Putovanje u Evropu započeo sam 1969. godine, sa nepunih šesnaest godina, u prvom razredu Gimnazije. Tokom studija Evropa će se za mene završavati u Trstu. Pravo upoznavanje doći će tek po završetku studija — sa više želja nego ostvarenja, i sa dužim prekidima, kao onim tokom devedesetih.
Nisam video sve ono što sam želeo. I često sam više voleo da se vraćam nekim krajevima nego da upoznajem nove. Uvek me je više opčinjavao Mediteran nego sever.
Ono što mi je svih ovih godina nedostajalo jesu putovanja za svoju dušu — da sedneš u automobil i onda od mesta do mesta. O tome još uvek sanjam.
Ustali smo na vreme, odjavili se iz hotela i stigli na peron. Ali avantura nije bila završena. U vreme predviđeno za dolazak voz se nije pojavio, a nije se uključio ni ekran sa najavama polazaka, pa pomislismo da nešto opet nije u redu. Ponovnim pogledom na red vožnje utvrdismo da voz za aerodrom vikendom uopšte ne saobraća.
Pošto nismo smeli da čekamo prvi jutarnji, potražismo drugi prevoz. Ispostavi se da odmah pored železničke postoji autobuska stanica sa koje autobusi idu do aerodroma. Požurismo tamo i, kad se autobus pojavi, odahnusmo. Nismo se ni ljutili što naša sedmodnevna karta ne važi za tu liniju, pa smo morali da kupimo nove, srećom, mogle su da se plate karticom, kao i sve u toj zemlji.
Kumić na aerodromu
Posle prijavljivanja i predaje prtljaga čekala nas je poduža šetnja do izlaza. U čekaonici za ukrcavanje sretosmo kumića Jovana Vraneša, dolazio je sa društvom na utakmicu AZ Alkmar–Partizan.
Pokazalo se ispravnim što sam doplatio za rezervaciju sedišta: bila su u redu kod izlaza za slučaj opasnosti, pa smo mogli da ispružimo noge tokom više od tri sata leta.
Na beogradskom aerodromu čekali su nas pešačenje, pa neviđena gužva na pasoškoj kontroli i čekanje duže od pola sata. Ali preuzimanje prtljaga i odlazak po kola do parkinga nisam ni osetio.
Pošto su nam ostala tri dana boravka, jedan par karata odlučismo da iskoristimo za odlazak u Roterdam. To je drugi po veličini grad u Holandiji i njen najvažniji saobraćajni čvor, luka mu je najveća u Evropi i treća na svetu. Sam grad u proseku leži dva metra ispod nivoa mora.
Centralna železnička stanica u Roterdamu
Avantura koja je potrajala
Pre puta smo, preko sajta nacionalne železnice, uneli kodove za dve karte i preuzeli ih u PDF-formatu na moj telefon. I mogli smo da krenemo u avanturu. Pokazaće se da je to zaista bila avantura.
Karticom iz telefona ulazimo na peron u Amsterdamu i nalazimo voz za Roterdam. Putovanje je ugodno, vagoni čisti i topli, voz juri i do sto trideset na sat, a presedamo u Verdenu. Ali kad na Centralnoj stanici u Roterdamu pokušam da izađem istim putem kojim sam ušao, vrata se ne otvaraju. Dajem telefon Aleksandri i ona uspeva da prođe; mene, posle bezuspešnog pokušaja i samog dežurnog, na kraju propuštaju njegovom službenom kartom.
Upućuju nas u kancelariju železnice. Problem je, ispostavlja se, prost: PDF-verzija karte mora da se odštampa, a trebalo je preuzeti je preko mobilne aplikacije. Stajemo u red. Kad smo konačno stigli na šalter, po ponašanju službenice vidimo da se događa nešto čudno. Obrati nam se onom rečenicom tako poznatom na našim prostorima: „Pao sistem.”
Kad se stanje vratilo u normalu, Aleksandrina karta se brzo odštampa, ali moja nikako ne ide, pa mi službenica na kraju izdaje običnu kartu uz popunjavanje obrazloženja zašto je to učinila.
Roterdamska avantura je mogla da se nastavi.
Povrh svega, kiša
Pošto je sve to potrajalo, kad smo izašli na ulicu noć je već bila pala. Uputismo se ka trgovačkoj četvrti. Usput poče kiša.
I lije neumoljivo. Ne smeta mi toliko koliko hronični bol u leđima, zbog koga povremeno moram da zastanem, pa sporo napredujemo.
Konačno se pred nama ukaza most, jedna od znamenitosti Roterdama. Erazmov most povezuje severni i južni deo grada, preko reke Meze. Ime je dobio po Erazmu Roterdamskom. Zbog jednog asimetričnog, bledoplavog pilona visokog sto trideset devet metara, dobio je nadimak „Labud”.
Most Erazmus
Ipak smo malo videli
Nažalost, malo toga smo uspeli da vidimo od Roterdama, grada moderne i eksperimentalne arhitekture, sa mnoštvom solitera, mostova i tunela. Ali tako to biva kad dan pojedu red na šalteru i kiša.
Uvek sam smatrao da se neki grad najbolje upozna u neposrednom susretu sa ljudima, na ulici, u prodavnici, u restoranu. Muzeje, galerije i mostove danas možemo videti i preko interneta, ponekad i bolje nego na licu mesta, pogotovu po ovako hladnom i tmurnom novembarskom vremenu. Zato prepodne posvećujemo šetnji, a veče smo ostavili za viđenje sa Milanom.
Kuća vaga po danu
Obilazak počinjemo od trga Nieuwmarkt, tačnije od restorana Waag. Ovde smo prvi put po dnevnom svetlu, prethodnih dana smo tuda prolazili po mraku, pa sada vidimo i tezge sa najrazličitijom robom.
Waag, „Kuća vaga”, zgrada je iz petnaestog veka. Prvobitno je bila gradska kapija i deo amsterdamskih zidina, a kasnije je služila kao esnafski dom, muzej, vatrogasna stanica i pozorište. To je najstarija nereligijska građevina u gradu.
Restoran Waag
Mačak na prozoru
Uskim uličicama kroz kinesku četvrt stižemo do Centralne stanice, odakle se vidi bazilika Svetog Nikole, glavna gradska katolička crkva.
Bazilika Svetog Nikole
Sa stanice se tramvajem vozimo do Muzejskog trga i šetamo okolnim ulicama. Vreme je lepo, nebo gotovo vedro. Trotoari su prekriveni opalim lišćem, ali to ne izgleda zapušteno, naprotiv, deluje krajnje romantično. U prozoru jednog stana ugledasmo velikog crno-belog mačka. Misli nam se vratiše kući, i našem Hrvoju.
Konačno jedan park
Tramvajem produžavamo do Osterparka, prvog većeg parka koji je podigla amsterdamska opština, 1891. godine. U njemu se nalazi nacionalni spomenik ropstvu, kojim se obeležava ukidanje ropstva u Holandiji 1863, kao i spomenik posvećen Teu van Gogu, filmskom reditelju koga je u blizini 2004. ubio ekstremista.
Osterpark
Hrana i piće posebno
Vraćamo se do trga Dam i obilazimo tržni centar Magna Plaza, monumentalnu građevinu u kojoj je nekada bila glavna pošta.
Veliki hol u Magna Plazi
U jednom od restorana na spratu srećemo se sa zanimljivom praksom: restorani prodaju samo hranu, a piće se kupuje posebno, u zasebnom kafiću. Biramo grčki restoran, i šta drugo nego giros.
Predah uz pivo i sving
Milan nam je zakazao viđenje u pivnici kod Centralne stanice, okrenutoj prema zalivu. Izbor piva je ogroman; probam ona koja sigurno neću imati prilike kod nas, pogotovu jedno sa velikim procentom alkohola, koje se služi u čaši u obliku roga. Kasnije nam se pridružuju Milanova drugarica iz Užica i tetka.
Uspomena na novembar 2019. u Amsterdamu
Udruženje igrača svinga povremeno iznajmi restoran i organizuje igranku. Milan nas uvodi kao goste. Dok orkestar svira, igrači biraju partnere i igraju. Meni to i nije bilo naročito zanimljivo, osim muzike, koja je zaista bila dobra.
Pošto treba da uhvatimo metro, opraštamo se sa društvom. Zapravo, ovo je bio i oproštaj sa Milanom, jer nam je sutra poslednji dan u Amsterdamu.
Poučeni iskustvom sa puta u Roterdam, karte za voz ovoga puta preuzimamo preko mobilne aplikacije — pa nema muke sa ulaskom na perone. Do Haga presedamo u Gaudi; put traje nešto više od sata. Kao i u Amsterdamu, krajnje odredište je Centralna železnička stanica.
Železnička stanica u Hagu
Pošto celom danu posvećujemo Hagu, kupujemo dnevnu kartu za tramvaj i autobus, i premišljamo da li prvo da prošetamo gradom ili odmah krenemo u Ševeningen, na obalu Severnog mora.
Panorama Haga
Grad u kome se deli pravda
Iako Amsterdam slovi kao glavni grad, Hag je sedište Vlade, Parlamenta i kralja. Grad na Severnom moru je i sedište Međunarodnog suda pravde, jednog od najvažnijih sudova na svetu, kao i Međunarodnog krivičnog suda, Stalnog arbitražnog suda i Europola. Poznat je kao dom međunarodnog prava. Treći je po veličini u Holandiji, posle Amsterdama i Roterdama.
Zgrada Međunarodnog suda pravde
U gostima kod kralja
Odlučujemo da prvo odemo do Kraljevske palate. Palata Nordejnde jedna je od tri zvanične rezidencije holandske kraljevske porodice i, od 2013. godine, službeno radno mesto kralja Vilema-Aleksandra. Sagrađena je u šesnaestom veku kao seoska kuća, koju je tadašnji upravitelj holandskih država pretvorio u prostranu rezidenciju; originalni podrumi te kuće i danas se vide u podrumu palate.
Kraljevska palata u Hagu
Naravno, domaćine ne videsmo.
Pre ulaska u kompleks zadržavamo se kod jezerceta ispred koga se nalazi zgrada Parlamenta. Ceo kompleks, Parlament, Ministarstvo opštih poslova i kancelarija premijera, naziva se Binenhof. Izgrađen je najvećim delom u trinaestom veku; gotski dvorac je prvobitno bio rezidencija grofova, a središte holandske republike postao je 1584. godine. Zgrada Parlamenta je jedna od najstarijih takvih zgrada koja se još uvek koristi.
Posle obilaska prošetasmo pešačkom zonom, a pre puta na more posedesmo, gde drugde nego kod Mekdonaldsa.
Ševeningen nije samo zatvor
Hagu pripadaju i dva primorska odmarališta. Poznatije je Ševeningen, na severozapadu grada, najpopularnije morsko letovalište u celom Beneluksu, sa deset miliona posetilaca godišnje.
Naslov odeljka je tvoja mala šala, i vredi je zadržati. Ime Ševeningen kod nas se najčešće vezuje za pritvorsku jedinicu Haškog tribunala, a ono je zapravo moderno odmaralište sa dugom peščanom plažom, esplanadom, svetionikom i pristaništem.
Panorama Ševeningena
Tramvajem se odvozimo do poslednje stanice, otprilike do kraja plaže, gde je pristanište sa svetionikom koji služi i kao osmatračnica. Sa njega puca pogled na Ševeningen i Hag, ali i na Severno more.
Pošto smo završili „službeni” deo boravka, preostala tri dana pokušasmo da maksimalno iskoristimo i na dalje upoznavanje grada, i za izlete van njega. Milan mi je pri dogovoru preporučio da nabavimo jednodnevne karte za slobodnu vožnju; zamolih ga za dva takva kompleta, računajući na dva izleta. Hag mi se nametao kao logičan; za drugi sam još premišljao, stalno gledajući vremensku prognozu.
Stetoskop za pola cene
Iako odavno putovanja ne vidim kao trgovačke ture, neke kupovine se same nametnu. Jedna takva bila je nabavka stetoskopa za Aleksandru. Njen zadatak je bio da nađe prodavnicu medicinske opreme u kojoj se prodaju Litmann stetoskopi. Ispostavilo se da takva postoji u blizini metro-stanice Wibaustraat, na liniji kojom svakodnevno idemo u centar.
Kad smo izašli iz metroa, dočeka nas pljusak, srećom, do prodavnice je bilo svega stotinak metara. Biranje je malo potrajalo, a na kraju je trebalo i vremena da se stetoskop personalizuje, što je podrazumevalo graviranje imena vlasnika. Ipak se ta mala ekskurzija isplatila, stetoskop je koštao oko pola manje nego u Beogradu.
Venecija severa
Sve vreme smo planirali da se provozamo kanalima. Amsterdam ima više od sto kilometara kanala, oko devedeset ostrva i hiljadu petsto mostova. Tri glavna, Herengraht, Prinsengraht i Kejzersgraht, prokopana su u sedamnaestom veku, tokom zlatnog doba Holandije, i formiraju koncentrične krugove oko starog grada. Zbog kanala i mostova Amsterdam nazivaju i „Venecijom severa”.
Kanal Herengraht
U brodiću za obilazak, pored nas dvoje, bio je samo još jedan stariji par. Vozač, ujedno i vodič, ponudi se da nam pokaže kanale sa najzanimljivijim pogledom na grad sa vode, i usput nam pokazivaše sve značajne građevine.
Poseban utisak na mene ostaviše mnogobrojni brodovi pretvoreni u stambene objekte. Vrednost nekih od njih dostiže i milionske iznose u evrima.
Kanal Kejzersgraht
Zlatni zavoj
Najmoderniji deo kanala zove se Zlatni zavoj, pun letnjikovaca, unutrašnjih vrtova i kuća za odmor. U jednoj od kuća boravio je Petar Veliki tokom svoje druge posete Amsterdamu. U sedamnaestom veku ovde su živeli najbogatiji trgovci i uticajna gospoda; i danas se adresa na ovom kanalu smatra prestižnom. Zvanično prebivalište gradonačelnika Amsterdama je jedna od tih kuća.
Za pedeset godina koliko su građeni, grad je narastao četiri puta, broj stanovnika je sa pedeset skočio na dvesta hiljada, što je Amsterdam učinilo trećim gradom zapadnog sveta, posle Londona i Pariza.
Došao je dan zbog koga smo i doputovali u Amsterdam, odbrana doktorata Milana Jelisavčića. On je osnovne studije završio na Tehničkom fakultetu u Čačku, a doktorske na Slobodnom univerzitetu u Amsterdamu, jednom od dva velika istraživačka univerziteta u gradu. Osnovan je 1880. godine; naziv „slobodni” znači da je nezavisan i od države i od reformatorske crkve, najveće verske zajednice u Holandiji.
Glavna zgrada Slobodnog univerziteta
Vrije ili Fraj
Aleksandra je odlučila da ne prisustvuje odbrani, ali će sa mnom otići do Univerziteta. Jutro je osvanulo kišno, a čekalo nas je malo pešačenja od metroa. Po izlasku se ne snalazimo, pa pitamo mlađu ženu za put, računajući da joj je Univerzitet poznat. Ali napravismo grešku: pitasmo za „Vrije” umesto „Fraj” univerzitet. Ona se izvini da ne zna. Produži svojim putem, pa zastade i upita: „Da niste mislili na Fraj univerzitet?”
Potpuno sam zaboravio da se ovde „V” izgovara kao „F”. Dalje je bilo jednostavno i ona je išla u istom pravcu.
Gospođa sa štapom
Sam proces odbrane je veoma svečan i dostojanstven.
Počinje dolaskom povorke koju čine rektor, članovi komisije i, na kraju, kandidat sa dvoje pratilaca. Povorku predvodi gospođa sa štapom na čijem se vrhu nalaze praporci. Kada dođu na binu, rektor kao predsedavajući otvara odbranu i daje reč kandidatu. Članovi komisije su u togama i sa perikama, a kandidat u svečanom odelu, sa frakom i leptir-mašnom. Izlaganje traje petnaest minuta, a zatim ga komisija ispituje.
Proglašenje Milana za doktora nauka
Komisiju, pored rektora, mentora i komentora, čini još pet članova, sa univerziteta iz Pariza, Španije, Lajdena, Utrehta i sa samog Slobodnog univerziteta. Za pitanja je predviđeno trideset minuta. Kada vreme istekne, gospođa udari štapom, povorka se ponovo formira i komisija odlazi na većanje. Vraća se posle pola sata, zajedno sa kandidatom, i počinje ceremonija proglašenja novog doktora nauka.
Posle odbrane otišli smo na slavljenički ručak.
Jordan
Posle ručka i odmora nastavljamo obilazak. Upućujemo se u četvrt Jordan, u kojoj se nalazi kuća Ane Frank.
Jordan je nekada bio radničko naselje, a danas je jedna od najskupljih lokacija u celoj Holandiji, pun umetničkih galerija, specijalizovanih prodavnica i restorana. Ovde je svoje poslednje dane proveo Rembrant; sahranjen je u obližnjoj Zapadnoj crkvi. Kuća Ane Frank, u kojoj se skrivala tokom Drugog svetskog rata, nalazi se na ivici Jordana, na kanalu Prinsengraht.
Kanal Prinsengraht
Zanimljiva je jedna ovdašnja tradicija, kamene ploče na fasadama. One su, kao znak, ukazivale na zanimanje stanara: mesara je predstavljala svinja, krojača makaze uklesane iznad ulaza. Prve su postavljene u šesnaestom veku, kada je građanima naređeno da umesto velikih drvenih tabli, koje su ometale saobraćaj u uskim ulicama, koriste kamene.
Prostrani trg Koningsplein, koji povezuje kanale Singel i Herengracht, ne deluje lepo, na njemu se ukršta užurbani lavirint tramvajskih šina, biciklističkih staza i kolovoza. Ali je dobro povezan, pa je odlična polazna tačka za istraživanje. Odavde vode glavne trgovačke ulice i put ka pijaci cveća.
Vozimo se linijom broj 2, za koju kažu da pruža jednu od najlepših tramvajskih vožnji na svetu. Prolazi pored Državnog muzeja, preko kanala Prinsengracht, kroz Leidsplein, središte noćnog života, i pored najvećeg gradskog parka, Vondelparka.
Kod trga Spui izlazimo. Neposredno iza njega skriveno je dvorište Begijnhof, skup srednjovekovnih kuća oko lepog dvorišta, koje je od četrnaestog veka pružalo utočište pobožnim ženama. Prava mirna oaza u srcu grada.
Na trgu Dam
Dolaskom do stanice Dam stiže se u samo srce Amsterdama. Trg čuvaju Kraljevska palata i Nova crkva; naspram palate je nekadašnja glavna pošta, sada tržni centar. Iako se zove „nova”, crkva potiče iz petnaestog veka, „nova” je samo u odnosu na Staru crkvu, najstariju građevinu u gradu.
Trg Dam
Sa ovog trga se za desetak minuta stiže do kuće Ane Frank, a idući na istok, do četvrti crvenih fenjera.
Soba bez struje
Metroom se vraćamo u hotel na odmor. Iako je tek treći dan, već smo se srodili sa linijom koja od Centralne stanice vodi do našeg hotela. Vreme je promenljivo, smenjuju se sunčani periodi i kiša, a hladno je, ispod deset stepeni.
Po povratku prvo moramo da zagrejemo sobu. Grejanje dok nas nema ne radi, jer je struja isključena, ista ona RFID-kartica koja otvara vrata pušta i električnu energiju. Zato se odmah zavlačimo pod pokrivač i tonemo u san.
Grad iza prozora
Posle odmora ponovo krećemo, ovoga puta u četvrt crvenih fenjera. De Walletjes je najstarija i najveća takva četvrt u Amsterdamu, mreža uličica sa oko tri stotine malih stančića u čijim izlozima, iza stakla, žene nude svoje usluge. Prozori su osvetljeni crvenim svetlom, po čemu su takve četvrti i dobile ime.
Danas je to jedna od glavnih gradskih atrakcija, do te mere da lokalne vlasti traže način da ograniče broj turista. Uz stančiće su i prodavnice, muzej seksa, muzej kanabisa i kafići u kojima se prodaje trava.
De Walletjes, četvrt crvenih fenjera
Na zapadnom obodu ovog dela grada nalazi se, pomalo neočekivano, najstarija zgrada Amsterdama, Stara crkva iz trinaestog veka, danas kalvinistička, u kojoj se održavaju i koncerti.
Po sredini Muzejskog trga prostire se veštačko jezerce, koje zimi postaje klizalište. Oko njega je prava muzejska četvrt, pored Državnog muzeja, tu su Moco muzej moderne umetnosti, Muzej dijamanata i, naravno, Muzej Van Goga.
Stigosmo i do Van Goga
Muzej Van Goga otvoren je 1973. godine i poseduje najveću zbirku umetnikovih slika i crteža na svetu, više od dvesta slika i petsto crteža. Pravi vlasnik zaostavštine je Fondacija Van Gog, a muzej ima pravo da je čuva i izlaže. Pored njegovih dela, tu su i slike njegovih savremenika i prijatelja, kao i vodećih francuskih umetnika iz razdoblja od 1840. do 1920. godine.
Muzej Van Goga
Digitalizacija na delu
Za razliku od Državnog muzeja, gde postoje i klasični šalteri, ovde smo se ponovo suočili sa digitalizacijom na delu. Gotovina skoro da nije potrebna, sve se plaća karticom ili telefonom, a karta se preuzima preko aplikacije i koristi kroz QR-kod. Ispred muzeja postoje automati, ali i na njima se plaća isključivo karticom.
Vinsent nas nije oduševio
Sam muzej nije ispunio očekivanja. Ali to je, priznajem, stvar ukusa.
Pogledali smo ono što je najzanimljivije i relativno brzo se našli na Muzejskom trgu. U samoposluzi smo kupili sendviče i osveženje, pa malo posedeli na klupi u parku, uživajući u zubatom jesenjem suncu.
Nešto za sledeći put
Najbolju zbirku moderne umetnosti ima Gradski muzej, Stedelijk, sa delima Pikasa, Sezana, Šagala i Monea, ali i Mondrijana i Lihtenštajna. Njega nismo posetili. Jer obično se kaže da nešto treba ostaviti i za sledeći put.
Pošto nam je ovo prvi dan u Amsterdamu, ne trudimo se da po svaku cenu vidimo što više, pred nama je još pet dana. Uostalom, uvek me je više zanimala atmosfera novih prostora nego same građevine i trgovi. A sa atmosferom Amsterdama smo se brzo srodili, čim smo zakoračili u uske uličice koje vode uzduž i popreko pored kanala.
Vraćamo se do metroa i produžavamo do krajnje stanice na liniji 54, Centralne železničke stanice. Jezgro istorijskog dela Amsterdama, sa kanalima koji se pružaju koncentrično i zrakasto, zaista liči na paukovu mrežu.
Drugi se ne odriču tradicije
Zgrada stanice sagrađena je 1889. godine, dakle kasnije od zgrade železničke stanice u Beogradu, koje smo se tako olako odrekli. Amsterdamska stanica se nalazi na obali glavnog kanala koji vodi do Severnog mora; njena unutrašnjost, posebno peroni i deo koji gleda na kanal, krajnje su moderni. Projektovao ju je arhitekta Pjer Kujpers, u gotskom stilu sa elementima renesanse. Dnevno je koristi skoro dvesta hiljada putnika.
Glavna železnička stanica
Trg Vaterlo
Na povratku nakratko izlazimo iz metroa na trgu Vaterlo, pored reke Amstel. Ime je dobio posle bitke kod Vaterloa 1815. godine. Preko dana se pretvara u buvlju pijacu, zanimljivu turistima. Na trgu su zgrade Nacionalne opere i baleta, Gradska sala i Holandska simfonija, kompleks poznat kao Stopera, kao i crkva Mojsija i Arona.
Buvlja pijaca na trgu Vaterlo
Kuda dalje
Vraćamo se u hotel razmišljajući o planovima za naredni dan. Nekako sam nespremno došao u Amsterdam. Razloga je puno, dužina boravka, oslanjanje na predloge koje očekujem od Milana, koji ipak ima važnijeg posla. Pitao sam za savet i Natašu Mojsilović; njoj se više sviđa Roterdam, a mi smo u Amsterdamu. Računao sam i da ću ponešto naći na internetu, ali veza je slaba, dok se nisam setio da telefon iskoristim kao ruter.
Kao jedno od prvih odredišta nametnuo se Državni muzej, Rijksmuseum.
Pod Noćnom stražom
Muzej je osnovan 1800. u Hagu, a po naređenju Luja Napoleona 1808. preseljen u Amsterdam; od 1885. je na sadašnjem mestu, na Muzejskom trgu, u zdanju koje je takođe projektovao Pjer Kujpers. Posle desetogodišnjeg renoviranja ponovo je otvoren 2013. godine.
Državni muzej u Amsterdamu
Izloženo je oko osam hiljada predmeta, od milion koliko ih muzej poseduje, iz razdoblja između 1200. i 2000. godine. Ovde su dela Rembranta, Halsa i Vermera, a među njima i Rembrantova „Noćna straža”.
Imali smo sreće: tokom naše posete bila je postavljena specijalna izložba „Rembrant i Velaskez”, koja je trajala od oktobra 2019. do januara 2020. Bila je to prilika da se naprave paralele između holandskog i španskog slikarstva prve polovine sedamnaestog veka.
Na Muzejskom trgu
Iza Državnog muzeja pruža se Muzejski trg, prava muzejska četvrt, tu su Muzej Van Goga, Muzej grada Amsterdama, Moco muzej, Muzej dijamanata i Kraljevska koncertna dvorana. Po sredini je veštačko jezerce.
Pošto smo dugo pešačili do mesta za preuzimanje prtljaga, na sam prtljag čekali smo svega par minuta. Malo sam strepeo od carine, jer je Aleksandra „talična” pa je uvek zaustavljaju i pretresaju. Ali sve je prošlo bez problema.
Dok smo čekali, ugledah Milana, a i on nas. Sačekasmo njegovu majku, sestru i sestrića, pa zamolismo Milana da nam pomogne oko početnog snalaženja, kako da sa aerodroma stignemo do hotela. Usput kupismo i karte za gradski prevoz za svih sedam dana.
Iako nam je Milan tačno objasnio put, uspesmo da zalutamo. Posle nekoliko presedanja domogosmo se stanice Amsterdam Bijlmer Arena, u neposrednoj blizini stadiona na kome Ajaks igra svoje mečeve. Stadion se prvobitno zvao Amsterdam Arena, a posle smrti Johana Krojfa dobio je njegovo ime.
Johan Krojf Arena
Čim smo izašli iz stanice, na stotinak metara ugledasmo hotel, easyHotel, smešten ispod same Arene.
easyHotel
Potpis prstom
U hotelu nas je čekao još jedan susret sa savremenom tehnologijom, jer se prijavljivanje vrši elektronski. U web-aplikaciju se unose samo podaci koji nedostaju. Na kraju sam morao i da se potpišem na ekranu osetljivom na dodir; očekivao sam da će mi ponuditi neku „olovku”, ali ispade da to moram prstom. Prijavljivanje se završava izradom RFID-kartica, koje će nam omogućavati ulazak u hotel, lift i sobu, ali i korišćenje električne energije.
Soba u easyHotelu
Nameštaj u sobi je krajnje skroman. Nedostaje ormar, pa ćemo stvari sve vreme držati u koferima. Imamo samo jednu stolicu i tabure, često zauzete stvarima, tako da se oseća prilična teskoba.
WiFi je dobar za telefone, ali sa laptopom nikako ne uspevam da se povežem. U jednom trenutku prekorih sebe što sam ga uopšte poneo, a onda se setih da telefon mogu da iskoristim kao ruter. Kupovina telefona neposredno pred put pokazala se kao pun pogodak; vrlo brzo će se ispostaviti da bismo se bez njega teško snašli u Amsterdamu.
U mirisu trave
Pošto smo se odmorili, krenusmo u upoznavanje grada. Odlučismo da počnemo od Kineske četvrti, u starom delu, blizu Centralne železničke stanice.
Metroom u Amsterdamu upravlja gradska kompanija GVB. Postoji pet linija, ukupne dužine četrdeset devet kilometara, sa trideset devet stanica; metro je otvoren 1977. godine. Zanimljivo je da na stanicama linije 52 stoje umetnička dela, ptica na peronu stanice Noord, skulptura od opeke koja predstavlja sedam vrata na Noorderparku, izloženi istorijski predmeti na Rokinu.
Izlazimo na stanici Nieuwmarkt, što znači „nova tržnica”. Iz metroa se izlazi na prostran trg nad kojim dominira dobro osvetljena građevina, kafe In de Waag. Preko dana su tu štandovi sa robom karakterističnom za Amsterdam.
Pogled niz kanal
U nastavku trga je kanal Geldersekade, sa čije se leve strane nalazi kineska četvrt. Pored kanala i u bočnim uličicama je mnoštvo malih restorana, ne samo kineskih, nego iz cele Evrope, Azije i Južne Amerike. Iako je ponedeljak, ulice su pune ljudi, uglavnom mladih. Pošto je Holandija prilično liberalna po pitanju „lakih droga”, na ulicama se oseća miris trave.
Bicikli na sve strane
Izlaskom na ulicu susrećemo se sa jednim problemom, biciklima. U Amsterdamu, a i u celoj Holandiji, ima ih zaista mnogo. Više puta ćemo čuti da svaka porodica poseduje po tri do pet bicikala. Uglavnom su to oni stari, koji se koče „kontrom”. Biciklističke staze su svuda, najčešće na trotoarima, i reklo bi se da biciklisti imaju prednost čak i nad pešacima. Bicikli su parkirani na sve strane, uredno zaključani, jer ako to vlasnik ne uradi, gotovo je sigurno da ih neće zateći gde ih je ostavio.
Borba sa preprekama
Veče je hladno, a padala je i kiša, pa ne mogu da se odmaram na klupama, kojih ovde ne manjka. Srećom, ima puno mostova i ograda na kanalima, pa se bar mogu povremeno nasloniti, ali i tu su prepreka bicikli.
Ovakve četvrti su deo duše gradova. Na prvi pogled reklo bi se da su za turiste, ali ovo je deo pravog Amsterdama, onog koji karakterišu kanali, koji poput paukove mreže prekrivaju stari deo grada.
