automobila

Dan je nudio izbor: kupovinu i obilazak onoga što nismo stigli, ili izlet na Prinčevska ostrva u Mramornom moru. Pošto se očekivalo lepo vreme, odlučili smo se za ceo dan u prirodi.

Ostrva izgnanika

Prinčevska ostrva su skupina od devet ostrva nedaleko od Istanbula, povezanih sa gradom stalnom brodskom linijom. U vizantijsko i osmansko doba služila su za slanje u izgnanstvo pretendenata na presto, po tome su i dobila ime. Kroz istoriju su nosila i druga imena: Monaška ostrva, zbog mnoštva manastira, i Crvena ostrva, po crvenkastoj nijansi stena.

Na ostrvima je zabranjen motorni saobraćaj, pa su glavna prevozna sredstva konjske zaprege i bicikli. Zanimljivo je da je prve četiri godine izgnanstva baš ovde proveo Lav Trocki.

Mramorno more — Pogled na Prinčevska ostrva iz vazduha

Predstava na brodu

Put ka ostrvima kreće brodićem iz Kabataša. Prati nas izmaglica, jata galebova i hladnoća na palubi. U salonu nas pozivaju na „predstavu”, koja se ubrzo pokaže kao promocija svakojakih potrepština, koju vodi spretan čikica. Posle nešto više od sat vremena stižemo na Veliko ostrvo i odmah krećemo u obilazak fijakerom.

Sok od nara i nelagoda oko vina

Po povratku šetamo gradićem i zalazimo u radnje tražeći suvenire. Svuda su tezge sa voćem, pa ne propuštamo sveže ceđen sok od nara, ovdašnji specijalitet, koji se cedi mehaničkim cediljkama kakve mnogi naši saputnici već kupuju na svakom koraku. Ručamo u restoranu na obali: riba, brancin ili orada, uz čašu dobrog vina.

Ovde se, priznajem, uvek osećam pomalo nelagodno kad treba da naručim vino ili pivo. Ipak je ovo muslimanska zemlja.

Taj detalj je mali, ali iskren i govori o putniku koji vodi računa o tome gde se nalazi, a ne samo o tome šta mu se jede.

Tursko veče

U hotel se vraćamo tek da se osvežimo, jer u pola osam krećemo na „tursko veče”. Nisam mnogo očekivao, prethodna takva iskustva nisu bila najbolja, sem onog u Marakešu.

Sala liči na pozorište u kome su sedišta zamenjena stolovima, jer uz predstavu ide i večera. Dočekuje nas pozdrav sa pozornice. Program čine turske pesme i igre, ali ono što većina čeka jeste orijentalni ples, ono što bismo mi prosto nazvali trbušnim. Služe se jela koja treba da podsete da smo u Turskoj, a par čaša vina su tu da se gosti opuste.

Kraj protiče u iščekivanju plesačice, „zvezde” večeri, koja navodno kasni zbog gužve u saobraćaju. U međuvremenu nas zabavljaju kako znaju, jedan gospodin čak pokušava da peva „srpske” pesme. Na kraju, prijatno i zabavno veče, više zbog atmosfere koju smo sami napravili, nego zbog programa, koji je namenjen turistima što Istanbul vide po onom principu „sad i nikad više”.

October 1, 2026October 1, 2026

Turska (5): Crkva koja je bila sve

Utonula palata

Pre Aje Sofije zavirujemo u Cisternu Basiliku, „Utonulu palatu”, podzemni rezervoar iz doba Justinijana, u kome se čuvala voda za carsku palatu, dovođena akvaduktom čak iz Beogradske šume. Svod se oslanja na tri stotine trideset šest mermernih stubova, poređanih u dvanaest redova, tako da podzemlje liči na svečanu dvoranu. Voda, prigušeno svetlo i odblesci stvaraju utisak nestvarnog mesta.

Crkva koja je bila sve

Posle kraćeg predaha upućujemo se ka najpoznatijoj crkvi na svetu, Svetoj Sofiji.

Prvu crkvu na tom mestu podigao je Konstancije Drugi u četvrtom veku; bila je najveća u gradu, pa su je zvali prosto Velika crkva. Izgorela je u požaru 532. godine, a Justinijan je odmah naredio gradnju nove, od kamena i mermera, da odoli i požaru i zemljotresu. Arhitekte su bile Antemije iz Trala i Isidor iz Mileta, a crkva je dovršena već 537. godine, za svega pet godina, uz deset hiljada radnika dnevno.

Kad je napravljena, bila je najveća hrišćanska bogomolja na svetu, i to je ostala gotovo hiljadu godina. Njena istorija je, u stvari, istorija samog grada: devetsto šesnaest godina služila je kao crkva, četiristo osamdeset jednu godinu kao džamija, a od 1935. godine, ukazom Ataturka, postala je muzej.

Ta jedna rečenica kaže sve o Istanbulu, isto zdanje bilo je i hrišćanski hram, i islamska bogomolja, i spomenik svima. Grčko ime Agia Sofia, „Sveta mudrost”, Osmanlije su prilagodile svom jeziku u Aja Sofija.

Stub koji plače

Osam velikih stubova doneto je iz Artemidinog hrama u Efesu, ružičasti iz Libana, podne ploče sa ostrva u Mramornom moru. U severnom brodu je „stub koji plače”, od poroznog mermera koji upija podzemnu vlagu — kad se prst stavi u otvor, oseti se vlaga. Po hrišćanskoj legendi to je otisak prsta svetog Grigorija; po muslimanskoj, mesto gde je sveti čovek pokušao da celu građevinu okrene prema Meki. Opet, kao i svuda u ovom gradu, dve vere i jedno mesto.

Dužd na galeriji

Na galeriji je mesto gde je, po predanju, bio grob mletačkog dužda Enrika Dandola, koji je umro u Carigradu. On je bio jedan od pokretača krstaškog pohoda na grad, navodno zato što je, kao mletački izaslanik u Vizantiji, nekada bio oslepljen. To je onaj isti Dandolo čija je unuka Ana bila žena Stefana Prvovenčanog; njegovo ime se, eto, i ovde ukršta sa našom lozom.

Topkapi

Sa druge strane je palata Topkapi, rezidencija osmanskih sultana skoro četiri veka. Sagradio ju je Mehmed Drugi Osvajač sredinom petnaestog veka, na mestu gradskih vrata koja su turski topovi srušili pri osvajanju grada, otud ime, „palata topovske kapije”.

Na vrhuncu moći bila je grad u malom, na sedamdeset hektara živelo je oko četiri hiljade ljudi. Odavde su se vodili svi državni poslovi; tu je bio i sultanov harem. Danas je muzej, sa dragocenom zbirkom u kojoj su, po verovanju, ogrtač i mač proroka Muhameda, Mojsijev štap i Davidov mač.

Za nas je zanimljiv jedan predmet koji se tu čuva, Hrvojev misal, raskošno ilustrovan rukopis na glagoljici, izrađen za bosanskog vojvodu Hrvoja Vukčića Hrvatinića početkom petnaestog veka. Kako je dospeo u sultanovu riznicu, posebna je priča, ali eto, i jedan od najlepših spomenika naše srednjovekovne pismenosti završio je u Topkapiju.

October 1, 2026October 1, 2026

Turska (4): Šest minareta zbog jedne reči

Posle doručka krećemo pešice do kvarta Sultanahmet, gde se nalaze Plava džamija, Aja Sofija i Topkapi, cilj današnjeg programa. Idemo ulicom Ordu, žilom kucavicom istorijskog dela grada.

S leve strane ostaju zdanja Istanbulskog univerziteta, najstarije visokoškolske ustanove u Turskoj, koja je počela sa radom 1453. godine. S desne su trgovačke radnje, narodski kvart sa mnoštvom grosističkih dućana, gde se nalazi dobra odeća po nižim cenama nego u buticima oko Taksima. U oči nam pada robna kuća sa imenom „Morava”, znak da je ovaj kraj popularan kod snabdevača naših butika.

Najstariji spomenik grada

Na kraju ulice, na Bajazitovom trgu, glavni je ulaz u Veliki bazar. Malo dalje je Konstantinov stub, najstariji spomenik iz hrišćanskog perioda grada, potiče iz četvrtog veka i originalno je bio visok pedeset metara, sa bronzanom statuom cara Konstantina na vrhu. Danas je od njega ostalo šest delova crvenog porfira.

Sultanahmet je najstariji deo grada, na poluostrvu okruženom Zlatnim rogom, Bosforom i Mramornim morem i mesto sa najvećom koncentracijom istorijskih znamenitosti u Istanbulu.

Šest minareta zbog jedne reči

Prvo odredište je Sultanahmetova, poznatija kao Plava džamija, koju je od 1609. do 1616. podigao arhitekta Sedefkar Mehmet-aga. Sultan Ahmet je želeo da svojom veličinom parira Aji Sofiji, naspram koje je i podignuta. Ime „plava” potiče od plave keramike kojom su obloženi zidovi.

Sa šest minareta postala je ravna najsvetijoj džamiji u Meki, pa je sultan, da bi se iskupio, poslao svog arhitektu da uz Haram-džamiju podigne sedmi. A najlepša je priča o tome kako je uopšte dobila šest minareta: po predanju, zbog nesporazuma sultana i arhitekte. Sultan je tražio altın, zlatne minarete; arhitekta je razumeo altı, šest. I tako je jedna pogrešno shvaćena reč dala gradu jedan od njegovih simbola.

To je najbolja priča u objavi, i zato je u naslovu. Čitav simbol Istanbula nastao je iz jedne pogrešno čuvene reči.

Hipodrom

Između Plave džamije i Aje Sofije prostiru se ostaci nekadašnjeg Hipodroma, u svoje vreme najvećeg na svetu, sa sto hiljada mesta. Gradnju je započeo Septimije Sever, a dovršio Konstantin Veliki oko 325. godine. Danas je to pešačka aleja sa tri preostala spomenika.

Teodosijev obelisk od ružičastog granita star je više od tri hiljade godina, donet je iz Tebe u Egiptu. Serpentina je bronzani stub od tri upletene zmije, prvobitno postavljen pred Apolonovim svetilištem u Delfima, u spomen na grčku pobedu nad Persijancima. A pozlaćene figure četiri konja koje su krasile Hipodrom odneli su krstaši, danas stoje na crkvi Svetog Marka u Veneciji.

Veza sa domom

Krstaški pohod koji je opustošio Hipodrom vredi pomenuti i zbog jednog imena. Predvodio ga je mletački dužd Enriko Dandolo, isti onaj čija je unuka Ana bila treća žena kralja Stefana Prvovenčanog i majka kralja Stefana Uroša Prvog. Tako se i na ovom mestu, hiljadama kilometara od kuće, dodiruje naša istorija.

September 30, 2026September 30, 2026

Turska (3): Grad na dva kontinenta

Pre nego što ćemo se smestiti u hotel, predviđeno je panoramsko razgledanje grada, prvo evropskog dela, pa prelazak na azijsku stranu. Pridružuje nam se lokalna vodičkinja Sabina.

Ovaj deo Istanbula zove se Fatih, što na turskom znači „Osvajač”, po sultanu za čije je vladavine 1453. osvojen Carigrad. Tu je većina istorijskih zdanja koja su obeležila sedamnaest vekova postojanja grada: Plava džamija, Sulejmanija koju je podigao Sulejman Veličanstveni, i carska palata Topkapi na obali Bosfora.

Predgrađa nas dočekuju sa mnoštvom novih zgrada i logotipima svetskih firmi. Poseban utisak ostavlja glavna autobuska stanica sa bezbroj perona i savremenih autobusa; kažu da je autobuski saobraćaj u Turskoj toliko razvijen da putnici na dužim relacijama dobijaju i jelo, a svaki autobus ima internet.

Galata i Zlatni rog

Spuštamo se do Zlatnog roga i prelazimo Galata most, u deo grada koji se zove Bejoglu. Galata, ili Pera, jedna je od najstarijih carigradskih četvrti; u srednjem veku bila je đenovljanski kvart, opasan bedemima, sa čuvenom Galata kulom na vrhu. Iznad je trg Taksim sa parkom Gezi, mestom otpora aktuelnoj vlasti, koja je tu nameravala da sagradi tržni centar.

Sa desne strane je istanbulska luka, načičkana kruzerima koji ponekad zbunjuju, jer liče na moderne višespratnice.

Preko Bosfora u Aziju

Pošto nam je cilj da upoznamo i azijsku stranu, upućujemo se ka Bosforskom mostu, puštenom u promet 1973. na pedesetogodišnjicu republike. Bosfor je moreuz koji razdvaja evropski deo Turske od azijskog, spajajući Mramorno more sa Crnim; dug je oko trideset kilometara, a na najužem mestu širok samo sedamsto pedeset metara.

Na azijskoj strani odredište je vidikovac na brdu Čamlidža. Prolazimo kroz uske uličice sa bogataškim vilama, jer je izgradnjom mostova azijska strana postala ekskluzivni deo Istanbula. Sa vrha puca pogled na oba dela grada, iako je dan maglovit, pa se velelepne građevine na evropskoj strani jedva naziru.

Uz obalu Mramornog mora naziru se nova naselja koja pokazuju da se Istanbul sve više širi na azijskoj strani. Na vrhu Čamlidže su i drugi turisti, došli da bace pogled na megapolis raširen na dva kontinenta.

September 30, 2026September 30, 2026

Turska (2): Sinanovo remek-delo

Doručkujemo u restoranu na vrhu hotela, sa pogledom na grad, pa krećemo u obilazak Selimije. Ta džamija, građena od 1568. do 1574. godine, najvažnije je delo najvećeg osmanskog arhitekte Mimara Sinana.

Kupola koja lebdi

Sinan je džamiju završio kad je već zašao u osamdesete. Podignuta je na platou na ivici grada i sa četiri minareta dominira okolinom; minareti su visoki oko devedeset metara, a široki samo četiri. Samo su carske džamije smele da imaju više minareta, Selimija ih ima čak četiri.

Njena kupola je viša od kupole Aja Sofije, što je Sinan voleo da ističe. Iznutra izgleda kao da lebdi, nepoduprta. Dok su starije džamije imale podeljenu unutrašnjost, Sinan je stvorio jedinstven prostor u kome se mihrab, niša okrenuta ka Meki, vidi sa svakog mesta.

Graditelj četiri sultana

Mimar Sinan bio je glavni arhitekta u službi četiri sultana. Pored dva remek-dela, Selimije u Jedrenu i Sulejmanije u Istanbulu, podigao je na desetine džamija, medresa, karavan-saraja, mostova i akvadukata.

Za nas je najzanimljivije njegovo nasleđe na ovim prostorima. Najpoznatije Sinanovo delo kod nas je most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu, a njegov učenik Mimar Hajrudin sagradio je Stari most u Mostaru.

Odlazak ka Carigradu

Jutro je sunčano, sa malo izmaglice. Dok neki od saputnika razgledaju unutrašnjost, mi ostali šetamo dvorištem koje već bojе jesenje boje. Spuštam se do spomenika Mimaru Sinanu, napravim par fotografija, pa se na trgu ispred džamije okupljamo za polazak ka glavnom odredištu, Carigradu.

Do Istanbula ima nešto preko dvesta kilometara, spojenih dobrim auto-putem. Nadomak grada pravimo pauzu za kafu, dobro dođe, jer je ona hotelska više ličila na ciguru.

September 30, 2026September 30, 2026

Turska (1): Bolesnik koji je ozdravio

Granični prelaz na turskoj strani svojom veličinom kao da najavljuje da stižemo u predvorje najvećeg kontinenta. A onih dvestotinak kilometara koliko se Turska pruža u Evropu ostaju kao spomen na sve one osmanske pokušaje da se dokopaju Beča i srca starog kontinenta.

Iako još uvek, po običaju, Turke optužujemo za neku našu civilizacijsku stanku, već prvi dodir sa turskom stvarnošću uverava nas da je, dok smo mi lamentirali nad zlehudom prošlošću, Turska otišla napred. Od „bolesnika na Bosforu”, kako ju je nazvao ruski car Nikolaj Drugi, postala je jedna od najbrže rastućih ekonomija na svetu.

Krenuli smo u pet sati. Put do Sofije uglavnom poznajem, pa su mi misli bile okrenute susretu sa Istanbulom. Ali pre njega čekali su nas Plovdiv i Jedrene.

Grad stariji od Rima

Plovdiv, drugi po veličini bugarski grad, sa istorijom dugom osam hiljada godina spada u najstarije gradove Evrope, stariji je od Rima, Atine i Carigrada. Leži u Trakijskoj niziji, na obalama Marice i u podnožju Rodopa. Kao i mnogi gradovi, formiran je na sedam brežuljaka, od kojih je jedan uništen, pa se danas prostire na šest. Kad ga je osvojio Filip Makedonski, dobio je ime Filipopolis; u Rimskom carstvu se zvao Trimontium, „grad na tri brega”.

Posle kratkog obilaska šetamo pešačkom zonom. Na spoju dve glavne ulice nalazi se Rimski stadion iz doba kad se grad zvao Filipopolis, a odmah pored višekupolna džamija Džumaja iz vremena sultana Murata Prvog. Glavna ulica podseća na beogradsku Knez Mihailovu, sa buticima svih svetskih marki, i neizbežnim lancima brze hrane, koje sam u dnevniku zapisao kao „obeležja globalizacijskog varvarstva”. Znak da su tekovine potrošačkog društva stigle i na nekadašnji istok Evrope.

Grad na tromeđi

Do Jedrena se ide dolinom Marice, najduže reke u unutrašnjosti Balkana. Put od Plovdiva je loš, sve do bugarskog Svilengrada; noć nas zatiče pred granicom, pa uz slabu signalizaciju čak i malo lutamo. Granični prelaz sa turske strane je ogroman, nigde nisam prešao granicu sa toliko traka. A odmah iza nje dočekuje nas auto-put sa savršenim kolovozom. Kažu da je Turska za poslednje četiri godine izgradila preko dve i po hiljade kilometara auto-puteva.

Jedrene su od bugarske granice udaljene dvadesetak kilometara, a od grčke samo sedam, pa su praktično grad na tromeđi tri države. Kod nas su poznate po turskom imenu Edirne. Rimski car Hadrijan osnovao ih je na mestu tračkog naselja i dao im ime Hadrijanopolis, od čega su izvedene i slovenske varijante, Drinopolje, Odrin.

Položaj u ravnici, na ušću dve reke i nadomak granice dva kontinenta, učinio je Jedrene toliko važnim da se pod njegovim zidinama kroz istoriju, sve do dvadesetog veka, odigralo šesnaest značajnih bitaka. Kod nas se ime tog grada najčešće vezuje za Prvi balkanski rat 1913, kada su ga, posle duge opsade, uz pomoć Druge srpske armije zauzeli Bugari.

September 29, 2026September 29, 2026

Maroko (10): Kiša nad Andaluzijom

Posle šest dana u Maroku, četiri dana na španskoj obali bila su predviđena za odmor. Baza je bio Toremolinos, letovalište na Kosta del Solu odakle je i počela cela avantura.

Selo koje su promenili turisti

Toremolinos je nekada bio siromašno ribarsko seoce, prvo mesto na Kosta del Solu koje se razvilo kad je krajem pedesetih počeo uspon turizma u Španiji. Kada je 1959. otvoren hotel „Pez Espada”, bio je to prvi luksuzni hotel na celoj rivijeri; za nekoliko godina novi hoteli i klubovi potpuno su promenili lice mesta.

Jedan detalj mi je privukao pažnju: 2012. godine Mekdonalds je zatvorio svoj restoran u srcu Toremolinosa, a za njim su otišli i drugi lanci brze hrane. Ostali su restorani na plaži sa svežom ribom i plodovima mora. Ispada da je, bar ovde, domaća kuhinja nadjačala svetske lance, što se retko dešava.

Malaga u kiši

Na Uskrs pravimo izlet u Malagu, drugi grad Andaluzije, koji su feničanski moreplovci osnovali u osmom veku pre nove ere. Obilazimo katedralu, sagrađenu na mestu nekadašnje džamije i sama nedovršena, jer joj nedostaje južni toranj. Kao i Toranj Hasan u Rabatu, i ona stoji vekovima nezavršena; kao da me je nedovršenost pratila celim putem.

Malaga je i rodni grad Pabla Pikasa; posetili smo muzej posvećen njemu, sa radovima koje je poklonila njegova porodica.

Ali Malagu će nam obeležiti kiša. Zbog nje nismo videli čuvenu uskršnju procesiju, pa smo, već pokisli, sedeli u restoranu i čekali predah u pljusku. Iskoristili smo ga da odemo do luke i ručamo sardine sa roštilja.

Ni naredni dan nije bio bolji, Malagu smo, umesto razgledanja, proveli u velikoj robnoj kući, čekajući da kiša stane. Nije stala.

Duga nad Toremolinosom

Jedno jutro nas je, na putu ka Malagi, ispratila duga prema obroncima Sijera Mihasa. Bio je to redak lep prizor tih dana.

Poslednje veče u Španiji završili smo u hotelu, uz pesmu i klavirsku pratnju Mire iz Kragujevca, pa se boravak „umetnički” zaokružio.

Sunce koje je zakasnilo

Jutro poslednjeg dana osvanulo je sunčano, baš kad je trebalo krenuti. Silazimo još jednom do obale; šteta što vreme prethodnih dana nije bilo ovakvo, možda bismo se i okupali. Ali tako to biva: Sunce je stiglo tačno na dan rastanka.

Uveče smo poleteli za Budimpeštu, a odatle autobusom za Čačak, istim putem kojim je, deset dana ranije, počela ova avantura na dva kontinenta.

September 29, 2026September 29, 2026

Maroko (9): Toranj koji nikad nije dovršen

Iz Kazablanke se za manje od sat vremena prebacujemo u Rabat, glavni grad Maroka i drugi po veličini. Leži na ušću reke Bu Regreg u Atlantski okean; preko reke je grad Sale, koji se administrativno vodi kao poseban, ali je zapravo spavaonica Rabata.

Osnovan je u dvanaestom veku kao ribat, utvrđena vojna postaja za vojsku koja je trebalo da krene u rat protiv Španije. Treći almohadski vladar preselio je ovamo prestonicu i nazvao je Ribat al-Fatah, „Pobednička tvrđava”, od čega potiče današnje ime.

Gnezdo gusara

Rabat ima i burnu prošlost. Posle 1609. godine Rabat i Sale postali su utočište andaluzijskim Mavrima proteranim iz Španije. Oni su osnovali gusarsku državicu Bu Regreg, koja je opasno ugrožavala plovidbu Mediteranom. Trebalo je više od dva veka i zajednička akcija evropskih pomorskih sila da se gusarstvo suzbije. Od 1912. godine Rabat je prestonica francuske kolonije Maroko, umesto dotadašnjeg Fesa.

Groblje na rimskim ruševinama

Obilazak počinjemo nekropolom Šela, na jugoistoku grada. To je mesto gde su sahranjene generacije sultana dinastije Marinida, a izgrađeno je na ruševinama antičkog grada koji su Rimljani osnovali oko 40. godine nove ere, a i on sam na još starijem feničanskom naselju. Slojevi na slojevima: Feničani, Rimljani, Berberi, pa marokanski sultani, svi na istom mestu.

Toranj koji nikad nije dovršen

Najznačajniji spomenik je Toranj Hasan, minaret džamije koja je krajem dvanaestog veka trebalo da bude najveća na svetu. Ali graditelj, isti onaj Jakub al-Mansur koji je podigao Kutubiju u Marakešu i Hiraldu u Sevilji, umro je pre nego što je dovršio delo. Minaret je dostigao četrdeset četiri metra, otprilike pola predviđene visine i tako ostao zauvek. Od same džamije ostalo je dvesta stubova i počeci nekoliko zidova.

Pored nedovršenog tornja nalazi se mauzolej Muhameda Petog, kralja koji je Maroku doneo nezavisnost, pa staro i novo stoje jedno pored drugog.

Grad bez bila

Smeštamo se u hotel „Rive”, naše poslednje konačište u Maroku. Posle večere pokušavamo kratku šetnju, ali brzo odustajemo i vraćamo se na počinak.

Rabat je bio naše poslednje boravište u Africi. Upoznali smo neke od njegovih najvažnijih znamenitosti, ali nekako nam je, sem možda u Marakešu i medini u Fesu, svuda nedostajao onaj pravi susret sa duhom grada, sa njegovim bilom.