Putovanja – RASIN PERSONAL PORTAL

September 13, 2026September 13, 2026

Sovjektski Savez (6): Sto ne radi

Hotel „Južnaja”

Cilj mog sledećeg putovanja bilo je prikupljanje informacija za magistarski rad. Put i boravak plaćao je Institut, pa nisam mogao da računam na skupi Centralni dom turista. Zamolili smo kolege iz Moskve da mi rezervišu smeštaj u hotelu „Južnaja”, takođe na Lenjinskom prospektu, ali bliže centru.

Od tada je prošlo četiri decenije. Pošto sam bio sam i nisam imao sa kim da se podsećam na te dane, mnogo toga je izbledelo. Ipak, zahvaljujući internetu, osvežih pamćenje.

Hotel se nalazi na broju 87, na uglu sa ulicom Garibaldi, ali više ne radi. Nađoh čak i fotografiju iz 1963, kada je bio nov, na njoj zaista izgleda impozantno. Dvadeset godina kasnije izgledao je prilično zapušteno. Verovatno je bio namenjen domaćim gostima; izgleda da su sami spremali hranu, jer se osećao miris zaprške, pre svega luka.

Čerjomuška pijaca

Deo Moskve između Lenjinskog prospekta i Profsojuzne ulice zove se Novi Čerjomuški. Ovde je poznata Čerjomuška pijaca, gde su se tada mogli kupiti proizvodi sa malih seoskih poseda, mnogo kvalitetniji nego u prodavnicama, ali i znatno skuplji. Jedan dan sam iz Instituta svratio na pijacu, što je za mene bio poseban doživljaj.

Sto ne radi

Jedno veče sam otišao na baletsku predstavu u Boljšoj. Tu sam upoznao neke naše turiste. Pošto su me pitali gde se može dobro večerati u Moskvi, predložio sam „Aragvi” i otišao sa njima. Tu sam pokazao svoje „umeće” da sa tri rublje umilostivim livrejisanog vratara da nas pusti u restoran, koji je inače bio poluprazan.

Setih se one priče kada su Boško, Meda i još neke kolege svratili u „Aragvi” na večeru. Vratar im je rekao da mesta nema. Ali oni su i pored toga ušli i zatekli praznu salu. Seli su za sto, a onda su došla dvojica konobara i ispred njih odnela sto, uz komentar: „Sto ne radi.”

Gluvi prozori

Jedno veče me Ruben Asratjan pozva na večeru kod njega. Iz Instituta odosmo u nabavku, riba, jaja, pečurke i pivo. Pored Rubena i mene, na večeri su bili Aleksej Makarov i Serjoža Sverdlov.

Dok smo mezetili i ispijali pivo, gledali smo zanimljiv kviz Šta, gde, kada. Pitanja su postavljali gledaoci, a odgovarale grupe takmičara; za tačan odgovor dobijale su knjige. I danas se sećam tri pitanja.

Šta povezuje pesnika Žukovskog, slikara Brjulova i pesnika Tarasa Ševčenka? Šta znači reč mir u naslovu Tolstojevog romana? I zašto se prozori na krovu Manježa zovu „gluvi prozori”?

Odgovori su bili više nego zanimljivi. Žukovski je na zabavi koju je organizovao Brjulov skupljao novac za oslobađanje Ševčenka iz kmetstva. Reč mir u naslovu odnosi se na svet, a ne na mir, pa bi se naslov mogao razumeti kao Rat i svet u kome se on dešava. A kad je napravljen Manjež, ispostavilo se da se plafon ugiba; pozvali su poznatog majstora, koji je utvrdio da se usled hermetizacije tavanskog prostora stvara natpritisak, i dao da se na tavanici otvore prozori. Nazvani su „gluvim”, jer su majstor i cela njegova porodica bili gluvi.

Dvonedeljni boravak brzo prođe. Projekat je i dalje bio na ledu i proći će skoro dve godine do ponovnog susreta.

Andropovka

Početkom 1985. završismo prvi primerak procesora PMO i počesmo se spremati za put. Januara te godine u Beogradu pade veliki sneg; ponekad je bilo teško probiti se do Instituta, ali radilo se udarnički. Krajem februara spakovasmo opremu u dvanaest sanduka i otpremismo je za Moskvu.

Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja uputismo se 4. marta da raspakujemo sanduke i sačekamo ostatak ekipe. Ali, kao što obično biva, sanduci ostadoše na carini sve do sledećeg ponedeljka. Za to vreme imali smo praktično slobodno vreme; odlazili smo svaki dan u Institut, ali se nismo zadržavali do kraja radnog vremena.

Pomalo je bilo iznenađujuće sa kojom su brzinom majstori iz Instituta napravili postolja za računare i kakav su kvalitetan materijal pri tome koristili.

U prethodne dve godine mnogo toga se izdešavalo. Posle osamnaest godina na vlasti, krajem 1982. preminuo je Leonid Brežnjev. Nasledio ga je Jurij Andropov, ali će se on zadržati nešto više od godinu dana. Iako je na to mesto došao sa čela tajne službe, pokušao je da sprovede određene reforme. Zanimljivo je da se u njegovo vreme pojavila jeftina votka od četiri rublje i sedamdeset kopejki, sa jednostavnom zelenom etiketom, u narodu prozvana „andropovka”.

Iz kog je veka ova

U to vreme tržište alkoholnih pića bilo je prilično liberalizovano. U specijalizovanim prodavnicama, ali i u gastronomima, mogle su se kupiti najrazličitije vrste votki i vina, čak i neke koje su ranije bile dostupne samo u deviznim „Berjozkama”. Formalno, prodaja pića bila je dozvoljena od deset do devetnaest sati; ali se, ljubaznim odnosom sa prodavačicama, votka mogla kupiti i posle toga.

Prvi vikend iskoristih da Rada i Ljubišu provedem kroz Moskvu. Prvo se uputismo u Kremlj. Sve vreme su se pomalo bunili, stavljajući mi do znanja da bi radije išli na pivo. U Arhangelskom saboru pokazivah im ikonu Svetog Georgija iz dvanaestog veka. Pokazujući na staricu koja je čuvala ikonu, Ljubiša me upita: „Iz kog je veka ova?”

Bila mi je to jasna poruka da treba potražiti pivo.

September 13, 2026September 13, 2026

Sovjetski Savez (5): U jesen se ne čeka da kiša prestane

Kolja

Da bismo ipak imali dovoljno novca za svaki slučaj, pribegavalo se nošenju robe i njenoj prodaji. Radilo se o takozvanoj deficitarnoj robi, farmerke, moher vuna, žvakaće gume, gramofonske ploče. Možda danas to izgleda pomalo blesavo, ali je bilo tako. Farmerke su prodavane za sto dvadeset rubalja, kilogram moher vune za šezdeset, kutija žvaka za šezdeset, a ploče dvadeset pet po komadu.

Veza za trgovinu bio je čuveni Nikolaj, poznatiji kao Kolja. Upoznao ga je neko od kolega koji je pre nas bio u Moskvi, pa smo od njega dobili broj telefona.

Razgovor je tekao normalno: „Mi smo doputovali iz Beograda, kada možemo da se vidimo.” Rekli bismo mu svoju lokaciju, a on nama vreme kada će doći do hotela. Radilo se o mlađem čoveku koji je vozio „ladu” i bio obučen u crni kožni mantil. Pošto bismo seli u kola, odvezao bi nas na neko skrovito mesto, gde ima drveća i šiblja, što u slučaju našeg hotela nije bilo teško. Mi bismo mu rekli šta imamo, on bi rekao svoju cenu. Bilo je malo cenkanja, ali se posao brzo završavao. Jer smo se i mi i on plašili da nas ne zaskoči milicija.

Dom tehničke knjige

Boravak u Moskvi nisam video kao priliku za kupovinu. Međutim, pokazaće se da ipak ima šta da se kupi.

I ranije sam u Beogradu imao naviku da kupujem knjige na ruskom, pre svega iz matematike i fizike. Kada sam počeo da se bavim računarskom tehnikom, otkrio sam da postoje ruski prevodi mnogih značajnih knjiga iz te oblasti, neuporedivo jeftiniji od originala. U Moskvi sam, pored čuvenog Doma knjige na Kalinjinskom prospektu, otkrio i Dom tehničke knjige na Lenjinskom. A u njima sam našao i originalne stručne knjige iz računarstva na engleskom. Doduše, cena je bila desetak puta veća od ruskih prevoda, ali bila je to jedinstvena prilika da se dođe do dragocene literature.

U robnoj kući CUM otkrih da se prodaju originalni francuski parfemi. Kupih „Fidži” od Gija Laroša, a kasnije i Lankom; cena je bila oko trideset rubalja. Nađoh i kvalitetne pamučne majice iz Perua, i to velike brojeve, što je za mene bio najveći problem. Iz razgovora sa kolegama shvatih da je sve to stavljeno u prodaju tokom Olimpijskih igara, a da se sada iznose preostale zalihe.

Kupih i kvalitetne lanene stolnjake, i konačno veći broj gramofonskih ploča sa klasičnom muzikom. Mesec dana brzo prođe. U Beograd se vratismo uoči Nikoljdana.

Kutuzov

Kolega Saša Tjurin nam je pokazao samoposlugu u blizini hotela. Pošto u hotelu nismo imali doručak, nije bilo naodmet imati u frižideru sir, nešto suhomesnato i kefir.

Jedno popodne krenusmo da proverimo Sašine tvrdnje. Kad smo izašli napolje, počela je kiša. Stadosmo da većamo da li da sačekamo ili da idemo i malo pokisnemo. Bora odlučno reče: „U jesen se ne čeka da kiša prestane.”

Kad smo posle stotinak metara stigli do Lenjinskog prospekta i krenuli ka hotelu, počela je prava oluja. Vetar je duvao tako jako da se moglo ići samo natraške. Naravno, kiša je žestoko lila. Kad smo stigli naspram hotela, sve je najednom utihnulo i kiša i vetar.

Tri dana sam sušio kaput na radijatoru u kupatilu. Posle toga je Vesko nazvao Boru, Kutuzov.

oskva — *Spomenik knezu Juriju Dolgorukom, osnivaču Moskve*

Njih su četvorica

Zanimljiv slučaj desio se i u Gastronomu u Stolešnikovom pereulku. Otkrili smo da imaju odličan tvrdi sir i zatražismo kilogram. Prodavačica reče da ne možemo da kupimo toliku količinu. Ali nam pomože jedna starija gospođa, koja joj reče: „Njih su četvorica.”

Tako ipak dobismo željeni kilogram sira.

Sigurno je bilo još zanimljivih detalja iz tih novembarsko-decembarskih dana. Ali prošlo je više od četiri decenije. Sećanja su pomalo izbledela, a i odavno se nisam sećao tih dana, jer su se Dule i Bora preselili u večnost, a sa Veskom se nisam video desetak godina.

Nastavak putovanja

U Moskvu se ponovo uputismo krajem marta 1981. godine. Ekipi se pridružio i Jovan Đorđević, koji se početkom godine vratio sa doktorskih studija iz Mančestera i postdoktorskih sa Karnegi Melona u Pitsburgu.

Sve je uglavnom bilo isto kao prvi put, isti hotel, isti okvir rada. Samo smo se ovoga puta malo približili konkretnim rešenjima procesora. Pošto nas je bilo petorica, sada su po nas dolazile dve crne „volge” umesto jedne.

Mala novina bili su naši interni radni sastanci po povratku u hotel, na kojima smo razmatrali projektne sastanke i ideje iznete na njima. Posle toga smo obično odlazili u bar na najvišem spratu.

Kada smo stigli, Moskva je još bila okovana snegom i ledom. Ali sa svakim danom se osećao dolazak proleća, istina spor.

Boravak smo iskoristili i da jednog vikenda odemo do Lenjingrada. Po karte za avion otišli smo u kancelariju Aeroflota u hotelu „Metropol”. Dok smo se dogovarali ko će da kupuje karte, s obzirom na znanje ruskog, nismo ni primetili da se ka šalteru uputio Dule Velašević. A u našoj grupi jedino on nije znao ni da bekne ruski.

U Beograd se vratismo sa manje-više jasnim stavovima šta treba isprojektovati. Ali aktivnosti na projektu se nekako usporiše. Kolege iz Moskve došle su u Beograd tek posle godinu i po dana. Do sledećeg boravka u Moskvi proći će pune četiri godine.

September 13, 2026September 13, 2026

Sovjetski Savez (4): Minus dvadeset pet

Zapisničar

Na projektnim sastancima imao sam i ulogu zapisničara, pokušavajući da zabeležim ono što su nam sovjetske kolege pričale. Te papire ću kasnije ukoričiti i oni će do danas ostati svedočanstvo o tome kako su se nekada realizovali projekti.

Za mene je mnogo toga o čemu se diskutovalo bilo novo, pogotovu delovi koji su se odnosili na baze podataka. Procesor koji smo razvijali trebalo je, između ostalog, da bude hardverska podrška radu sa bazama, a takođe i da obezbedi brže izvršavanje multiprocesnosti na računarima serije ES, sovjetskim verzijama IBM-ovih računara iz serije 360. Moje inženjerske aktivnosti do tada su bile vezane isključivo za hardver, pa nisam imao znanja iz operativnih sistema.

Kad se nozdrve slepe

Vikendom smo bili slobodni, pa smo to koristili da obiđemo znamenitosti Moskve.

Pošto je bio kraj novembra, dočekali su nas sneg i mraz. Iako je temperatura povremeno padala i ispod dvadeset stepeni, subjektivni osećaj nije ukazivao na hladnoću, jer je vazduh suv. Da je baš niska, pokazuje lepljenje nozdrva.

To iskustvo sam doživeo jedne večeri kad smo se vraćali iz grada. Bilo je oko jedanaest sati. Kad smo izašli iz metroa, dočekala nas je ledena moskovska noć, upravo sa lepljenjem nozdrva. Rekoh: „Ima ispod dvadeset stepeni.” Na to će Dule Velašević: „Ma kakvi, nema više od minus pet.”

Po dolasku u hotel, po običaju smo se našli kod nas u apartmanu na čašicu razgovora pre spavanja. Po navici uključih televizor. Završavalo se pretponoćno izdanje vesti. Spiker saopšti da je u Moskvi trenutno minus dvadeset pet.

Sa Albertom Fjodorovičem se ne takmiči

Par puta smo uveče izašli na večeru u neki od moskovskih restorana. Najveći utisak na mene ostavio je gruzinski „Aragvi”, u kome su zaista služena nacionalna gruzinska jela, što nije bio slučaj sa nekim drugim restoranima, iako im je ime asociralo na neki kraj Sovjetskog Saveza.

Domaćini su nam organizovali svečanu večeru u hotelu „Moskva”. Volkov, mislim pomalo zlurado, uspe da napije Velaševića, što uostalom i nije bilo teško. Makarov, koji je sedeo pored mene, kratko reče: „Sa Albertom Fjodorovičem ne treba se takmičiti.”

U hramu baleta i opere

Jedno veče posetili smo Boljšoj teatar. Gledali smo operu Pjetra Maskanjija Cavalleria rusticana.

Treba ukazati na jednu zanimljivost ovdašnjih pozorišta i koncertnih dvorana: u njima se nalaze dobro snabdeveni bifei sa probranim zakuskama i desertima. U pauzama nastaje prava trka ko će pre da stigne do bifea. Ponekad mi se činilo da mnogi „uživaju” u kulturnim događajima samo da bi mogli da se posluže.

Posetili smo i Tretjakovsku galeriju, jednu od najvećih u Rusiji. Naročito su bogate zbirke ikona iz perioda od jedanaestog do sedamnaestog veka, kao i zbirke ruskog slikarstva od osamnaestog do početka dvadesetog.

Tretjakovka — *Arhip Kuindži — Mesečeva noć nad Dnjeprom*

Tokom posete Bora i Dule odlučiše da napuste galeriju i potraže gde bi mogli da popiju kafu. Ubeđivasmo ih da to u Moskvi baš i nije jednostavno, ali nisu se dali. Kad smo se kasnije našli, bili su veoma razočarani, jedva su našli nešto što im je odgovaralo, a i tu su morali da čekaju mesto. Pogotovu su bili razočarani što uz lošu kafu nisu mogli da popiju i po konjak.

Zagorsk

Jednog dana domaćini nam predložiše da za vikend odemo u Zagorsk, gde se nalazi Trojicka lavra.

Moskva nas je ispratila gotovo snežnom mećavom. Kombi se jedva probijao kroz nanose na putu. Ali bio je to pravi ambijent za posetu ovom mestu.

Posebno je upečatljivo bilo prisustvo službi u hramu Trojice Sergijeve, gde se nalazi grob sa moštima Svetog Sergija Radonješkog. U sasluženju učestvuje običan narod, najviše žene koje su navratile na nedeljno bogosluženje i da se provuku ispod ćivota sa moštima sveca.

Posle posete ručamo u restoranu na periferiji Zagorska. U međuvremenu je mećava prestala, ali je vožnja i dalje usporena, pa u Moskvu stižemo u kasnim večernjim časovima. Sam direktor Instituta, akademik Trapeznikov, zvao je Volkova da proveri da li smo se bezbedno vratili.

Dnevnice i obračunski dolari

Tokom boravka dobijali smo dnevnice, čini mi se petnaest rubalja. Za osnovne troškove to je bilo više nego dovoljno, ishrana, muzeji, prevoz, uključujući i taksi, bili su zaista jeftini. Moglo se čak ponešto i kupiti. Mene su najviše zanimale knjige i gramofonske ploče sa klasičnom muzikom. Pokazaće se i da se par meseci posle Olimpijade u Moskvi može kupiti ponešto od robe sa zapada, originalni parfemi, ali i kvalitetna roba od pamuka, lana i svile.

Imali smo i naše dnevnice, iskazane u takozvanim obračunskim dolarima. Garantno pismo moglo se realizovati u specijalnim bankama; jedna takva postojala je u najvećem moskovskom hotelu „Rusija”. S obzirom na nepovoljan zvanični kurs dolara prema rublji, niko ih nije realizovao tamo, nego u Jugoslaviji, deklarišući to kao uštedu na putovanju.

September 13, 2026September 13, 2026

Sovjetski Savez (3): Povratak posle osam godina

Peterhof

Posebno je zanimljiva bila poseta Peterhofu i Petrovom dvorcu, na obali Finskog zaliva, dvadesetak kilometara od Lenjingrada. Na površini od preko šeststo hektara podignut je kompleks parkova i palata kao letnja rezidencija Petra Velikog. Poseban utisak ostavljaju fontane, od kojih je najveća ona sa statuom Samsona, ispred Velike palate. Prvobitno je to bila skromna palata, građena između 1714. i 1725; za vreme carice Jelisavete sagrađen je današnji dvorac, po uzoru na Versaj, prema nacrtima arhitekte Rastrelija.

Petehof — *Panorama donjeg parka Petrovog dvorca*

Piskarevsko groblje

Piskarevsko groblje mora da se poseti da bi se odala počast stotinama hiljada poginulih stanovnika Lenjingrada. Ovde je sahranjeno petsto dvadeset hiljada ljudi, četiristo sedamdeset hiljada građana i pedeset hiljada vojnika. To je epilog skoro devetsto dana nemačke blokade grada tokom Drugog svetskog rata.

Lavov

Posle Lenjingrada sledeće odredište bio je Lavov, u Zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Galiciji. Kao i u Kijevu, trebalo je da provedemo samo jedan dan, bez spavanja. Čekalo nas je više od trideset sati vožnje; iz Lenjingrada smo krenuli oko ponoći i stigli u rane jutarnje sate.

Od usputnih stajanja sećam se samo Vilnjusa. Za razliku od ruskih gradova sa širokim bulevarima, dočekao nas je grad sa uskim uličicama.

Ka Čopu polazimo popodne i stižemo u rano jutro. Ispred stanice čekao nas je autobus kojim smo se uputili pravo za Jugoslaviju. U Čačku smo bili u kasnim večernjim satima.

Pasoš koji je zatražen

Posle prvog boravka u Sovjetskom Savezu moj život je krenuo nekim novim putevima. Studije, zaposlenje u Institutu „Mihajlo Pupin”, bavljenje računarskom tehnikom, sve je to nekako ličilo na otelotvorenje sna koji nisam ni smeo da sanjam. A između svega toga umetnulo se i služenje vojnog roka.

Brojao sam poslednje vojničke dane u Sarajevu kada stiže nejasna informacija da su iz Instituta tražili da im se dostavi moj pasoš. Pošto telefonom nisam dobio bliže objašnjenje, po okončanju vojnog roka uputih se prvo u Beograd. Tamo konačno saznadoh o čemu se radi: određen sam da budem deo tima koji će realizovati projekat PMO, i zbog toga za dve nedelje treba da putujemo u Moskvu.

I tako Moskva postade grad u kome ću u narednih šest godina provesti oko dve godine. Bila je to prilika da, pored radnih obaveza, bliže upoznam grad na istoimenoj reci, ako se to uopšte može, čak i kad u njemu živiš.

Tokom tih boravaka upoznaću Moskvu kroz sva godišnja doba. Iskusiću šta znači svakodnevno prelaziti ogromna rastojanja, i šta znači kada veliki grad ima metro. Ovo neće biti priča o Moskvi sa aspekta onoga što ima da se vidi, već onoga što može da se doživi.

Nova Moskva

Posle osam godina ponovo sam stupio na tlo Sovjetskog Saveza. U Moskvu smo stigli 19. novembra 1980. godine. Dočekao nas je novi, moderan aerodrom Šeremetjevo 2, izgrađen za potrebe Olimpijskih igara održanih tog jula. Bile su to krnje igre, jer su ih zbog ulaska sovjetske vojske u Avganistan bojkotovale Sjedinjene Države i još neke zemlje.

Zbog Olimpijade je u Moskvi bilo puno novina, pre svega novih hotela. U jedan takav, Centralni dom turista, smestili su nas četvoricu. Nalazi se na jugozapadu Moskve, u najdužoj moskovskoj ulici, Lenjinskom prospektu broj 146. Vredi ukazati na zanimljivost u označavanju kućnih brojeva: broj se dodeljuje celoj zgradi, a ne pojedinim ulazima. Zato hotel nosi broj 146, iako se nalazi desetak kilometara od početka prospekta.

Pošto smo se smestili, upoznali smo se sa jednim ovdašnjim običajem. Popodne je kompletna ekipa sovjetskih kolega došla u hotel i priredila nam zakusku uz obaveznu votku, kobasica, sušena riba, sir, maslac, marinirane pečurke.

Crna Volga u deset

Hotel nije slučajno odabran: relativno je blizu Instituta problema upravljanja, gde će biti naše radno mesto. Institut se nalazi u Profsojuznoj ulici, praktično paralelnoj našem prospektu; povezuje ih ulica Mikluho-Maklaja, koja počinje upravo kod hotela.

Sarađivaćemo sa saradnicima Laboratorije broj devet, čiji je rukovodilac Albert Fjodorovič Volkov. Kolege su Ruben Asratjan, Aleksej Makarov, Nađa Volodina, Nataša Dagurjeva i Saša Tjurin. Pored njih, sarađivaćemo i sa kolegama iz drugih instituta, Koljom Jemeljanovim, Andrejem Lemonom, Serjožom Sverdlovim.

U Institutu dobijamo posebnu prostoriju u kojoj se održavaju svi radni sastanci. Po nas svako jutro oko deset dolazi službeni auto, naravno, crna „Volga”. Pošto ostajemo do oko pet, tamo i ručamo. Za saradnike postoji stolovaja, trpezarija u kojoj se jelo uzima na traci; za važnije članove kolektiva i goste postoji posebna prostorija, u kojoj smo mi ručali. Ručak je bio standardan, supa ili čorba, boršč ili soljanka, glavno jelo sa prilogom i desert.

September 13, 2026September 13, 2026

Sovjetski Savez (2): Kijev, Moskva, Lenjingrad

Kijev

U Kijevu provodimo manje od deset sati. Privremeno se smeštamo u hotel „Mir” i krećemo u obilazak grada.

Za Kijev kažu da je majka svih ruskih gradova. Ova sećanja pišem tačno posle pedeset godina, baš u vreme kada je u toku već polugodišnja agresija Rusije na Ukrajinu. Sve deluje pomalo paradoksalno, jer je upravo ovde nastala Kijevska Rusija. Ovde je stolovao veliki knez Vladimir, koji je svoj narod preveo u hrišćanstvo; vreme njegove vladavine i vladavine njegovog sina Jaroslava Mudrog smatra se zlatnim dobom.

Tokom obilaska prolazimo glavnom gradskom ulicom Krešatik. Duga je kilometar i po, široka između sedamdeset pet i sto metara, poznata po drvoredu kestenova. Na relativno kratkom rastojanju nalaze se tri velika trga, Besarabski, Nezavisnosti i Evropski. Krešatik se završava u blizini Dnjepra, kod Vladimirskog brega; u podnožju je spomenik knezu Vladimiru, a na samom bregu manastir Svetog Mihaila sa zlatnim kupolama.

Preostalo nam je da posetimo Kijevo-pečorsku lavru, jednu od tri carske lavre Ruske pravoslavne crkve. Druge dve su Trojicka lavra u Zagorsku i Lavra Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu.

Kompleksom dominira zvonik visok devedeset šest i po metara, koji je dugo bio najviše zdanje u Kijevu. Centralni hram je Uspenska crkva, koju su 1941. minirali i porušili Nemci; pre toga je temeljno opljačkana, a dragocenosti odnete u Nemačku. Ponovo je izgrađena i oslikana između 1995. i 2000. godine. U sklopu obilaska spuštamo se u podzemne odaje, izgrađene u peščaru, u kojima su sahranjivani preminuli monasi.

Kroz Kijev ću proći još šest puta, ali nikada više neću boraviti u njemu. Pošto se Ukrajina nalazi pod agresijom, i pored želje da ponovo vidim lepi grad na Dnjepru, to je skoro neizvodljivo.

Moskva

U Moskvu stižemo na Kijevsku železničku stanicu. Pre smeštaja u Studentski dom u ulici Švernika imamo kratko panoramsko razgledanje.

Pri vožnji od stanice zadržavamo se na Lenjinskim gorama, odakle puca pogled na grad. Ispod protiče reka Moskva, a s druge strane je kompleks Lužnjiki, kojim dominira veliki stadion. Ovde se nalazi i Univerzitet Lomonosov; glavna zgrada je delo arhitekte Lava Rudnjeva i jedna je od sedam sličnih podignutih po Staljinovoj naredbi.

Tokom naredna tri dana obići ćemo Kremlj, VDNH, Panoramu Borodinske bitke, Tretjakovsku galeriju i naravno Crveni trg sa Lenjinovim mauzolejem. Posebno zadovoljstvo predstavljalo je upoznavanje sa moskovskim metroom i njegovim stanicama. Slobodno vreme koristimo da obiđemo trgovine, pre svega GUM i CUM.

Za kretanje koristimo autobus, pa se upoznajemo sa arhitekturom i saobraćajnicama. Prolazimo Kalinjinskim i Lenjinskim prospektom, Sadovim i Bulevarskim prstenom. Obilazimo hotel „Ukrajina” i zadržavamo se pored grandioznog spomenika pesniku Tarasu Ševčenku.

Moskva je ogroman grad i tri dana nikako nisu dovoljna da se upozna ni njen delić. Taman toliko da čovek poželi da joj se vrati. Iako mi je to tada izgledalo kao večnost, Moskvi ću se vratiti već posle osam godina i biću prisutan u njoj narednu deceniju. A posle toga više od tri decenije neću videti Crveni trg.

Lenjingrad

Voz iz Moskve stiže na Moskovsku železničku stanicu, na Trgu ustanka, gde počinje i Nevski prospekt. Negde u blizini je bio i naš smeštaj, ali se posle pola veka ne sećam tačno gde.

Naredna tri dana obići ćemo Ermitaž, krstaricu Aurora i Petropavlovsku tvrđavu. Tu je i neizbežno panoramsko razgledanje, sa zaustavljanjem pored najznačajnijih zdanja.

Svaka zgrada i spomenik govore o dvesta pedeset godina Lenjingrada. Zato je teško reći šta smo sve obišli. Svakako treba pomenuti dve grandiozne crkve, Kazanjsku i Isakijevsku.

Veoma je zanimljivo proći obalom Neve, posebno delom gde su Admiralitet, Ermitaž, Marsovo polje i Letnji vrt. U Aleksandrovskom vrtu je čuveni spomenik Petru Velikom. Ispred Ermitaža je Dvorski trg, odakle je krenuo napad na Zimski dvorac.

Tokom šetnje Nevskim prospektom ne propuštamo priliku da svratimo u najveću robnu kuću Lenjingrada, Gostinij dvor.

September 12, 2026September 12, 2026

Sovjetski Savez (1): Preko Tise

Pošto sam završio sa pričama vezanim za onu „veliku” Jugoslaviju, na red je došla Evropa. A Evropu sam počeo da upoznajem sa njenog istoka.

U susret crvenom oktobru

Odrastanje u zemlji kakva je tada bila Jugoslavija, i narativ koji nas je pratio, neminovno su uticali na naša interesovanja. Iako je Jugoslavija bila otvorena prema svetu, ipak je bilo problema sa putovanjima, pre svega zbog ograničenja u kupovini deviza. U tim uslovima Sovjetski Savez je bio logičan izbor. A nudio je i susret sa istorijom kakvog na drugim mestima nije bilo.

Tri godine posle gimnazijske ekskurzije u Budimpeštu krenuo sam na svoje prvo ozbiljnije putovanje u inostranstvo. Upravo sam bio završio gimnaziju i još se premišljao šta ću studirati. U tom trenutku fizika je bila najizglednija opcija, ali se generalno nisam mnogo brinuo oko izbora, jer nisam morao da polažem prijemni, a prijavljivanje se vršilo na samom kraju avgusta. Tako da sam celo leto bio slobodan.

Polovinom jula Škola učenika u privredi organizovala je ekskurziju po Sovjetskom Savezu. Moji roditelji su se potrudili da i ja budem jedan od putnika; to je bilo moguće zahvaljujući mom stricu i bratu od tetke, koji su bili nastavnici u toj školi. Tokom dvanaest dana posetili smo Čop, Kijev, Moskvu, Lenjingrad i Lavov.

Debrecin

Usput smo jedno popodne i noć proveli u Debrecinu. Tako sam se po drugi put obreo u Mađarskoj. Ponovo pravimo odmor u Segedinu, kao i pre tri godine.

Za nekoga ko nema iskustva u putovanjima i boravcima u hotelima, sve deluje novo. Grad je primetno veći od Čačka i ima puno zelenila. Hotel u kome boravimo je starija građevina; pošto je prošlo pola veka, ne sećam se njegovog imena, ali mi se čini da je bio u centru, u blizini Univerziteta. Pre večere obilazimo centar grada.

Za mene je na ovom putovanju sve novo. Poređenja mogu da pravim samo sa gradovima u Jugoslaviji, a i tu je moje iskustvo ograničeno, jer se sve nekako vrtelo oko Beograda i Sarajeva. Ne bih mogao reći da sam dobro poznavao ni one iz najbližeg komšiluka, Užice i Kraljevo. Kragujevac ću upoznati tek skoro dve decenije kasnije, kada budem počeo da radim na Tehničkom fakultetu.

Sa Debrecinom ću se detaljnije upoznati tek kada budem odlučio da pišem sećanja na svoja putovanja. Tek tada ću saznati da je to drugi po veličini grad u Mađarskoj, i da je sticajem okolnosti čak dvaput bio mađarska prestonica.

Severno od Debrecina nalazi se čuveno tokajsko vinogorje. Kroz Tokaj protiče Tisa, koja izvire u Bukovini, u Ukrajini. Do pograničnog grada Zahonja ima nekih sto dvadeset kilometara; preko Tise je pogranični Čop.

Čop

U Sovjetski Savez uđosmo mostom preko Tise.

Čop je malo mesto, važno zbog putne i železničke veze sa Mađarskom. Železnička stanica i trg ispred nje deluju impozantno. Ali sve ostalo je nekako sirotinjski. Ulazimo u jednu prodavnicu koja me odmah podseti na seoske zadruge po srpskim selima.

Ovde je važan železnički čvor, jer se vrši zamena točkova na vagonima, pruge u Sovjetskom Savezu šire su od evropskih. Pošto naš aranžman podrazumeva pun pansion, pre nastavka putovanja ručamo u staničnom restoranu.

Odavde putujemo vozom prema Kijevu. Pre nego što uđe u ravnice Ukrajine, voz mora da savlada predele istočnih Karpata. Putujemo spavaćim kolima, sa četiri ležaja u kupeu. Ne treba naglašavati da mi je to prvo putovanje u spavaćim kolima. Za večeru odlazimo u vagon-restoran.

Do Kijeva ima nekih šesnaest sati vožnje. Voz prolazi kroz Mukačevo, Šepetovku i Žitomir. Oni koji su čitali Kako se kalio čelik setiće se Šepetovke, rodnog grada Pavla Korčagina.

September 12, 2026September 12, 2026

Tour de Europe: Budimpešta 1969. godine

Putovanje u Evropu započeo sam 1969. godine, sa nepunih šesnaest godina, u prvom razredu Gimnazije. Zbog putovanja sam morao da izvadim ličnu kartu, jednu od onih novih, plastificiranih. Nagoveštaj nekih novih vremena. Ali brzo ćemo se vratiti ličnim kartama u vidu knjižice. Na pasoš ću pričekati još neku godinu, do prvog pravog putovanja u Evropu, tačnije u tadašnji Sovjetski Savez.

Dvadeset autobusa u koloni

Zbog spremanja za republičko takmičenje iz fizike, čini mi se da nisam osećao euforiju kakva bi se očekivala pred prvi odlazak u inostranstvo. Upravo spoj ta dva događaja daće ovom putovanju dodatna obeležja.

Zanimljivo je da masovna putovanja, kao što je bilo ovo sa dvadesetak autobusa u koloni, tada nisu bila retkost. Godinu dana ranije Gimnazija je organizovala sličnu ekskurziju u Sofiju, a bio je popularan i „Veseli karavan”, u kome su čačanski osnovci posećivali Beograd.

Na takmičenju iz fizike učestvovalo je jedanaest gimnazijalaca. Pošto nas je vodio moj pokojni razredni starešina Ratomir Ćosić, autobus u kome su bila naša dva odeljenja ostao je da nas sačeka, pa smo u Budimpeštu stigli tek u večernjim časovima.

Posle večere otišli smo u hotel „Citadela” na brdu Geler. Hotel je bio smešten u zdanju podignutom posle revolucije 1848, u kome su bili zatočeni i mučeni revolucionari. Sobe su bile višekrevetne; mislim da nas je u našoj spavalo trinaest.

Sa Gelera se pruža predivan pogled na Budimpeštu i obalu Dunava, i naravno na njene čuvene mostove. Odmah ispod hotela je beli Elizabetin most, podignut 1964. Pored njega čuveni Lančani most iz devetnaestog veka. A iza monumentalnog zdanja Parlamenta naziru se obrisi Margitinog mosta, koji se naslanja na istoimeno ostrvo, jedan od simbola grada.

Budimpešta — *Pogled na Budimpeštu sa brda Geler*

Dan u gradu

Boravak je praktično trajao jedan dan. Podrazumevao je panoramski obilazak i odlazak na Trg heroja, uz poneku zanimljivu pričicu, kao onu o zgradi jugoslovenske ambasade, koju je navodno izvesna mađarska grofica poklonila Jovanu Dučiću, u koga je bila zaljubljena.

Tu smo dobili slobodno vreme do šest popodne i priliku da samostalno upoznamo grad. Ne sećam se kako sam se obreo u čuvenoj ulici Vaci, koja je i tada bila glavna pešačka i trgovačka. Sećam se da sam do nje došao metroom. Malo je poznato da je budimpeštanski metro najstariji električni metro u kontinentalnoj Evropi, izgrađen 1896. godine.

Odmah kod ukrštanja sa ulicom Lajoša Košuta nalazila se knjižara sa ruskom literaturom i tu ću provesti najveći deo slobodnog vremena. Nešto tražeći zanimljive knjige, a nešto čekajući Mihaila Lukovića, koji je otišao da zameni novac radi kupovine knjige o kosmičkoj medicini. Pošto ga nije bilo, kupih i njegovu knjigu, i sebi zbirku zadataka iz fizike od Irodova.

Onda krenuh ka Trgu heroja. Bilo je malo lutanja zbog radova u Košutovoj ulici, ali uspeh da se domognem tadašnjeg Bulevara narodne republike, danas Andrašijevog bulevara i na vreme stignem na zborno mesto.

Sledila je večera i povratak na Geler. Naravno, usledila je i dečačka zabava, sa gađanjem jastucima i šalama kakve se obično dešavaju u višekrevetnim sobama. Ti događaji će nešto kasnije imati zanimljivu reperkusiju, koje se i danas rado sećam. Ali to nije priča za putopis.

September 12, 2026September 12, 2026

Tour de Balkan (11): Nema smisla, ima razloga

Litohoro i Meteori

Naredni dani konačno donose lepo vreme i puno sunca. Trudimo se da to iskoristimo, ali i da obilazimo okolinu. Jedno veče odlazimo do Leptokarije, tridesetak kilometara južnije; čini nam se da je plaža lepša od naše, sitan šljunak i dublje more.

Na padinama Olimpa nalazi se gradić Litohoro. Mesto je simpatično i deluje smireno posle vreve pored mora. Ima lep park sa neizbežnom kamenom fontanom, što je ovde izgleda običaj, i zanimljivu crkvu.

Boravak koristimo i za odlazak na Meteore, treća je to moja poseta. Biramo put od Katerinija preko Elasone, koji je nešto kraći, ali lošiji, naročito na obroncima Olimpa. Ipak, stižemo za dva i po sata i obilazimo Veliki Meteor.

U povratku pokušavamo da svratimo u Larisu, ali ne uspevamo da nađemo parking, a ni da se snađemo gde je centar. Grad deluje uspavano na četrdeset stepeni, koliko pokazuje termometar na jednoj apoteci.

Iz Olympic Beacha se vraćamo posle sedamnaest umesto planiranih dvadeset dana. Oseti se malo sentimentalnosti, iako ovaj boravak u Grčkoj na mene nije ostavio poseban utisak. Da nije bilo izleta, možda bi letovanje bilo neuspešno.

Sarti, 2007.

Boravak u Olympic Beachu bio je pomalo razočaravajući, pre svega zbog plaže prepune trave. Osim toga, samo mesto nema previše duše, što je za turističko mesto veoma važno. Zato smo se vratili Halkidikiju, ovoga puta na drugi prst, Sitoniju. Odredište je Sarti, mestašce na istočnoj obali sa pogledom na Svetu Goru i vrh Atos.

Ovo je bilo prvo letovanje u špicu sezone, krenuli smo tačno na polovini jula. Na put smo pošli pod utiskom pogoršanja dedinog stanja, pa je Danka pomalo nevoljno krenula.

Nema smisla, ima razloga

Prvi odmor pravimo kod motela „Nais”, gde otkrivamo da su sve površine zauzete, to je jedno od najvažnijih odmorišta turskih porodica koje idu kući na odmor.

Na pumpi na izlazu iz Vranja točim gorivo i raspitujem se za put preko prelaza Prohor Pčinjski. Na pitanje ima li smisla ići tuda, dobijam odgovor:

„Nema smisla, ima razloga.”

Dok se spuštamo serpentinama ka manastiru, podsećam se boravka u njemu iz 1993. godine, kada je ovde održana konferencija „Jupiter”.

Sarti

Brzo nalazimo kuću „Atina”, gde je naš mali, ali nov i dobro opremljen apartman, na kraju starog dela Sartija. U Sartiju je sve nekako na dohvat ruke.

Plaža je lepa, ali često duva vetar i tada se pojavljuju prilično veliki talasi, koji znaju da povuku kupača u dubinu. Aleksandri i meni pružaju priliku da se bacamo u talase u plićaku.

Nažalost, letovanje protiče pod utiskom dedine bolesti i toplo-hladno vesti koje o tome stižu iz Čačka.

Poslednji bastioni

Tokom boravka pravimo dva izleta, do Neos Marmarasa i do Uranopolisa. Kupamo se i na lepoj plaži u gradiću Jerisosu.

Na Atosu se nalazi Sveta Gora, tako da su Uranopolis i Jerisos praktično poslednji bastioni civilizacije. To su mesta odakle polaze brodovi koji hodočasnike i monahe odvode u tu jedinstvenu monašku republiku.

Temperatura povremeno prelazi četrdeset stepeni. Tada je teško naći mesto na kome se čovek oseća prijatno, pogotovu noću. U komšiluku nam je i noćni klub; pored glasne muzike, u jutarnjim satima budi nas i grmljavina motora.

Epilog

Poslednjeg dana javljaju nam iz Čačka da je deda posle dijalize zadržan u bolnici. Iako predlažem da odmah krenemo, vesti nas malo umiruju, pa krećemo posle punog letovanja.

Do granice nas prate problemi sa kolima Miloševića, poslednjih pedesetak kilometara ih šlepujem. Neposredno pred granicom kida se sajla i mi nastavljamo. Kroz Makedoniju nas prati paklena vrućina, u Demir Kapiji bukte požari. A Srbija nas dočekuje najvišom temperaturom otkako se ona meri.

Po stizanju u Čačak odlazimo u bolnicu.

Tako se završilo uzbudljivo letovanje. Ne toliko što je bilo zanimljivo, koliko zbog događaja koji su ga pratili.

September 12, 2026September 12, 2026

Tour de Balkan (10): Paralija posle dvadeset godina

Preko Bitolja

Poslednjeg dana krećemo posle doručka. Na povratku želimo da svratimo u Bitolj, kod porodice Mitrovski. Čeka nas tristo kilometara po vrelom danu, u automobilu bez klime.

Od Edese put se penje u brda prepuna zasada trešanja, kakve nigde nisam video. Zatim se spuštamo u Pelagoniju, dolinu koju dele Makedonija i Grčka; prostire se od Prilepa, preko Bitolja i Florine, sve do Kozana.

Ovuda sam već prolazio 1990. sa Vladimirom. U međugraničnom prostoru vidimo grupu izbeglica sa transparentima, kojima žele da skrenu pažnju putnika koji prelaze granicu.

Put od granice ulazi u Bitolj pored Gradskog parka. Prolazimo pored železničke stanice, koje se sećam iz 1964, kada sam ovde bio prvi put, pa pored Tehničkog fakulteta, i stižemo do Partizanske ulice.

Uveče izlazimo u šetnju Širokim sokakom. Gužva koja tamo vlada podseti me na nekadašnji čačanski korzo. Ostajemo na konaku kod Mitrovskih i ujutru krećemo kući.

Pefkohori, 2004. i 2005.

I naredne godine odlučili smo se za Pefkohori. Na letovanju nam se priključuje porodica Milošević; odredište je ponovo ista vila. Dane provodimo kao i prethodne dve godine, kupanje posle doručka, ručak, popodnevni odmor, ponovo kupanje, uveče šetnja sa posetom poslastičarnici.

Ni posle četiri godine nismo izgustirali Pefkohori. Možda je tome doprinela i činjenica da letujemo van sezone, kad nema velike gužve, pa ni relativno uska plaža nije problem.

Ali 2005. nas more dočekuje sa velikim talasima i vetrom, voda je hladna. Kada smo uveče izašli u grad, učinilo nam se da je ponuda u radnjama slabija. Kao da to više nije onaj stari Pefkohori.

Već drugog dana odlazimo do Hanjotija. Nekako nam se učinio lepši, uređeniji i čistiji, sa svime koncentrisanim oko malog parka u centru, ispod koga je veliki park na samoj obali.

Mesto koje deprimira

Vreme je često tmurno. Jedan takav dan koristimo da odemo do Nea Moudanije i vidimo plažu Dionisio. Plaža nam se svidela, ali samo mesto deluje deprimirajuće: sastoji se isključivo od objekata za izdavanje, uz par prodavnica i kafanica. Mirno jeste, ali bojim se, nepogodno za pravi odmor.

Olympic Beach, 2006.

Posle četiri boravka na Halkidikiju odlučili smo da promenimo odredište. Prvi utisci su, ne znam ni sam. Možda mi je Pefkohori za protekla četiri boravka prirastao srcu.

Birajući odredište, nismo uspevali da nađemo pogodan aranžman za dve sedmice. Čačanski turistički poslenik nam ponudi rešenje: dva desetodnevna boravka u Olympic Beachu. Blizina srpskim turistima omiljene Paralije nekako mi ne uliva poverenje.

Olimpik Bič — *Vila “Elena” u Olympic Beachu*

Dočekuje nas relativno novo naselje sa nekoliko ulica paralelnih moru. Plaža liči na onu u Ulcinju, sa sitnim peskom i dubinom koja desetinama metara ne prelazi pojas odraslog čoveka.

Katerini i Paralija

Prvih dana se vreme koleba. Nemogućnost kupanja koristimo da odemo do Katerinija, desetak kilometara odavde. Prilično je velik grad, veći od Čačka, sa kojim je inače pobratim. Na kraju glavne trgovačke ulice nalazi se lep park sa puno fontana.

Odlazimo peške i do Paralije; za to nam treba oko pola sata. Paralija je pravi grad sa puno radnji i restorana, u kojima dominira prodaja kože i krzna.

Bio sam ovde pre dvadeset godina. Onda je to bio prašnjav gradić, u kome su Jugosloveni bili gotovo jedini gosti, sa natpisima po radnjama skoro isključivo na srpskom. Sada ovde više ne dominiraju ljudi sa naših prostora, više je Poljaka, Rumuna i Mađara.

September 12, 2026September 12, 2026

Tour de Balkan (9): Pefkohori

Novi milenijum doneo je velike promene kada je letovanje u pitanju. Tokom dvadesetog veka letovanja nisu bila redovna pojava u mom životu, skoro da ne mogu da se setim da li sam više od jednom imao tri uzastopne godine provedene na moru. Jer u našem poimanju stvari, letovanje se podrazumevalo kao odlazak na more.

Zato će četrnaest leta između 2002. i 2015. godine, provedenih na grčkom primorju, biti radikalna promena. Biće tu upoznavanja novih predela, eksperimenata, pa i poneka avantura.

Letovanje ili zimovanje

Dok smo čekali autobus koji će nas odvesti u Pefkohori, Danka me je upitala: „Jesi li nas ovo poveo na letovanje ili zimovanje?”

Bila je već druga polovina septembra. Napolju je padala hladna kiša. Sedeli smo u gotovo napuštenom motelu u Batočini. Kiša je padala celu noć.

Prvi put sam se tim putem vozio autobusom. Prvi put sam bio u motelu „Predjane”, zdanje zapušteno, u toaletu voda do gležnjeva. Tokom noći smo prešli granicu sa Makedonijom, a onda me je savladao umor. Kada sam se probudio, prolazili smo klisurom kod Demir Kapije. Sunce je nemilosrdno pržilo.

Prolazimo celom širinom Soluna, jer još nije bila izgrađena obilaznica. Kroz industrijsku zonu, pa na gradsku žilu kucavicu Egnatiju, zatim se spuštamo ka obali, pored Bele kule. Pokušavam da se setim mesta na kojima sam bio tokom prvog boravka. Sećanja su sveža, kao da sam juče bio ovde.

Konačno Halkidiki

Dvadesetak godina ranije letovališta na Halkidikiju bila su pomalo nedostupna našim turistima, pogotovu ona na prvom prstu, Kasandri. Malo je bilo onih koji su letovali u Polihronu, Hanjotiju ili Pefkohoriju; naši su se uglavnom orijentisali na Paraliju, Platamon i dalje do Kamene Vurle, ili na Tasos.

Poluostrvo je sa kopnom povezano uskom prevlakom, presečenom kanalom kod Nea Potideje, na kome je pokretni most. Preko njega se konačno približavamo odredištu. Prolazimo kroz Kaliteju, Polihrono, Hanjoti i evo nas u Pefkohoriju.

Pokazaće se da mesto i nije tako malo, ima nešto preko dve hiljade stanovnika. Naziv potiče od grčke reči za bor, pa u prevodu znači „selo četinara”.

Plaža je stotinak metara od apartmana. Krupan pesak, izuzetno čista voda, dubina se lagano povećava. Pefkohori je sa unutrašnje strane Kasandre i gleda na Nea Marmaras na Sitoniji; svetla tog letovališta i obližnjeg Porto Karasa noću se lepo vide.

Šta ti je trebalo

Bilo je to lepo letovanje, ispunjeno kupanjem i večernjim šetnjama. Jedne večeri smo otpešačili do Hanjotija i od tada se pamti čuveno Aleksandrino pitanje: „Bogati, Branka, šta ti je trebalo da nas dovodiš ovde.”

Pefkohori pruža dobre uslove za šetnju, jer je dovoljno veliko da se tokom jedne šetnje ne može obići celo. U delu iznad magistrale nalazi se stari deo mesta, sa crkvom i dva mala ali izuzetno lepa trga; na svakom je fontana koja menja boje svetla i oblik mlazeva.

Ovde ćemo otkriti i poslastičarnicu sa sladoledom koji će postati merilo za sve sladolede koje budemo probali kasnije širom Grčke. U blizini apartmana bila je i pekara-poslastičarnica koje ćemo se uvek setiti kad nam se jedu kolači, posebno baklave. Čak ćemo ih par komada poneti u Čačak.

Dvanaest torbi

Nezgodna strana ovakvih putovanja jeste što poslednjeg dana moraš da napustiš apartman do devet, a autobus kreće tek uveče. Problem je gde smestiti stvari, gde se istuširati ako se ide na plažu, i sijaset drugih sitnica.

Pošto je kraj sezone, smeštamo se kod prijatelja u drugom objektu. A pitanje kupanja rešava nam vreme, ceo dan pada kiša. Jovana i Snežana odlaze u nabavku ručka, pa tako uspevamo da dočekamo osam sati. Srećom, autobus dolazi do samih vrata, tako da ne moramo da teglimo stvari ni da kisnemo.

Na izlasku iz Pefkohorija čekamo prilično dugo da se spakuju neki putnici. Brojim, jedan od njih unosi dvanaest onih velikih švercerskih torbi. U autobusu je velika vrućina, pa putnici postaju nervozni. Jedino nas dvanaest iz Čačka pokušavamo da se šalimo, a u tome prednjači Dejan. Tema je uglavnom vezana za sutrašnje izbore za predsednika Srbije.

U Batočini nas čeka Zoran Barać, a kad smo stigli kući, prvi zadatak je bio da se podloži kotao. Jer vratili smo se u hladno septembarsko jutro.

Pefkohori, jun 2003.

Prethodne godine smo se za septembar odlučili prilično nevoljno, bojeći se da to ne bude „zimovanje”. Tih deset lepih dana promenilo nam je mišljenje. Zato smo bili manje skeptični kada smo odlučili da se tamo ponovo nađemo, već 31. maja. Sada nas je pomalo plašila činjenica da ćemo tamo provesti svih četrnaest dana.

Kupovina novih kola nametnula nam je želju da odjezdimo Korsom umesto autobusom. Na to je uticala i želja da se posle dužeg vremena sretnem sa Cvetanom u Bitolju. Takav izbor zahtevao je da stanem u red za vizu ispred grčke ambasade i da posle pet dana još jednom odem u Beograd po nju.

Na put krećem sa samo dva sata odmora, u subotnje jutro poslednjeg majskog dana, nešto pre dva. Maršruta je odavno poznata: Čačak–Batočina–Skoplje–Đevđelija–Solun–Pefkohori. Neizvesno je samo koliko će trajati, pre svega zbog zadržavanja na granicama. Sve teče bez problema osim na makedonsko-grčkoj granici, gde na grčkoj strani stojimo više od sat vremena.

Kroz Solun malo lutamo, jer smo nepotrebno skrenuli na obilaznicu prema istoku, ali ipak stižemo posle deset sati vožnje i pređenih sedamsto devetnaest kilometara.

Dan po dan

Vreme uglavnom provodimo na relaciji apartman–plaža. Posle doručka na plažu, gde ostajemo do podne. Povratak, ručak, popodnevni odmor. Na plaži smo ponovo između četiri i pet, ostajemo do sedam. Posle večere šetnja, a ponekad i nabavka. Pošto je mesto veliko, tokom šetnje nikada ne uspevamo da obiđemo celo, pa svaki dan menjamo pravac.

Nekako se ustalilo da se oko pola jedanaest svi nađemo ispred poslastičarnice i onda zajedno vratimo u apartmane. A onda bismo se okupili, najčešće kod Mare i Mila na terasi, uz čašu vina i razgovor.