Pošto sam sinoć osmotrio restoran za doručak, predlažem Danki da poranimo, jer se bojim da će kasnije biti gužva. To se pokazalo ispravnim, ali ne samo zato što je kasnije bilo teško naći mesto za stolom, već i zato što je nestalo hrane. Italijani nisu predvideli da su Srbi baš toliko „proždrljiv“ narod i da će po nekoliko puta puniti tanjire, pa je brzo nestalo „konkretne“ hrane, kao što je šunka.
Prepodne je predviđeno za samostalno razgledanje, a u tri sata treba da se nađemo kod ulaza u Vatikanske muzeje. Zato sam napravio plan da prvo obiđemo crkvu Svetog Petra u okovima (San Pietro in Vincoli), a zatim malo procunjamo delovima Rima koje juče nismo videli, kao što je Via Veneto.
Santa Maria Maggiore
Crkva je vrlo blizu hotela, ne više od desetak minuta hoda, i to sve nizbrdo. Usput hoćemo da obiđemo i baziliku Santa Maria Maggiore, najveću Bogorodičinu crkvu u Rimu. Nažalost, ona se restaurira. Zato smo uživali u onome što nudi druga crkva u koju smo se uputili.
Lanci i Mojsije
Ova crkva je poznata po dve stvari. Prva je relikvija po kojoj je dobila ime: lanci kojima je, po predanju, Sveti Petar bio okovan u tamnici. Po jednoj legendi, to su lanci iz jerusalimske tamnice, a po drugoj, iz rimskog Mamertinuma.
Lanci Svetog Petra
Druga znamenitost je Mikelanđelov Mojsije, koji je trebalo da bude deo nadgrobnog spomenika pape Julija II, jedno od najznačajnijih vajarskih dela uopšte. Pažljiv posetilac primetiće malo oštećenje na desnom kolenu. Legenda kaže da ga je napravio sam Mikelanđelo, udarivši čekićem i uzviknuvši: „Zašto ne govoriš?“
Uz ovu skulpturu vezana je i nedoumica: zašto Mojsije ima rogove? Najčešće objašnjenje vezano je za prevod Starog zaveta. U hebrejskom tekstu stoji da je Mojsijevo lice „sijalo“ kada je silazio sa Sinajske gore sa deset zapovesti, ali je ta reč slična reči za „rog“, pa je u latinskom prevodu, Vulgati, Mojsije opisan kao „rogat“ (cornuta). Takav prevod stigao je i do Mikelanđela. Postoji i tumačenje da su rogovi znak snage i božanske svetlosti, koje su umetnici svesno koristili.
Mikelanđelov Mojsije
U ovoj crkvi je i grob znamenitog slikara, posebno minijaturiste, Julija Klovića, za koga su govorili da je „mali Mikelanđelo i Rafael zajedno“. Rođen je u Grižanima u Vinodolu krajem XV veka. Potpisivao se kao GEORGIVS JVLIVS CLOVIVS CROATA, pa na njegovom grobu stoji natpis „Pictor de Croatia“.
Pokazalo se da osim nas dvoje niko iz grupe nije ni pokušao da poseti ove znamenitosti, a svaki posetilac Rima morao bi da ih vidi. Crkva je blizu Koloseuma i Rimskog foruma, pa se mogu obići u jednom potezu sa najznačajnijim lokalitetima antičkog Rima. U blizini je i stanica metroa Kavur, što nam je olakšalo dalje kretanje.
Od crkve Svetog Petra u okovima odlazimo u kraj oko Via Veneto. Obilazimo Trg Barberini, sa čuvenom Berninijevom fontanom Triton. Sa Trga Barberini Via del Tritone vodi pravo do Via del Corso, gde izlazi na trg sa zgradom italijanskog parlamenta, Montecitorio.
Berninijeva fontana Triton na Trgu Barberini
Vreme uglavnom provodimo razgledajući radnje između Via del Corso, Piazze Barberini i Via Vittorio Veneto. Prilično umorni, u tri sata stižemo do ulaza u Vatikanske muzeje.
Vatikan
Čekajući ulaz u Vatikanske muzeje
U Vatikanskim muzejima uvek ima šta da se vidi, od antičkih skulptura do slika čuvenih renesansnih slikara. U ovdašnjoj pinakoteci je i jedna od najvrednijih slika na svetu, Rafaelovo „Preobraženje“, koja se, uz Da Vinčijevu „Mona Lizu“ i Botičelijevu „Veneru“, smatra najskupljom slikom na svetu. Naravno, postavlja se pitanje po kom kriterijumu. Kažu, jednostavno: to su tri slike koje nijedna osiguravajuća kuća na svetu nije htela da osigura.
Trebalo bi mnogo prostora da se prikaže sve što je zanimljivo i vredno u Vatikanskim muzejima, ali ovde je lep i Vatikanski park.
Vatikanski park
Ipak, najznačajnije što se vidi u Vatikanu svakako je Bazilika Svetog Petra, glavna crkva katoličkog sveta. Mogle bi se navoditi mnoge zanimljivosti o gradnji bazilike, njenim dimenzijama, oslikavanju Sikstinske kapele… Legenda kaže da je u isto vreme kada je Mikelanđelo oslikavao Sikstinsku kapelu, u Rimu radio i Rafael Santi, nekoliko godina mlađi od njega. Rafael je navodno postavio uslov da nikada ne sretne Mikelanđela. Ali radoznalost je bila jača: jednog dana je provirio u Sikstinsku kapelu i visoko na skelama video „starca“ koji je, samo petnaestak centimetara udaljen od tavanice, slikao.
Sikstinska kapela – Strašni sud
Samo razgledanje Bazilike Svetog Petra zahteva mnogo više vremena nego što smo imali. Svaki deo bazilike, ali i trga ispred nje i građevina okolo, ima neku svoju priču. Ne sme se proći pored još jednog Mikelanđelovog remek-dela, Pijete. To je jedina skulptura na kojoj je njegov potpis: „Mikelanđelo Buonaroti, Firentinac, izradio je ovo“.
Mikelanđelova Pijeta u Bazilici Svetog Petra
Bazilika Svetog Petra noću
Bazilika Svetog Petra danju
Trg Svetog Petra
Posle Vatikana idemo Ulicom Kola di Rijenco, koja vodi prema Piazzi del Popolo. Ovu trgovačku ulicu, koja nimalo ne zaostaje za Via del Corso, otkrio sam još prilikom prvog boravka u Rimu. Pošto sutra napuštamo Rim, odlučujemo da ovo popodne posvetimo kupovini, a kupovina za Aleksandru je, naravno, u prvom planu. Peške stižemo do Španskog trga, još malo uživamo i pravac hotel.Nastavak: Večna Italija (4): Toskana pod kišom
Današnje odredište je Rim, glavni grad Italije, a nekada i prestonica sveta; nije se bez razloga govorilo „Svi putevi vode u Rim“. Prolazimo kroz srednju Italiju, kroz Umbriju, a najznačajniji grad pored koga prolazimo je Peruđa. U Rim stižemo oko tri sata.
Nastaju problemi: kako autobusom ući u grad i gde ga parkirati. Turizam je u poslednje dve decenije prerastao u pravu industriju. U velike turističke centre svakodnevno se sliva ogromna masa znatiželjnika, automobilima, autobusima, vozovima i avionima, i svu tu masu ljudi i vozila treba prihvatiti. Zato su širom Evrope na ulazima u velike gradove uspostavljene kontrolne tačke na kojima se plaćaju propusnice za ulazak, pre svega za autobuse. Ta procedura pratiće nas kroz celu Italiju i često usporavati naše kretanje. Tako je bilo i na ulasku u Rim. Ipak, stižemo do hotela „San Remo“, u neposrednoj blizini železničke stanice Termini.
Grb Rima
Pri smeštaju Danka i ja imamo malih problema. Dobijamo ključ sobe na šestom spratu, ali kada smo otključali vrata, ispostavilo se da je soba već zauzeta. Posle kraće rasprave na recepciji dobijamo sobu na sedmom spratu, i to će biti najbolji smeštaj tokom celog boravka u Italiji.
Za popodne je predviđen obilazak Koloseuma i Foruma. Odlazimo metroom, koji ima stanicu kod železničke stanice, što će se pokazati kao još jedna prednost našeg smeštaja.
Železnička stanica Termini u Rimu
Susret sa lokalnim vodičem doneo mi je malo iznenađenje. Marija je vodič koji me je vodio po Rimu na svim mojim putovanjima u ovaj drevni grad. Prvi put je to bilo davne 1979, krajem novembra. Sećam se da je tada bila u drugom stanju. Iskoristio sam priliku da je na to podsetim, a ona je dodala da je to sada studentkinja od 24 godine. Usput se sećam ranijih boravaka u Rimu, posete Tivoliju, i pravim poređenja. Rim je ipak večni grad. Tu se ništa nije promenilo. Promenili smo se mi.
Poređenja u pogledu smeštaja i svega drugog što ima veze sa turizmom više ne važe. Prvi put sam u Rimu bio u vreme „crvenih brigada“ i njihovog terora. Danas se toga sećam samo kroz jedan sitan detalj: na autobuskoj stanici ubijen je čovek samo desetak-dvadesetak minuta pošto sam ja uhvatio autobus do našeg hotela „Ritz“, gore na Parioliju.
Rimski Koloseum
Ne znam da li ću imati priliku da obiđem neka lepa mesta kojih se sećam iz te, reklo bi se, daleke 1979. Sećam se kako sam se sa Tanjom našao u četiri sata kod Fontane di Trevi, kako smo dozivali jedno drugo, što je privuklo pažnju čak i poslovično bučnih Italijana i turista, koji su bacali novčić za sreću i ponovni dolazak u Rim. Zauvek će mi ostati u sećanju Via Frattina i Via Condotti, čija su svetla zabeležena na onim fotografijama koje smo snimili na Španskom trgu. To večeras želim da pokažem Danki. Tanju sam tada ispratio na neki autobus prema stanici Termini, gde je bio njen hotel. Danas sve to povezuje metro.
Rimski forum (Foro Romano)
Posle Foruma obilazimo najstariji rimski zatvor, Mamertinum, u kome je bio zatvoren Sveti Petar. Zatim preko Kapitola, gde je sedište gradonačelnika Rima, silazimo ka Trgu Venecija. Aktuelni gradonačelnik Rima je Valter Veltroni, iz reda reformisanih komunista. Na Kapitolu više nije originalna statua cara-filozofa Marka Aurelija na konju: zbog smoga je počela da propada, pa je premeštena u muzej na samom Kapitolu, a na trgu je kopija. Pored sedišta gradonačelnika je jedan od mnogobrojnih stubova sa statuom vučice koja doji Romula i Rema.
Rimski Kapitol (Campidoglio) sa statuom Marka Aurelija na konju
Naspram Kapitola je zgrada u čijoj su se mansardi tajno sastajali Sofija Loren i Karlo Ponti pre nego što su se venčali. Konačno silazimo na Trg Venecija (Piazza Venezia), jedan od najznačajnijih rimskih trgova, sa monumentalnim spomenikom kralju Viktoru Emanuelu II, ujedinitelju Italije.
Piazza Venezia
Na ovom trgu je i Palata Venecija, sa čijeg se balkona svojim pristalicama obraćao Benito Musolini. Ovde se završilo današnje zvanično upoznavanje sa Rimom.
Večernja šetnja
Predlažem Danki da obiđemo znamenitosti oko Via del Corso: Panteon, Piazzu Navona, Fontanu di Trevi, Narodni trg i, naravno, Španski trg. Želim da joj pokažem i lepe uličice oko Španskog trga, poznate po buticima najpoznatijih svetskih modnih kuća, Via Condotti i Via Frattina. Noć je već polako stizala kada smo krenuli niz Via del Corso.
Panteon u Rimu
Pošto je već bilo prošlo osam sati, u Panteon nismo mogli da uđemo, ali smo ga osmotrili spolja i za trenutak se divili ovoj antičkoj građevini, koju je u današnjem obliku podigao car Hadrijan. Njena kupola, prečnika 43 metra, jedno je od najvećih dostignuća antičkog graditeljstva. Piazza Navona je u neposrednoj blizini.
Dok joj se približavamo, nebo se natmurilo i preti nevreme. Prodavci užurbano sklanjaju tezge, a mi razmišljamo gde da se sklonimo ako počne kiša. Ovde sam 1984. godine jeo najbolji sladoled u životu. Pokušavam da nađem tu poslastičarnicu, ali sve se promenilo, pa i poslastičarnice, jedan od simbola Italije. Ipak kupujem sladoled u jednoj od njih, ali nekako mi ne liči na onaj od pre dvadeset godina. Nebo šaraju munje i valjaju se tmurni oblaci, ali sve prolazi mirno, pa možemo da uživamo u Berninijevoj Fontani četiri reke. Na ovom trgu je lepo i zato što nema automobila, pa vlada carstvo pešaka. I pored želje da vidimo što više, jer u Rimu ostajemo praktično samo dan i po, umor nas polako savladava.
Piazza Navona
Pošto se vreme smirilo i veče prošlo bez kiše, odlazimo do Fontane di Trevi, jednog od simbola Rima.
Fontana di Trevi
Fontanu je projektovao arhitekta Nikola Salvi i ona je zapravo fasada Palate Poli (Palazzo Poli). Ovde je uvek bučno, jer svaki turista koji dođe u Rim želi da u fontanu baci novčić za sreću i ponovni dolazak. Oko fontane su male uličice u kojima treba znati snaći se da bi se stiglo do Španskog trga (Piazza di Spagna).
Piazza di Spagna
Via del Corso stižemo do Via Condotti, koja izlazi na Piazzu di Spagna. U toj nevelikoj ulici su butici svih vodećih svetskih modnih kuća; ovo je modni centar Rima. Drago mi je što smo na Španski trg stigli po mraku, jer ćemo ovuda prolaziti i narednih dana. Oleandri još nisu procvetali, ali ima turista koji se penju čuvenim Španskim stepenicama ka crkvi Svetog Trojstva.
Piazza del Popolo
Kada smo stigli na Piazzu del Popolo, već je uveliko bio mrak. Na suprotnom kraju od Via del Corso umetnički par izvodi performans. Gore prema Vili Borgeze vide se osvetljene građevine. Iako je rano veče, trg ne deluje previše živo. Ponovo se vraćamo do Španskog trga, da za trenutak uživamo, ne toliko u lepoti prizora koliko u zadovoljstvu što smo ovde.
Srećom, u neposrednoj blizini trga je stanica metroa, koji nas vozi do stanice Termini i našeg hotela. Posle zasluženog tuširanja tonemo u san.
Godine iza nas pružale su nam priliku da upoznamo prostore širom sveta, a pre svega one u nekadašnjem neposrednom susedstvu, kakva je bila Italija. Nažalost, i ona nam je postala daleka. Eto, ponovo se pružila prilika da stignemo u jednu od kolevki današnje civilizacije. Možda je trebalo krenuti ka novim prostorima, ali ni ovo nije bio loš izbor: podsetiti se onoga što smo već jednom upoznali.
Subota, 10. april 2004. Čačak – Lido di Jesolo
Put od Čačka do Lido di Jesola
Valjalo je poraniti i krenuti put Italije, prvi put posle četrnaest godina, i to ponovo preko Hrvatske i Slovenije. Iako ne osećam odbojnost prema bivšoj „braći“, ipak me obuzima čudan osećaj: nelagodnost, srdžba i još mnogo toga što je teško jednostavno opisati.
Početak putovanja obično nameće mnogo pitanja: kakvo će biti vreme, jer ne treba zaboraviti da je početak aprila, i koliko ćemo čekati na granicama, jer nas do današnjeg odredišta, gradića Lido di Jesolo kod Venecije, čekaju tri granice.
Uglavnom putuje poznato društvo sa ranijih putovanja u Francusku i Rumuniju. Iako to nije presudno, mnogo vremena u autobusu nosi sa sobom i mnogo prilika za ispoljavanje „posebnosti“.
Put koji danas prelazimo većini putnika je poznat sa ranijih putovanja, jer najvećim delom vodi kroz nekada jedinstvenu državu, a Italija je, slobodno se može reći, bila najčešće odredište nekadašnjih Jugoslovena. Ipak, većini je ovo prvi prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju posle raspada Jugoslavije, i svi hoće da vide šta se promenilo u protekloj deceniji.
Kod Rume nam se priključuje vodič Miloš Zubić, mladić koji studira turizmologiju na univerzitetu u Ferari. Prvu pauzu pravimo u motelu kod Šida. Hladno jutro i kiša koja se više kani nego što pada. Po izgledu i usluzi motela vidi se da ovo više nije ona maršruta iz vremena kada je auto-put Bratstvo i jedinstvo, na deonici od Beograda do Zagreba, bio saobraćajna kičma Jugoslavije, ali i celog Balkana.
Granicu sa Hrvatskom kod Batrovaca prelazimo relativno brzo, iako je njihov policajac, odustavši od namere da pasoše pregleda u autobusu, ipak to učinio uz pomoć računara; nije zgoreg proveriti da neko od putnika nije boravio na ovim prostorima tokom devedesetih. Auto-put sa njihove strane još nije završen do same granice, ali pripreme su u toku: uz trasu je raskrčen deo Spačvanskih i Bosutskih šuma. I ovde važi naša izreka „što južnije, to tužnije“. Nije iznenađenje, jer su ovi prostori bili u sastavu Republike Srpske Krajine i verovatno u njima i dalje najviše ima Srba. Ovo je, uostalom, zbog šuma i podvodnog terena i ranije bio retko naseljen kraj. Izgrađeni deo puta je u dobrom stanju i odlično obeležen. Ni motel u kome pravimo pauzu u Hrvatskoj ne ostavlja bolji utisak od našeg. Dok stojimo sa strane, primećujem ljutit komentar, možda začinjen i psovkom, vozača koji je zastao pored motela kada je video odakle je naš autobus.
I granicu između Hrvatske i Slovenije kod Bregane brzo prelazimo. Na slovenačkoj strani zastoj je malo duži, ali to je i očekivano, jer se Slovenci vežbaju kako će se ponašati od 1. maja, kada postanu deo Evropske unije i formalno postanu neka vrsta predstraže EU prema Balkanu sa zapadne strane. Zastajemo kod motela u Otočcu. Poslednji put sam ovde bio pre skoro devetnaest godina. Tu u šumi sam tada našao jednu od najkvalitetnijih pečurki, blagvu (Amanita caesarea).
Ni Slovenci još nisu sasvim završili auto-put prema Hrvatskoj, ali se vidi da užurbano rade. Pokušavam da uočim promene u odnosu na 1990, kada sam poslednji put bio u Sloveniji, ali sam prespavao prolazak pored Ljubljane, pa nisam stekao celovitu sliku. Od Ljubljane do italijanske granice auto-put je potpuno završen, pa stižemo brzo i relativno rano, što je obećavalo da ćemo se možda i prošetati po Lido di Jesolu. Nažalost, na italijanskoj granici čekamo više od dva sata da se neki od policajaca umilostivi i obavi pasošku kontrolu. I oni se žale da ih je malo u smeni, a posla mnogo.
Odredište nam je Lido di Jesolo, turističko mesto na jadranskoj obali nedaleko od Venecije. Smeštaj nije bogzna kakav, a večera još lošija: neka supa od pečuraka sa mnogo brašna i nešto poput gulaša sa parčetom krmenadle, a za desert kompot od trešanja.
Plaža u Lido di Jesolu
Posle večere smo se malo prošetali. Mesto je namenjeno turizmu, ali ne i odmoru; izgleda da uglavnom služi za prenoćište grupa koje dolaze da posete Veneciju. Srećemo Čačane koji putuju u Španiju: Mila Miloševića, Ivanu Lazović, Sanju Jovanović i Vesnu Savić.
Nedelja, 11. april 2004. Lido di Jesolo – Venecija – Ravena – Rimini
Put od Lido di Jesola do Riminija
Čekao nas je naporan dan: Venecija, Ravena i počinak u Riminiju. Do Venecije idemo brodićem iz luke na vrhu rta na kome je Lido di Jesolo. Dan je lep i obećava ugodnu šetnju. Tokom jednog od ranijih boravaka u Veneciji doživeo sam pravi potop, iako je bilo leto.
Grb Venecije
Iskrcavamo se na Obali Slovena (Riva degli Schiavoni), čije ime pokazuje da su ovde pristajali trgovci iz slovenskih krajeva, pre svega iz Dalmacije. Najpre idemo do Mosta uzdisaja, koji je povezivao Duždevu palatu sa tamnicom. Nažalost, nemamo vremena da posetimo ni palatu ni crkvu Svetog Marka, a više nije ni tako jeftino; turizam je postao važna privredna grana. Zadovoljavamo se pogledom i pričom vodiča na Trgu Svetog Marka, a zatim odlazimo do mosta Rialto na Velikom kanalu.
U slobodno vreme Danka i ja odlazimo do crkve Santa Marija dela Salute. Vraćamo se vaporetom, venecijanskim vodenim autobusom. Pošto ne znamo kako se kupuje karta, od crkve do Trga Svetog Marka se švercujemo. Po običaju, sledi čekanje na neodgovorne. Najduže čekamo Minju Radovanovića; brodić čak polazi, jer ima zakazanu sledeću vožnju. Srećom, Minja stiže u poslednji čas, pa izbegavamo moguće komplikacije.
Do sada sam u Veneciju dolazio sa strane Mestra, ili Nove Venecije, kako ga zovu, vozom ili kolima, koja smo ostavljali na ostrvu Tronketo. Iako nam je u doba socijalizma predvorje Evrope bio Trst, vreme će pokazati da sam isto toliko često boravio i ovde.
Grb Ravene
Put do Ravene vodi pored Padove, Roviga, Ferare i Arđenta. Iako Ravena ima više značajnih spomenika, kao što su bazilika San Vitale, Teodorikov mauzolej i Danteov grob, obilazimo samo baziliku San Vitale.
Teodorikov mauzolej u Raveni
Dolazak u Rimini donosi komplikacije: zbog visine autobusa ne možemo da nađemo podvožnjak kroz koji bismo stigli do obale, gde je naš hotel. Uspevamo da prođemo tek kada su ispumpani vazdušni jastuci, a bezrazložna nervoza pojedinih putnika dostigla je vrhunac. Hotel je bio sličan onom u Lido di Jesolu.
Grb Riminija
Posle večere malo se šetamo oko hotela i odlazimo na spavanje. Rimini, bar ovaj deo u kome je naš hotel, tipično je primorsko mesto, sa nizom hotela i restorana. Sa druge strane ulice je čitav niz privatnih plaža, sa kabinama za presvlačenje, ležaljkama i suncobranima, a tu su i tereni za odbojku na pesku i druge igre. U Italiji postoji propis po kome su dva metra plaže uz more javno dobro i pristup tom delu plaže ne sme se ničim ograničavati.
Pogled na Rimini
Ponedeljak, 12. april 2004. Rimini – San Marino – Rimini
Grb San Marina
Današnji dan rezervisan je za Republiku San Marino. Grad na planini Titano nalazi se u neposrednoj blizini Riminija. Nažalost, nismo imali prilike da uživamo u čarobnom pogledu sa San Marina, jer je gradić bio obavijen tamnim oblacima, iz kojih je nemilosrdno lila kiša. Dok ostali saputnici, posle upoznavanja sa istorijom i znamenitostima, sklonište traže po mnogobrojnim prodavnicama suvenira i kafeterijama, Danka i ja silazimo do parkinga, gde je bio naš autobus. Vozači su uključili grejanje i skuvali kafu, pa smo vreme do povratka u Rimini proveli u toplom.
San Marino
Kiša je nastavila da pada i po povratku u Rimini. Kratko odlazimo u centar, malo razgledamo prodavnice i vraćamo se u naš ne baš preterano udoban hotel.
Zamak Bran iz XIV veka poznat je po predanju da je u njemu kraće vreme bio zatočen Vlad Cepeš Drakula. Iako mu je bio prijatelj, ugarski kralj Matija Korvin zatočio je Vlada Cepeša radi dogovora sa Turcima da ne napadaju Ugarsku. Turci su po svaku cenu želeli da ga uklone, jer im je bio veliki protivnik.
Od Sinaje do zamka put vijuga obroncima Karpata, kroz gustu šumu, a na jednoj krivini nailazimo na mečku sa mečetom.
Zamak Bran
Početkom XX veka zamak je bio rezidencija rumunskog kraljevskog para, Ferdinanda i Marije, a enterijer je preuređen u srednjovekovnom stilu. U „muzičkoj sobi“ svojevremeno je mini-koncert održao i Goran Bregović. Zakonom o restituciji Rumunija je zamak kasnije vratila nasledniku, njujorškom arhitekti Dominiku fon Habzburgu, koji je najavio da će ga prodati i za njega tražio 135 miliona dolara. U podnožju zamka su etno-selo i pijaca suvenira, naravno sa motivima grofa Drakule. Nedaleko od zamka, u steni, nalazi se udubljenje u koje je smešten kovčežić sa srcem kraljice Marije.
Na povratku odlazimo u manastir Sinaja, koji je krajem XVII veka, po povratku sa hodočašća na Sinajsku goru, podigao Mihail Kantakuzino, vrhovni vojni zapovednik Vlaške. Manastiru je, dodavši na kraju slovo „a“, dao ime Sinaja, a isto ime dobilo je i mesto koje je vek kasnije nastalo oko manastira.
Manastir Sinaja
Kantakuzina je oduševio manastir Svete Katarine na Sinaju, podignut još u VI veku. Crkva je sagrađena u stilu epohe Konstantina Brankovjanua, tadašnjeg gospodara Vlaške, kada je rumunska umetnost doživljavala procvat. Manastir zovu i Crkvom Karpata.
Posle manastira posećujemo dvorac Peleš, letnju rezidenciju Karola i Elizabete, prvog rumunskog kraljevskog para, jedan od najlepših dvoraca Evrope. Pored njega je manja varijanta, Pelišor.
Dvorac Peleš
Dvorac je građen od 1873. do 1914. godine, kada je preminuo i kralj Karol I, koji nije dočekao da vidi završen dvorac u celosti. Istorija rumunske kraljevske kuće zanimljiva je i po tome što je i ona „uvezena“. Posle ujedinjenja Vlaške i Moldavije 1859. za kneza je izabran domaći bojar Aleksandru Joan Kuza. Zemlja je 1862. dobila ime Kneževina Rumunija, a 1866. Kuza je abdicirao i na presto je iz Nemačke doveden princ iz dinastije Hoencolern, Karol I, koji je 1881. krunisan za prvog rumunskog kralja. Njegova supruga Elizabeta bavila se književnošću pod pseudonimom Karmen Silva.
Kraljevski par nije imao dece, pa je Karola na prestolu 1914. nasledio sinovac Ferdinand. Ferdinand (umro 1927) i njegova supruga Marija (umrla 1938), unuka britanske kraljice Viktorije po ocu i ruskog cara Aleksandra II po majci, imali su šestoro dece. Njihovo treće dete, Marija, bila je jugoslovenska kraljica, supruga kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ferdinanda je nasledio unuk Mihaj, ali mu je presto preuzeo otac, koji je Rumunijom vladao kao Karol II od 1930. do 1940. Kralj Mihaj napustio je zemlju 1947.
Kad je o Sinaji reč, treba pomenuti i kuriozitet: negde u brdima pored nje jedan naš čovek drži restoran sa našim specijalitetima. Kažu da je pravi hit među ovdašnjim gurmanima; mesto se mora rezervisati, a gosti dolaze čak iz Brašova, pa i Bukurešta. Mi smo u aranžmanu imali uključenu i večeru, a u Sinaji smo gledali i kulturno-umetnički program, pa smo imali dve zanimljivo provedene večeri.
Četvrti dan: Sinaja – Snagov – Bukurešt
Sinaju napuštamo posle doručka i krećemo ka Bukureštu. Usput svraćamo do jezera Snagov, na čijem je ostrvu crkva u kojoj je sahranjen Vlad Cepeš, kome je ovo putovanje uostalom i posvećeno. Put je sasvim solidan, a pratimo i dvokolosečnu prugu Brašov – Bukurešt. Bio sam pomalo tužan kada sam video da svakih desetak minuta, u oba smera, prolaze kompozicije od po desetak vagona. Kakva razlika u odnosu na naše pruge, kojima, ako ih uopšte ima, idu uglavnom lokomotiva i jedan vagon. Kad bi vagon mogao da ide sam, verovatno bismo i to imali.
Jezero Snagov je tridesetak kilometara severno od Bukurešta. Iako je okolina puna mesta za odmor, većina posetilaca dolazi zbog manastira Snagov na ostrvu, u kome je, po legendi, sahranjeno obezglavljeno telo Vlada Cepeša. Posle obilaska ostrva i manastira vraćamo se na obalu i, posle dužeg čekanja, konačno dobijamo posluženje u lepom restoranu u obliku broda.
Manastir Snagov
Grb Bukurešta
Kasno popodne stižemo u Bukurešt, grad širokih bulevara, grandioznih zdanja i pun zelenila, mada je ovogodišnja suša ostavila traga na vegetaciji. Smeštamo se u hotel. Pošto sam prvi put u Bukureštu, ne mogu da procenim gde je hotel u odnosu na ono što se zove centar grada.
U Bukureštu ima šta da se vidi. Iako je pola veka bio iza „gvozdene zavese“, i dalje ga zovu Parizom istoka. Odlazimo u panoramski obilazak grada. Rumunija je kandidat za prijem u Evropsku uniju i to se vidi na skoro svakom koraku: na sve strane su plave zastave sa zvezdama.
Ovo putovanje je dodatno prijatno zato što nema noćnih vožnji, pa svaku noć provodimo u hotelskoj sobi i ne moramo da brinemo o umoru.
Peti dan: Bukurešt
Dan provodimo u obilasku znamenitosti. Između ostalog, obilazimo i Muzej sela, jedan od najvećih muzeja na otvorenom u Evropi. Popodne koristimo za „šoping“, više kao istraživanje šta bi se moglo kupiti nego za pravu kupovinu. Obilazak završavamo ispred grandioznog zdanja Parlamenta.
Snimak za uspomenu na Bukurešt
Ova zgrada, koja još nije u potpunosti završena, posle Pentagona je najveća administrativna zgrada na svetu. U Bukureštu ima još nedovršenih zgrada, koje su u doba Nikolaea Čaušeskua bile zamišljene kao monumentalna zdanja.
Uveče odlazimo na večeru u restoran „Caru’ cu Bere“, čiji bi se naziv na srpski mogao prevesti kao „Kola puna piva“.
U restoranu „Caru’ cu Bere“
Šesti dan: Bukurešt – Krajova – Čačak
Prepodne provodimo u Bukureštu. Obilazimo gradsku crkvu i krećemo kući. Put nas vodi ka Piteštiju, jednom od najvažnijih industrijskih centara Rumunije, gde je fabrika automobila „Dačija“. Između Bukurešta i Piteštija vodi jedan od retkih rumunskih auto-puteva.
Grb Piteštija
Sledeći veći grad je Slatina, sa velikim hemijskim kompleksom, a zatim stižemo u Krajovu. Ovde je veliki elektroindustrijski kompleks, poznat po proizvodnji električnih lokomotiva; tokom sankcija ovde su remontovane lokomotive jugoslovenskih železnica.
U Srbiju se vraćamo preko brane hidroelektrane „Đerdap“. Usput zastajemo kod Donjeg Milanovca, a onda preko Požarevca i Beograda stižemo u Čačak.
Tako se završilo ovo putovanje, koje nam je pružilo priliku da upoznamo „neku drugu Rumuniju“, drugačiju od one o kojoj smo stekli utiske posećujući Temišvar i prelazeći onih pedesetak kilometara od granice do ovog banatskog grada.
Bližili su se Aleksandrin rođendan i polazak u prvi razred, a ja sam nas prijavio za putovanje po Rumuniji pod nazivom „Drakulina tura“. Danka je krenula pod protestom, što nije bilo obećavajuće. Ali…
Prvi dan: Čačak – Temišvar – Sibiu
Grb Temišvara
Moji susreti sa Rumunijom do tada su se svodili na Temišvar i onih šezdesetak kilometara od granice do njega. Prvi put sam u Rumuniji bio 1998, u vreme kada sam se zbog diskus hernije teško kretao. Jedva sam mogao da pređem dvadesetak metara pre nego što bih zbog užasnih bolova morao da stanem. Temišvar me tada nije previše impresionirao, a pogotovo ne pejzaži koje smo sretali usput. Ipak se sa zadovoljstvom sećam tih aprilskih dana. Srbija je tek izlazila iz perioda sankcija i svaka novina iz sveta, makar to bio svet za koji smo smatrali da je i dalje iza nas, bila je nešto lepo.
Bili smo smešteni u hotelu Politehnike, koji se upravo renovirao. Nalazio se u samom centru grada, preko puta najveće gradske crkve, koju, iako je pravoslavni hram, nazivaju katedralom. Ovaj veliki trg, prava pešačka oaza, zove se Trg pobede (Piața Victoriei). Na jednom kraju je katedrala, a na drugom Opera. Trg je bio poprište dramatičnih događaja iz decembra 1989, koji su doveli do pada Čaušeskua. Po trgu i zgradama oko njega vidi se da je Temišvar deo evropske kulture, jer je kao deo Banata pripadao i ogromnoj Austrougarskoj monarhiji. Nažalost, samo par stotina metara od centra počinju delovi grada sa oronulim porodičnim kućama, drvenim ogradama i ulicama kojima često nedostaje asfalt.
Pogled na Trg pobede
Ove redove o Temišvaru pišem kao utiske iz ranijih godina, jer ćemo se ovoga puta u njemu zadržati samo dva-tri sata, što je svakako premalo da bi se upoznao ovaj ipak simpatičan grad. Posle ovog putovanja, 2003. godine, još dva puta ću posetiti Temišvar, na konferencijama na ovdašnjem univerzitetu. Za te boravke vezane su neke zanimljive dogodovštine i poznanstva, pre svega sa kolegom Dušanom Popovom, jednim od najuglednijih Srba u Rumuniji. Već za nekoliko godina videće se kako se velike promene dešavaju kod naših suseda.
Pri svakoj poseti Temišvaru otkrivao sam poneki sitan detalj iz njegove istorije i današnjeg života.
Katedrala u Temišvaru
Ovoga puta navešću samo jedan: Temišvar je 1884. godine postao prvi grad u kontinentalnoj Evropi sa električnim uličnim osvetljenjem, o čemu svedoči i spomen-lampion.
Svedočanstvo o prvom uličnom osvetljenju u Evropi
Cilj prvog dana našeg putešestvija je Sibiu, u delu Rumunije koji Rumuni zovu Transilvanija, a Mađari Erdelj. Putovanje je organizovala novosadska agencija „Karpati“, specijalizovana za ture po Rumuniji. Agenciju vodi bračni par Stanković, a naš domaćin i vodič bio je Borivoj Stanković, diplomirani inženjer mašinstva, koji će nas oduševiti poznavanjem istorije, ali i savremenih prilika u Rumuniji.
Grb Lugoša
Sledeći veći grad posle Temišvara je Lugoš (Lugoj). Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika podario je svetu neke poznate ljude: botaničara Augusta Kanica, holivudskog glumca Belu Lugošija, slavnog po ulozi grofa Drakule, i gimnastičarku Laviniju Milošović, svetsku i olimpijsku šampionku. Posle Lugoša iz Banata prelazimo u Transilvaniju i tu počinju da se menjaju naše predrasude o Rumuniji kao zaostaloj balkanskoj državi.
Grb Deve
Prvi grad u Transilvaniji pored koga prolazimo je Deva, poznata po čuvenoj gimnastičkoj školi, iz koje je ponikla i Nadja Komaneči. Gradom dominira tvrđava, koja je imala veliki značaj u vreme Janoša Hunjadija, našeg Sibinjanin Janka, čiji je sin bio ugarski kralj Matija Korvin. Ono što se vidi po dolasku u Transilvaniju dalo mi je ideju da ovim zabeleškama dam naslov „Neka druga Rumunija“: putevi su novi, pokriveni kvalitetnim asfaltom. Već je pala noć, pa samo naslućujemo predele kroz koje prolazimo. A okolo su istorijska mesta: Alba Julija, Hunedoara, Targu Mureš… Dok se vozimo, razmišljam o istoriji koja nas povezuje, a o kojoj tako malo znamo.
Panorama Deve
Grb Sibiua
Konačno stižemo u Sibiu, gde ćemo prenoćiti. Hotel „Continental Forum“ primer je socrealističke gradnje: veliko, gotovo monumentalno zdanje, sa velikim sobama i visokim plafonima. Veče je prijatno, pa se malo šetamo oko hotela. Mnogo starih zdanja i prilično čist grad. I ovo je neka „druga Rumunija“. Ovde je nekada partijski sekretar bio Niku Čaušesku, najmlađi sin i miljenik vladajućeg bračnog para. Vodič nas upoznaje sa sutrašnjim planom, koji će biti naporan kao i prvi dan. Na kraju putovanja videćemo da smo za šest dana obišli skoro trećinu Rumunije.
Drugi dan: Sibiu – Sigišoara – Brašov – Sinaja
Posle doručka upoznajemo se sa znamenitostima grada. Iako je Rumunija pretežno pravoslavna, u ovom regionu ima dosta potomaka nemačkih doseljenika, Sasa, koji su ovamo dolazili još u srednjem veku. Sibiu je jedan od sedam gradova koje su osnovali, po kojima je Transilvanija na nemačkom dobila ime Siebenbürgen. Zato ovde ima i crkava drugih veroispovesti, a jedna od znamenitosti Sibiua je Evangelička crkva. Obilazimo i Veliki (Piața Mare) i Mali trg (Piața Mică).
Grb Sibiua
Znamenitost Sibiua je i Nacionalni muzej Brukental (Muzeul Național Brukenthal). Samuel fon Brukental, čije ime nosi, bio je guverner Transilvanije pod Habzburzima, a prve zbirke potiču iz 1790.
Nacionalni muzej Brukental
Gradovi se nižu kao na traci. Posle Sibiua čekala nas je Sigišoara, rodno mesto Vlada Cepeša (Țepeș), poznatijeg kao Drakula, po kome je naša tura i dobila ime. Bio je vlaški vojvoda i vladao je Vlaškom u tri navrata: 1448, od 1456. do 1462. i 1476.
Grad je veoma lep. Iznad njega dominira gornji grad, opasan bedemom sa kulama; bilo ih je četrnaest, a do danas je sačuvano devet. Kule su gradili gradski cehovi, pa po njima nose i imena. Grad je autentično sačuvan iz XV veka. U njemu su srednjovekovna muzejska postavka, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac, sa pločicama na kojima su ispisane svetske metropole i udaljenost do njih. Do vrha kule vode strme stepenice, koje škripe pod nogama i stvaraju pravi ugođaj. U rodnoj kući kontroverznog vlaškog vladara je restoran u srednjovekovnom stilu, sa svećama umesto električnog osvetljenja.
Naporno penjanje po gornjem gradu traži odmor, koji pravimo u maloj kafanici u njegovom podnožju. Pijem „hajneken“, kao u bilo kom drugom gradu Evrope. Jer ovo je bila i ostala Evropa. Ta ista Evropa ju je delimično bila izopštila, ali se ni oni nisu previše bunili, bar ne javno. Danka je već odavno svoj otpor prema ovom putovanju zamenila zadovoljstvom što vidi sve ove lepote.
Gornji grad u Sigišoari
Grb Brašova
Iz Sigišoare nastavljamo za Brašov, jedan od najvećih gradova Rumunije i važan industrijski centar. Šetnja glavnom ulicom otkriva nam još jedan stari grad. U centru se priprema prostor za večernji koncert Rikija Martina, pa se teško probijamo kroz masu sveta koja se sprema da prisustvuje koncertu ili da ga bar čuje sa odstojanja. Usput nalazimo vremena i za obilazak radnji. Tu i tamo vide se table svetski poznatih firmi. Rumunija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i polako se otvara prema Evropi, pogotovo u razvijenijim delovima zemlje, a Transilvanija to sigurno jeste.
Odlazimo i do čuvene Crne crkve (Biserica Neagră), čiji su zidovi potamneli u požaru u kome je crkva stradala. Potiče iz XIV veka i važi za najveću gotičku crkvu između Beča i Carigrada. Pošto je autobus na suprotnoj strani, još jednom prolazimo glavnom gradskom ulicom.
Panorama Brašova
Kao što se vidi i sa panorame, istorijsko jezgro Brašova dobro je očuvano. Nema novih socrealističkih zgrada; one su uglavnom na periferiji i u novim kvartovima. Stare zgrade su relativno dobro održavane, koliko je to zbog njihove starosti uopšte moguće. Voleo bih da jednog dana vidim i druge gradove Transilvanije, jer sigurno ima još ovakvih lepih prizora.
Crna crkva u Brašovu
Posle pedesetak kilometara vožnje stižemo u Sinaju, poznato mondensko skijalište u Karpatima. Ovde se vidi mnoštvo hotela i vila u specifičnom stilu, koji stvara osećaj da ste u nekom drugom, bajkovitom vremenu. Mesto je nastalo oko istoimenog manastira, koji je podigao povratnik sa hodočašća na Sinajsku goru. Sinaja, koja danas ima petnaestak hiljada stanovnika, nalazi se na obroncima Južnih Karpata, u podnožju planinskog lanca Bučeđi i dolini reke Prahove, na nadmorskoj visini između 800 i 1.000 metara, 50 kilometara južno od Brašova i 120 kilometara severno od Bukurešta. Grad je počeo da se razvija kada su između Bukurešta i Brašova izgrađeni pruga i put. Raskošna arhitektura vrhunac doseže u kraljevskom dvorcu Peleš (Peleș), po mnogima najlepšem dvorcu Evrope. Kao turistički centar Sinaja živi tokom cele godine, a zimi je poznato skijalište, sa terenima između 1.400 i 2.100 metara i sezonom od decembra do aprila. Zbog prirode i zanimljive arhitekture često je zovu „perla Karpata“.
Smeštamo se u hotel „Sinaja“, koji još jednom ruši predrasude o Rumuniji: njihov hotel sa tri zvezdice izgleda i nudi mnogo više od nekih evropskih hotela sa više zvezdica. Ima sve što treba planinskom hotelu: tople, ušuškane i prostrane sobe, bilijar, internet-kafe, teretanu, bazen…
Svaki dan je naporan, jer po pravilu obilazimo više od jednog mesta. Za sutra je planirana poseta zamku Bran, a popodne manastir Sinaja i dvorac Peleš.
Pošto smo u Patrasu sredili gumu, krećemo na istok Peloponeza, ka Nafplionu i lokalitetima Mikena, Tirint i Epidaur. Dobar deo puta je pravi auto-put, pa za nešto više od sat stižemo na odredište. Prvo idemo u Mikenu. To mi je treća poseta, jer smo prošli put Mikenu obišli čak dva puta. Naravno, sve je već poznato: Lavlja vrata, Agamemnonova grobnica…
Ulaz u Mikensku tvrđavu kroz Lavlja vrata
Posle tvrđave obilazimo Atrejevu riznicu, zapravo grobnicu koja se pripisuje Atreju, Agamemnonovom ocu.
Ulaz u Atrejevu riznicu
Kad smo se vratili do kola, ustanovili smo da je guma ponovo ispustila. Menjamo je i krećemo ka Nafplionu, usput merkajući vulkanizera. Nalazimo ga kod Tirinta. Majstor kaže da se probušena guma ne može krpiti i nudi nam polovnu. Pošto nemamo izbora, montiramo je i krećemo dalje. Sledeće odredište je arheološki lokalitet Tirint.
Galerija dvorca u Tirintu
Prema legendi, Tirint je osnovao mitski kralj Projt, a vladao je njime njegov unuk, junak Persej. Zidine Tirinta podigli su Kiklopi, koje je Projt za tu namenu pozvao. Ovde je i Herakle služio kralja Euristeja dok je izvršavao svojih dvanaest zadataka. Tirint je bio jedno od glavnih središta mikenske kulture.
Nafplion
Konačno stižemo u Nafplion, gradić od petnaestak hiljada stanovnika. Upravno je središte Argolide, iako nije najveće mesto; najveći je Argos, koji neki smatraju najstarijim gradom u Evropi. Nafplion je poslednjih decenija izrastao u važan turistički centar. To duguje očuvanom gradskom jezgru, sa mnogo uticaja zapadne arhitekture, što mu daje poseban šarm. Blizina Atine privlači strane turiste, posebno vikendom, pogotovo što su u okolini značajni spomenici kao što su Argos, Mikena, Tirint i Epidaur. Nafplion je važan i za istoriju moderne Grčke, jer je bio njena prestonica od 1829. do 1834. Pre toga, kada je 1821. počeo Grčki ustanak, bio je najjače tursko utvrđenje.
Panorama Nafpliona
Kratko se zadržavamo u Nafplionu, tek da ručamo, i produžavamo za Drepano, gde smo planirali da prenoćimo u kampu „Asini Beach“. U tom kampu smo boravili i kada smo 1986. godine letovali u Grčkoj. A valjalo je i okupati se, jer se od Paleokastrice nismo brčnuli u moru, a kao, došli smo na letovanje. Kad smo se parkirali i našli mesto za šator, utvrdili smo da je ipak premali za nas dvojicu, pa sam te noći ja spavao u kolima, a Vladimir u šatoru.
Kamp mi je ostao u sećanju po prelepoj šljunkovitoj plaži, pravom osveženju posle grčkih plaža sa sitnim peskom, na kojima smo se uglavnom kupali. Činio mi se i najlepšim od svih kampova u kojima sam do tada bio: puno zelenila, mesta za šatore u plantaži mandarina, a ni cveća nije manjkalo. Pre spavanja prisećamo se boravka od pre četiri godine, a naravno, ne prolazi ni bez sećanja na sve ono što se u međuvremenu izdešavalo.
Epidaur i Korintski kanal
Pošto smo shvatili da nam boravak u kampu neće biti baš ugodan, odlučujemo da već sutradan krenemo ka Atini. Pre nego što smo preko Istamske prevlake krenuli ka kolevci demokratije, svraćamo u Epidaur. Nismo želeli da propustimo priliku da još jednom osetimo akustiku teatra u Asklepijevom svetilištu.
Pogled na teatar u Epidauru
Kratko se zadržavamo na mostu preko Korintskog kanala, koji je presekao Istamsku prevlaku i Peloponez učinio ostrvom, i nastavljamo dalje.
Korintski kanal
Atina
Na putu ka Atini svraćamo u Pirej, da osetimo dah velike luke. Put nas nanosi na deo luke gde pristaju veliki trajekti, poput onog kojim smo plovili od Krfa do Patrasa. Prvi put vidimo i velike brodove za krstarenje, danas poznatije kao kruzeri. Relativno lako se vraćamo na auto-put za Atinu i razmišljamo o smeštaju. Pre četiri godine kampovali smo u Rafini i svaki dan dolazili u Atinu da obilazimo znamenitosti. Ovoga puta merkamo hotel u blizini Trga Omonija, jer nam se taj kraj čini zgodnim zbog blizine znamenitosti, trgovačke i ugostiteljske zone.
Grb Atine
Izbor se nekako suzio na Ulicu Svetog Konstantina, koja povezuje trgove Omonija i Karaiskaki. Biramo hotel „Nestor“, negde na sredini ulice. Cena je bila prihvatljiva, iako smeštaj nije bio nešto posebno. Posle kratkog odmora krećemo u obilazak. Srećom, sve što želimo da vidimo može se obići peške, pa ne moramo da razmišljamo o parkiranju. Prvi cilj je Akropolj i ostaci Partenona, hrama posvećenog zaštitnici grada, boginji Atini, po kojoj je grad i dobio ime.
Pogled na Atinu sa brda Likabetos
O istoriji i legendama vezanim za Atinu i celu Grčku manje-više sve se zna. Putniku namerniku iole upućenom u te priče ostaje da zamišlja kako korača stazama vremena iz kojih one potiču. Posle Akropolja spuštamo se preko Agore niz mondensku Plaku. Pada noć, a taverne iz kojih dopiru zvuci buzukija već su oživele. Pomalo navalentni konobari pozivaju turiste unutra. Razmišljajući gde da se i sami prepustimo čarima grčke kuhinje, stižemo do Trga Monastiraki, koji pamtim po mnoštvu radnji sa predmetima od kože. Na početku Ulice Ermu uočavamo restoran u kome su gosti, po našoj proceni, isključivo Grci. Upravo to smo tražili, jer najbolje se jede tamo gde jedu domaći; oni najbolje znaju šta valja.
Za susednim stolom vidimo nešto što nam se dopada i naručujemo: „Isto što jedu za susednim stolom.“ Konobar nam donosi po šest štapića sa nabodenim mlevenim mesom, poput naših ćevapčića, ali dužine desetak centimetara. Pokazaće se da je izbor bio dobar. Kasnije ćemo saznati da se to jelo zove mifteki. Boravci u Grčkoj nametnuli su mi sklonost ka „hajnekenu“, pa ni ovoga puta ne propuštamo priliku.
Ulica Ermu pruža se od Monastirakija do Trga Sintagma, gde je zgrada Parlamenta, ispred koje stoje čuveni evzoni, vojnici u narodnoj nošnji, obuveni u drvene cipele sa kićankama. Smena straže je zanimljiva, pa je ne propuštamo. Pored Parlamenta, Sintagmom dominira i luksuzni hotel „Grand Bretanj“. Na našu Omoniju vraćamo se Ulicom Stadiu, u kojoj su banke i skupe radnje sa proizvodima svetskih modnih brendova.
Trg Sintagma
Za razliku od Sintagme, koja simbolizuje Grčku kao državu, Omonija je simbol trgovačke Grčke. Sa trga se račvaju ulice u kojima cveta trgovina, od one za svakoga, kakvu simbolizuju radnje u Ulici Atinas, do mondenskih butika u Ulici Stadiu.
Trg Omonija
Dan je bio veoma naporan, pa odlazimo u hotel na počinak i planiranje sutrašnjeg dana. Sreda je dan kada atinske radnje rade samo prepodne, pa smo tako i isplanirali.
Kupujemo uglavnom u Ulici Atinas, jer tu ima najviše radnji, a i najjeftinije su. Stižemo do Monastirakija i ponovo krećemo ka Sintagmi.
Trg Monastiraki i Akropolj
Popodne još malo obilazimo Atinu, a uveče ponovo odlazimo u onaj restoran na Monastirakiju, na mifteki i „hajneken“.
Provala oblaka
Ujutru krećemo kući, zapravo ka Bitolju, jer smo planirali da ponovo prespavamo kod Cvetana. Vreme se pokvarilo i ubrzo počinje kiša, prava provala oblaka. Nekako uspevam da preteknem kamionet koji je mileo ispred nas. Tek što sam ga pretekao, s užasom vidim kako nam u susret, zanoseći se bočno, ide autobus. Prošao je pored nas, valjda na pola metra. Vladimir se okrenuo i rekao da je udario u kamionet koji sam upravo pretekao. A onda je sve prekrila vodena zavesa. Morao sam da stanem na prvom proširenju i malo se smirim pre nego što smo nastavili.
Svraćamo u Lamiju, gradić u središtu Grčke koji pamtim po poslastičarnici kojom se ne bi postideli ni najmondenskiji gradovi. Grad i nije tako mali kako mi se činilo pre četiri godine: ima više od pedeset hiljada stanovnika. Tražeći mesto za parkiranje, nailazimo na dobro snabdevenu parfimeriju i posle dugo vremena kupujem svoju omiljenu kolonjsku vodu, „Denim Musk“. Vreme se malo popravilo, ali je i dalje oblačno. Nastavljamo regionalnim putem, jer želimo da preko Kozanija i Florine stignemo do Bitolja. Put vodi kroz brdovite predele, ali zbog kiše i oblaka ne možemo da uživamo u pogledu.
Pogled na Lamiju
Put nas vodi kroz mesto Servija, ili Srbica, koje su, prema predanju, osnovala slovenska plemena u doba cara Iraklija, u VII veku. U blizini je veštačko jezero na Bistrici (Aliakmonu), najdužoj grčkoj reci. Preko jezera vodi most na putu Larisa – Kozani. Nažalost, nad jezerom su se nadvili teški olovni oblaci, pa jedva čekamo da se domognemo druge obale.
Veštačko jezero kod Servije
Ubrzo stižemo do Kozanija i nastavljamo ka Florini. Ovaj deo Grčke zapravo je produžetak Pelagonije. I ovde ima dosta uglja, pa prolazimo pored velike termoelektrane. Konačno stižemo u Jugoslaviju. Biće to moj poslednji povratak u zemlju u kojoj sam rođen.
Poslednja noć u Bitolju
Grb SR Makedonije
Granični prelaz sa naše strane zove se Medžitlija, po obližnjem selu. Do Bitolja ima dvadesetak kilometara skoro pravog puta kroz ravnicu. Do Cvetanovog stana u Partizanskoj ulici lako se stiže, jer je seče ulica kojom se nastavlja put iz Grčke. Prolazimo kroz najlepši deo Bitolja, pored Herakleje, Zoološkog vrta, železničke stanice i Tehničkog fakulteta. Sa leve strane ostaju nam pešačka aleja kroz Gradski park i brdo za kafenisanje, Tumbe kafe. Lako nalazimo Cvetanov soliter između Partizanske i Ulice ASNOM-a i uskoro konačno možemo da se odmorimo. Naravno, uz „meskarenje“, kako kaže Dragica. Ostajemo do duboko u noć.
Širok sokak u Bitolju
Uprkos Cvetanovoj ljutnji, za Čačak krećemo relativno rano, jer želimo da stignemo što pre i da skoknemo do Guče, na Sabor trubača. Zbog toga smo i skratili boravak u Grčkoj. Vraćamo se najlakšim putem: preko Prilepa i prevoja Pletvar, pored Kavadaraca, spuštamo se do Gradskog, gde izlazimo na auto-put. Ovoga puta idemo preko Vranja i Niša. Kod Pojata silazimo sa auto-puta i za nekih dva sata smo konačno u Čačku. Posle kraćeg odmora odlazimo u Guču.
Grčku sam prvi put posetio 1986. godine. Iako je to bio susret sa prostorima koje sam odavno priželjkivao, sve je proteklo nekako u grču, pa sam jedva čekao priliku da se ponovo zaputim na jug Balkana. U tim nadanjima stigla je i 1990, tako krcata putovanjima, kao nagoveštaj ostvarenja sna o večitom putovanju, koji će raspršiti bura što će nedugo zatim protutnjati ovim prostorima.
Početkom avgusta u goste su nam stigli studenti moskovskog instituta MASI, kod kojih smo mi bili u julu. Sa Vladimirom sam se već ranije dogovorio da ponovo krenemo u Grčku; ostalo je samo pitanje kada. S druge strane, ograničavala nas je želja da se vratimo u Čačak do početka Sabora trubača u Guči. Zbog Rusa sam i ja pomalo otezao sa polaskom, ali smo se ipak dogovorili da krenemo u četvrtak, 18. avgusta. Vladimir je trebalo da dođe svojim kolima, kojima bismo nastavili put, jer je moja „šerpa“ već bila na izdisaju.
Pošto sam odlazio, u klubu studenata na Fakultetu prepodne je organizovana oproštajna sedeljka, na kojoj sam se malo duže zadržao i vratio se kući u stanju koje nije davalo nadu da tog dana mogu da putujem. Kad sam stigao kući, Vladimir je već bio tu, ali nažalost bez kola, što je značilo da se „šerpa“ ipak mora aktivirati. Međutim, na mojim kolima dve gume bile su loše, a i prekidač u volanu bio je pokvaren. Bilo je jasno da sve to mora da se sredi pre polaska, što je samo potvrdilo da tog dana nećemo krenuti. Ja sam morao malo da odspavam, a Vladimiru sam dao zadatak da ode u grad i vidi gde se mogu kupiti najjeftinije gume i prekidač.
Bitolj
Grb Bitolja
Posle ovih nepredviđenih priprema bili smo spremni tek sutradan oko jedan sat popodne. Prva stanica bila je Bitolj, jer smo želeli da posetimo Cvetana. Zbog kašnjenja odlučujemo se za put preko Kosova, jer, kako reče Rade Ljujić: „Kada ja smem sa decom da idem preko Kosova, što ne biste i vi?“ Iako mi se u jednom trenutku učinilo da smo pogrešili u izboru pravca, sve je prošlo bez problema, pa smo u Bitolj stigli oko osam uveče. Posle malo lutanja nalazimo kuću Cvetanovih roditelja, gde nas je čekao.
Kada se danas setim tog vremena, pomalo me obuzima osećanje nestvarnosti. Slobodno sam šetao ulicama grada koji će se samo par meseci kasnije naći u drugoj državi. Uvek ću proklinjati tu „neminovnost“, koja nije morala biti.
Otišli smo kod Cvetana u stan i ostali do kasno u noć u razgovoru, naravno uz jelo i piće. Bilo je to pomalo i ispunjenje duga od pre četiri godine. Jedva sam čekao da legnem, jer sam iza sebe imao više od petsto pređenih kilometara, a sutradan me je čekao naporan dan.
Panorama Bitolja
Preko severne Grčke do Krfa
Grb Grčke
Ujutru smo se oprostili od ljubaznih domaćina, uz obećanje da ćemo svratiti i na povratku. Prva stanica bila je Florina, ili Lerin, kako kažu Makedonci. U jednoj prodavnici menjamo devize i krećemo put Krfa. Čekalo nas je oko 300 kilometara putevima severne Grčke. Kod Kozanija skrećemo ka Janjini. Sećam se Francove priče da se put stalno penje i spušta; zaista je tako. Krajevi kroz koje prolazimo su bezvodni, skoro nigde zelenila. Put nekako prati grčko-albansku granicu. Pogled često odluta ka planinama iza kojih se krije tada još najveća nepoznanica Evrope. Žurimo da što pre stignemo u Igumenicu, jer tako imamo više šansi da još istog dana pređemo na ostrvo koje, iako grčko, predstavlja jedan od srpskih simbola.
Vrelo letnje popodne. Pedesetak kilometara pre Igumenice puca mi guma. Sav sam znojav posle promene i mislim: „Kako bi bilo lepo osvežiti se.“ Pusta želja u ovom bezvodnom kraju. Ali tek što je minulo stado ovaca i utihnuo njihov klepet, kao fatamorgana čuje se zvuk vode. Odmah preko puta iz ogromne cevi šiklja voda. S nevericom guram glavu u mlaz, i dalje ne verujući u ovo čudo.
Put se dalje odvija pod sumnjom: „Šta ako nam se probuši još jedna guma?“ S tim osećanjem stižemo u Igumenicu. Stajem u pogrešan red, sa Italijanima koji se vraćaju kući sa feragosta. Srećom, na vreme se izvlačim i uskoro smo na trajektu za Krf. Smiraj dana na moru, jedan od najlepših doživljaja. Dok Vladimir razgovara sa dve devojke sa rancima, ja, savladan umorom, tonem u san.
U krfsku luku stiže se pored ostrva Vida, kroz „Plavu grobnicu“. Pale se prve sijalice, a mi se vraćamo u stvarnost. Treba naći hotel sa dva imena, u blizini „Piano bara“, gde su odsele Jeca i Goca. Špartamo rivom, ali ne uspevamo da nađemo taj „Piano bar“. Treći put krećemo u potragu peške, pošto smo nekako našli mesto za „šerpu“ u ovom kolima pretrpanom mestašcu. Konačno je Vladimir ugledao ono što tražimo već više od dva sata: umesto natpisa trebalo je uočiti konturu klavira sa pijanistom, izvedenu od svetlosnih cevi. Hotel je zaista bio u blizini. Tamo saznajemo da su Jeca i Goca tog jutra otputovale na ostrvo Paksos.
Panorama Krfa
Krf
Odluku o daljem putu ostavljamo za sutra, uzimamo ne baš jeftinu sobu i vraćamo se po kola. Dok prolazimo pored jedne menjačnice, Vladimir kaže: „Eno one dve Engleskinje što su se danas nudile da sa nama nastave put.“ Odmah shvatam da su to devojke sa trajekta. Naravno, kritikujem ga, uz njegov generalni otpor po tom pitanju. Tako nam je propala prilika za avanturu.
Smeštamo se u hotel i tražimo gde bismo nešto pojeli. Pošto nismo mogli da čekamo mesto u jednoj piceriji, Italijana je još mnogo, biramo restoran u neposrednoj blizini hotela. Tek kasnije shvatamo da je to ekskluzivan restoran, koji su svojim prisustvom udostojila dvojica „dripaca“ u šorcevima, koji su se, sevši, obratili kelnerici po sistemu: „Dete, daj dva piva.“ Večera od par lignji imala je adekvatno ekskluzivnu cenu, ali smo zato „hajnekenom“ bili zadovoljni, pa smo tražili i repete. Na kraju je bilo pravo zadovoljstvo sedeti onako u šorcu i patikama pored doteranih Nemaca. Vraćajući se u hotel, setismo se da treba okrpiti gumu pre nego što krenemo na Paksos.
Ispostavilo se da je čovek na recepciji, sa zvučnom titulom generalnog menadžera i prezimenom Pavliček, naše gore list, iz Crvenke, „najvećeg sela u Jugoslaviji“, čime voli da zadaje zagonetke našim ljudima. Raspitujemo se za brod do Paksosa i za vulkanizera. Kaže da vulkanizer ima odmah pored hotela, ali se onda seti da je nedelja i da ništa ne radi, što znači da se strah produžava. Što se broda tiče, ima ih svaki čas i brzo se stiže. Međutim, u luci saznajemo da brodovi nisu tako česti i da se do Paksosa putuje skoro dva sata. Posle kraćeg dogovaranja odustajemo od Paksosa i susreta sa Jecom i Gocom, uz vidno Vladimirovo nezadovoljstvo. Naravno, ja uvek imam rezervnu varijantu. Prepodne ćemo provesti u razgledanju Krfa i kupanju. Prošetali bismo se i po ostrvu, ali nedostatak rezervne gume visi nad nama kao Damoklov mač. Razloga da ostanemo na Krfu nemamo, znači: pravac Peloponez.
Šetamo gradom. Lepo mestašce, sam centar odiše aristokratijom; vidi se da su ovde nekada boravili Englezi i Francuzi. Odlazimo malo na kupanje, takoreći u samom gradu. Plaža nije nešto naročito, a okolo neki čudan svet: Francuzi, jedna crnkinja histerično vrišti. Vladimir po običaju sedi u hladu i pije pivo. Pijem i ja pivo, ali se i kupam. Ne ostajemo dugo, jer je vreme ručku. Prolazimo pored mnogobrojnih kafanica; u jednoj nas gazda uvodi u kuhinju, što u Grčkoj nije retkost, da nam pokaže šta ima od jela. Neprijatno nam je da odemo, pa ručamo nešto što liči na lovačku šniclu, naravno uz salatu koju ovde zovu grčka, a mi srpska sa sirom ili šopska. I „hajneken“ je obavezan.
Prolazeći pored jedne od mnogobrojnih turističkih agencija, pada mi na pamet da se do Peloponeza prebacimo trajektom umesto kopnom. Objašnjavam Vladimiru: koštaće nas kao jedna noć u hotelu, a uštedećemo i vreme. Kupujemo najjeftinije karte, mada smo mogli da se žrtvujemo i platimo ležajeve u kabini.
Paleokastrica
Paleokastrica
Pošto trajekt polazi u deset uveče, razmišljamo kako da provedemo ostatak dana na Krfu. Preovlađuje moja žeđ za avanturom. Predlažem da odemo do mestašca Paleokastrica; to ime mi je ostalo u sećanju iz Boškovih priča o letovanjima na Krfu. Naravno, vozim pažljivo, neprestano razmišljajući šta ćemo ako se neka guma probuši. Posle petnaestak kilometara otkrivamo raj: prekrasnu plažu u maloj uvali, mesto kome čovek poželi da se vraća celog života. Ponovo se kupam, a Vladimir odlučuje da malo prošvrlja okolinom. Kada se vratio, reče da je na brežuljku iznad uvale manastir, pa odlučujemo da ga posetimo.
Tu nas je čekalo novo iznenađenje: manastir, sav u beloj boji, koja kao da je nacionalna boja Grka, bio je sav u cveću, što je ovakvom mestu davalo ton veselosti. Naravno, ne propuštam da prizor ovekovečim sa nekoliko snimaka svojim već legendarnim fotoaparatom. Svežina je najavila kraj jednog predivnog popodneva, koje se desilo takoreći slučajno. Sa terase male kafanice, uz tonik, uživamo u pogledu na pučinu i Helija, koji polako odlazi na počinak. Noć se prikradala dok smo ponovo ulazili u grad i tražili dok na kome je trebalo da bude privezan naš trajekt za Patras.
Jurnjava i brige protekla dva dana učinile su da izgubimo iz vida sat razlike između Grčke i Jugoslavije, što nas je moglo koštati zakašnjenja na trajekt. Ipak se sve dobro svršilo i ubrzo smo se našli na tom ogromnom brodu. Smestili smo se u prostoriju sa avionskim sedištima. Odmah sam shvatio da je možda trebalo žrtvovati koju drahmu za kabinu. Pošto nikako nisam uspevao da se koliko-toliko udobno smestim u sedištu, odlučio sam da legnem na pod. Naravno, jutro sam dočekao kao prebijen, ali tek su dolazile naše muke.
Patras
Grb Patrasa
Pokušavajući da izađemo iz luke u Patrasu, nesmotreno smo se ubacili u kolonu vozila koja su se iskrcavala sa trajekata iz Italije, dakle iz inostranstva. Tako smo stigli na granični prelaz i carinu. Carinik je utvrdio da nemamo dokaz da smo kolima ušli u Grčku, a u pasošima imamo pečate da smo u Grčku ušli još pre dva dana. Problem je rešio komandant luke, koji je svojeručno udario pečat u moj pasoš i antidatirao ulazak kola u Grčku. Sada smo mogli da se posvetimo traženju vulkanizera i krpljenju gume, jer smo se već dan i po vozili bez rezervne.
Panorama Patrasa, u pozadini most preko Korintskog zaliva. Most tada nije postojao, jer je otvoren tek 2004. godine
Na jedrenje sam prvi put krenuo, rekao bih, iz radoznalosti. Ali posle dva boravka na Jadranu, u junu i septembru 1989, skoro da sam postao zavisnik. Ova godina najavila je burne promene u Jugoslaviji. U Sloveniji i Hrvatskoj održani su višestranački izbori, na kojima su pobedile konzervativne snage, a u Hrvatskoj su se oni dodatno prelamali preko hrvatsko-srpskih odnosa. U takvoj situaciji odlučili smo da ponovo krenemo na jedrenje, i to sa dva broda. Cilj nam je bio da oplovimo Kornate. Za početak i kraj plovidbe izabrali smo ACI marinu u Jezerima na ostrvu Murteru. Od tada je prošlo skoro trideset godina i ponešto se zaboravilo. Ali pokušaću da prenesem bar nešto iskrzanog sećanja.
U Čačku, 10. decembra 2018.
Bila je polovina juna, valjda 15, kada smo vozom krenuli put Šibenika. Pruga za Split ne prolazi kroz Šibenik: voz se spušta Unskom prugom, preko Knina i Drniša stiže do Perkovića, gde se preseda na lokalni voz za Šibenik. Dok čekamo presedanje, svuda uočavamo parole, pre svega posvećene pobedničkoj stranci, HDZ-u.
Grb Šibenika
U Šibeniku sam poslednji put bio 1982, i to samo u prolazu. Malo bolje upoznao sam ga 1977, tokom letovanja u turističkom kompleksu „Solaris“. Dok čekamo autobus za Murter, Boško i ja odlazimo na šibensku pijacu da vidimo kakve su cene voća i povrća koje treba da ponesemo na brod. Usput nailazimo na „malo ozbiljnije“ parole: „Smrt Srbima“, „Smrt Miloševiću“. Ne može čovek da se oseća prijatno. Pošto je sezona takoreći počela, pijaca je dobro snabdevena. Prodavci su uglavnom nakupci, i za divno čudo, među njima ima mnogo Albanaca; odaje ih naglasak. Stidljivo se raspitujemo za cene, valjda plašeći se da nas ne oda govor. Pogotovo se moj čačanski ne da sakriti. Vraćamo se na autobusku stanicu sa predlogom da se snabdemo kada stignemo na Murter.
Šibenčani s ponosom naglašavaju da je njihov grad najstariji autohtoni hrvatski grad na Jadranu. Prvi put se pominje 1066, u povelji kojom je kralj Petar Krešimir IV dao povlastice benediktinskom samostanu Svete Marije u Zadru. Ugarsko-hrvatski kralj Stefan III dao je Šibeniku 1167. gradske povlastice, ali je pravi grad postao tek više od sto godina kasnije, kada je odlukom pape Bonifacija VIII osnovana šibenska biskupija. Do 1921, kada je ušao u sastav Kraljevine SHS, Šibenik je menjao gospodare: Veneciju, Tursku, nakratko Francusku i konačno Habsburšku monarhiju. Od decembra 1944. do maja 1945. bio je sedište ZAVNOH-a i tako de facto glavni grad Hrvatske.
Panorama Šibenika
Naša polazna tačka bila je ACI marina u mestu Jezera na Murteru, nedaleko od Šibenika. Ostrvo je od kopna odvojeno uskim prolazom, preko koga je u Tisnom napravljen most, pa se na Murter može stići i autobusom i automobilom.
Marina u Jezerima na Murteru
Autobus iz Šibenika ide do mesta Murter, na sasvim drugom kraju ostrva u odnosu na Jezera. Zato izlazimo odmah posle mosta, u Tisnom. U samoposluzi se snabdevamo potrepštinama i peške nastavljamo ka Jezerima. Meni zapade da nosim džak krompira, pa uz svoje dve torbe zaostajem za društvom, koje veselo odmiče. Na parapetu pored puta sedi grupa ljudi i čujem kako komentarišu: „Ovo mora da su Slobodanovi.“ Mislili su na moje društvo, koje je malo pre toga prilično bučno prošlo pored njih.
Ovoga puta jedrili smo sa dve posade od po sedam „mornara“, na jedrilicama „Elan 35“. Za sedam dana oplovili smo Kornate. Bilo je tu zanimljivih događaja. Bila je to prava prilika za one poput Krake (Slobodan Ivančević) da noći provodimo usidreni u nekoj divljoj uvali, van marine. Ipak, bilo je i boravaka u marinama, na ostrvima Žut i Piškera. Poslednju noć pre povratka u bazu na Murteru proveli smo u Vodicama. Iako je Jugoslavija još zvanično postojala, osećali smo se pomalo kao stranci. Sigurno bi se o boravku na Kornatima imalo mnogo toga reći, ali posle skoro tri decenije mnogo šta je izbledelo.
ACI marina na Piškeri
A onda sve nazad: Šibenik, Perković i konačno Beograd. Sedam dana posle povratka okupili smo se kod Boška da se podsetimo putešestvija. Ujutru smo se Jelena Bulatović, Dejan Vasiljević i ja provozali čamcem po Savi. Čekale su me nove avanture.
Povratak u Moskvu
Ne sećam se kako je došlo do toga da baš ja povedem studente na ferijalnu praksu u Moskvu 1990. godine. Verovatno se neko od njih seća više detalja o organizaciji. Pre polaska znao sam da će se praksa obaviti na Institutu MASI (Moskovski automobilsko-mašinski institut „I. A. Lihačov“), da putujemo vozom i da sa mnom ide još devet studenata.
Već sam više puta napisao da je ta 1990. godina za mene bila vrlo bremenita događajima. Neposredno pred odlazak u Moskvu bio sam na jedrenju; događaji su se odvijali kao na traci. Trebalo je još obezbediti vizu za putovanje u Sovjetski Savez, koji je tada još postojao. Olako sam pomislio da ću to moći da uradim u Čačku, ali se ispostavilo da, pošto mi je pasoš izdat u Beogradu, to moram da uradim tamo, u stanici milicije u Ljermontovljevoj ulici, i to po mogućstvu istog dana kada smo trebali da putujemo. Pošto me je srce još vuklo u „Pupin“, u miliciju sam stigao kada je već prošlo vreme za predaju zahteva. Opet me je poslužila sreća: poslali su me kod šefa, koji se smilovao, i skoro nepremostiva prepreka bila je preskočena. Mogli smo da krenemo u novu avanturu.
U Čačku, 29. decembra 2018.
Sreda, 4. jul 1990. Beograd – Moskva
Nisam siguran da je baš to bio dan polaska, ali pošto o boravku neću pisati hronološki, nije ni mnogo važno. Preskočivši prepreku zvanu viza za SSSR, mogao sam da se pojavim na železničkoj stanici u Beogradu. Od devet studenata, sedmoricu sam odlično poznavao. Trebalo je da znam i Zorana Radonjića i Bogoljuba Marinovića, ali ću se u to uveriti tek na peronu. Bogoljub je kasnio i stigao u pratnji Dragana Stošića, čuvenog Sliška. Obojica su bili malo nakićeni.
Organizator putovanja bio je Budimir Đaković, tada student-prodekan. Karte je obezbedio preko asistenta iz matematike Milenka Ćojbašića, koji je tada živeo na relaciji Čačak – Moskva – Čačak, na specijalizaciji na jednom od moskovskih univerziteta. Kao i mnogi u to vreme, koristio je blagodeti perestrojke i otvaranja Sovjetskog Saveza da donosi robu traženu na našem tržištu: svilu, parfeme, razne tehničke sprave, pa i medicinske instrumente i pribor.
Čekalo nas je putovanje dugo oko 44 sata, kroz Mađarsku, Ukrajinu i Rusiju. Tokom puta mučila me je misao kako „sačuvati“ devet momaka kojima Moskva može pružiti šansu da budu „pušteni s lanca“. Pri kraju putovanja odlučio sam da pustim stvari da idu svojim tokom: da ništa formalno ne zabranjujem, ali da budno pratim šta se dešava.
Grb SSSR-a
U Sovjetski Savez ulazimo kod Čopa, u Ukrajini. Pošto se širina koloseka u Evropi i Sovjetskom Savezu razlikuje, ovde se menja donji stroj vagona. Za to vreme putnici mogu da se prošetaju gradićem od manje od deset hiljada stanovnika. Sa druge strane Tise je Zahonj, u Mađarskoj; Tisa je na ovom mestu granica između Mađarske i Sovjetskog Saveza.
Grb Čopa
Čop pripada Zakarpatskoj oblasti Ukrajine. Do 1920. bio je u sastavu Mađarske, odnosno Austrougarske, a zatim je po Trijanonskom ugovoru pripao Čehoslovačkoj. Za vreme Drugog svetskog rata ponovo je bio u sastavu Mađarske, a posle rata pripao je Sovjetskom Savezu. Pruga dalje ide obroncima Karpata, preko Užgoroda, Lavova, Šepetovke i Žitomira do Kijeva, a odatle kroz Černigov, Brjansk i Kalugu do Kijevske železničke stanice u Moskvi.
Centar Čopa
U Moskvu sam ponovo stigao posle četiri godine, sa željom da vidim drage prijatelje sa Instituta problema upravljanja, ali i da se podsetim nekih dragih mesta. A možda i da upoznam nove ljude i mesta koja su mi ostala skrivena tokom prethodnih boravaka. Na stanici nas je dočekao kolega Aleksandar, docent na Institutu MASI, koji će tokom boravka biti naš domaćin. Moji momci brzo će ga prozvati Lekso, i tako ćemo ga interno zvati narednih dvadesetak dana.
Vrlo brzo po povratku sa Kavkaza vratio sam se za stalno u Čačak. Bio je to nastavak bajke započete na Kavkazu.
U Čačku, 12. novembra 2018.
Petak, 27. april 1990. Beograd
Nije prošlo ni mesec dana mog ponovnog života u Čačku, a Vladimir i ja smo odlučili da prvomajske praznike provedemo u Italiji. Realno je bilo očekivati da stignemo do Venecije i Padove, eventualno do Firence, mada sam se ja zanosio i Rimom. Na zapadu Jugoslavije duvali su novi vetrovi, koji su se zvali „demokratija“. Pripremali su se, ili su već bili održani, višestranački izbori za republičke organe vlasti.
Moja kola su posle svih onih hiljada pređenih kilometara bila kao na izdisaju, pa nije dolazilo u obzir da njima idemo. Nadali smo se da neće biti loše ni sa Vladimirovim „jugom“. Po običaju, nismo krenuli u petak, kako smo planirali, jer je trebalo završiti još neke poslove oko deviza i kola. Međutim, odlaganje će celom poduhvatu dati novu dimenziju, pa će on biti možda i uspešniji.
Da bismo prekratili vreme, izašli smo u grad i sreli Dudlberija. Reč po reč, on predloži da nam se na putu pridruže on i Ljupka. Ponudio je svoju novu „ladu samaru“, a odluku je prepustio Ljupki, kada izađe sa posla. Pošto je ona pristala, uz piće na Trgu Marksa i Engelsa dogovorili smo se da krenemo sutradan oko podne.
Subota, 28. april 1990. Beograd – Kozina
Grb Slovenije
Krenuli smo skoro po planu, sa ciljem da do kraja dana stignemo do granice. Osećam nelagodnost pri pomisli na prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju. U Sloveniji su višestranački izbori već završeni, a u Hrvatskoj je održan prvi krug. Odmaramo se kod motela „Plitvice“. Sve vreme tražim nagoveštaje promena u ponašanju milicije, prodavaca, običnih ljudi. Još ništa nije vidljivo, ali neka zebnja ostaje.
Stajemo i u Brežicama, po navici još iz vremena kada smo išli na Elektrijade. Usput razmišljamo gde da prenoćimo; želimo da to bude što bliže granici, po mogućstvu u Lipici. Zaboravili smo da je praznik i da na ovu stranu hrli još mnogo turista poput nas, ali ipak nalazimo mesto u motelu na graničnom prelazu Kozina.
Nedelja, 29. april 1990. Venecija
Trst smo svi već dobro upoznali, pa se upućujemo pravo ka Veneciji. Želimo da idemo putem pored mora, da vidimo nešto novo, jer nam je dosta auto-puta. Ali i pored sve pažnje ne uspevamo da uhvatimo „plavi“ put i opet smo na „zelenoj“ trasi. Zahvaljujući tome brže stižemo u Veneciju.
Grb Venecije
Odmah krećemo u razgledanje, jer je nedelja, pa nema mogućnosti za drugu dimenziju ovog puta, kupovinu. Veneciju dobro poznajem, bio sam ovde već nekoliko puta, ali uvek postoji mogućnost da se otkrije neki novi detalj ili da se vratiš nečemu što je ostavilo utisak ranije. Prvi put posećujem crkvu Svetog Marka i divim se konjima iz Konstantinopolja.
Dan je prelep, nije previše toplo, idealno vreme za razgledanje. Ostajemo do sumraka.
Bio je ovo moj prvi susret sa prazničnom Italijom. Na ulazu u Veneciju dočekali su nas brojni „lovci“ na turiste, čiji je zadatak da popune parkinge, a usput nude i prevoz čamcima, gondolama i razne druge usluge.
Panorama Venecije
Odlučili smo se za parking na Tronketu, ali je već bio pun. Nije nam preostalo ništa drugo nego da smeštaj za našu ladu potražimo u ogromnoj garaži. To je značilo i poduže čekanje u redu za izlazak iz garaže kada smo, u smiraj tople aprilske večeri, hteli da naš „brod“ usmerimo ka Padovi. Dok smo čekali, sunčeva svetlost uzmicala je pred mnogobrojnim svetiljkama.
Volim ove mediteranske prostore. Možda se na njima može doživeti i poneka neprijatnost, prevara ili krađa, ali u vazduhu neprekidno treperi radost življenja. Smeh odzvanja i tamo gde lebdi duh siromaštva.
Panorama Venecije iz vazduha
Bezbrojni venecijanski kanali pružaju namerniku priliku da uvek nađe poneki nov detalj, čak i kada je gotovo siguran da je tuda već prošao. Venecija je prepuna turista. Valjda zbog praznika, preovlađuju Italijani, koji i sami dolaze da upoznaju čari ovog po mnogo čemu jedinstvenog grada.
Padova i Abano Terme
Grb Padove
Uvek sam bio pristalica putovanja sa primesama avanture. Precizno planiranje ubija lepotu doživljaja koje svako putovanje nosi sa sobom. Dok smo prelazili tih četrdesetak kilometara do Padove, još nismo bili svesni da smo na pragu male avanture oko prenoćišta. U Padovi sam prvi put bio pre pet godina i doživeo je kao jedan od gradova u kojima se nije pisala samo istorija Apeninskog poluostrva, već i sveta.
Venecija i Padova polako se stapaju u jedan grad, pa usput prolazimo pored mnogobrojnih kafanica sa baštama namenjenih pre svega domaćim gostima; upravo takva mesta tražio sam na svojim putovanjima. Nalazimo se u slivu reke Po, jednom od najbolje regulisanih u Evropi, pa prolazimo kroz splet kanala za navodnjavanje i predele bujne vegetacije.
Panorama Padove
Još na prilazima Padovi tražimo prenoćište, ali svuda nailazimo na odmahivanje glavom. Logično pitanje je gde se onda može naći prenoćište. Upućuju nas u Abano Terme. Očigledno je reč o banji; oko Padove ima dosta banjskih lečilišta. Pre pet godina kampovao sam u jednoj takvoj, Montegroto Terme. Smatrajući to sigurnim utočištem, ipak usput stajemo kod svakog hotela i tražimo smeštaj. U jednom nas upućuju na novi hotel u blizini, kažu nešto skuplji, jer ima četiri zvezdice. Po meni, dovoljno za avanturu.
Hotel „Executive“ nalazi se u novom delu Padove, koji je još u izgradnji; okolo je ogromno gradilište. Cena je baš „prigodna“, što bi rekao Vladimir: sto maraka za dvokrevetnu sobu. Ali smeštaj je odličan, možda najbolji koji sam ikada imao u nekom hotelu. Soba sa televizorom sa dvadesetak programa, ogromno kupatilo, u kome bi mogao fudbal da se igra, i naravno, sve svetlo i besprekorno čisto. Dok se Vladimir tušira, ja se igram sa televizorom, ali umor je ipak jači.
Ponedeljak, 30. april 1990. Padova
Iako je ovaj put zamišljen pre svega kao turistički, mora se naći malo vremena i za kupovinu. Srećom, Padova nije preterano veliki grad, što taj posao donekle olakšava, ali za mene postoji čitav niz drugih problema: kako naći dovoljno veliku majicu, jaknu i slično.
Uporedo sa kupovinom obilazimo znamenitosti Padove, koja je, kao većina gradova severne Italije, prepuna istorijskih spomenika, posebno iz doba renesanse. Usput tražimo prenoćište za sledeću noć, ali mesta nema ni za lek. U jednom pansionu nam rezervišu smeštaj u hotelu „Vena d'Oro“ u Abano Termama, kuda smo se bili uputili još prethodne večeri.
Jurnjava po trgovinama ne ostavlja mnogo prostora za sećanja, ali susret sa Abano Termama svakako zaslužuje koju reč. Čini mi se da do tada nisam bio u mondenskijem mestu, čak ni u poređenju sa gradovima na Azurnoj obali. Stekao sam utisak da celo mesto čine samo mnogobrojni hoteli utonuli u more zelenila. Prosto je neverovatno da za ovaj turistički raj, koji upoznajem ovako neočekivano i gotovo pod prinudom, ranije nisam čuo. Očigledno je reč o banjskom lečilištu koje posećuje određena kategorija ljudi, tražeći leka svojim jadima. Kao što ćemo sutradan videti, bili smo ubedljivo najmlađi gosti hotela. Hotel, koji svakako nije bio najluksuzniji, imao je dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a i sobe su bile sasvim pristojne. Čak je i grejanje radilo, jer je poslednja aprilska noć bila prohladna.
Hotel „Vena d'Oro“ u Abano Termama
Posle smeštaja odlazimo da potražimo gde bismo mogli nešto da pojedemo. Šetamo širokim ulicama omeđenim drvoredima, punim zelenila i cveća. Na sve strane putokazi ka ovdašnjim hotelima, često zvučnih imena. Ponegde nailazimo i na butike; njihovoj robi, ali i cenama, pozavideli bi i u najelitnijim trgovinama svetskih metropola. Odlučujemo se za picu i pivo. Prvi put jedem kalcone. Usput pravimo planove za sutra, a sutra nas čeka Firenca.
Utorak, 1. maj 1990. Firenca
Švedski sto za doručak, prilika za Dudlberija da stvori zalihe za put. Izgleda da smo najmlađi gosti u hotelu. Ostali su uglavnom postariji stranci, Austrijanci i Nemci, koji su ovde došli ne bi li nekoj svojoj boljci našli leka.
Grb Firence
Iako nas do Firence čeka oko 300 kilometara, biramo regionalni put, planirajući da usput svratimo u Bolonju. Međutim, ne napredujemo onako brzo kako smo očekivali, pa odustajemo od Bolonje i iza Ferare izlazimo na auto-put. Žurimo u Firencu, grad muzeja i grad-muzej. Biće to moja treća poseta gradu koji je u prohujalim vekovima toliko darivao umetnosti celom čovečanstvu. Za jedno popodne ne može se bogzna šta videti od lepote sakupljene u ovom gradu, ali dovoljno je pogledati grad i Arno sa brežuljka na levoj obali reke, pa da se zauvek ostane zaljubljen i uvek ponovo poželi doći.
Panorama Firence
Relativno lako nalazimo mesto za parkiranje, i to prilično blizu onoga što želimo da posetimo: katedrale Svete Marije od Cveća, galerije Ufici, mostova na Arnu, crkve Svetog Krsta. Ali dočekalo nas je neprijatno iznenađenje: zbog Praznika rada ne radi nijedna državna ustanova, pa ni Ufici. Tako ostajemo uskraćeni za susret sa Botičelijevom Venerom. Zato ne gubimo vreme i obilazimo druge dostupne znamenitosti. Boravak završavamo u restoranu na drugoj strani Arna, na predivnom brežuljku odakle puca pogled na grad koji se kupa u poslednjim sunčevim zracima. Sve izgleda nekako na dohvat ruke.
U povratku odmah biramo auto-put. Dule vozi pomalo rizično, a nas troje protestujemo. Istina, treba prevaliti trista kilometara, ali se pri tome ne mora izgubiti glava. Saobraćaj je prilično gust, jer se Italijani posle praznika vraćaju svakodnevici. Konačno stižemo u naše Abano Terme i završavamo u istoj piceriji kao prethodne večeri. Posle svega prepuštamo se okrepljujućem snu, jer nas je čekao put u susret događajima kojih ne bih voleo da se sećam. Čekala nas je Jugoslavija, nad kojom su se nadvijali vetrovi rata, najavljujući svoj tutanj.
Sreda – četvrtak, 2–3. maj 1990. Mestre – Kozina – Beograd
Za doručkom Dule ponovo pravi zalihe sa švedskog stola. Sticajem okolnosti, ovo putovanje bilo je zaista turističko. Osim jednog popodneva u Padovi, vreme smo uglavnom posvećivali obilasku znamenitosti gradova u kojima smo boravili.
Preostalu kupovinu odlučujemo da obavimo u Mestru. Bio sam tamo već dva puta, 1979. i 1985, pa ću se valjda ponečeg i setiti. Da bismo bili efikasniji, razdvajamo se; Vladimir i ja, naravno, ostajemo tandem i u kupovini. Ljupka nije bila u inostranstvu još od Elektrijade, valjda 1978, pa je Dule odrešio kesu za garderobu. Sa kupovinom ne žurimo, jer opet nameravamo da prespavamo na granici i put za Beograd nastavimo tek sutradan.
Opet nas je čekao motel na graničnom prelazu Kozina. Posle doručka polako krećemo kući. Već smo se izveštili u vožnji lade, pa normalno koristimo petu brzinu, za koju Dule do ovog puta skoro nije znao da postoji. Duž puta kroz Sloveniju još vise zastave posle praznika, samo slovenačke, nigde nijedne jugoslovenske. Pitam se u sebi: „Zašto te neko sprečava da neke krajeve osećaš kao deo sopstvenog životnog prostora? Nikada nisam tražio da se ovde osećam isto kao u Čačku.“
Događaji koji su dolazili učiniće da ovo bude moje poslednje putovanje na zapad nekadašnje Jugoslavije.
Čudna je bila ta 1990. godina. Činilo mi se da sam dosegao one životne ideale: živeti opušteno, slobodno, putovati. U Čačku sam boravio između dva putovanja, makar to bilo i samo do Beograda. Kao na traci smenjivali su se Moskva, Dombaj, Venecija, Padova, Firenca, Kornati, opet Moskva, Lenjingrad, Krf, Atina… Sve je pomalo ličilo na bajku, bilo je toliko nestvarno da sam se vrlo brzo morao suočiti sa stvarnošću. Jer došle su 1991, 1992. i 1993, godine preispitivanja i traganja za onim što je odavno prohujalo. Da li danas osećam nostalgiju ili tugu što pripadam jednoj od mnogih „izgubljenih“ generacija, nije predmet ovog pisanija. Beležim samo ono što mi se u jednom trenutku činilo kao ostvaren san.
Neka nova Rusija
Posle punih jedanaest godina nalazim u prašnjavom podrumu sveščicu sa zabeleškama o zimovanju u Dombaju, ili, kako to obično kažem, o zimovanju na Kavkazu. Istovremeno u novinama pročitah belešku da su u toj oblasti uhvaćeni ljudi koji su pokušavali da podignu ustanak. Kako je malo vremena potrebno da se iz jednog, uslovno rečeno, uređenog sistema dođe na ivicu haosa. Utoliko ove zabeleške dobijaju na aktuelnosti. Zaturena sveščica svedok je jednog vremena koje je izgledalo kao početak ostvarenja sna, a bilo je samo labudova pesma jedne mladosti.
U Čačku, 14. avgusta 2001.
Uvek sam voleo da zapisujem, iako nisam imao visoko mišljenje o svojim spisateljskim veštinama. Činilo mi se da sam negde napravio i zabeleške o tom zimovanju na Kavkazu. Dok ih nisam našao, morao sam da se zadovoljim pokušajem da povratim nešto od sećanja na te januarsko-februarske dane 1990. godine. I eto, danas nađoh to pisanije i mogu da dopunim ono što sam već napisao. Za sada ostaju neispisane stranice posvećene jedrenju na Jadranu i boravku u Sovjetskom Savezu sa studentima tokom jula.
U Čačku, 12. novembra 2018.
Ponedeljak, 12. februar 1990. Beograd
Otvaram još jednu knjigu putopisa, istina, da pokušam da se setim onoga što se desilo proteklih desetak dana; živelo se suviše brzo da bih mogao sve neposredno da beležim. Po običaju, na kraju je ostala seta što je sve tako kratko trajalo, ali i nada da su stvorena neka nova prijateljstva, koja oplemenjuju naše življenje.
Kada mi je Vladimir pomenuo mogućnost da idemo na skijanje na Kavkaz, nisam se dvoumio. Pri tome sam zaboravio da nemam pasoš, koji mi je ukraden u jesen 1989, kada su mi obijena kola na Cvetnom trgu. Pretpostavljao sam da će biti problema sa vađenjem novog, pa sam pokušao da stvar ubrzam preko prijatelja. Naravno, ispostavilo se da to i ne ide tako lako, mislim na prijatelje. Rešio sam da izdavanje novog pasoša zatražim redovnim putem. Neću u tančine prepričavati događaje i razgovor sa načelnikom pasoškog odeljenja u Ljermontovljevoj ulici; tek, pasoš sam dobio neočekivano brzo i na vreme, pa smo mogli da krenemo put Dombaja.
Dok sam se pripremao za put, tabanje po Beogradu nanese me na Cvetni trg, gde konačno upoznah čuvenog beogradskog advokata Velimira Cvetića, mog nekadašnjeg teču. Kad sam mu se predstavio, upitao me je da li su Rada i Slobodan živi.
Kako je lepo i teško kad se vraćaš na mesto ljubavi. Toliko bih stvari želeo odjednom da učinim, toliko ljudi da vidim, toliko znanih mesta da obiđem. Znao sam, duboko u sebi, da će na kraju dana ostati samo tuga što ništa od toga nisam uradio. Upravo tako je i bilo.
Po običaju, poneo sam mnogo više stvari nego što mi je zaista trebalo, dakle mnogo prtljaga, upravo ono čega se ježim. Ali čekalo nas je prijatno iznenađenje: o prtljagu je maksimalno brinula agencija.
Grb Moskve
Sreda, 31. januar 1990. Beograd – Moskva
Na put smo krenuli u sredu, 31. januara, podnevnim avionom za Moskvu. Nastavak puta bio je predviđen za sutradan, pa nas je čekalo noćenje u Moskvi, u hotelu „Beograd 1“ na Smolenskom trgu. Pošto je Rusiju posle devedesetih zahvatio talas promena i udaljavanja od socrealizma, ovim hotelima su promenjena imena, pa se danas zovu „Azimut“ (nekadašnji „Beograd 1“) i „Zlatni krug“ (nekadašnji „Beograd 2“).
U Moskvi sam se ponovo našao posle punih osam godina. Kad se saberu svi moji boravci u Moskvi, ispadne gotovo dve godine, pa sam se osećao nekako sentimentalno. Prosto nisam znao na koju stranu da krenem, jer sam želeo da se podsetim mnogo čega. Ovim putovanjem boraviću u Moskvi u svakom mesecu u godini; nedostajali su mi upravo januar i februar. Putem od aerodroma uporno tražim promene, kao da se one mogu uočiti jednostavno kroz prozor autobusa.
Panorama Moskve
Smeštaju nas, kao što rekoh, u hotel „Beograd 1“, još jedno novo mesto za mene u Moskvi. Večera nije bila iznenađenje, mogli smo je preskočiti a da ništa ne izgubimo. Od Arbata sam očekivao više; ovako: blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to jer bih voleo da je lepše. Ipak volim Moskvu.
Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski park, zidine Kremlja i, naravno, Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…
Idući Ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen stari naziv Tverska, jer je vodila ka gradu Tveru, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu. Setih se da sam u našim novinama pročitao da se 31. januara na Puškinovom trgu otvara prvi Mekdonalds. Radi šale odlučujemo da uđemo. Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost“ stranaca i ulazimo preko reda. Ja ipak ostajem napolju sa Mirom i Vesnom i pomalo se smrzavamo dok čekamo Jecu, Jovanku, Radovana i Vladimira. Pojavljuju se baš kada smo, izgubivši strpljenje, krenuli. A onda pravac hotel, jer nas i sutra čeka naporan dan. Čim smo stigli u hotel, javio sam se Rubenu. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.
Četvrtak, 1. februar 1990. Moskva – Mineralne Vode
Posle doručka Vladimir i ja krenusmo da vidimo šta ima da se kupi u Moskvi. Zbog kratkoće vremena stigli smo samo do Kalinjinskog prospekta, i to sve u trku. Mora se reći da su radnje znatno praznije nego pre tri godine, ili se to odnosi samo na robu koja je nama zanimljiva. Ipak, dva sata nisu dovoljna za dijagnozu.
Vreme je suviše kratko da bih se javio nekom od prijatelja ili otišao do Instituta problema upravljanja. Da bismo se domogli Kavkaza, treba da avionom stignemo do Mineralnih Voda, jedne od kavkaskih banja.
Toliko puta sam bio u Moskvi, čini mi se da znam svaku stopu Kalinjinskog prospekta od Arbata do hotela „Prag“, a tek sada sam prvi put ušao u onu, spolja gledano ogromnu, prodavnicu „Hleb“. Kupili smo kolače slične princes-krofnama. Neprijatno me je iznenadilo to što je Moskva preplavljena automatima za kockanje; ima ih čak i u onom velikom Gastronomu na Kalinjinskom prospektu.
Malo smo zakasnili na ručak u hotelu, ali ne mari. Kupismo dve flaše konjaka i dve flaše votke, jer nam je ruski vodič Jugo rekao da je čuo da u Dombaju teško ide sa alkoholom. Zaboravio sam da kažem: vodič „Jugotursa“ bio je Sloba Bulatović, a ruski vodič Jugo, pola Rus, pola Srbin.
Hotel „Centralni dom turista“ u Moskvi
Posle ručka uputismo se na aerodrom „Vnukovo“, na jugozapadu Moskve, nekadašnji službeni sovjetski aerodrom, sa koga su poletale sovjetske delegacije i na kome su dočekivani strani državnici. Do aerodroma vodi Lenjinski prospekt, pa imam priliku da još jednom bacim pogled na „Centralni dom turista“, hotel u kome sam proveo najviše vremena tokom boravaka u Moskvi. Danas se zove „Astrus“. Naravno, nije išlo bez čekanja u aerodromskom restoranu. Naiđe i prethodna grupa iz Dombaja, pa odmah: „Kako je?“, „Ima li snega?“ i slično. Sretoh i onu trojicu Čačana, nesuđenih Erićevih saputnika; opet ista pitanja.
Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom IL-86. Još je važilo staro pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će avion biti poluprazan. Međutim, kada smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog sve prtljaga tu nije bilo, i sve se unosilo u kabinu. Iz današnje perspektive to izgleda bezazleno: moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.
Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da zapale. Tada se pojavila postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u ruci i upitala: „Kto eto kurit?“ Nastala je strka: gašenje cigareta, podvlačenje pod sedišta, mahanje rukama da se rastera dim.
Grb Mineralnih Voda
Let do Mineralnih Voda trajao je oko dva sata. Po dolasku odlazimo na večeru u aerodromski restoran. Posle večere Vladimir i ja služimo kolače koje smo prepodne kupili u Moskvi. Ti kolači pokazaće se kao kobna greška, jer ćemo vrlo brzo ožedneti i spoznati šta znači nedostatak vode. Do Dombaja nas je čekalo oko 200 kilometara autobusom. Nismo očekivali da ćemo brzo stići, jer put verovatno nije dobar, a zima je, pa na putu sigurno ima snega.
Panorama Mineralnih Voda
Kao što rekoh, vrlo brzo smo osetili žeđ, a vode nismo imali. Konačno smo stali pored nekih kuća gde je bila pumpa. Ali da bi se do nje došlo, trebalo je preći preko zaleđene bare, čiji led nije bio baš tvrd, pa su se oni najnestrpljiviji i izblatili. Pošto smo nekako utolili žeđ, nastavili smo. Zatim smo stali na kraću pauzu zbog pušenja; naši saputnici pušači bili su toliko agresivni, bez osnovne obzirnosti, kao da su sami na svetu. Ovu pauzu ne pominjem zato što želim da zabeležim svaki detalj puta, već zbog zanimljivog susreta.
Taman smo se spremali da krenemo kada se pored našeg autobusa zaustavila „lada samara“, iz koje je izašla petorica momaka, očigledno pod gasom. Jedan od njih je navodno dobio sinovca, pa su hteli da nas časte. Čast se ne odbija, pa smo probali „stražiment“, nešto poput votke sa travama. Zaista nije bilo loše. Posle toga nas je ta lada, sa sva četiri upaljena migavca, pratila sve do Dombaja, a to ipak nije bilo tako blizu.
U Dombaj smo stigli sat posle ponoći, mrtvi umorni, i smestili se u hotel „Dombaj“. Dobili smo sobu 525, a i ostali su bili na petom spratu.
Petak, 2. februar 1990. Dombaj
Tog jutra trebalo je krenuti na skijanje, a bili smo neispavani. Kad smo se probudili, pogled kroz prozor nas je oduševio: vrhovi planina, kao da izrastaju iz naših prozora, bili su okupani veličanstvenim Suncem.
Pogled na hotel „Dombaj“
Posle doručka krenuli smo na žičaru. Gužva, a ja nenaviknut na svu tu opremu na sebi. Moram priznati da sam se malo uplašio visine ovdašnjih žičara. Ipak smo se nekako domogli tih 2.500 metara, gde su glavne staze. Više sam se sunčao nego što sam skijao. Vreme nije brzo prolazilo, pa sam jedva čekao povratak u dolinu. Posle ručka malo spavanja, a onda smo se nas četvoro, Jeca, Jovanka, Smiljac i ja, prošetali po Dombaju. Pokušali smo da uđemo u jedan privatni restoran, ali nije bilo mesta. Uveče smo dugo sedeli u hotelskom restoranu, uz čistu zezanciju.
Subota, 3. februar 1990. Dombaj
Ne mogu da se setim da li sam drugog ili trećeg dana boravka u Dombaju išao sa Mačkom u Teberdu; biće ipak da je to bilo trećeg dana. Tek sada vidim koliko je teško setiti se detalja od pre samo par meseci. Najbolje bi bilo kada bih sve zapisivao „u realnom vremenu“, ali problem su uslovi za pisanje. Nažalost, ne umem da pišem na kolenima, uza zid ili na sličnim mestima neprikladnim za pisanje. Ti zahtevi mogu izgledati preterano, ali čovek najbolje sam oseća šta mu odgovara i šta mu treba da bi bio uspešan.
Za ozbiljno bavljenje sportom, pa tako i skijanjem, treba kondicija, a nju ja tada, kao ni sada, nisam imao. Zato su moji izlasci na stazu bili uglavnom rekreativni.
Moram odmah reći da je društvo uglavnom bilo dobro, mada izuzetaka uvek ima. Sprijateljili smo se sa nekoliko zaista odličnih momaka: Lakijem, Ivanom, Stoletom, Dragoljubom i Radovanom, za koga se ispostavilo da je Čačanin na privremenom radu u Beogradu, i to vrlo uspešan „gastarbajter“, budući doktor ekonomskih nauka (u međuvremenu je i doktorirao).
Nedelja – sreda, 4–7. februar 1990. Dombaj
Kao što već rekoh, ne mogu više uspešno da se setim svih detalja sa tih kavkaskih prostora. Od neprijatnih, samo Ivanova povreda i manji nesporazumi sa pojedinim članovima grupe, mislim na onu lekarsku ekipu, što je dovelo gotovo do fizičkog obračuna između pukovnika i Caneta, ili razlaz Selene i Darka, sa previše patetike u njihovom ponašanju. Jednoga dana sva ta imena skoro nikome neće ništa značiti. Biće samo spomen na malu grupu ljudi koje su čovek i njegov uticaj na sudbinu spojili u jednom trenutku između Šumadije, umalo zaboravih one koji stigoše sa Alpa, Mačka, ali i Lalu i njegovog ortaka, i belih vrhova Kavkaza.
Posle svih tih dana osećam suzu u oku. Znam da povratka nema i ne treba mu se nadati; ostaće samo bol. Treba tražiti i očekivati nove ljude, nove prostore, prepustiti se talasu želja da te nosi i doživeti novu suzu, koja će značiti: bilo je lepo, ali avaj, možda sledeći put.
Povratak
Sada, posle skoro dvanaest godina, prisetiću se ponekog detalja sa tog putešestvija. Na povratku smo svratili u gradić Pjatigorsk, gde je u dvoboju poginuo Ljermontov. Lep gradić, okupan Suncem, na obroncima Kavkaza, nedaleko od Mineralnih Voda. Ako me sećanje ne vara, na aerodromu smo čekali da stigne trudnica koju je trebalo prevesti u Moskvu. Usledio je povratak u Moskvu i još jedna noć u njoj. Ne mogu da se setim da li sam sutradan skoknuo do Instituta problema upravljanja. A onda povratak u Jugoslaviju, nad kojom su se nadvijali crni oblaci.
A meni je ta 1990. godina ličila na početak ostvarenja sna: putovati, putovati…
