Ovaj tekst posvećujem uspomeni na Miladina Dabića (1945–2020), kolegu i prijatelja. Njegov odlazak bio je povod da sednem i zapišem sećanja na godine provedene u Institutu „Mihajlo Pupin”.
Kada sam počinjao pisanje ovog teksta, imao sam na umu potrebu da od zaborava otrgnem jedno vreme čiji sam bio aktivni učesnik. To vreme podrazumeva pre svega ljude i događaje u kojima su oni učestvovali. Neposredan povod bio je odlazak još jednog od onih sa kojima sam delio zajedničku istoriju. A zajednički imenitelj nam je bio Institut „Mihajlo Pupin”.
Posle više od četiri decenije nije lako pisati o prošlosti. Ne zato što ću biti subjektivan ili što sam mnogo toga zaboravio. Problem je u tome što se u tom vremenu mnogo toga promenilo, pogotovu u struci kojom smo se tada bavili. Ako bi ovaj tekst bio namenjen nama koji smo svedoci tog vremena, tu bi svakako preovladavao lament nad sopstvenom prošlošću. A mlađi bi ga mogli doživeti kao još jedan pokušaj tamo nekih matoraca da se istaknu. Zato je pisanje ovog teksta nešto poput plovidbe između Scile i Haribde.
Kada sam tog 1. decembra 1977. godine zakoračio u zgradu Instituta „Mihajlo Pupin”, nisam razmišljao o istoriji. Bio je četvrtak sa tek napadalim snegom, pravi zimski dan. Došao sam gradskim prevozom, koji je tada išao samo do studentskog doma „Patris Lumumba”, a odatle peške uzbrdo, ulicom koja se zvala Dragice Pravice, pa dalje Volginom, stigoh do Instituta.
Sigurno sam mnogo toga zaboravio. Ali nadam se da će ove moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja. Ne bežim od toga da će u ovom pisaniju biti mnogo toga subjektivnog. Možda sam ponešto uobrazio pa je postalo deo moje istine. Ali neka se prvo nešto nađe na papiru ili ekranu. Lako ćemo ga kasnije menjati i širiti. A možda i skraćivati.
Krenimo redom
Pre početka rada bio sam u Institutu tri puta.
Prvi put, kada me je Slavoljub Marjanović, čuveni Caja, profesor elektronike na Elektrotehničkom fakultetu, doveo da se upoznam sa mogućnošću zaposlenja. Posle diplomiranja i letnje pauze ponovo sam se u Beogradu obreo u septembru, sa željom da upišem postdiplomske studije. U međuvremenu sam upisao kurs engleskog na Institutu za strane jezike i praktično u Beogradu živeo od utorka do četvrtka. Nastavio sam da stanujem kod porodice Ivanović, gde sam proveo sve vreme studija.
Vrlo brzo sam shvatio da vodim, reklo bi se, parazitski život, jer sam u Beogradu trošio jednu penziju mojih roditelja. Istina, bilo je ponuda za posao, ali nijedna me nije privlačila. Svraćao sam svaki dan na Fakultet i u „Domovinu“. Bilo je to vreme kada je puno kolega diplomiralo, a većina je to obeležavala u tom, za nastavnike i studente Elektrotehničkog fakulteta kultnom restoranu.
Jednoga dana u hodniku Fakulteta sretoh Caju i ne propustih priliku da ga upitam ima li nekog posla za mene. On me upita da li sam slobodan u podne. Na potvrdan odgovor reče mi da ga sačekam ispred kancelarije. Odosmo prvo do ekspres-restorana „Studentski park” preko puta Fakulteta, gde on kupi pečeno pile, a onda se taksijem odvezosmo do Instituta.
Odvede me prvo u OOUR Merenje i regulacije kod Milorada Andonovskog, a nakon razgovora sa njim popesmo se na drugi sprat i nađoh se u kancelariji gde su sedeli Dejan Živković i Dragoljub Milićević. Ispostaviće se da je Dejan tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika, a Draško šef odeljenja 202. Od Dejana saznadoh da predstoji raspisivanje konkursa za inženjere pripravnike. Upita me šta me više zanima, hardver ili softver. Na moj izbor hardvera, iako baš nisam bio siguran šta se pod tim tačno podrazumeva, prokomentarisa da će biti primano više kandidata za softver.
Šah i Ampex
Nastavih da živim na relaciji Čačak–Beograd. Jedne večeri svratih u „Domovinu”. Zatekoh Caju i Dejana Živkovića. Neko od njih me upita da li sam konkurisao, a ja nisam znao ni da je konkurs objavljen. „Pa šta čekaš, konkurs se završava u ponedeljak.”
Sutradan poranih za Čačak da prikupim potrebna dokumenta. I prijavih se poslednjeg dana trajanja konkursa. Posle nekoliko dana dobih poziv na razgovor.
U „Pupinu” sretoh kolegu Vladimira Malinića i prvo nas odvedoše u takozvano softversko odeljenje, gde nas sačeka tadašnji šef Svetomir Ojdanić. Učtivo sam saslušao priču o njihovim poslovima. Nakon toga nas odvedoše kod Veselina Potića, koji je trebalo da nas upozna sa poslovima vezanim za hardver. Vesko, ili Pota, bio je u to vreme jedan od dvojice pomoćnika direktora OOUR-a, Georgija Konstantinova.
Pošto je on trenutno bio zauzet, pojavi se kolega sa kutijom u kojoj su bile šahovske figure i plastičnom mušemom koja je imala funkciju šahovske table. Kasnije ću saznati da se taj kolega zove Slobodan Ivančević, poznatiji kao Kraka.
Vladimir i ja poređasmo figure i počesmo partiju. U toku nje konačno se pojavi Vesko i krenu razgovor. Tokom njega par puta je razgovarao telefonom, jer su ga zvali zbog dolaska ljudi iz firme „Ampex”. Malo kasnije vrata se skoro sa treskom otvoriše i na njima se pojavi krupan mlađi čovek u belom radnom mantilu i farmerkama uvučenim u vojničke čizme. Sa vrata zagrme: „Dobro, Poto, ima li ovde još neko da zna engleski jezik?” I izađe.
Utom telefon ponovo zazvoni i obavesti Veska da ljudi iz „Ampeksa” dolaze. On gotovo panično reče da sklonimo figure, a i sam nam se pridruži u skupljanju. Figure se razleteše po kancelariji, i da je neko u tom trenutku ušao, video bi tri spodobe kako klečeći bauljaju po podu tražeći ih ispod stolova i fotelja.
Ionako kratak razgovor bio je završen, a time i moj drugi boravak u Institutu.
Presecanje čvora
U to vreme izbor kandidata podrazumevao je i proveru podobnosti, jer su u Institutu rađeni poslovi za JNA. Činilo mi se da se u tome često i preterivalo. Pa čak da je to bio paravan kojim su se maskirali lični odnosi i netrpeljivosti.
I danas, posle četiri decenije, Laboratorija mi je ostala kao primer liberalne sredine. Sredine u kojoj se poštuju pravila i zna red, ali i sredine gde su se nalazila i primenjivala inventivna i fleksibilna rešenja uprkos čestim administrativnim preprekama. I to ne samo kad je u pitanju bila struka, već i svakodnevni život. Čak i kada se formalno radilo o takozvanim tajnim poslovima, nije bilo zaziranja od kolega u pogledu informacija koje bi se usput čule. Naravno, bilo je izuzetaka, pa je u neke kancelarije bilo skoro nemoguće ući. Takve kancelarije su po završetku radnog vremena obavezno pečaćene, jemstvenikom i pečatnim voskom.
Ne sećam se koliko je vremena proteklo pre nego što sam dobio zvanično obaveštenje da sam primljen. Neslužbenu informaciju sam ponovo dobio jedne večeri u „Domovini”, gde sam se sreo, naravno, opet sa Cajom i Dejanom.
Trebalo je izvaditi lekarsko uverenje i prijaviti se u Zavod za zapošljavanje. Bilo je to trčanje sa jednog kraja Beograda na drugi, po pravom jesenjem vremenu, sa dosadnom kišom koju prati vetar. Dovoljno da ti noge budu mokre i da ti se hladnoća uvuče u kosti. Kada sam popodne konačno stigao na pregled kod interniste, doktorka me posle merenja pritiska upita: „Znate li da imate povišen pritisak, 140 sa 90?” I njoj i sebi pokušah da se opravdam jurcanjem po Beogradu, kiši i vetru. A tek što sam napunio dvadeset četiri godine.
Međutim, tek su počinjale zavrzlame. U to vreme si u Beogradu mogao da se zaposliš samo ako si imao boravište u njemu, dakle ako si bio žitelj Beograda. A da bi to postao, morao si da imaš zaposlenje. Pravi Gordijev čvor.
Smatrao sam da je čvor tanji na strani Instituta, to jest da ću dobiti potvrdu da sam zaposlen i sa njom prijaviti boravište u stanici milicije Vračar. Pošto sam nastavio da stanujem kod Jelene i Milivoja Ivanovića, oni su se saglasili da se prijavim da živim kod njih.
Međutim, šefica kadrovske službe hladno me je odbila kada sam došao i zatražio potvrdu. Nonšalantno je odgovorila: „Pošto niste iz Beograda, ne možete da zasnujete radni odnos u Institutu.”
Dok sam razmišljao šta da radim, iza njenih leđa mi je službenica Angelina dala mig da se strpim i sačekam. Kada je šefica izašla u svoju kancelariju, Angelina je hitro ubacila papir u mašinu i otkucala potvrdu o zaposlenju.
Čvor je bio presečen.
