Sve objave

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak

Sreda, 30. april 2008. Kordoba – Granada

Možda bi nam rastanak sa Kordobom i njenim znamenitostima teže pao da nas u drugom delu dana nije čekao susret sa još jednim fascinantnim delom mavarske epohe, Alhambrom u Granadi. Kratko se zaustavljamo u mestašcu Luke (Luque), gde u mesnoj krčmi, po svoj prilici nekadašnjoj železničkoj stanici, ručamo, i to neobičnu čorbu sa krupnim komadima masnog svinjskog mesa, gotovo slanine.

U Granadu stižemo oko četiri popodne i odmah krećemo ka Alhambri, ili Alambri, kako kažu Španci, jer naša grupa ima zakazan termin za posetu u pet sati. Ime dvorca i tvrđave potiče od arapske reči al-hamra, „crvena“. Alhambra je dvorac i utvrđenje mavarskih vladara Granade, podignuto u XIII i XIV veku na brdovitoj zaravni u jugoistočnom delu grada.

Nekada sedište muslimanskih vladara Granade, danas je jedna od najvećih turističkih atrakcija Španije. Alhambra je najčuvenije delo islamske umetnosti na tlu Španije i jedini gotovo netaknuti dvorac iz doba mavarskih vladara. Na zgradama i baštama vidljive su samo manje prepravke katoličkih vladara iz XVI veka i kasnije. Karlo V Habzburški, car Svetog rimskog carstva, počeo je 1527. da gradi palatu unutar utvrđenja. Alhambra je 1984. uvršćena na Uneskovu listu svetske baštine.

Pošto je završena krajem muslimanske vladavine, Alhambra je odraz kulture poslednjih dana Nasridskog emirata Granade. Dok je hrišćanska Španija osvajala Al-Andalus, ovde su poslednje utočište našli umetnici i intelektualci. Alhambra je izvanredan spoj prirode i ljudskog dela, koji svedoči o umešnosti njenih graditelja. Bila je među 21 kandidatom u izboru za sedam novih svetskih čuda, ali na kraju nije izabrana.

„Crvena tvrđava“ prvi put se pominje u IX veku, a u XI veku obnovio ju je Samuel ibn Nagrela, vezir kralja Badisa iz dinastije Zirida. Današnja Alhambra ipak je delo dinastije Nasrida. Njen osnivač, Muhamed ibn Nasr, ušao je u Granadu 1238. kroz kapiju Elvira i za svoje prebivalište izabrao Alhambru. Nekoliko meseci kasnije počeo je da gradi novu Alhambru, dostojnu sedišta kralja. Pod Nasridima ona je postala pravi dvorski grad, sa sistemom kanala za navodnjavanje, koji su zalivali i vrtove Heneralife, izvan utvrđenja.

Alhambru su 1492. bez borbe zauzeli Katolički kraljevi, Izabela I Kastiljska i Fernando II Aragonski, pošto su već osvojili sve okolne teritorije, i ona je postala kraljevska palata. Tada je u nju ugraviran i moto Katoličkih kraljeva.

Iskreno govoreći, Alhambra se ne može opisati; ona se mora videti i doživeti. Zato svakome ko želi više preporučujem da krene u Granadu, ili da ushićenje potraži na internetu, ako je to ikakva zamena za „Bio sam u Alambri“.

Granada

Pod utiskom viđenog na brdu iznad Granade odlazimo u hotel „Room Mate Leo“, u centru grada. Praktično smo prvi gosti posle renoviranja, pa nailazimo na neke nedostatke, kao što su antena ili kabl za televizor koji fale. Neki će imati problema i sa vodovodnim instalacijama, ali pošto ostajemo samo jednu noć, može se podneti. Posle smeštaja i osveženja izlazimo u šetnju.

Granada, bar deo oko našeg hotela, deluje kao prijatan grad sa nešto više od 200 hiljada stanovnika. Uske ulice povezuju trgove, što je jedno od obeležja Španije.

Granada je poznata po građevinama iz doba Mavara, ali i iz doba gotike i renesanse. Najznačajnija iz mavarskog doba, kao što je rečeno, je Alhambra, „crvena tvrđava“, nazvana po crvenom kamenu od koga je građena, poznata i po Lavljem dvorištu sa fontanom. U utvrđenju je i manastir iz XV veka. Tu su i Heneralife (Generalife), letnja rezidencija vladara, i stara četvrt Albajsin (Albaicín). U centru je renesansna katedrala, a uz nju Kraljevska kapela (Capilla Real), završena 1521, u kojoj su sahranjeni Katolički kraljevi Izabela i Fernando, njihova ćerka Huana Luda i njen muž Filip Lepi.

Uživamo u prijatnoj večernjoj šetnji, sumirajući ono što smo danas videli u Kordobi i Alhambri, i planiramo šta bi valjalo videti sutra prepodne u Granadi.

Četvrtak, 1. maj 2008. Granada – Madrid

Praznik rada počinjemo u Granadi. Pošto ne očekujemo da 1. maja radnje rade, posle doručka se šetamo. Po pravilu su najznačajnije građevine u svim gradovima crkve, a njih i ovde ima na sve strane. Neke su označene kao turističke atrakcije, pa vas table vode do njih, a pored svake su ploče sa tekstom u bronzi, koji na više jezika obaveštava putnika namernika o objektu.

Granada se tek budi, jer je praznik; čak ni turista nema mnogo. Jutro je pomalo sveže, jer je Granada na oko 700 metara nadmorske visine. Neobavezno se šetamo. Na trgu blizu hotela nailazimo na nešto poput pijace, sa mnoštvom malih radnji u kojima se mogu kupiti suveniri, ali i odeća koja podseća na mavarsko nasleđe Granade. Naravno, tu su i neizbežne zlatare sa zlatnim i srebrnim nakitom, u kome se takođe oseća uticaj istoka. Prilika da se kupi nešto za uspomenu na Granadu, koja i pored sopstvene lepote ostaje u senci Alhambre.

Dok čekamo autobus, u blizini se održavaju prvomajske manifestacije. A onda sledi putovanje kroz Andaluziju i La Manču i povratak u Madrid. Usput pogled traži one čuvene Don Kihotove vetrenjače.

ibe 63 vetrenjace — *Vetrenjače u La Manči*

Madrid nas dočekuje u dvostruko prazničnom raspoloženju: prvomajskom i uoči Dana Madrida, 2. maja, kada se obeležava ustanak protiv Napoleonove vlasti. Smeštamo se u isti hotel, ali kuhinja je zaključana, jer njeno korišćenje nije uračunato u cenu aranžmana. Posle kratkog odmora odlazimo u centar, koji nas dočekuje svečarski raspoložen i pun ljudi.

Suprotno očekivanjima, otkrivamo da rade i robne kuće „El Corte Inglés“, što nam pruža priliku da još nešto kupimo. Najviše vremena provodimo tražeći neki zanimljiv CD sa španskom muzikom. A onda se prepuštamo reci ljudi koja teče između Vrata Sunca, Plaza Mayor i okolnih ulica. Na sve strane srećemo one popularne „žive skulpture“ i oseća se svečarska atmosfera.

ibe 64 madrid 1 maj — Prvi maj u Madridu

Na Plaza Mayor su u toku završne pripreme za sutrašnji koncert povodom Dana Madrida. Postavljena je i Gojina slika „Drugi maj“. Madrid je jedan od onih gradova koji umeju da žive i to prenose na svoje posetioce. Želim da što više uživam u svemu oko sebe, jer je pitanje kada ću ponovo doći. Zato se prepuštamo kolonama ljudi, koje nas nose na mesta koja danas privlače najviše sveta.

Petak, 2. maj 2008. Eskorijal i Dolina palih

Danas je predviđena poseta dvorcu Eskorijal (El Escorial) i Dolini palih (Valle de los Caídos), pedesetak kilometara od Madrida. Dvorac i manastir Eskorijal podigao je kralj Filip II u podnožju planinskog masiva Sijera de Gvadarama.

Građevina je pravougaona, dimenzija oko 224 sa 153 metra, i između ostalog je mesto gde se sahranjuju španski kraljevi i članovi njihovih porodica. Obilazimo unutrašnjost, uključujući i kriptu sa grobnicama, a zatim i vrt oko zamka.

ibe 66 eskorijal uspomena — Uspomena na Eskorijal

Posle dvorca obilazimo gradić nastao oko njega. Sve vrvi od turista. Pošto je vreme ručku, pokušavamo da nađemo mesto u nekom od mnogobrojnih restorana, ali bez uspeha.

Iz Eskorijala idemo u obližnju Dolinu palih, monumentalni kompleks građen od 1940. do 1958, sa bazilikom uklesanom u stenu Sijere de Gvadarame i benediktinskim manastirom iza nje. Iznad bazilike je krst visok 150 metara, koji se vidi sa velike daljine. U kompleksu je sahranjeno 33.872 poginulih sa obe strane u Španskom građanskom ratu. U oltarskom delu bazilike sahranjeni su španski diktator Fransisko Franko i osnivač španske Falange Hose Antonio Primo de Rivera.

Hose Antonio Primo de Rivera bio je najstariji sin generala Migela Prima de Rivere, koji je Španijom kao diktator vladao od 1923. do 1930. U oktobru 1933. osnovao je Špansku falangu, po uzoru na Musolinijeve fašiste, a iste godine izabran je u republikanski parlament. Podržao je nacionalistički vojni udar 1936, koji je doveo do građanskog rata, ali je pre početka rata uhapšen, optužen za zaveru i vojnu pobunu, osuđen na smrt i pogubljen u prvim mesecima rata. Frankistička Španija smatrala ga je mučenikom.

Napuštamo Sijeru de Gvadaramu i žurimo nazad u Madrid, koji danas slavi svoj dan, u spomen na ustanak protiv Napoleonove vlasti 1808. Odlazimo do Kraljevske palate, gde je, nažalost, vojna parada uz prisustvo kralja Huana Karlosa i članova kraljevske porodice već održana. Na Plaza Mayor je glavna proslava, sa scenskim, muzičkim i vizuelnim performansom. Provodimo još jedno veče na prazničnim ulicama Madrida. Na povratku u hotel svraćamo na Trg Drugog maja (Plaza del Dos de Mayo), gde se takođe slavi, i pridružujemo se slavlju uz pivo u jednom od mnogobrojnih restorana.

ibe 68 dos de mayo — Plaza del Dos de Mayo

To je bio kraj našeg boravka na Iberijskom, ili Pirinejskom, poluostrvu. Za nama ostaje mnogo utisaka.

Subota, 3. maj 2008. Madrid – Sofija – Čačak

Posle doručka odlazimo na aerodrom Barahas, odakle nas avion vraća na naše Balkansko poluostrvo. Ovoga puta let je mnogo udobniji, jer više nismo sabijeni kao sardine. Nebo nad Apeninima i Balkanom je prilično vedro, pa pokušavamo da prepoznamo predele iznad kojih letimo, i let brže prolazi. Evo nas ponovo u Sofiji, odakle krećemo pravo u Srbiju. Prolazimo kroz Sićevačku klisuru, pored Niša, Kruševca i Kraljeva, gde se opraštamo od nekih saputnika, ali i od našeg vodiča Relje, i konačno, u ranim jutarnjim časovima, stižemo kući.

← Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Kraj serije „Evropom kroz tri časovne zone“.

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Utorak, 29. april 2008. Sevilja

Današnje prepodne predviđeno je za obilazak Sevilje. Iz naše ulice, Reyes Católicos (Katoličkih kraljeva), idemo obalom Gvadalkivira, ulicama Paseo de Colón i Paseo de las Delicias. Sa desne strane ostaju nam arena za koridu, Seviljski univerzitet i park Marije Lujze, sa Španskim trgom u pozadini, na kome ćemo kasnije kupiti suvenire, kastanjete i lepeze. Krajnje odredište su paviljoni podignuti za Ibero-američku izložbu 1929. Za njene potrebe izgrađen je čitav novi kvart, sa Španskim i Američkim trgom. Prostor izložbe osmislio je arhitekta Anibal Gonsales, a većinu nacionalnih paviljona projektovali su arhitekti iz zemalja učesnica.

ibe 48 spanski trg sevilja — Španski trg u Sevilji

Paviljoni su bili između parka Marije Lujze i Gvadalkivira i predstavljali su najznačajnije zemlje Latinske Amerike. Popodne idemo na vožnju Gvadalkivirom. Po običaju, nije to neki spektakularan izlet, već uglavnom prilika da se opustimo pored vode i vidimo neke stare i neke savremene građevine. Ne mogu ostati nezapaženi Zlatna kula, Kalatravin most Alamiljo ili zgrada vlade Andaluzije. Posle svega ponovo ostaje utisak da dan i po nikako nije dovoljan za ovaj ne tako veliki, ali lep grad.

ibe 49 torre del oro — Zlatna kula (Torre del Oro)

Posle vožnje odmaramo se u hotelu, a veče posvećujemo radnjama. Pre spavanja još jednom koristimo priliku za šetnju Seviljom, dok je veći deo grupe otišao na flamenko.

Sreda, 30. april 2008. Sevilja – Kordoba

Jutro donosi rastanak sa Seviljom i put ka novim izazovima, novim prostorima, građevinama i pričama koje ih prate. Put nas vodi u Kordobu, čije me ime uvek podseti na pesmu koju sam čuo u filmu „Kozara“: „Da li ću ja ikada stići u Kordobu…“ I Kordoba je na Gvadalkiviru, u podnožju planinskog venca Sijera Morena, a naš glavni cilj je Velika džamija (Mezquita), čija je gradnja počela 784, a koja je posle rekonkiste, kada su hrišćanski vladari osvojili Španiju, pretvorena u katedralu.

ibe 51 mezquita — Velika džamija u Kordobi

Građevina deluje impozantno i svakako je nešto što treba videti. Abd al-Rahman I, poslednji preživeli član omejadske dinastije, koju su u Damasku svrgnuli Abasidi, pobegao je preko severne Afrike u južnu Španiju i tu se, uz pomoć muslimanskih doseljenika, nametnuo kao vladar. Kordoba je skoro tri veka (756–1031) bila sedište Omejada. Bili su veliki pokrovitelji umetnosti, a jedan od najlepših sačuvanih primera omejadske arhitekture upravo je Velika džamija u Kordobi. Kordoba je tada bila glavno trgovačko, ali i intelektualno i umetničko središte, koje je daleko nadmašivalo slične gradove hrišćanske Evrope. Abd al-Rahman III (vladao 912–961) proglasio se kalifom. Kalif Al-Hakam II (961–976) je, uprkos negodovanju podanika, obilato finansirao proširenje i raskošno ukrašavanje džamije. Da bi umirio njihov otpor, dao je da se u džamiju ugradi natpis koji objašnjava poreze i hvali Boga koji mu je „pomogao da izgradi ovu večnu palatu, kako bi se obezbedilo više prostora za Njegove vernike“.

Zidovi džamije zatvaraju prostor od oko 180 sa 130 metara, od čega je trećina veliko dvorište sa stablima pomorandži. Unutra se dekoracije ponavljaju gotovo hipnotički. Velika dvorana je prava šuma arkada. Potkovičasti lukovi, u kojima se smenjuju klinasti beli kamen i crvena opeka, počivaju uglavnom na antičkim stubovima (Andaluzija je nekada bila bogata rimska provincija). Da bi se dvorana povisila, lukovi su postavljani u dva sprata, jedan iznad drugog.

ibe 53 dvoriste pomorandze — Dvorište džamije sa stablima pomorandži

Danka i ja odustajemo od ulaska u katedralu-džamiju i obilazimo njenu okolinu. Dočekuju nas uske popločane ulice sa radnjicama u kojima se uglavnom prodaju suveniri i balkoni prepuni cveća. U neposrednoj blizini džamije je jevrejska četvrt, sa značajnom sinagogom iz 1315, kojoj je posle proterivanja Jevreja 1492. više puta menjana namena. Posle ujedinjenja Aragona i Kastilje brakom Izabele i Fernanda, 31. marta 1492. u Alhambri je donet edikt kojim je Jevrejima dat rok od tri meseca da se pokrste ili napuste Španiju. Najveći broj Jevreja otišao je u Portugaliju, gde se progon ponovio već posle nekoliko godina, u severnu Afriku i u Osmansko carstvo.

ibe 54 balkoni kordoba — Cvetni balkoni Kordobe

Spuštamo se do mutnog Gvadalkivira, preko koga se proteže stari rimski most, čija je obnova u toku.

ibe 55 rimski most — Rimski most i Velika džamija u pozadini

U blizini rimskog mosta, na obali Gvadalkivira, je obnovljeno islamsko vodeno kolo, kojim je vodom snabdevana kalifova palata. Kordobu su osvojili Rimljani u II veku pre nove ere, u VI veku Vizigoti, a od 711. do 1236. bila je pod arapskom vlašću, najpre kao sedište emirata, a zatim i Kordobskog kalifata. Posle propasti kalifata jedno vreme je bila samostalna, a kasnije su njom vladale dinastije Almoravida i Almohada.

Od 1236. pod vlašću je Kastilje i tada počinje njeno zaostajanje za Toledom i Madridom. Početkom XIX veka nekoliko godina bila je pod francuskom vlašću, a u Građanskom ratu bila je uporište Frankovih pristalica. Ipak, Kordoba je do danas sačuvala karakterističnu mavarsku arhitekturu, sa brojnim građevinama iz vremena arapske vlasti.

ibe 56 vodeni tocak — Vodeno kolo na obali Gvadalkivira

Šetajući pored Gvadalkivira, otkrivamo da se kroz kolski ulaz može ući na područje kordobskog Alkazara, poznatog i kao „Alkazar hrišćanskih kraljeva“. Odmah se nalazimo u prekrasnom vrtu.

ibe 57 alkazar vrt — Detalj iz vrta Alkazara

Kada smo već besplatno ušli, koristimo priliku da obiđemo i sam zamak. Tako se završava naša kratka poseta Kordobi, gradu koji sigurno zaslužuje više vremena i pažnje. Nijednog dobronamernog posetioca ne može ostaviti ravnodušnim relativna tolerancija koja je postojala među narodima tri vere koji su naseljavali prostor današnje Španije. Srećna je okolnost što su, i pored sve nepomirljivosti katoličkih vladara Španije prema islamu, do danas sačuvana neka od najvećih arhitektonskih dela mavarskog perioda, kao što je Velika džamija u Kordobi.

← Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak →

31. Oktobra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope

Nedelja, 27. april 2008. Lisabon

Da bi se jedan grad dobro upoznao, treba u njemu provesti više od jednog dana i dve večeri, koliko smo mi imali u Lisabonu. Osim toga, ovamo treba doći spreman, upoznat sa najvažnijim podacima o mestima koja se posećuju, a to putniku namerniku, kao što smo mi, nije baš lako. Zato postoje ture za razgledanje gradova, koje su po pravilu trčkaranje za lokalnim vodičima i „hvatanje“ onoga što kažu.

Za danas je predviđen obiman program: obilazak Lisabona i odlazak do Cabo da Roca, najzapadnije tačke Evrope, sa usputnim posetama Sintri u odlasku i Kaškaišu u povratku. Najveći deo obilaska Lisabona vezan je za Belem, ili, u prevodu, Vitlejem, deo grada uz Težo koji je praktično lisabonska luka.

ibe 29 kula belem — Kula Belem (Torre de Belém)

Jedna od najvažnijih građevina ovog dela grada je Kula Belem, utvrđenje sa koga se kontrolisao ulaz u luku. U blizini su Spomenik otkrićima i spomenik prvom preletu južnog Atlantika, od Portugalije do Brazila.

ibe 30 panorama lisabona — Panorama Lisabona

U ovom delu grada je i manastir Svetog Jeronima (Mosteiro dos Jerónimos), sa crkvom posvećenom Bogorodici, jedan od najboljih primera portugalske kasne gotike, takozvanog manuelinskog stila. Od 1983. je na Uneskovoj listi svetske baštine. Podigao ga je kralj Manuel I u čast uspešnog povratka Vaska da Game iz Indije, ali i kao mauzolej vladarske porodice.

ibe 31 jeronimos — Manastir Svetog Jeronima

Tokom prepodnevnog obilaska pravimo predah da probamo kolač „pastel de nata“, lisabonski specijalitet, čiji su recept smislili upravo kaluđeri iz manastira Svetog Jeronima.

ibe 32 poslasticarnica — Ispred poslastičarnice

Sintra i Cabo da Roca

Popodne krećemo ka Cabo da Roca. Usput svraćamo u Sintru, radi odmora i ručka. Simpatična planinska varošica, sa mnogo restorana i radnji sa suvenirima, na prvi pogled ne deluje kao značajno turističko odredište. O značaju Sintre saznaću tek po povratku kući, čitajući na internetu. U njoj i okolini je nekoliko značajnih građevina koje turisti obilaze, takozvane nacionalne palate: Palácio da Vila, Palácio da Pena i Palácio de Queluz. Palata Pena važi za jedno od prvih zdanja evropskog romantizma.

Vreme u Sintri provodimo obilazeći prodavnice suvenira, uz kratak predah u kafanici na glavnom trgu.

Osamnaest kilometara zapadno od Sintre je Cabo da Roca, najzapadnija tačka evropskog kopna. Dočekuje nas Suncem, ali i prilično jakim vetrom, koji sa Atlantika donosi izmaglicu.

Zadržavamo se kratko, jer se osim litica koje se obrušavaju ka vodi i okeana koji se gubi u magli ništa drugo ne može videti. Možda su neki pomislili: „Eh, da je vedro, možda bi se videla obala Amerike.“ Ipak, kada se stigne do ovakvih tačaka, koje označavaju nekakav kraj iza koga, reklo bi se, nema ničega, čovek poželi da što duže ostane, uživajući u tom beskraju.

Obalom se spuštamo na jug, ka Kaškaišu (Cascais). Dok se približavamo, naš vodič Relja pravi mali štos: predlaže da se umesto Kaškaiša vratimo u Lisabon i posetimo fabriku čipova. Naravno, svi su graknuli, osim koleginice iz Bora i mene. Kaškaiš je gradić od tridesetak hiljada stanovnika, kupalište Lisabonaca, koje važi i za mondensko mesto. Iako je april, a mi smo na Atlantiku, neki saputnici ne propuštaju da se brčnu. Mesto je na prvi pogled simpatično, uređeno i čisto. Šetamo, uglavnom zagledajući radnje sa obućom, a posetu završavamo uz pivo i krećemo nazad ka Lisabonu.

Expo 98

Na povratku neki saputnici pitaju da li bi nas autobus mogao odvesti do kompleksa „Vasko da Gama“, gde je 1998. održana svetska izložba. Vozač traži 100 evra, ali kombinacija otpada, jer nas je zainteresovanih bilo svega nekoliko. Ostaje nam metro.

Danka i ja se kratko odmaramo i krećemo do centra „Vasko da Gama“. Moramo da promenimo tri linije metroa.

ibe 37 metro lisabon — Mapa lisabonskog metroa

Naš hotel je odmah kod stanice Marquês de Pombal na „plavoj liniji“. Njome se spuštamo do stanice Baixa–Chiado, gde presedamo na „zelenu liniju“, kojom stižemo do stanice Alameda, početne stanice „crvene linije“, na čijoj je poslednjoj stanici, „Oriente“, centar „Vasko da Gama“. Ova linija je izgrađena upravo za svetsku izložbu. Iz metroa se izlazi i na monumentalnu železničku stanicu Oriente, koju je projektovao čuveni španski arhitekta Santjago Kalatrava.

ibe 38 oriente — Železnička stanica Oriente u Lisabonu

Obilazimo okolinu paviljona Expoa 98, dok sa Teža pirka prohladan vetar.

ibe 39 expo98 — Paviljoni Expoa 98 sa Teža

Na kraju utočište nalazimo u velikom tržnom centru „Vasko da Gama“, koji radi bez prekida. Na naše zadovoljstvo, ne razlikuje se mnogo od Delta Sitija na Novom Beogradu, možda je tek nešto veći. I cene su slične, možda čak za nijansu niže nego kod nas. Da su naši saputnici znali za ovo, sigurno bi i oni došli.

Na povratku izlazimo na Trgu Restauradores i odatle se peške, uzbrdo, vraćamo u hotel. Posle napornog dana ova šetnja baš nije prijala, ali nije na odmet bilo osetiti još ponešto od ovog lepog grada. Sutra nas čeka još jedno prepodne u Lisabonu, iako su neki predlagali da odmah ujutru krenemo za Sevilju.

Ponedeljak, 28. april 2008. Lisabon – Sevilja

Posle doručka Danka i ja se penjemo na vidikovac na vrhu parka Edvarda VII, sa koga se pruža veličanstven pogled na grad i reku. Odmah ispod parka je trg posvećen markizu od Pombala, znamenitom portugalskom državniku. Tokom dugog života bio je ambasador u Londonu i Beču, a više od dvadeset godina, za vlade kralja Žozea I, praktično je upravljao Portugalijom i sproveo mnoge reforme. Posle katastrofalnog zemljotresa 1755. obnovio je Lisabon. Kada je 1777. Žoze I umro, a na presto stupila kraljica Marija I, morao je da se povuče, a većina njegovih reformi je ukinuta.

Jutro je prohladno, sa sivim oblacima koji se valjaju nad gradom. Odmah preko ulice je vrt posvećen čuvenoj pevačici fada Amaliji Rodriges.

ibe 41 vrt amalija — Vrt Amalije Rodriges

Posle uživanja u pogledu na Lisabon spuštamo se do centra i glavne ulice, na kratku šoping-turu. Danku zanimaju cipele, a usput kupujemo i svilu za haljinu. Prodavnica tekstila vraća nas u neka prošla vremena, kada su takve prodavnice i kod nas bile normalna pojava i kada su prodavci znali da vam kažu koliko vam treba za pantalone, haljinu ili odelo.

Zanimljivo je da su u Lisabonu sve ulice popločane sitnim kockama, pa je damama sa visokim štiklama otežano kretanje. Za uspomenu se fotografišemo ispred „Nikole“, u kojoj smo se onako lepo proveli pre dve večeri, a na kraju fotografišem i hotel, za uspomenu na Lisabon i susret sa jednom pomalo neobičnom zemljom, u kojoj smo za kratko vreme mnogo videli.

Lisabon napuštamo preko mosta „Vasko da Gama“, nekada najdužeg mosta u Evropi, izgrađenog takođe za Expo 98.

ibe 42 most vasko de gama — Most „Vasko da Gama“

Most je dug sedamnaestak kilometara. Dok ga prelazite, možete da posmatrate zonu Expoa, pa oni koji prethodne večeri nisu imali dovoljno avanturističkog duha mogu da uživaju bar na daljinu. Lisabon napuštam sa žalom što nismo ostali duže i upoznali još nešto od njegovih lepota. Verovatno će proći mnogo vremena pre nego što se vratimo, jer ima i drugih zemalja i gradova koje treba posetiti.

Od Lisabona do Sevilje ima oko 400 kilometara, pa na odredište stižemo kada se noć već spušta. Sevilja je na reci Gvadalkivir i ima oko 700 hiljada stanovnika. Smeštamo se u hotel „Puerta de Triana“, u neposrednoj blizini reke.

ibe 43 setnja sevilja — Polazak u šetnju Seviljom

Prvo veče u Sevilji

Posle smeštaja i kratkog odmora krećemo u obilazak. Neke od znamenitosti su u neposrednoj blizini hotela, pa nam je, pored upoznavanja sa Seviljom, dobrodošla i šetnja.

Sevilja je glavni grad Andaluzije i rekom Gvadalkivir povezana je sa morem. Iako je osamdesetak kilometara od ušća, dugo je bila najvažnija španska luka za Ameriku. Najveći deo blaga koje je stizalo iz kolonija dopreman je preko seviljske luke, pa je ovde bila i državna služba koja je nadzirala prekomorsku plovidbu, a i danas je ovde najveći arhiv dokumenata španske uprave u Americi (Archivo General de Indias). Zlato iz Amerike brodovima je dalje prevoženo do Antverpena ili Đenove, bankarskih središta u kojima se skupljao novac za špansku krunu. I druga roba stizala je najpre u Sevilju; tako je, kažu, 1585. ovamo stigla i prva pošiljka čokolade u Evropu.

U blizini našeg hotela je seviljska katedrala sa čuvenim tornjem Hiraldom (La Giralda), visokim 97,5 metara. Katedrala je građena od početka XV do druge decenije XVI veka, na mestu džamije, posle proterivanja Arapa. Arapi su ovde vladali od početka VIII veka do 1248, kada je grad osvojio Fernando III i pripojio ga Kastilji. Hiralda je bila minaret džamije, a ime je dobila po kipu na vrhu, koji predstavlja Veru. Jedan je od simbola Sevilje. Katedrala je najveća gotička katedrala na svetu. U XVI i XVII veku Sevilja je bila najveći grad u Španiji, ali je posle epidemije kuge izgubila nekadašnji značaj.

Posle grupnog obilaska okoline katedrale nastavljamo šetnju uskim uličicama i stižemo do prelepog parka Marije Lujze, preuređenog za Ibero-američku izložbu, održanu ovde 1929. U mraku samo naslućujemo lepotu parka i bogatstvo njegove flore. Na izložbi su, pored španskih pokrajina, učestvovali Portugalija, Sjedinjene Države i većina zemalja Latinske Amerike, a cilj joj je bio da se poboljšaju odnosi Španije sa zemljama sa kojima je bila istorijski povezana. Bila je manja od Međunarodne izložbe održane iste godine u Barseloni, ali joj nije nedostajalo stila. Grad se za nju pripremao punih devetnaest godina, a izložbene zgrade podignute su u parku Marije Lujze, duž Gvadalkivira.

ibe 46 park marije lujze — Park Marije Lujze

Izlazimo na obalu Gvadalkivira i njome se vraćamo ka hotelu. Usput prolazimo pored arene za koridu, jednog od kultnih mesta španske koride, na čijem su se pesku oprobali svi najpoznatiji toreadori.

Posle osvežavajuće šetnje noćnom Seviljom vraćamo se na zasluženi počinak. Svaki susret sa novim gradom i neizvesnost koju nosi pitanje „Šta se ovde lepo može videti?“ ispunjava čoveka zadovoljstvom.

← Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo

Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba →

31. Oktobra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo

Petak, 25. april 2008. Madrid

Posle malog „lutanja“ po hotelu, na petom spratu nas dočekuje pravi „kontinentalni“ doručak, ili, kako se to u vojsci zvalo, „dečja radost“: puter i marmelada. Istina, ponudili su nam i dva tostera, ali za nas četrdeset pet to je ipak bilo premalo.

ibe 16 bernabeu — Stadion „Santijago Bernabeu“

Posle doručka idemo na stadion madridskog „Reala“, koji nosi ime dugogodišnjeg predsednika kluba Santijaga Bernabeua. Obilazak je tako osmišljen da se vide sva značajna mesta: od panoramskog pogleda sa vrha tribina do svlačionica, kupatila i sala za masažu. Ne može se zaobići ni muzej, kroz koji se upoznaje istorija ovog najtrofejnijeg kluba na svetu. Strastveni ljubitelj fudbala može da uživa u pogledu na travu slavnog stadiona, da sedne u fotelje igrača ili u VIP ložu. Na kraju stižemo i do prodavnice, u kojoj navijači mogu da kupe dres, trenerku ili nešto drugo sa imenom omiljenog igrača i grbom slavnog kluba. Ovde se možda skupi i više novca nego od ulaznica. Video sam jednog momka koji je iskeširao čitavih 600 evra za nekakav dres ili trenerku.

Sledeće odredište bio je čuveni Prado (Museo del Prado), jedan od najpoznatijih muzeja na svetu, sa jednom od najboljih zbirki slika. Najznačajnije su zbirke Velaskeza, Goje, El Greka i Murilja, ali tu su i Ticijan, Rubens, Hijeronimus Boš, Rembrant, Botičeli i drugi.

Današnji dan je praktično posvećen samostalnom razgledanju Madrida, iako smo na stadion i u Prado išli u grupi. Zato smo Danka i ja još ujutro u hotelu napravili plan šta želimo da vidimo. Posle Prada, nažalost kratkog, jer da bi se videlo sve što je u njemu nije dovoljno ni nekoliko dana, a kamoli sat-dva koliko smo mogli da odvojimo, idemo u Muzej kraljice Sofije (Museo Nacional Centro de Arte Reina Sofía).

Postavka ovog muzeja posvećena je uglavnom španskoj umetnosti XX veka, sa značajnim zbirkama Pikasa i Dalija. Imali smo priliku da vidimo i izložbu posvećenu Pikasu, a najznačajnija slika koju smo videli svakako je „Gernika“. Prado, Muzej kraljice Sofije i Muzej Tisen-Bornemisa čine madridski „zlatni umetnički trougao“.

U neposrednoj blizini Muzeja kraljice Sofije je železnička stanica Atoča (Estación de Atocha). Svojom arhitekturom i botaničkom baštom u unutrašnjosti, ova najveća madridska železnička stanica i sama je znamenitost. U svetu je, međutim, postala poznata posle terorističkog napada 11. marta 2004, kada je poginula 191 osoba, a oko 1.800 ranjeno.

Ne propuštamo priliku da uživamo u enterijeru, a zatim odlazimo u glavni madridski park, Retiro (Parque del Buen Retiro), koji zauzima oko 1,4 kvadratna kilometra na obodu centralnog dela grada, odmah iznad Prada.

Dan je izuzetno vreo, pa čim smo se našli u parku, koristimo priliku da se odmorimo na klupi u senci gustog drveća. Oko nas se mladi Španci odmaraju na travnatom tepihu parka, što mi sebi ipak nismo mogli da priuštimo.

Posle napornog dana vraćamo se u hotel da se malo odmorimo, a uveče ponovo koristimo priliku da još malo upoznamo centar Madrida. Sutra nastavljamo dalje, a Madrid ćemo dodatno upoznati na povratku.

Subota, 26. april 2008. Madrid – Toledo – Lisabon

Krećemo bez doručka, jer polazimo, za njihove prilike, prilično rano. Prvo odredište je Toledo, na reci Taho, sedamdesetak kilometara južno od Madrida.

Obilazak počinjemo sa vidikovca, sa koga puca divan pogled na grad, u kome dominiraju katedrala i tvrđava Alkazar. Zatim odlazimo u sam grad, koji se diže visoko na brdu iznad Taha, ovde relativno male reke. Odlazimo do katedrale, glavnog cilja naše posete, ali obilazak moramo da prekinemo, jer počinje prepodnevna misa.

U Toledu je živeo i stvarao El Greko. U crkvici Santo Tome (Iglesia de Santo Tomé) nalazi se jedna od njegovih najznačajnijih slika, „Sahrana grofa od Orgaza“, koju ne propuštamo. U blizini, u jednoj od tipičnih kuća tog vremena, je i El Grekov muzej, otvoren 1911, koji se upravo renovira. Muzej je u jevrejskoj četvrti Toleda, u kojoj je i sinagoga.

Slobodno vreme koristimo za obilazak mnogobrojnih prodavnica suvenira. Danka u jednoj od njih kupuje „majorka“ bisere. Toledo je inače poznat po čuvenim mačevima koji su se ovde izrađivali. Do autobusa stižemo preko starog mosta na Tahu.

Zbog Toleda smo bili skrenuli sa auto-puta koji od Madrida vodi ka Lisabonu, a sada se njime ponovo upućujemo na zapad. Predeo nije naročito zanimljiv, a restorani u kojima pravimo pauze daleko su od sličnih u drugim zemljama Zapadne Evrope.

Posle Madrida, koji je zasebna autonomna zajednica, put nas vodi kroz Kastilju–La Manču, a zatim, ka Portugaliji, kroz Estremaduru. Središnji i zapadni deo Španije je visoravan; sam Madrid je na oko 650 metara nadmorske visine. Pored puta preovlađuju maslinjaci; Španija je inače jedan od najvećih proizvođača maslinovog ulja na svetu.

Ulaskom u Portugaliju predeo se donekle menja: više je šuma, a pored puta nailazimo na mnogobrojne torove sa svinjama. Liče na naše mangulice. U Lisabon ulazimo preko mosta „25. april“. Most je prvobitno nosio ime diktatora Salazara, za čije je vladavine i podignut, a ime mu je promenjeno u čast „revolucije karanfila“, koja je počela 25. aprila 1974. godine.

Lisabon je na ušću reke Težo u Atlantski okean. Pošto ona ovde pravi ogroman estuar, mnogi pogrešno misle da je Lisabon na moru. Težo je ista ona reka Taho koju smo videli kod Toleda; razlika je samo u španskom i portugalskom nazivu. Pokušavamo da dokučimo ponešto o gradu. Na prvi pogled deluje zanimljivo, jer leži na brežuljcima iznad Teža, a deluje i čisto.

Hotel nam je relativno blizu centra, tik uz Trg markiza od Pombala (Marquês de Pombal), kojim dominira njegova statua sa lavom kraj nogu. Iznad trga je park Edvarda VII, na čijem je gornjem kraju vidikovac sa veličanstvenim pogledom na grad i Težo.

ibe 26 rossio — Jedan od lisabonskih trgova, Rosio

Posle smeštaja i kratkog odmora, metroom se spuštamo do Trga Restauradores, a zatim pešačkom ulicom stižemo do same reke. Usput razgledamo prodavnice i vraćamo se ka hotelu. Na Trgu Restauradores srećemo Stefanoviće, Uroševiće i Petroviće i nalazimo mesto za večeru u restoranu „Nicola“.

Vodič nam je rekao da su u Portugaliji cenjeni specijaliteti od bakalara i da obavezno treba probati „vinju verde“, što bi se po naški reklo mlado vino. Ostalo će se verovatno često prepričavati kad god se u ovom društvu bude pominjao put na ovu stranu sveta, ali treba zabeležiti da nas je ta večera koštala 240 evra. Prava sitnica! Jeli smo škampe i druge đakonije koje, uzgred budi rečeno, nismo naručili. Što smo probali, niko nas nije terao. A to što nam je konobar umesto preporučenog vina doneo neko čija je cena bila skoro 40 evra po flaši, a popili smo dve, samo je događaj za priču i nauk za ubuduće.

U isto vreme u Lisabonu su boravili i Branko i Violeta Milenković sa nekim novim prijateljima. Kratko se srećemo, a onda peške nazad do hotela. Da nije bilo uzbrdice, bila bi to lagana šetnja pred spavanje.

← Evropom kroz tri časovne zone (1): Od Sofije do vrata Sunca

Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope →

26. Oktobra 2026.

Da budemo bolji ili ono što nismo

Dvadesetak CD i DVD diskova svedoči o mojim nastojanjima da dođem do različitih sadržaja vezanih za struku kojom se bavim, ali i iz oblasti koje me inače zanimaju. Pretraživanje interneta i preuzimanje zanimljivih dokumenata u jednom trenutku postalo je gotovo svakodnevna aktivnost. Posebno sam bio zadovoljan kada su to bili tekstovi u PDF formatu. Neke od najzanimljivijih preuzeo sam još u vreme kada sam koristio Yahoo. Onda se u moj život uvukao Google i postao svakodnevni pratilac. Jedno vreme sam radni dan počinjao pretraživanjem interneta na temu koja mi je onako, na prvu, pala na pamet.

Veštačka inteligencija je pomalo neočekivano i neprimetno ušla u moj život i svakodnevicu. Korišćenje neuronskih mreža i njihovo treniranje za različite primene nije me mnogo zanimalo, pogotovo što sam uočio da se najčešće radi o primenama koje suštinski ne zahtevaju veštačku inteligenciju. Sve mi se to pomalo činilo besmislenim, poput onog pokreta „umetnost radi umetnosti“. Međutim, ovo sa čim sam se suočio bilo je nešto potpuno novo.

Nisam se čak ni iznenadio što su moji prvi pokušaji korišćenja ChatGPT-a bili pomalo razočaravajući. Kada sam ga pitao šta je arhitektura računara, dobio sam odgovor koji je sledio onu popularnu priču i opisivao konfiguraciju računara. Na zahtev da mi napiše program za izračunavanje prostih brojeva, vratio mi je kod u Pythonu napisan prema klasičnom algoritmu zasnovanom na deljenju. A ja sam znao mnogo elegantniji algoritam, zasnovan na množenju. Vrhunac je bio kada mi je, na pitanje ko je Siniša Ranđić, odgovorio da sam profesor na Veterinarskom fakultetu u Beogradu. Sa tim fakultetom nikada nisam imao nikakvog dodira, pa pomislih da tamo imam dvojnika. Ali brzo sam otkrio neslućene mogućnosti veštačke inteligencije.

Pokazala se mnogo delotvornijom u traženju željenih informacija od klasičnog pretraživača, koji ti nudi skup mogućih odgovora, a na tebi ostaje da nađeš onaj pravi. Ovde se odgovor dobija odmah, na prvo pitanje, ili, ako pitanje nije bilo dobro postavljeno, u sledećem pokušaju. Osim toga, program ti nudi mogućnost da u saznajnom procesu ideš u dubinu, dajući ti odgovore i na detalje teme kojom se baviš.

Pošto u ovim penzionerskim danima vreme u velikoj meri trošim na pisanje, veštačka inteligencija pokazala se kao dobar kritičar napisanog. Kako često pišem putopise, ona je tu da me ispravi kada navedem pogrešne činjenice. A bogami ume da ukaže i na stilske greške, o gramatici i onim usputnim slovnim greškama da i ne govorimo. Doduše, i ja nju naučim poneku reč, lokalizam ili arhaizam, koji joj do tada nisu bili poznati. Zahvaljujući njoj postao sam bolji pripovedač i pisac.

Međutim, svedoci smo da se korišćenje veštačke inteligencije baš proširilo, i tu počinje druga strana priče. Meni je pomogla zato što sam znao šta tražim. Znao sam da algoritam za proste brojeve može elegantnije, znao sam da nikada nisam kročio na Veterinarski fakultet, znao sam kada mi ispravka stila odgovara, a kada mi kvari rečenicu. Mnogi, nažalost, u njoj vide prečicu da postanu ono što nisu. Od nje očekuju da pronikne u njihove misli, iako ni sami nisu u stanju da ih uobliče u pitanje. Takav korisnik ne ume da prepozna ni kada je odgovor pogrešan, pa mu ona ne pomaže da nauči, već samo da glumi znanje. Tu je, čini mi se, prava granica: veštačka inteligencija može da izbrusi ono što u čoveku već postoji, ali ne može da stvori ono čega nema. Vreme će pokazati koga će biti više, onih koji će uz nju postati bolji ili onih koji će se iza nje skrivati. Voleo bih da verujem da će oni prvi s vremenom umeti da razotkriju ove druge.

24. Oktobra 2026.31. Oktobra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (1): Od Sofije do Vrata Sunca

Bilo je to putovanje sanjano tri decenije, još od onih majskih dana 1978, kada mi je Daba pričao o lepotama Alhambre i Andaluzije. Putovanje koje traži da se u svaki od tih gradova ponovo dođe i u njemu zadrži. Putovanje koje će spojiti istok i zapad. Istovremeno, u Španiju sam se vratio posle pune dve decenije.

Sreda, 23. april 2008. Čačak – Sofija

Neočekivano se pružila mogućnost da na početku putovanja nakratko upoznamo i prestonicu susedne Bugarske. Umesto da posle noćne vožnje pravo sednemo u avion za Madrid, ka Sofiji krećemo prepodne, sa idejom da stignemo pre mraka i vidimo neke od njenih znamenitosti. Bio je to moj prvi susret sa Sofijom posle ulaska Bugarske u Evropsku uniju. Od Čačka do Sofije ima oko 350 kilometara, ali to ipak traži osam-devet sati vožnje, pogotovo kada se uračuna čekanje na obe strane srpsko-bugarske granice.

Sofija nas dočekuje kišom. Trudimo se da uočimo šta je novo donelo članstvo u „evropskoj zajednici naroda“. Na prvi pogled, na prilazima gradu na sve strane su nikle, i dalje niču, nove zgrade sa velikim natpisima svetskih firmi. Ali da bi se videlo kako danas živi običan bugarski čovek, ovih par sati nije dovoljno. Smeštamo se u hotel „Rodina“ i odlazimo u kombinovano razgledanje grada, malo autobusom, malo peške.

Pešačenje počinjemo od glavne crkve, posvećene Aleksandru Nevskom. Mlada žena, vodič na bugarskom jeziku (uglavnom nagađamo šta priča), upoznaje nas sa istorijom grada i Bugarske. I Bugari su stalno bili raspeti između istoka i zapada. Danas su svakako okrenuti Evropskoj uniji, ali u centru Sofije i dalje stoji spomenik ruskom caru Aleksandru II, „Caru oslobodiocu“. Posle njegovog rata sa Turskom, Sanstefanskim mirom 1878. stvorena je velika autonomna Bugarska, proširena na račun suseda, uključujući i Makedoniju. Iako je taj mir revidiran na Berlinskom kongresu, ostao je žal za „sanstefanskom“ Bugarskom.

Prolazimo pored svih značajnijih crkava, koje svedoče o starosti Sofije i o narodima i kulturama koji su protutnjali Balkanom. U dvorištu predsedničke palate su ostaci crkve Svetog Đorđa iz IV veka. A tu su i sinagoga, džamija i amam, koji svedoče o višekonfesionalnosti Balkana i posebnom značaju turske vladavine.

Možda je zajednička zgrada predsedništva države i hotela u prošlosti imala smisla, ali danas nije baš logično da predsednička palata i hotel „Šeraton“ budu pod istim krovom. Nedaleko odatle, sa vitkog stuba nad gradom bdi njegova zaštitnica, Sveta Sofija, sa sovom, simbolom mudrosti, i lovorovim vencem u rukama. Tu se završio naš obilazak Sofije. Noć je već odnela prevagu nad danom, pa nam je ostalo da se vratimo do autobusa, koji je čekao kod crkve Aleksandra Nevskog, i do hotela.

Preostalo nam je da u krevetima neobično mekih dušeka sačekamo novi dan i susret sa gradom na suprotnoj strani Evrope.

Četvrtak, 24. april 2008. Sofija – Madrid

Drugi dan putovanja počeo je rano, jer je trebalo na vreme stići na sofijski aerodrom. Umesto doručka čekala su nas dva sendviča sa čuvenom „podrigušom“, flašica vode i jabuka. Aerodrom je u novom delu grada, ili bar tako izgleda, jer prolazimo pored novih modernih zgrada i višetračnih saobraćajnica. Naš vozač po običaju „malo“ luta, a onda iznenađenje: moderno aerodromsko zdanje, pored koga naš beogradski aerodrom deluje krajnje skromno.

Slede uobičajene procedure „čekiranja“ i upoznavanje sa novim načinom kontrole putnika, uvedenim posle napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. Za mene je sve to novo, jer avionom nisam leteo od februara 1990. U avionu nas čeka iznenađenje u vezi sa udobnošću „boinga 737“. Iako su prošle skoro dve decenije od poslednjeg leta, sećao sam se udobnih avionskih sedišta. Ovde su, međutim, sedišta bila maksimalno zbijena, pa su ta tri i po sata bila skoro pravo mučenje, pogotovo za mene, sa mojim nestandardnim gabaritima. Avion je bio pun, što je bilo novo iznenađenje, ali kada smo saznali da „Bulgaria Air“ ima direktne letove za šest gradova u Španiji, polako smo počeli da se navikavamo na iznenađenja vezana za naše susede.

U odnosu na naše vreme, u Sofiji smo morali da ustanemo još sat ranije, jer je njihovo vreme sat ispred našeg. U Madrid smo, međutim, stigli po našem vremenu. To će biti jedna od odlika ovog putovanja, jer ćemo časovnu zonu menjati šest puta.

Na madridski aerodrom Barahas (Barajas) stižemo oko podne. Najnoviji, Terminal 4, otvoren je u februaru 2006, po projektu arhitekata Antonija Lamele i Ričarda Rodžersa, i jedan je od najvećih aerodromskih terminala na svetu.

Naš vodič na ovom putu je Relja Saratlić. Kasnije ću saznati da je završio arheologiju, a zatim studirao političke nauke u Madridu. Po dolasku upoznajemo i njegovu prijateljicu Mariju, diplomiranog arhitektu, koja već osam godina živi u Španiji.

Prvo popodne u Madridu

Odmah krećemo u obilazak grada, koji već na prvi pogled ostavlja utisak. Od aerodroma ka gradu ide se bulevarom Paseo de la Kasteljana (Paseo de la Castellana). Kao što ćemo videti, u gradskom jezgru nema visokih zgrada, mada ponegde neki oblakoder naruši sklad starih zdanja. Ovde, na obodu grada, uočljive su vitke linije četiri oblakodera koji se grade na nekadašnjem zemljištu kluba „Real“. Iza njih, preko Trga Kastilje (Plaza de Castilla), kroz Vrata Evrope (Torres KIO), nastavlja se ka centru. Sledeći deo grada zove se Čamartin (Chamartín), sa stadionom „Reala“, „Santijago Bernabeu“, koji je, pre nego što je dobio ime po čuvenom predsedniku kluba, bio poznat kao Čamartin. Kasteljana je prava žila kucavica Madrida, a završava se na Kolumbovom trgu (Plaza de Colón), sa spomenikom velikom moreplovcu.

Prolazimo najznačajnijim ulicama, kao što je Kalje de Alkala (Calle de Alcalá), koja vodi od Vrata Sunca (Puerta del Sol) do arene za koridu, i Gran Vija (Gran Vía). Zanimljivo je da u Madridu duž svake ulice ima mnogo trgova, koji nisu obična račvanja ulica. Na Gran Viji je Španski trg (Plaza de España), koji obilazimo peške. Na njemu je spomenik Migelu de Servantesu, sa statuama Don Kihota i Sanča Panse, a tu su i dve od najviših zgrada u Madridu: „Kula Madrid“ (Torre de Madrid), visoka 142 metra, sagrađena 1957, i „Španska zgrada“ (Edificio España) od 117 metara, iz 1953.

Na Kolumbovom trgu, koji takođe obilazimo peške, je obelisk sa statuom Kristifora Kolumba na vrhu. Ispod fontane u podnožju spomenika je kulturni centar (Centro Cultural de la Villa), na čijem je zidu mapa Kolumbovih putovanja. Na trgu je i 116 metara visoka „Kula Kolumbo“ (Torre Colón), sa bakarnom nadogradnjom na vrhu, koja je vremenom dobila zelenu patinu, pa je zgrada popularno nazvana „utikač“, jer zaista liči na utikač za struju.

Dok se vozimo madridskim ulicama, promiču zdanja koja nemaju samo lokalni značaj, već su deo svetske kulturne baštine: Muzej Prado, Muzej kraljice Sofije, železnička stanica Atoča, park Retiro. Smenjuju se trgovi Sibele, Nezavisnosti… Jedno zdanje zasenjuje drugo svojom lepotom.

Iz autobusa izlazimo još na dva mesta. Prvo kod Hrama Debod (Templo de Debod). Španski stručnjaci pomagali su Egiptu u spasavanju spomenika ugroženih izgradnjom Asuanske brane, pa je Egipat Španiji poklonio ovaj originalni hram iz II veka pre nove ere. Postavljen je 1972. u parku na mestu nekadašnje kasarne Montanja i jedan je od najneobičnijih spomenika Madrida.

Sa vidikovca pored hrama pruža se predivan pogled na dolinu „rečice“ Mansanares i okolinu Madrida. Na obali Mansanaresa, u četvrti Argansuela, bio je stari stadion „Atletika“, „Visente Kalderon“. Desno se vidi Kraljevska palata (Palacio Real), naše sledeće odredište za pešački obilazak. Ispred palate je Trg Oriente (Plaza de Oriente), na čijoj je drugoj strani Opera, sa ulazom sa Trga Izabele II.

Konačno, kasno popodne, smeštamo se u hotel „Quo Galeón“, u širem centru Madrida. U blizini je stanica metroa Tetuan, odakle je do Vrata Sunca deset stanica, a do Trga Kastilje još dve. Ovaj deo grada zove se Kastiljehos (Castillejos) i poslovna je četvrt puna restorana i noćnih klubova. U blizini je i Kasteljana, sa buticima i prodavnicama delikatesa, koja ga deli od četvrti Čamartin.

Hotel je iznad očekivanja. Zapravo je apartman, sa dnevnom i spavaćom sobom i čajnom kuhinjom sa svim potrebnim priborom, uključujući i mikrotalasnu pećnicu. Koristimo priliku da se malo odmorimo, jer je planirano da uveče zajedno odemo do Vrata Sunca i bolje vidimo ono što smo u panoramskom obilasku propustili.

Vrata Sunca i Plaza Mayor

U centar stižemo pre mraka, pa možemo da vidimo znamenitosti trga na kome je „nulti kilometar“ šest nacionalnih puteva Španije.

Na južnoj strani trga je sedište predsednika autonomne zajednice Madrid. Zgrada je izgrađena u XVIII veku kao pošta i poznata je kao Real Casa de Correos. Na njenoj kuli je čuveni sat, „sat svih Španaca“: milioni Španaca 31. decembra gledaju u televizor čekajući da dvanaest njegovih udaraca označi Novu godinu. Upravo ispred ove zgrade je oznaka „nultog kilometra“.

Na suprotnoj strani trga je najvažnija od tri skulpture na trgu, „Medved i jagodnjak“ (El Oso y el Madroño); medved je zaštitni znak Madrida. Ostale dve su „Mariblanka“, koju zovu i Dijanom lovkinjom, i konjanička statua kralja Karlosa III.

Sa Vrata Sunca odlazimo na Plaza Mayor (Glavni trg), koji se sa njim takmiči za titulu glavnog trga Madrida. Pomalo podseća na Trg Svetog Marka u Veneciji. Sa svih strana okružen je stambenim zgradama, a jedina javna zgrada je takozvana „Pekara“ (Casa de la Panadería), koja dominira ovim pravougaonim trgom dimenzija 129 sa 94 metra. Nalazi se u delu grada koji zovu „austrijski Madrid“. Za razliku od Vrata Sunca, Glavni trg je statusni trg, „pupak Španije“, kako ga je nazvao Lope de Vega. Izgrađen je u stilu španskog baroka i jedan je od malobrojnih spomenika epohe kada su Španijom vladali Habzburzi.

Trg je kroz istoriju često menjao ime. Dekretom iz 1812. svi glavni trgovi u španskim gradovima nazvani su „Trg Ustava“, ali je već 1814. postao „Kraljevski trg“. Od 1873. zvao se „Trg Republike“, od 1876. ponovo „Trg Ustava“, sve do 1923. i diktature Prima de Rivere. Posle Građanskog rata konačno je dobio današnje ime.

Posle kraćeg obilaska okoline trga i pića u jednom od mnogobrojnih restorana vraćamo se u hotel na zasluženi odmor, jer nas čeka novi naporan dan.

← Tour de Europe

Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo →

23. Oktobra 2026.23. Oktobra 2026.

Kotlić još jednom: Sombor

Svako leto dočekujem sa nadom da ću neke dane iskoristiti za putovanja. Srbija je danas zemlja u kojoj se do najudaljenije tačke može stići za par sati vožnje, i to lagane, bez žurbe. A to je i lepa zemlja, sa mnogo krajeva kroz koje nisam prošao, ali i onih u koje se vredi vraćati. Jedno od takvih mesta je i „Somborski kotlić“, koji se svake godine održava u drugoj polovini leta, u okviru Somborskog leta. Mnogi moji prijatelji pokazivali su interesovanje kad god sam pričao o našem boravku 2006. i mogućnosti da se tamo ponovo ode. Prošle godine smo u vreme „Kotlića“ bili na moru, ali ove godine letovanje je već bilo za nama, pa nije bilo prepreke. Nažalost, od svih zainteresovanih na put je mogao da krene samo Žiko.

Subota, 19. jul 2008. Čačak – Sombor

Iz Čačka smo krenuli nešto posle deset. Bilo je oblačno, ali se sve više razvedravalo kako smo odmicali ka severu. Idem svojom standardnom rutom, preko Topole, a Žiku predlažem da, pošto imamo vremena, ka Novom Sadu idemo starim putem, preko Batajnice, Nove i Stare Pazove i Inđije. Složio se.

Put je na izlasku iz Zemuna popravljen, ali ima mnogo kamiona, pa se vozi sporo, o traktorima da i ne govorim. U Batajnici stajemo da pojedemo po pljeskavicu. Sledeće zadržavanje je u Sremskim Karlovcima, jer ovuda se ne može proći a ne svratiti i neko vreme provesti u društvu istorije.

U hladovini jednog od mnogobrojnih kafića pravimo predah uz kaficu. Još jedan krug pored karlovačke Gimnazije, Saborne crkve i Patrijaršijskog dvora i nastavljamo ka Novom Sadu.

Prateći putokaz „Tranzit“, kao i svi neiskusni posetioci Novog Sada, stižemo do železničko-drumskog mosta, na kome se nikad ne zna koliko će trajati čekanje dok se ne nađete na drugoj strani Dunava. Ovoga puta čekali smo da prođu dve železničke kompozicije.

Uključujem GPS navigaciju, ali nas „Nataša“ odvodi do petlje kod MB pivare, koja odavno ne omogućava uključenje na auto-put. Malo lutamo, pa moramo da svratimo na benzinsku pumpu da pitamo kako da izađemo na put prema Subotici. Konačno izlazimo na ono što se zove auto-put. Valjda se zato i plaća putarina, i to ne mala, iako koristimo samo 35 kilometara izgrađene polovine puta. Da smo išli starim putem prema Subotici, preko Srbobrana, ne bismo toliko lutali, a ne bismo platili ni celih 390 dinara.

Brzo stižemo do skretanja za Vrbas i nastavljamo ka Somboru. Pošto idemo na zapad, sunce nam sija u oči, što nije baš pogodno za uživanje u predelima. Oko mesta kroz koja prolazimo sada su uglavnom izgrađene obilaznice, ali nas „Nataša“ uporno šalje kroz centre, pa smo stalno u sukobu sa njom, a ona stalno mora da preračunava maršrutu.

U Sombor stižemo oko pola šest. Relativno lako nalazimo motel „Beli breg“ i smeštamo se. Javljam se Francu, koji nas poziva na Trg Svetog Trojstva (Ćelavi trg), gde se po običaju održava današnja svetkovina. Njega i Gordanu zatičemo u kafiću. Pripreme na trgu su u punom jeku. Oko trga su postavljeni ramovi za kačenje kotlića, a većina kotlića je već na njima. Slažu se drva i čeka se trenutak kada će organizatori pozvati učesnike da preuzmu ribu. Postavljaju se stolovi i već se hvata zalet uz aperitive.

I Sombor je grad čije se stanovništvo iz godine u godinu smanjuje, iako ima izvanredan geografski položaj, blizu Dunava, na tromeđi Srbije, Hrvatske i Mađarske. Pravac Vrbas – Kula – Crvenka – Sombor bio je nekada centar prehrambene industrije Jugoslavije.

Dvanaesti „Somborski kotlić“

Žiko i ja nalazimo stolove koje je Franc rezervisao i postavio i sedamo na kraj. Još je sijalo sunce i bila je velika jara, pa aperitiv u vidu lozovače baš i nije prijao. Zato idemo da Žiko malo upozna centar Sombora i da ispratimo poslednje pripreme pred paljenje vatri. Nažalost, Sombor je sada u velikim građevinskim radovima, jer se sređuju kolovoz i trotoari u glavnoj ulici. Stari, čuveni drvored platana više ne postoji. Odlazimo do Županije i šetamo se parkom oko nje.

Dok se vraćamo ka trgu, veče se polako spušta, a atmosfera među takmičarima i gostima postaje sve vrelija. U osam sati gradonačelnik Sombora simboličnim paljenjem vatre otvara 12. „Somborski kotlić“. Trg ispunjava miris dima i luka. Majstori pokušavaju da naprave što bolji paprikaš, potajno se nadajući da će baš njihov ove godine poneti titulu najboljeg. Sa bine istovremeno dopiru zvuci muzičkih grupa, koji celom događaju daju štimung.

Žiko i ja obilazimo mesta gde se sprema paprikaš. Ispod kotlića bije jara, majstori i njihovi pomoćnici obliveni su znojem, a dim štipa za oči. Pored nekih kotlića stoje ciganski tamburaški orkestri i daju štimung majstorima, ali i svima koji onako uzgred pokušavaju da „pokupe“ poneku tajnu spravljanja paprikaša.

Manifestacija se održava na Trgu Presvetog Trojstva, čije ime potiče od spomenika koji je tu postavljen 1774. u znak zahvalnosti za prestanak jedne od brojnih epidemija kuge na ovim prostorima.

Pored paprikaša, centralni događaj manifestacije je koncert Goce Tržan. Nažalost, on ne daje štimung kakav je pre dve godine stvorio „Garavi sokak“.

Dok prisutni uživaju u specijalitetima i velikim količinama piva i vina, žiri zaseda da odluči ko je skuvao najbolji paprikaš, ko je najlepše uredio sto i koje je društvo bilo najveselije. Žiko na naš kraj stola donosi paprikaš koji su skuvali Franc i njegov drugar Laci iz Sente. Baš je bio dobro ljut.

A onda je usledilo proglašenje pobednika. Najbolji paprikaš skuvalo je društvo iz obližnjeg Bačkog Monoštora, a najveselije društvo sedelo je za susednim stolom. Najlepše uređen sto bio je okićen trskom, stabljikama suncokreta i ribarskom mrežom.

Oko ponoći društvo na Ćelavom trgu se dobrano proredilo, a polako se ističu oni koji slabije podnose piće ili su ga popili malo više. Žiko i ja ostajemo da pomognemo Francu i Gordani da raspreme stolove i spakuju stvari u kola. Učtivo odbijamo Francovu ponudu da sutra idemo do Bezdana, pravdajući se da žurimo. Oko pola jedan smo u našem praznom motelu. Konobar nas dočekuje rečima: „Ja sam mislio da se vi nećete vratiti sami.“ Dogovaramo se za sutra i odlazimo na spavanje.

Nedelja, 20. jul 2008. Sombor – Čačak

Budim se ranije od Žika. Plaćamo prenoćište, neočekivano skupo, 2.600 dinara za jednokrevetnu sobu. Uz doručak dobijamo dobru crnu kafu. Za vreme doručka prilazi nam vlasnik motela i, uz izvinjenje, vraća dve hiljade dinara koje nam je žena na recepciji greškom naplatila više. To je ipak prihvatljiva cena za smeštaj u motelu „na kraju grada“.

Za povratak biramo put preko Odžaka i Bačke Palanke, kojim nikada nisam prolazio. Put je iznenađujuće širok i u prilično dobrom stanju, a gužve uopšte nema; prođe tek poneki automobil.

Nakratko svraćamo u Novi Sad, ali vrućina je velika, pa produžavamo za Beograd. Nažalost, opet imamo problema da izađemo iz Novog Sada. Morali bi malo bolje da obeleže izlaz ka Beogradu; ili misle da oni koji tamo putuju to već znaju, a putnici namernici kao mi neka se snalaze. Vraćamo se auto-putem, koji je uglavnom izgrađen; ostaje još samo druga polovina mosta preko Dunava kod Beške. Na Ibarsku magistralu izlazimo preko Košutnjaka i Vidikovca. Malo se odmaramo kod Hajdučke česme, svraćamo kod Marijane u Lazarevac na kafu i nastavljamo dalje. Ručamo u Ljigu, u restoranu „Letnja terasa“, jagnjetinu ispod sača. Nismo bili nešto oduševljeni. U Čačak stižemo oko šest.

20. Oktobra 2026.20. Oktobra 2026.

Tragovima Svetog rimskog carstva

Iako je povod putovanja u Štutgart bila poseta sajmu Didakta 2008, sve vreme pratiće nas senka Svetog rimskog carstva, čiji je osnivač Karlo Veliki krunisan za cara 800. godine, a koje je hiljadu godina kasnije ukinuo Napoleon Bonaparta. Za mene je to bila prilika da malo „provetrim“ glavu posle napornog semestra. Ali pratiće nas i senka još jednog carstva, onog „nebeskog“, koje se rodilo na Kosovu 1389. i traje još i danas.

Sreda, 20. februar 2008. Čačak – Minhen (preko Mađarske)

Radovao sam se putu kroz Sloveniju, jer od Ljubljane prema Kranju i Jesenicama i dalje preko Ljubelja nisam išao još od 1987, kada sam prvi put bio u Minhenu. Polazak iz Čačka bio je predviđen za 3.30. Posle malog kašnjenja, jer nismo mogli da dobijemo taksi, Golubovići i ja ipak smo na vreme stigli do Fakulteta, gde je bilo zborno mesto. Saznajemo da ipak putujemo preko Mađarske, što je, zbog brzine i samo jedne granice, bolja varijanta. Sedim sa Marecom, koji će mi tokom ovog putovanja biti i cimer. U Beogradu nam se, pored nekoliko saputnika, pridružuje i Vlade, naš vodič tokom puta. Posle 140 kilometara od Čačka do Beograda, do Minhena nas je čekalo još 1.050, što mi se činilo kao relativno kratka relacija, koja se može preći za relativno „kratko“ vreme, pa sam računao da ćemo oko osam uveče biti u Minhenu. Iako je februar, vreme je obećavajuće, pa se nadam ugodnom putovanju.

Vodič je obećao pauze na svaka dva-tri sata vožnje, što je razumno, pogotovo za nas koji imamo problema sa kičmom. Na mađarskoj granici zadržavamo se više od sat vremena. „Dobro došli u Evropsku uniju!“ Ali to je uobičajena procedura za nas koji dolazimo iz zemalja koje nisu na takozvanoj beloj šengenskoj listi, a uz to imamo i pasoše nepostojeće države, slabo zaštićene, bez mogućnosti automatskog očitavanja podataka. Nade da ćemo i mi uskoro biti „ravnopravni“ sa građanima ostalih delova Evrope polako blede posle poslednjih kosovskih događaja.

Od granice prema Budimpešti putujemo novim auto-putem, slušajući vodičevu priču o Svetom rimskom carstvu i njegovom osnivaču, franačkom kralju Karlu Velikom. Ta priča vraća me u detinjstvo, u one stripove o borbi Slovena i Franaka na tlu nekadašnje Jugoslavije, sa hrabrim junakom koji se, kako mi se čini, zvao Dobriša ili tako nekako. Vlade nas upoznaje i sa najvažnijim podacima o privredi i drugim pokazateljima savremene Mađarske. Od granice do Budimpešte ima nepunih 200 kilometara, ali je vožnja dodatno zamorna, jer se putuje nepreglednom ravnicom.

Prolazak pored Budimpešte budi sećanja na ranije boravke u ovom lepom gradu na Dunavu. Sežu sve do aprila 1969, kada sam prvi put putovao u inostranstvo, upravo u Budimpeštu, i do ona tri dana provedena na brdu Gelert u Budimu, sa koga se pruža predivan pogled na Peštu, Dunav i njegove mostove i na Margitino ostrvo. Kako bih voleo da se još jednom prošetam Trgom heroja ili Ulicom Vaci. Nažalost, privlači me još mnogo takvih mesta.

Od Budimpešte prema Austriji teren je brežuljkast, pa je putovanje ugodnije. Prolazimo pored Tatabanje i Đera, gde smo prenoćili na povratku iz Pariza 2003. Osim povremenih pauza, putovanje više ne prekidaju granice, kojih između zemalja Evropske unije de facto više i nema. Da nas vodič nije upozorio, ne bismo ni primetili da smo prešli u Austriju.

Ovim putem smo već prošli na putovanju u Francusku 2003. Putovanje se oteglo, pa nas je noć zatekla u austrijskim Alpima. Negde pre Linca odmaramo se kod istog restorana kao i na putu za Pariz. Posle suve hrane, koju smo jeli celog dana, bila je to prilika da se pojede nešto kuvano i, naravno, popije pivo. Nemačka, Češka, pa i Austrija sigurno su zemlje u kojima treba degustirati ječmeni napitak.

Posle Linca ovoga puta produžavamo ka Salcburgu i dalje ka Minhenu. Šezdesetak kilometara pre Minhena imamo malu odiseju sa Batom Radovanovićem, koji je želeo da svrati do svog prijatelja. Osim što smo malo skrenuli sa auto-puta i prošli kroz jedno živopisno nemačko mestašce, sve se završilo na šalama. Batov prijatelj, koji ga nije našao gde su se dogovorili, sustigao nas je, pa su nastale male peripetije oko uspostavljanja veze sa Batom i šale koje su nam ipak pomogle da savladamo umor od napornog dana.

U Minhen stižemo oko pola deset, a posle još pola sata i do hotela „Gasthof zur Post“, odakle se gradskom železnicom (S-Bahn) do Karlsplaca stiže za petnaestak minuta. Smeštamo se i posle kratkog osveženja šetamo se oko hotela, jer za odlazak u grad ipak treba malo više avanturizma nego što ga imamo. Šetnju završavamo čašom piva u hotelskom restoranu i konačno se prepuštamo zasluženom odmoru.

Četvrtak, 21. februar 2008. Minhen – Štutgart

Posle doručka krećemo u razgledanje Minhena, najpre panoramsko, a onda se iskrcavamo na Karlsplacu (Karlsplatz) i dobijamo slobodno vreme do šest popodne, za samostalno razgledanje i kupovinu. Za razliku od prethodnog dana, vreme je oblačno i prohladno, a tokom dana će par puta i prokapati. Dok idemo ka Marijenplacu (Marienplatz), merkamo radnje u kojima bismo kasnije mogli nešto da kupimo. Pošto nemamo mnogo vremena, verovatno ćemo se orijentisati na velike robne kuće, kao što su „Kaufhof“ ili C&A.

U pomalo raštrkanoj gomili stižemo na Marijenplac, kojim dominira Gradska kuća sa čuvenim satom i figurama koje u određeno vreme izvode igru i zaokupljaju pažnju turista. Danas se u Minhenu igra utakmica Kupa UEFA između Bajerna i škotskog Aberdina, pa je grad od ranih časova okupiran škotskim navijačima, koji kiltovima i bučnim ponašanjem privlače pažnju. Pošto je još rano, dejstvo piva još nije toliko primetno.

Prvo odlazimo u „Kaufhof“, onu robnu kuću u kojoj smo Danka i ja 2003. kupili čuvenu „Tefalovu“ peglu, kojoj je ploča otpala posle samo jednog peglanja, a signalna lampica nikada nije ni radila. Za divno čudo, ta pegla i dan-danas radi, naravno posle mojih „majstorskih“ intervencija. Nažalost, ne uspevam da nađem jaknu za Aleksandru, ali ću to uspeti u obližnjem C&A. Pošto za doručkom nismo pili kafu, to činimo u restoranu „Kaufhofa“.

Pošto nam je bilo dosta šetanja po prodavnicama, Marec i ja odlučujemo da malo razgledamo okolinu Marijenplaca, a kasnije nađemo neku pivnicu za ručak. Uskim ulicama izlazimo na Maksimilijanštrase (Maximilianstraße) i brzo shvatamo da je to ulica ekskluzivnih radnji. Tu su sve čuvene svetske modne kuće, ali i one poznate po nakitu. Kakva je klijentela ovih prodavnica, u kojima skoro da nema ničega ispod 300 evra, ali i mnogobrojnih restorana i kafana, videli smo na primeru jedne kafane koja je, jer je dan bio baš prohladan, napolju palila plinske grejalice da zagreje goste.

Kada je prošlo tri popodne, počeli smo da tražimo mesto za ručak. Usput smo malo prošvrljali po pijaci pored Marijenplaca i odlučili se za pivnicu „Paulaner“. Unutra je sedelo dosta škotskih navijača, ali atmosfera nije bila „zapaljiva“; što bi se reklo, sve je bilo pod kontrolom.

Naručujemo čuvene bele kobasice (Weißwurst), ali ispostavlja se da se po meniju ne služe u to doba dana. Kelner ipak pravi izuzetak, pa uz malu šalu sa njegove strane dobijamo priliku da probamo ovaj bavarski i minhenski specijalitet. Nismo bili baš oduševljeni; skoro bih rekao da su mi se više dopale perece koje su služili uz kobasice. Naravno, popili smo i po kriglu „Paulanera“, koji se ovde smatra pivom više klase. Kada smo izlazili, kelner nam se obratio sa „Prijatno, doviđenja“. Ostalo je da nas intrigira da li je to bio neki naš čovek, kojih ovde ima mnogo.

Na Marijenplacu nas dočekuju sada već velike skupine škotskih navijača, dobro zagrejanih bavarskim pivom, a iz okolnih prodavnica stalno stižu nove, ogromne količine piva. Još malo razgledanja po prodavnicama i lagani povratak ka Karlsplacu, gde smo se u šest okupili da nastavimo put ka Štutgartu. Pojavio se i Bato Radovanović sa svojim bosanskim prijateljem, pa saznajemo dodatne detalje o njihovoj sinoćnoj odiseji. Do Štutgarta nas je čekalo oko 250 kilometara, uz jedan odmor, najmanje tri sata vožnje, a ako se zna da svaki ulazak u grad znači dodatno usporenje, i više.

Na putu prolazimo pored Ulma, čija katedrala ima najviši crkveni toranj na svetu (161,53 metra). Nažalost, već je pala noć, pa se u mraku malo šta naslućuje. Osim toga, duž auto-puteva u Zapadnoj Evropi, na delovima koji prolaze pored naselja, postavljene su zaštitne ograde koje štite naselja od buke i izduvnih gasova.

Ulazak u Štutgart obeležava prolazak pored fabrika „Dajmlera“, proizvođača čuvenih „mercedesa“. Hotel, tačnije motel, „Motel One Stuttgart“ nalazi se u delu grada koji se rekonstruiše, pa smo do njega morali da se probijamo kroz naslage blata i peska. Vozači će kasnije naći bolji prilaz, sa zadnje strane, pa ulazak i izlazak iz autobusa više neće biti problem. Hotel je nov, hol još nije uređen, a sobe su, s obzirom na to da je reč o lancu namenjenom turistima koji na par dana posećuju evropske gradove, sasvim pristojne.

Zbog rekonstrukcije ne radi ni linija gradske železnice pored hotela, pa nije imalo smisla tražiti drugi način da se ode do centra, a i bilo je kasno kada smo stigli. Tu je bio i umor, pa smo posle tuširanja i kratkog gledanja televizije otišli na spavanje.

Petak, 22. februar 2008. Štutgart

Posle dobrog odmora silazimo na doručak. Dočekao nas je izbor jela uobičajen danas po evropskim hotelima, neka mešavina kontinentalnog i engleskog doručka po principu samoposluživanja, ili, kako to kod nas vole da kažu, „švedskog stola“. Malo je neobično bilo što smo jeli za niskim stolovima u hotelskom holu; verovatno restoran još nije završen. Posle doručka imali smo mali problem sa ulaskom u sobu, jer nismo bili sigurni u njen broj (407), a kartica nije reagovala „na prvu loptu“, pa smo već krenuli da proveravamo u kojoj smo sobi kada se konačno upalila zelena lampica.

Zatim smo krenuli na sajam. Pošto nismo znali da Štutgart ima dva sajmišta, otišli smo najpre do bližeg, oko koga nije bilo nikakvih aktivnosti, pa smo se posle raspitivanja uputili na pravo mesto.

Sajam učila i nastavnih sredstava Didakta održava se svake godine u drugom nemačkom gradu; prošle godine bio je u Kelnu. Sajam je ogroman, pa se za jedno prepodne ne može detaljno pregledati sve što je izloženo. Ipak, upoznajemo se sa glavnim dostignućima u primeni savremenih tehnologija, posebno informaciono-komunikacionih, u nastavi.

Posle sajma imamo oko dva sata za šetnju centrom Štutgarta. I to je bilo dovoljno da Štutgart na mene ostavi utisak prijatnog grada.

U glavnoj trgovačkoj ulici, koja je ujedno i pešačka zona, kupujem ono što nisam uspeo da nabavim u Minhenu, a nalazim čak i nešto za sebe. Zatim žurimo nazad u hotel, a uveče idemo na večeru u restoran sa tipičnom švapskom hranom. Hrana je zaista dobra, ali su cene paprene. Dobro došli u Evropsku uniju! I ovde ima mnogo naših ljudi: glavni kuvar u ovom restoranu je Srbin. Dok čekamo da ostali plate račune, razgovaramo sa njim o njegovom životu u Nemačkoj. Pomalo uobičajena životna priča sa naših prostora, iz vremena ratova i lomova u nekadašnjoj Jugoslaviji. Na povratku u hotel prokapljuje kiša, još jedan razlog za dobar odmor pred sutrašnji prilično dug put do Beča.

Subota, 23. februar 2008. Štutgart – Beč

Posle doručka krećemo ka Beču, gde bi, po planu, trebalo da stignemo oko tri-četiri popodne. Nažalost, i na auto-putu ka Minhenu, pa dalje ka Beču, zatičemo prilično veliku gužvu, jer mnogo ljudi za vikend ide na skijanje u austrijske Alpe. Zato kasnimo. Vreme se usput pokvarilo, pa nas Beč dočekuje kišnim i hladnim popodnevom.

Prvo svraćamo do dvorca Šenbrun, ali je već bio kraj radnog vremena, pa dvorac posmatramo sa ulaza, dok nam ovdašnja vodička Mojca priča o njegovoj istoriji i o imenu koje bi se na srpski moglo prevesti kao „Lepi bunar“. Pre pet godina, na putu za Pariz, ovde smo proveli dva-tri sata. Sećam se da je i tada duvao vetar. Danka i ja tada nismo obilazili dvorac, već smo se prošetali parkom, popeli se na vidikovac Glorijet i popili kafu u tamošnjem restoranu. Pošto je već padala noć, nije imalo smisla zadržavati se u Šenbrunu, jer se ono što bi trebalo videti sada moglo samo naslućivati.

Iskrcavamo se na Švedenplacu (Schwedenplatz) i krećemo ka katedrali Svetog Stefana, a zatim obilazimo i druge znamenitosti Beča, carsku palatu Hofburg, Državnu operu i muzej Albertinu. Iako je postalo prilično hladno, istrajno pratimo vodičku Mojcu u njenom nastojanju da nas za ovo kratko vreme upozna sa znamenitostima Beča. Naporan dan završavamo u hotelu pored bečkog aerodroma Švehat.

Nedelja, 24. februar 2008. Beč – Čačak

Posle doručka krećemo kući. Ruta je dobro poznata: Budimpešta – Subotica – Beograd i, konačno, Čačak.

18. Oktobra 2026.18. Oktobra 2026.

Putovanje u kulturu: Sombor

Nastavljaju se opisi susreta sa novim predelima i ljudima. Ovo putovanje u Sombor bilo je odavno planirano, ali je trebalo da se složi nekoliko kockica da do njega zaista i dođe. Moram priznati da me posete raznim gradovima, pogotovo kada, poput Sombora, zaista odišu nekim kvalitetom, teraju da prema svom rodnom gradu budem još strožiji. U Sombor smo putovali na poziv Franca Presetnika, kome je Sombor rodni grad, da prisustvujemo manifestaciji „Somborski kotlić 2006“, takmičenju u spravljanju ribljeg paprikaša.

Subota, 22. jul 2006. Čačak – Sremski Karlovci – Novi Sad – Sombor

Nisu nam bile potrebne velike pripreme za ovaj put, mada smo poneli dosta stvari. Prognoza je najavljivala veliku vrućinu, oko 35 stepeni, pa je trebalo poneti rezervnu odeću. Pošto smo imali rezervisanu dvokrevetnu sobu u hotelu „Internacion“, nekadašnjoj „Slobodi“, Danka je ponela i posteljinu, za slučaj da postoji pomoćni ležaj, što se pokazalo kao ispravno.

Krenuli smo po planu, odmah posle sedam sati. Prvi cilj bio nam je prodajni salon „Eurosalon“ na beogradskom Sajmištu. Želeli smo da vidimo ima li nekog pogodnog ležaja za Aleksandru, ili bar da dobijemo neku lepu ideju za njegovu izradu.

Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima

Pošto se manifestacija održava uveče, planirali smo da na putu do Sombora svratimo u Sremske Karlovce i Novi Sad. Zato idemo starim putem, preko Batajnice, Nove i Stare Pazove i Inđije. U Karlovcima sam bio prvi put. Prijatan gradić, sa nekoliko institucija u samom centru koje su važne za našu istoriju: Patrijaršija i mitropolija, najstarija gimnazija u Srba i čuvena karlovačka Bogoslovija samo su najznačajnije među njima. Naravno, nismo imali vremena da obiđemo Brankov grob na Stražilovu ili neki od čuvenih fruškogorskih manastira, ali neka nešto ostane i za sledeću posetu.

Novi Sad nije daleko od Karlovaca, ili obrnuto. Po običaju grešim na ulazu u grad i biram drumsko-železnički most, kojim uglavnom prolaze teretnjaci u tranzitu kroz Novi Sad. Naravno, čekamo skoro pola sata, prvo voz, a zatim vozila iz suprotnog smera. Srećom, Bulevar Mihajla Pupina je blizu; tu brzo nalazimo parking i krećemo u centar. Bulevar se nastavlja Varadinskim mostom ka Petrovaradinu, kojim dominira čuvena tvrđava. Na bulevaru su neke od najznačajnijih zgrada Novog Sada, kao što je čuvena „Kifla“, zgrada Banovine, u kojoj je Skupština Vojvodine, zatim čuveni hotel „Putnik“, a tu počinje i Zmaj Jovina, gradska pešačka zona. Glavnim gradskim trgom dominiraju Gradska kuća, Katedrala, koja se upravo restaurira, i Meštrovićev spomenik Svetozaru Miletiću. U rano popodne, kada sunce nemilosrdno peče, ljudi nema mnogo, čak ni pod suncobranima kafića u pešačkoj zoni.

Svraćamo u kineski restoran „Sečuan“: Danka na svinjetinu sa valjušcima, ja na svinjetinu u slatko-kiselom sosu, a Aleksandra se sladi sladoledom sa toplom čokoladom. Posle ručka kroz Dunavski park stižemo do kola i nastavljamo put Sombora.

Kroz Bačku

Na putu ka auto-putu prolazimo pored ogromnog tržnog centra „Rodić MB“, u čijem je sklopu i savremena pivara u kojoj se pravi „MB“ pivo. Bar spolja gledano, veći tržni centar do tada nisam video, računajući i one po Zapadnoj Evropi. Takozvanim auto-putem vozimo se tridesetak kilometara prema Subotici, za šta debelo plaćamo putarinu (280 dinara). Sa „auto-puta“ silazimo na raskrsnici koja levo vodi ka Vrbasu, a desno ka Srbobranu. Kada sam prvi put prolazio ovuda, još 1972, put za Suboticu vodio je kroz sam Srbobran, ili Sentomaš, kako kažu Mađari.

Skrećemo ka Vrbasu, a onda se nižu Kula, Crvenka, Sivac i Kljajićevo. I konačno Sombor. Čovek ne može da ne bude setan dok prolazi kroz ova mesta, jer je ovaj kraj bio jedan od centara prehrambene, ali i druge industrije, ne samo Srbije, nego i one velike Jugoslavije. Na to podsećaju natpisi na ulazima u fabrike: „Vital“, „Karneks“, Fabrika štofova i fabrika armatura „Istra“ u Kuli, „Jaffa“ biskviti i mnogi drugi. Zanimljiv je susret sa Sivcem. Selo, jer ipak nije grad, kakvih po Vojvodini ima mnogo, veličine naših Mrčajevaca, ima tri velike crkve, od kojih je svaka, reklo bi se, veća od naše čačanske. Na ulazu u Kljajićevo nepregledna polja požnjevenog žita i slama uvaljana u bale obložene plastikom. Tako nešto kod nas nikada nisam video.

„Somborski kotlić“

Prvi utisak o Somboru: grad sa mnogo zelenila i veoma malo višespratnica. U centru gotovo da nema zgrade podignute posle Drugog svetskog rata, a stare nemaju više od dva sprata. Uz pomoć policajca, ali i posle dva kruga, stižemo do hotela, u kome je upravo svadba. Smeštamo se u sobu 308, na trećem spratu. Dok se Danka i Aleksandra tuširaju, odlazim do obližnjeg trga, gde će se održati manifestacija, i lako nalazim Franca, u punom jeku priprema za večernje takmičenje, na kome je jednom već pobedio, a jednom bio treći. Posle espresa u obližnjem kafiću vraćam se u hotel, gde se odmaramo do polaska.

Franc je za svoje prijatelje zakupio tri velika stola blizu bine, postavljene ispred zgrade koja se zove Gradska kuća, iako u njoj nije opština. Kada smo stigli, na bini su svirali đaci muzičke škole, a zatim su se smenjivali razni orkestri, pre svega tamburaški. U osam sati dat je znak za paljenje vatri i početak kuvanja. Mislio sam da će to trajati dugo, ali sve je bilo gotovo za oko sat vremena. Takmičari su dali uzorke paprikaša žiriju, sastavljenom uglavnom od vlasnika poznatih čardi, a mi smo mogli da degustiramo ono što su majstori napravili.

Ceo trg, koji nezvanično zovu „Ćelavi trg“, jer je krajem osamdesetih na njemu posečen park da bi se moglo mitingovati, bio je pokriven stolovima, za kojima su se prijatelji takmičara spremali za degustaciju, ali i za zabavu, koja je sastavni deo manifestacije. Pošto se biraju i najlepše uređen sto i najveselije društvo, na stolovima se moglo videti mnogo zanimljivih rešenja, a da bi bilo što veselije, točile su se velike količine pića.

Vrhunac zabavnog dela bio je koncert grupe „Garavi sokak“, koji je trajao skoro sat i po. Među gostima je bio i pesnik Raša Popov, koji je, parafrazirajući Napoleonove reči o Veneciji, rekao: „Sombor je večeras trpeza cele srednje Evrope.“ Na samom početku obraćanja pozdravio je „naš najkulturniji grad“, i po tim rečima i ovaj moj tekst u naslovu govori o kulturi.

Pošto se Aleksandri paprikaš nije dopao, morali smo da joj potražimo nešto za večeru. Zahvaljujući tome obišli smo uži centar Sombora i videli da je te večeri skoro ceo grad na nogama. Oni koji nisu bili na trgu sedeli su po mnogobrojnim kafićima u bočnim ulicama ili šetali glavnom ulicom, što me je podsetilo na korzo iz moje rane mladosti. Suprotno očekivanju, jedva smo našli malu piceriju, ispred koje je Aleksandra konačno utolila glad parčetom pice. Zbog toga smo zakasnili na početak svirke „Garavog sokaka“.

Na spavanje smo otišli oko pola jedan, jer je Aleksandra insistirala rečima: „Ali meni se spava.“ Iako smo rezervisali dvokrevetnu sobu, u njoj je bio i pomoćni ležaj, pa nije bilo problema. Pogotovu što smo bili dovoljno umorni posle više od 300 pređenih kilometara i šetnje po suncu kroz gradove koje smo posetili.

Nedelja, 23. jul 2006. Sombor – Bezdan – Čačak

Franc nam je za deset sati zakazao obilazak Županije, u kojoj je monumentalna slika „Senćanska bitka“. Posle doručka malo smo prošetali Somborom. Obišli smo pijacu, koja je manja i slabije snabdevena od čačanske, i otišli do parka na kraju glavne ulice, upravo tamo gde sam juče zastao da pitam za hotel. U deset smo bili ispred kafića, i taman što smo seli da popijemo piće, stigao je Franc. Sa nama su bili i njegova tetka Mancika, zapravo prijateljica njegove majke još iz detinjstva, sa suprugom i njegova prijateljica Gordana.

U Županiji, koja je u pomenutom parku, čekao nas je vodič, koji nam je dao nekoliko podataka o zgradi i pustio tonski zapis o njenoj istoriji i o slici „Senćanska bitka“. U toj bici Austrijanci su porazili Turke i sprečili ih da ponovo stignu pred Budim i Peštu, a bogami i pred Beč. Na ulazu u Županiju je slika-maketa Sombora, koju je na osnovu snimka iz aviona uradio poznati beogradski arhitekta Brana Jovin, inače rođeni Somborac.

Posle Županije Franc je predložio da odemo do Bezdana, pored koga protiče Dunav i gde počinje Veliki bački kanal, i to prevodnicom za koju kažu da ju je projektovao čuveni francuski inženjer Ajfel, onaj isti po kome je nazvan znameniti toranj u Parizu. Sa druge strane Dunava je Batina, gde na bregu dominira spomenik Batinskoj bici, vođenoj ovde, na obalama Dunava, u jesen 1944. godine.

Piće u čardi na obali Dunava značilo je ovogodišnji rastanak sa Somborom. Podne je već odavno bilo prošlo kada smo krenuli nazad. Vrućina je bila velika. Put do auto-puta prošao je nekako brže nego juče u suprotnom smeru. A onda smo se onim što pokušavaju da zovu auto-putem domogli Beograda i naše Ibarske magistrale. Posle sada već uobičajenog ručka u restoranu „Srbija“ požurili smo kući. Nažalost, savladao me je umor, pa sam u Ćelijama morao da zastanem i odremam par minuta. U Čačak smo stigli oko sedam sati.

Epilog

Proteklih godina imao sam jaku želju da godišnji odmor iskoristim da što više proputujem po Srbiji. Nažalost, to je uglavnom ostajalo na lepim željama. Ove godine situacija se nešto popravila. Da nije bilo ovako vrelih dana, verovatno bismo putovali i više. Ali biće još vremena za to.

Šta reći o Somboru? Na prvi pogled zanimljiva varoš, sa mnogo zelenila i starinskih kuća, i to bi uglavnom bilo to. Vidi se da je grad rastao i razvijao se u okvirima jedne druge kulture. Nema bleštavih radnji kao u Čačku, ali ni to nije dovoljno za konačan zaključak. Grad se može upoznati samo ako živiš u njemu; tek tada možeš videti njegovu dušu i dušu njegovih žitelja. Možda je zanimljiv detalj da, uprkos velikom broju ljudi na ulicama tokom subotnje manifestacije, nisam video nijedan incident, niti bilo šta slično. A na trgu je bilo mnogo ljudi pod gasom, bila je gužva i mnogo nehotičnih dodira. Možda sam se baš zato odlučio da naslov ovog pisanija pominje kulturu.

17. Oktobra 2026.17. Oktobra 2026.

Ponovo u Sloveniji: Pet dana u Mariboru

Krećem u Sloveniju posle punih petnaest godina. Istina, prošle godine sam kroz nju prošao na putu za Italiju, ali to je ipak bilo samo proputovanje. Ovoga puta naći ću se u Mariboru, u kome nikada nisam bio. Prema onome što sam video na slikama, to je lep grad podno Pohorja.

Nedelja, 8. maj 2005. Čačak – Maribor

Krenuli smo jutros iz Čačka u 8.15: Sreto, Radojka, Danijela i ja. Do Zagreba nas prati kiša, a onda Sunce. Napolju je, istina, hladno, ali uživam dok vozim Zagorjem, a kasnije Slovenijom prema Mariboru.

U Maribor stižemo u 19.30. Relativno lako nalazimo hotel, a posle obilne večere u samom hotelu Sreto i ja se još malo prošetamo.

Večeras sa prozora hotela „Arena“ gledam stazu na kojoj se održavaju trke za „Zlatnu lisicu“. Hotel je u samom podnožju Pohorja, a tokom takmičenja u alpskom skijanju sobe koje gledaju na stazu pretvaraju se u komentatorske kabine. Proteklih petnaest godina kao da su bile prekid u mojim putovanjima. Možda se zato i ne snalazim najbolje po hotelima; odavno sam izgubio naviku jednokrevetne sobe.

U neposrednoj blizini je Kongresni centar „Habakuk“, a okolo je mnogo malih hotela. Izgleda da su tačne priče da je Pohorje trenutno glavni zimski centar u Sloveniji. Kolega Jože Voršič, naš domaćin, priča nam za večerom da je Sportski centar Pohorje kupio i isti takav centar u Kranjskoj Gori.

Maribor, nemački Marburg, drugi je po veličini grad u Sloveniji i središte slovenačke Štajerske; veći deo te istorijske pokrajine je u susednoj Austriji. Grad leži sa obe strane Drave, na mestu gde se sastaju Pohorje, Dravsko polje, Kozjak i Slovenske gorice.

Ponedeljak, 9. maj 2005. Maribor

Prepodne smo posetili fabriku aluminijuma TALUM u Kidričevu. Moram priznati da nikada do tada nisam bio u takvom industrijskom gigantu. Obišli smo sve pogone, uključujući elektrolizu, ali nas je posebno impresionirao energetski pogon, sistem koji daje jednosmernu struju jačine do 600 kA. Dok smo bili u poseti, postrojenje je davalo 189 kA. Posebno zanimljivo bilo je jako magnetno polje oko provodnika koji razvode struju od ispravljačkog bloka do elektrolize. Od njega su nam stali satovi, što ćemo otkriti tek popodne, kada budemo krenuli u obilazak grada. Kao posetioci dobili smo narandžaste mantile, šlemove i naočare. Posle posete otišli smo na ručak u obližnji restoran, a zatim se vratili u hotel na odmor.

Posle odmora odlazimo da upoznamo grad. Kolega Voršič nas najpre vozi svojim automobilom u panoramsko razgledanje, a zatim se ispred zgrade univerziteta srećemo sa mladom damom, našim popodnevnim vodičem. Sledi dvosatna šetnja od univerziteta do obale Drave. Usput svraćamo u katedralu, u kojoj je sahranjen biskup Anton Martin Slomšek, koji je odigrao presudnu ulogu u očuvanju slovenačkog identiteta Maribora. Dan završavamo večerom u restoranu pored ribnjaka.

Utorak, 10. maj 2005. Maribor

Prepodne smo u poseti FERI-ju, Fakultetu za elektrotehniku, računarstvo i informatiku. Ne smem ni da kažem kako sve to izgleda; samo toliko da smo mi u svakom pogledu jad i beda. Što to pre shvatimo, biće nam bolje. Sreli smo mnogo zanimljivih ljudi i treba pokušati da se sa njima uspostavi saradnja.

Ručamo u restoranu na fakultetu. Jedem ričet, nešto nalik našem pasulju, u koji su dodati krompir i ječam, a uz to ide velika kranjska kobasica. Uz ručak, za promenu, pijem pivo umesto vina, koje smo proteklih dana pili u velikim količinama. Danas sam dobio dosta zanimljivih ideja; samo ih treba ostvariti.

Popodne prisustvujemo otvaranju simpozijuma „Komunalna energetika“ u Kongresnom centru „Habakuk“, odličnom kongresnom centru odmah ispod našeg hotela. Današnja predavanja uglavnom su posvećena tržištu energije i njegovim pravilima.

Posle predavanja idemo u vinski podrum Vinag, za koji kažu da je četvrti po veličini u Evropi. Prvo razgledamo podrum, a zatim degustiramo vina: mariborček, rajnski rizling, traminac, laški rizling, neka poznata još iz stare Jugoslavije. Ovde upoznajem kolegu Žarka Čučeja, koji se bavi sličnim stvarima kao i mi u Laboratoriji i rukovodi laboratorijom sa desetak saradnika. Tu bi se mogla ostvariti dobra saradnja. Posle degustacije preostaje nam samo spavanje.

Sreda, 11. maj 2005. Maribor

Danas, za promenu, odlazimo malo u kupovinu. Uglavnom kupujemo u velikim tržnim centrima, što pokazuje da je Slovenija deo Evropske unije. Kupujem Aleksandri par sitnica.

Po povratku u hotel ručamo i odmaramo se. Radojka danas ima izlaganje na konferenciji, ali ja sam suviše umoran, pa se odlučujem za odmor. Posle odmora Sreto i ja se žičarom penjemo na Pohorje. Odozgo Maribor izgleda manji nego iz samog grada.

Uveče nas vode u restoran „Novi svet“. Biram lignje, malu promenu posle proteklih dana, kada smo uglavnom jeli meso. Vodim zanimljiv razgovor sa Peterom Cafutom, koji je nekada često dolazio u „Pupin“. Malo evociranja uspomena.

Četvrtak, 12. maj 2005. Maribor

Za danas je planiran naporan dan. Najpre obilazimo Opštu bolnicu, da bismo se upoznali sa električnom i komunikacionom infrastrukturom ove zdravstvene ustanove, koja je, otkako Maribor ima Medicinski fakultet, postala klinički centar. Kažu da je u SFRJ bila najveća zdravstvena ustanova tog tipa. Ceo tehnički blok izgleda besprekorno funkcioniše. Imaju čak sopstvenu elektranu, pa višak električne energije prodaju elektrodistribuciji. Ispod svih objekata su podzemni koridori, kojima se prevoze bolesnici i kreće osoblje, a njihove tavanice iskorišćene su za cevi grejanja, hlađenja i vodovoda i za električne i komunikacione instalacije. Na kraju su nas poveli na vrh najviše zgrade u bolnici, sa koje se pruža divan pogled na Maribor. Popeo sam se i na krov i napravio par snimaka.

Zatim nas je kolega Andrej Hanžič odveo na FERI da nam pokaže solarnu elektranu snage 5 kW.

Ponovo smo ručali u restoranu na fakultetu. Posle toga su nas dvojica Jožeta, Voršič i Pihler, poveli u hidroelektranu „Mariborski otok“ i u dispečerski centar „Dravskih elektrana“, ali i celog elektroenergetskog sistema Slovenije. I ovde je, kao i na drugim mestima koja smo posetili, sve uredno, čisto i automatizovano. Čoveku jednostavno bude krivo što tako nije i kod nas.

Veče, a s njim i boravak u Mariboru, završavamo u restoranu „Marina“ na obali jezera, uživajući u dobroj hrani i divnom pogledu na jezero puno veslača, sa ponekom jedrilicom i labudovima, koji pokazuju da je voda čista.

Petak, 13. maj 2005. Maribor – Čačak

Posle pet napornih dana u Mariboru vraćamo se u srpsku stvarnost. Put je jednoličan i dosadan. Koristim priliku da u fri-šopu na slovenačko-hrvatskoj granici kupim Danki parfem. Na OMV pumpi na Vidikovcu u Beogradu napušta nas Danijela, a onda Ibarska magistrala i konačno Čačak.