Siniša Ranđić – Page 4 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 19, 2026September 19, 2026

Holandija (2): U mirisu trave

Avantura može da počne

Pošto smo dugo pešačili do mesta za preuzimanje prtljaga, na sam prtljag čekali smo svega par minuta. Malo sam strepeo od carine, jer je Aleksandra „talična” pa je uvek zaustavljaju i pretresaju. Ali sve je prošlo bez problema.

Dok smo čekali, ugledah Milana, a i on nas. Sačekasmo njegovu majku, sestru i sestrića, pa zamolismo Milana da nam pomogne oko početnog snalaženja, kako da sa aerodroma stignemo do hotela. Usput kupismo i karte za gradski prevoz za svih sedam dana.

Iako nam je Milan tačno objasnio put, uspesmo da zalutamo. Posle nekoliko presedanja domogosmo se stanice Amsterdam Bijlmer Arena, u neposrednoj blizini stadiona na kome Ajaks igra svoje mečeve. Stadion se prvobitno zvao Amsterdam Arena, a posle smrti Johana Krojfa dobio je njegovo ime.

Čim smo izašli iz stanice, na stotinak metara ugledasmo hotel, easyHotel, smešten ispod same Arene.

Potpis prstom

U hotelu nas je čekao još jedan susret sa savremenom tehnologijom, jer se prijavljivanje vrši elektronski. U web-aplikaciju se unose samo podaci koji nedostaju. Na kraju sam morao i da se potpišem na ekranu osetljivom na dodir; očekivao sam da će mi ponuditi neku „olovku”, ali ispade da to moram prstom. Prijavljivanje se završava izradom RFID-kartica, koje će nam omogućavati ulazak u hotel, lift i sobu, ali i korišćenje električne energije.

Nameštaj u sobi je krajnje skroman. Nedostaje ormar, pa ćemo stvari sve vreme držati u koferima. Imamo samo jednu stolicu i tabure, često zauzete stvarima, tako da se oseća prilična teskoba.

WiFi je dobar za telefone, ali sa laptopom nikako ne uspevam da se povežem. U jednom trenutku prekorih sebe što sam ga uopšte poneo, a onda se setih da telefon mogu da iskoristim kao ruter. Kupovina telefona neposredno pred put pokazala se kao pun pogodak; vrlo brzo će se ispostaviti da bismo se bez njega teško snašli u Amsterdamu.

U mirisu trave

Pošto smo se odmorili, krenusmo u upoznavanje grada. Odlučismo da počnemo od Kineske četvrti, u starom delu, blizu Centralne železničke stanice.

Metroom u Amsterdamu upravlja gradska kompanija GVB. Postoji pet linija, ukupne dužine četrdeset devet kilometara, sa trideset devet stanica; metro je otvoren 1977. godine. Zanimljivo je da na stanicama linije 52 stoje umetnička dela, ptica na peronu stanice Noord, skulptura od opeke koja predstavlja sedam vrata na Noorderparku, izloženi istorijski predmeti na Rokinu.

Izlazimo na stanici Nieuwmarkt, što znači „nova tržnica”. Iz metroa se izlazi na prostran trg nad kojim dominira dobro osvetljena građevina, kafe In de Waag. Preko dana su tu štandovi sa robom karakterističnom za Amsterdam.

U nastavku trga je kanal Geldersekade, sa čije se leve strane nalazi kineska četvrt. Pored kanala i u bočnim uličicama je mnoštvo malih restorana, ne samo kineskih, nego iz cele Evrope, Azije i Južne Amerike. Iako je ponedeljak, ulice su pune ljudi, uglavnom mladih. Pošto je Holandija prilično liberalna po pitanju „lakih droga”, na ulicama se oseća miris trave.

Bicikli na sve strane

Izlaskom na ulicu susrećemo se sa jednim problemom, biciklima. U Amsterdamu, a i u celoj Holandiji, ima ih zaista mnogo. Više puta ćemo čuti da svaka porodica poseduje po tri do pet bicikala. Uglavnom su to oni stari, koji se koče „kontrom”. Biciklističke staze su svuda, najčešće na trotoarima, i reklo bi se da biciklisti imaju prednost čak i nad pešacima. Bicikli su parkirani na sve strane, uredno zaključani, jer ako to vlasnik ne uradi, gotovo je sigurno da ih neće zateći gde ih je ostavio.

Borba sa preprekama

Veče je hladno, a padala je i kiša, pa ne mogu da se odmaram na klupama, kojih ovde ne manjka. Srećom, ima puno mostova i ograda na kanalima, pa se bar mogu povremeno nasloniti, ali i tu su prepreka bicikli.

Ovakve četvrti su deo duše gradova. Na prvi pogled reklo bi se da su za turiste, ali ovo je deo pravog Amsterdama, onog koji karakterišu kanali, koji poput paukove mreže prekrivaju stari deo grada.

September 18, 2026September 18, 2026

Holandija (1): Poslednje putovanje pre zatvaranja

Moja prva poseta Holandiji bila je neuspešna. Tačnije, očeva bolest me sprečila da „zemlju lala” vidim još 1991. godine. Bilo je to proleće koje je definitivno najavilo buru na prostorima Jugoslavije.

Putovanje je bilo organizovano u režiji sindikata Fakulteta. Na povratku u Čačak grupa je prošla auto-putem Zagreb–Beograd drugog maja, baš na dan kada su policajci hrvatskog MUP-a pokušali da preuzmu policijsku stanicu u Borovu Selu, i kada je došlo do pogibije policajaca. Tada sam pomislio da je dobro što ipak nisam putovao.

Druga prilika propuštena je kada je koleginica vodila grupu na te prostore; razloga se ne sećam, a sada to nije ni važno. I onda, pomalo neočekivano, stiže poziv od bivšeg studenta Milana Jelisavčića da posetim Amsterdam. Razlog je bio prisustvo odbrani njegovog doktorata. Reagovah „na prvu loptu” i odlučih da putujem.

Zemlja lala

Od prvog januara 2020. Holandija se zvanično zove Nizozemska. Reč je sastavljena od neder (nisko) i land (zemlja). Raniji naziv Holandija značio je „šumovita zemlja”, neki bi rekli, Šumadija.

Na prvi pogled je mala zemlja, sa nešto preko četrdeset hiljada kvadratnih kilometara. Ali ima oko osamnaest miliona stanovnika, što je čini jednom od najgušće naseljenih zemalja na svetu. Nastala je na močvarnom području uz Severno more; zemljište su bukvalno otimali od mora, pa je često ispod njegovog nivoa, ispresecano kanalima za odvodnjavanje. To im nije smetalo da imaju jednu od najrazvijenijih poljoprivreda na svetu, a poznati su i kao veliki proizvođač cveća, posebno lala.

Nagoveštaj kraja

Trebalo je da prođu bezmalo tri decenije da ponovo dođem u priliku da posetim Holandiju.

Novembar nije baš mesec za upoznavanje jedne koloritne zemlje. Kao stari nepopravljivi optimista, nadao sam se sopstvenoj karmi i mogućnosti da baš ti dani budu pravo vreme za uživanje. Nade će se u velikoj meri ispuniti; čak će i nebo nad Evropom tokom letova biti uglavnom vedro, pa sam mogao da uživam u pogledu na predele Mađarske, Austrije i Nemačke iz ptičje perspektive.

Ovo sećanje počeo sam da beležim posle otprilike godinu dana. Zato sam i zapisao: proteklo je godinu dana od boravka u Amsterdamu. To putovanje je bilo okidač za beleženje uspomena na prošlost i razmišljanja o svakodnevici. Istovremeno, bilo je i nagoveštaj kraja lagodnog života, samo dva-tri meseca kasnije zadesiće nas pandemija korona virusa, koja i sada, na kraju 2020, drma ceo svet.

Dok pišem ove redove, sa setom se sećam kišovitog i prohladnog Amsterdama i svih onih planova za penzionerske dane. Ni sada, kada sedim u kućnoj izolaciji zbog zaraženosti najbližih, ne napušta me optimizam. I nada da ću ponovo moći da napišem neku rečenicu o iskustvima sa novih putovanja.

September 17, 2026September 17, 2026

London (2): Dole ubice

Hotel Regency House, u kome sam bio smešten, nalazi se u blizini Royal Nationala, gde sam boravio prvi put.

Pošto je dan neočekivano bio lep, čim sam se raspakovao i malo odmorio krenuo sam u obilazak. Kako mi je glavno odredište bio Brajton, bilo mi je važno da vidim odakle polazi voz i da se raspitam ima li jeftinijih karata. Otišao sam do železničke stanice Viktorija, gde sam našao menjačnicu i zamenio novac, bila je nedelja. Iskoristio sam priliku i da odem na čuveni Spikers korner u Hajd parku.

Brajton

Sutradan poranih da na vreme stignem na konferenciju. Voz od Viktorije do Brajtona putuje oko sat vremena; često staje na usputnim stanicama, jer puno ljudi iz Londona radi u obližnjim gradovima.

Od stanice se glavna ulica spušta prema obali. Iako postoji gradski prevoz, biram pešačenje, to je najbolji način da se oseti duh jednog grada.

Konferencija se održava u hotelu „Metropol”. I ona i izložba uz nju vezane su za vojnu tematiku, pa se ispred hotela okupila manja grupa demonstranata. Najupečatljiviji transparent je, „Dole ubice”.

Tri dana zaredom ujutru odlazim u Brajton i vraćam se u London popodne. Po povratku odmah nastavljam šetnju, pokušavajući da upoznam ono što nisam obišao prvi put. Između ostalog obilazim i Barbikan centar, koji 1978. godine još nije bio izgrađen.

Dva filma i jedna sednica

Ovaj boravak iskoristih da pogledam premijere dva filma, „Nesalomive”, u kome je ulogu Eliota Nesa tumačio Kevin Kostner, i „Dah smrti” iz serijala o Džejmsu Bondu, sa Timotijem Daltonom.

U tržnom centru Trokadero slučajno sretoh kolegu Ivana Vojvodića, koji je nešto ranije otišao na konferenciju u Portsmut.

Za ovo putovanje vezana je još jedna zanimljivost. Tokom mog boravka u Engleskoj, u Beogradu je održana čuvena Osma sednica Centralnog komiteta. Bio je to jedan od vesnika raspada Jugoslavije i teških dana koji su nas čekali u devedesetim.

September 17, 2026September 17, 2026

London (1): Šest dana nije dovoljno

Čudna su ta moja sećanja na putovanja. Neka su bila davno, a imam utisak da pamtim svaki detalj. Nekim gradovima i predelima želim da se vratim, a opet me znatiželja vuče ka novim meridijanima.

U Londonu sam bio dvaput, 1978. i 1987. godine. Danas, kada sam razapet između vraćanja starom i novih izazova, ne znam da li me London toliko privlači. Naravno, kad bih mogao mašti da pustim na volju, odmah bih se spakovao i krenuo. Oba putovanja desila su se bez prethodnog planiranja.

Prvi boravak je praktično bio moj prvi izlazak u veliki svet. Tokom studija najdalje sam otišao van Jugoslavije dvaput do Trsta. Već su bili potpisani Osimski sporazumi, pa je Trst i pravno bio deo Italije. Ipak, još se čuo onaj eho iz pedesetih, „Trst je naš”. I London je tada bio naš. Iz njega nam je stizala popularna muzika; Bitlsi i Stonsi su već bili klasika.

Boravak u velikom gradu nosi mnogo izazova. Najveći je šta videti za relativno kratko vreme. To će me pratiti svih ovih godina. Zahvaljujući mladosti, London sam pokušao da upoznam pešačeći i to je nesporno bio moj ideal u upoznavanju sveta.

U četvrtak, 8. septembra, preminula je britanska kraljica Elizabeta Druga. Setih se da sam prilikom prvog boravka u maju 1978. video pripreme za obeležavanje njenog rođendana, marširanje škotske garde i paradiranje konjanika u Vajtholu.

Aranžman jeftiniji od karte

Odlazak u London bio je istovremeno i moj prvi let avionom. Putovali smo preko „Jugotursa”, nastalog u okrilju velike spoljnotrgovinske firme „Geneks”. Zajedno sa drugom ćerkom kompanijom, „Aviogeneksom”, bio je jedan od najvećih propagatora turizma u tadašnjoj Jugoslaviji.

„Aviogeneks” je u floti imao avione sovjetske proizvodnje. Moj prvi let bio je manjim Tupoljevom Tu-134; pošto se radilo o čarter-letu, sleteli smo na manji londonski aerodrom Stansted. Smeštaj je bio u hotelu Royal National na Rasel skveru.

Zanimljivo je da je nekoliko putnika koristilo taj aranžman da bi jeftino doputovali u London svojim poslom, jer je cena aranžmana bila manja od cene karte na redovnoj liniji. Sa nama je bio i čuveni disk-džokej Čupko, koji je putovao zbog koncerata grupe Jethro Tull. Pored nas je sedela i devojka koja je išla na promociju doktorata.

Doručak bez ograničenja

S obzirom na to da smo dolazili iza gvozdene zavese, smeštaj je bio sasvim dobar. To kažem iz današnje perspektive, jer mi je do tada hotelski smeštaj bio prilično nepoznat. Soba je imala i televizor sa par programa.

Imali smo kontinentalni doručak, ali se sve moglo konzumirati u neograničenim količinama, što u uslovima u kojima sam boravio u Londonu nije bilo loše. Mogao sam da preskočim ručak i tek uveče pojedem nešto.

Hotel je bio u blizini Britanskog muzeja, pa smo mogli peške do njega. U blizini je i Totenhem Kort roud, sa mnoštvom prodavnica tehničke robe, naročito hi-fi uređaja koji su tih godina ulazili u modu. Nedaleko je i Oksford strit, sa robom primerenom džepovima običnih ljudi, a mi smo sigurno spadali u tu kategoriju.

Što se tiče mesta koja je trebalo obići, imao sam sreću. Kolega Miladin Dabić se malo pre mog puta vratio sa školovanja u Engleskoj, pa sam od njega dobio preporuke.

Šest dana

Za šest dana obišli smo Siti, prostor oko Vajthola, Spikers korner. Naravno i ceo prostor oko Bakingemske palate, uključujući Grin park i Sent Džejms park, i ulicu Mol koja vodi od Trafalgar skvera do palate. Nismo propustili da se od Oksford strita i Ridžent strita spustimo do Pikadili sirkusa. Od muzeja bili smo u Britanskom muzeju, Nacionalnoj galeriji i Madam Tiso.

Od velikih trgovina obišli smo Selfridžis i Harods. Odgledali smo i jednu predstavu u Vajtholu. Tokom boravka igralo se finale Kupa šampiona u fudbalu između Liverpula i Briža, pa smo imali prilike da vidimo kako izgleda London kada ga okupiraju navijači.

Povratak u Beograd doneo je jedno zanimljivo poređenje. Dok je naš avion rulao ka aerodromskoj zgradi, za poletanje se spremao Kvontasov Boing 747 na letu za Sidnej. Učinilo mi se da je njegov motor veći od celog našeg aviona.

Devize iz Trstenika

Drugi put se u Londonu nađoh iznenada. Zapravo, odredište mi nije bio London nego Brajton, konferencija i izložba posvećena vojnoj opremi. Na nju je trebalo da ide tadašnji zamenik direktora Laboratorije, ali se zbog izmenjenih okolnosti ja nađoh u avionu.

Pre puta je trebalo obaviti niz poslova, a na raspolaganju su mi stajala samo dva dana. Bilo je to vreme kada su devize svakim danom bivale skuplje, a Institut mi je umesto funti isplatio dinare. Morao sam da se snalazim. U to vreme je takozvani šticung bio osam do deset odsto, ali otkrih da se u Trsteniku švajcarski franci mogu kupiti za samo dva odsto iznad zvaničnog kursa. Pre puta odoh do Čačka, pa u Trstenik, pa natrag u Beograd i to sve za manje od dvadeset četiri sata.

Da bih stigao u London, morao sam prvo da odletim do Zagreba, a tek onda direktnom linijom do Hitroua. Pre nego što ćemo stići do zapadnih predgrađa, avion je dugo nisko leteo iznad grada. Nedeljno jutro je bilo vedro i sunčano, pa su putnici mogli da uživaju u pogledu iz ptičje perspektive.

September 15, 2026September 15, 2026

Italija (2): Firenca i Rim

Četiri dana u Veneciji brzo prođoše. Za povratak odosmo do železničke stanice i ukrcasmo se na voz. Trebalo je preživeti još ulazak putnika u Trstu i carinsku kontrolu. Saputnici su nam bili mladi par sa devojčinom majkom, koji su se u Italiju otisnuli radi kupovine venčanice i odela za venčanje. Carinik je bio dobre volje, pa prođosmo bez plaćanja. Na izlasku onako u šali reče mladom paru:

„Nemojte da mi se hvalite kod kuće da sam vas pustio.”

Firenca

I Firenci sam se tokom decenija vraćao, uglavnom u prolazu, osim prvog puta 1984, kada sam i prenoćio. Kao i svaki grad, i nju možemo iznova otkrivati; ali putnik namernik se uglavnom vrti u poznatim okvirima. Pjaca dela Sinjorija, Ufici, Santa Marija del Fjore, Palaco Piti, Ponte Vekio. Umalo zaboravih Đotov zvonik i baziliku Santa Kroče.

Za Firencu se s pravom može reći da je grad-muzej, jer svaki kutak podseća na neku znamenitu ličnost. Renesansa i porodica Mediči obezbedili su joj mesto u svetskoj istoriji. Namerno ne pominjem Mikelanđela, Leonarda i Dantea, njihova besmrtnost dovoljno govori sama za sebe.

Nažalost, boravci u Firenci ostali su bez posete galeriji Ufici. Rođenju Venere još uvek mogu da se divim sa fotografija.

Prazan grob

U Firenci sam se prvi put obreo u predvečerje zime 1984, u sklopu putovanja u Rim. Odlazak je bio autobusom, povratak avionom. Stigli smo predveče i smestili se u hotel koji nije bio blizu centra, pa smo ostali unutra i gledali prenos NBA utakmice.

Sutradan smo imali obilazak. Detalja se ne sećam, ali pamtim Gospodski trg i crkve Santa Marija del Fjore i Santa Kroče. Ostala mi je u sećanju priča o praznom Danteovom grobu, Dante i danas počiva u Raveni, iako je odred crnokošuljaša iz Firence pokušao da ukrade njegovo telo.

Prošetali smo se i Starim mostom. Pokazivali su nam dokle je voda doprla na Ponte Vekiju kada se Arno izlio i poplavio Firencu.

Rim

Italija je, kao predvorje zapada, često bila odredište mojih putovanja. Rim je u tri navrata bio krajnji cilj. Svojim mestom u istoriji čovečanstva to svakako zaslužuje.

Prvi put sam u njega stigao avionom, preko manjeg aerodroma Ćampino, malo ko zna da je to jedan od najstarijih aerodroma na svetu koji je još uvek u upotrebi. Naredna dva puta stizaću autobusom, što je bila prilika da upoznam i pejzaže srednje Italije. Delimično sam putovao čuvenim Auto-putem sunca, koji je inicijalno povezivao Milano sa Napuljem. Kada smo putovali od Firence prema Rimu, ređali su se samo tuneli i vijadukti.

Vidi Rim pa umri

Konačno sam znao datum odlaska u vojsku. Odlučih da privremeni rastanak sa „civilizacijom” obeležim putovanjem. Te 1979. sam baš putovao, početkom jula Venecija, u avgustu desetak dana u Varšavi. Izabrah Rim, računajući da bi na jugu Italije i krajem novembra trebalo da bude toplo.

Kraj sedamdesetih bio je i kraj „zlatnih” godina Jugoslavije. Putovalo se u svet gospodski, avionom. Za relativno male pare odsedalo se u dobrim hotelima. Turizam još uvek nije bio industrija kao danas, a karte za kulturno-istorijske objekte bile su pristupačne.

Smešteni smo u hotel „Ric” na brdu Parioli, po rečima vodiča, rimsko Dedinje. Pošto sam za par dana odlazio u vojsku, kupovine me uopšte nisu zanimale; u Beograd sam se vratio sa teflonskim plehom za pečenje i haljinicom za sinovicu.

Upoznavanje večnog grada

I oni koji se rode u gradu poput Rima teško da ga u potpunosti upoznaju. A šta onda može da očekuje putnik namernik. Mora da se prepusti izboru vodiča, ili da se pripremi unapred i u slobodno vreme krene svojim putem. Možda je najbolje prvi put upoznati grad organizovano, a onda sledeći put doći u sopstvenoj režiji i zaviriti u skrivene kutke.

Obilazak je obuhvatio Vatikan i crkvu Svetog Petra, Kolosej, Rimski forum i istorijske brežuljke, pre svega Kapitol sa skulpturom Marka Aurelija. Tu su i trgovi Venecija i del Popolo, pa Navona sa svojim fontanama, i Španski trg sa stepenicama ispred crkve Svetog Trojstva. Usput se prolazi i pored Fontane di Trevi; bacanjem novčića možda će vam se ispuniti neka želja. Makar ona da ponovo dođete u Rim.

Posetili smo i Panteon, kao i crkvu Svetog Petra u okovima. U njoj se nalazi monumentalna Mikelanđelova skulptura Mojsija; ime je dobila po lancima kojima je navodno bio okovan Sveti Petar. Pomalo skrivena, tu je i slika minijaturiste Julija Klovića, ispod koje piše, „Mali Mikelanđelo i Rafaelo zajedno”.

September 15, 2026September 15, 2026

Italija (1): Sad će i ovo da se pojavi

Ne računajući zemlje nastale raspadom Jugoslavije, Italija je zemlja koju sam posle Sovjetskog Saveza najviše puta posetio. Možda bi tih poseta bilo i više da nije trebalo preći preko šeststo kilometara do njene granice. Prvi susret bio je Trst 1976. godine, a onda su posete počele da se ređaju kao na traci, istina, ponekad je između njih prolazila i decenija.

Prvi put kad sam kročio u Italiju, ona je za nas Jugoslovene još uvek bila prozor u svet. Iako su se i kod nas proizvodile farmerke, nositi one iz Trsta imalo je posebnu draž. Pre toga, Italija je za nas bila sinonim za dobru pesmu i dobar film. Cela Jugoslavija je bila pred malim ekranima za vreme prenosa festivala u San Remu.

Italija je za nas bila i personifikacija automobila, jer su se našim putevima uglavnom kotrljala Zastavina vozila, nastala po nacrtima italijanskih stručnjaka.

Moj prvi susret nije bio turističkog karaktera. U aprilu 1976. bilo je prošlo tek šest meseci otkako su Jugoslavija i Italija Osimskim sporazumima utvrdile granice; oni će stupiti na snagu tek u oktobru 1977. Do tada je postojala takozvana Slobodna Teritorija Trsta, čiji je severni deo 1954. pripao Italiji, a južni Jugoslaviji.

Iako sam proputovao velikim delom Italije, ostala je želja da vidim još ponešto, italijanske Alpe, Toskanu onako natenane, Siciliju. I Sardiniju, iako znam da je to pomalo preambiciozno. Ipak vredi maštati i planirati.

Trst

Za nas Jugoslovene Trst je bio simbol jednog vremena. Prozor i prva stanica na putu ka zapadu. Šezdesetih godina uspeli smo u onome u čemu nismo 1953, Trst je zaista postao naš. Poslednjih decenija prošlog veka doživeo je renesansu i postao važan trgovački centar, jer je svakodnevno bio okupiran Jugoslovenima. Odavde smo nosili šuškavce, najlon-košulje i farmerke; kasnije vetrovke, vijetnamke i tehničku robu. A biće i vremena kad ćemo se iz Trsta vraćati sa kafom.

Pica fi 300

Zahvaljujući Elektrijadi 1976. godine nađoh se u Poreču. Blizina Trsta stvori želju da se konačno i sam nađem na čuvenom Ponte Rosu. Nas petorica iznajmismo auto i jednog jutra zaputismo se u Italiju.

Ne nađoh farmerke za sebe, ali kupih vijetnamku. Vladimir kupi merni instrument. Pošto smo završili ranije, sedosmo u piceriju u blizini Ponte Rosa, baš u vreme podnevne pauze. Uskoro se majstor Salvatore vrati poslu i prvi put probah picu. Iskreno, nisam bio oduševljen. I dan-danas, kad se u tom društvu pomene Elektrijada, setimo se Trsta i pice prečnika trista milimetara. Bar tako smo je Vladimir i ja procenili.

Oči u oči sa realnošću

Pri svakom povratku iz inostranstva čekalo nas je suočavanje sa carinom. Po pravilu je bilo neizvesno kako će se carinici poneti.

Kad smo se našli kod kola, napravili smo inventar šta je ko kupio, da bismo mogli da planiramo nastup. Osim mene, ostala četvorica su kupila merne instrumente, pa je bilo izvesno da sledi plaćanje carine. Predložio sam da prijave jedan instrument, a ostale sakriju.

Na granici cariniku je odgovoreno da nemamo šta da prijavimo. Naravno, zatražio je da se otvori gepek i jedna torba. Na vrhu je stajao instrument. Pošto smo rekli da nemamo ništa za carinjenje, sledilo je otvaranje svih torbi. I naravno plaćanje carine. Čak i ja za farmerke i vijetnamku platih deset hiljada.

Na kraju carinik ugleda i posudu od miksera koji je kupio Bucko, pa kratko prokomentarisa:

„Sad će i ovo da se pojavi.”

Venecija

Venecija je jedan od gradova kojima sam se vraćao više puta, i grad u kome sam proveo više od onih poslovičnih par sati. Ruta je uglavnom bila ista, Trg Svetog Marka, Rijalto, Santa Marija dela Salute. Bilo je tu vožnji vaporetom, pa čak i švercovanja. Stizao sam vozom, kolima, brodom i autobusom. Uživao sam u kulinarskim specijalitetima. Ali nikada nisam pomislio da se provozam gondolom.

Gledajući Japance kako bezbrižno škljocaju foto-aparatima, odlučio sam da ga i sam kupim. Nažalost, nedostajalo mi je hrabrosti da snimim sve što sam želeo, pa nije ostalo mnogo zabeleženo okom kamere.

Prva loptra

Neke od najlepših odluka doneo sam bez mnogo razmišljanja. Tako je bilo i sa prvim susretom sa Venecijom, u leto 1979. Očekivao sam poziv za odlazak u vojsku, pa nisam mnogo planirao. Jednog dana mi se sestra od ujaka Milena požali kako joj roditelji ne dozvoljavaju da sama ide u Veneciju, u kupovinu. Bez razmišljanja ponudih se da joj pravim društvo.

Uzeh četiri dana na ime spremanja ispita na postdiplomskim studijama i uputismo se ka Italiji.

Putovanje vozom donosi zanimljiva druženja, ovoga puta sa porodicom inženjera iz Kragujevca koja putuje kod oca u Torino. „Zastava” je u to vreme sa „Fijatom” razvijala nov model automobila; bio je to „Jugo”.

Pasoška i carinska kontrola vrše se u samom vozu, između Divače i Sežane. Najveći broj putnika izlazi u Trstu. Mi izlazimo na stanici Venecija-Mestre, to je zapravo nova Venecija, razvijena na kopnu. U blizini stanice je hotel „Venecija”, koji će nam naredna četiri dana biti baza.

Isto što i ti

Soba u kojoj boravimo nema kupatilo, pa koristimo zajedničko. Jedno jutro, dok se vraćam, otvaraju se vrata i pomalja se mladić u donjem vešu.

„Jesi li ti iz Čačka?”

Na moj potvrdan odgovor nastavi: „Šta radiš ovde?”

Odmerih ga i odgovorih: „Isto što i ti.”

Dok smo doručkovali, uđe u salu u društvu drugog mladića, u kome prepoznadoh mlađeg brata mog školskog druga. S obzirom na to da je ovaj drugi u Čačku bio poznat kao „šaner”, sam za sebe se nasmejah, setivši se svog malopređašnjeg odgovora.

Već narednog vikenda obreh se u Čačku. Po povratku iz banke prijatelj me pozva na kafu u restoran „Mladost”. Ubrzo nam se pridruži mladić u kome prepoznadoh poznanika iz Venecije. Prijatelj me upita: „Da li poznaješ mog komšiju Žikicu?” Spremno odgovorih da sam imao čast da ga upoznam pre samo nekoliko dana.

September 15, 2026September 15, 2026

Sovjetski Savez (12): Glas sa radija

U Moskvi smo boravili u drugoj polovini oktobra, pa se setih da kolega Ruben Asratjan dvadesetog ima rođendan. Ne pamtim da je ikada kiša padala kao te večeri. Ulice su bukvalno bile pod vodom.

Kod Rubena sam upoznao njegovu majku i brata. Majka je lekar, brat doktor fizike. Iznenadio sam se koliko slabo poznaju stanje u Jugoslaviji. Rubenov otac je bio Jermenin, doktor biologije i akademik Akademije nauka Jermenije; kao dete je preživeo pogrom koji su Turci izvršili nad Jermenima 1915. godine.

Glas sa radija

Tokom tog boravka počela su ratna dejstva na teritoriji Hrvatske. Najveće borbe vodile su se oko Vukovara.

Bio sam u Domu naučno-tehničke knjige kada je sa radija dopro glas spikera koji je obaveštavao o ratu u Jugoslaviji. Odmah sam otišao u telefonsku govornicu i pozvao kuću.

Moji su o dešavanjima kod nas znali manje nego svet.

Moskva — *Sećanje na Moskvu kroz knjige — Dom tehničke knjige*

Povlastica u Čopu

Napuštali smo Moskvu koja više nije ličila na onu u koju smo stigli samo desetak dana ranije.

Oproštaj sa Sovjetskim Savezom završio se povlasticom koju smo nas četvorica dobili na stanici u Čopu. Neposredno pre stizanja u taj pogranični grad, Sreten je zaštitio domaćicu vagona od jednog siledžije. Kada se voz zaustavio, pogranična policija je obavestila putnike da ne napuštaju vagone. Izuzetak smo bila nas četvorica.

Posle trideset jedne godine

Prošla je trideset i jedna godina od mog poslednjeg boravka u Moskvi. Poslednja decenija prošlog veka donela je ogromne promene i Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Obe države su prestale da postoje. Na njihovim razvalinama nastala je dvadeset jedna nova država. Svi su se nadali da će im to doneti blagostanje. Da li se to desilo, verovatno svako od nas ima svoje mišljenje.

Pokušavajući da se setim boravaka u Moskvi, konsultovao sam današnje karte. Ali mnogih ulica koje su mi bile znane više nema. Novo doba je donelo promenu imena; uglavnom su vraćena ona stara, iz doba carske Rusije. Bio je to svojevrstan lament nad nekom umišljenom sjajnom prošlošću. Moguće da je bila sjajna, ali pitanje je koliko je ljudi uživalo u tom sjaju.

Prema fotografijama i snimcima, nova moderna zdanja su promenila vizuru ruske prestonice. Ne ostaje ništa drugo nego se lično uveriti šta se promenilo za tri decenije.

September 15, 2026September 15, 2026

Sovjetski Savez (11): Oproštaj

Studentski dom u kome smo bili smešteni nalazi se na severozapadu, u blizini Lenjingradskog prospekta, ulice koja se nastavlja na nekadašnju ulicu Gorkog, kojoj je u međuvremenu vraćen stari naziv Tverska.

Pored prospekta, u blizini Himkija, nalazi se spomen-obeležje u vidu tenkovskih zapreka. Ono označava mesto do koga su Nemci 1941. najbliže prišli centru Moskve, devetnaest kilometara.

Tu su i tereni dva velika kluba, Dinama i CSKA. Setih se da sam 1985. u dvorani CSKA gledao utakmicu protiv zagrebačke Cibone. Cibona je pobedila sa dva koša razlike; bila je tada prvak Evrope i u njoj je igrao Dražen Petrović. Dejan Srđević i ja smo navijali za Cibonu, a Vesko, Sloba, Rade i Ljubiša za CSKA.

Tek iz sadašnje perspektive vidi se koliko sam toga propustio da vidim u Moskvi. Naravno, sve nadajući se da će biti vremena.

Vernisaž na ledini

Tokom ovog boravka upoznao sam „Vernisaž” u Izmailovu, začetak svojevrsne buvlje pijace, koja će kasnije postati svetski poznat sajam umetničkih proizvoda. U vreme kada smo je posetili tek je počinjala sa radom; faktički se nalazila na ledini. Uglavnom su se prodavale slike, suveniri i vojna oprema. Veoma popularne bile su vojničke šapke i šubare.

Novo za mene bila je i poseta Kljazminskom vodohranilištu, gde MADI ima centar za odmor. Do centra smo išli brodovima; tamo nas je čekao celodnevni odmor, kupanje i sportske aktivnosti.

Na kraju treba pomenuti i večeru u restoranu „Piloti”, gde su nam domaćini priredili divno veče uz muziku i bogatu trpezu.

Nekoliko dana po našem odlasku iz Moskve pokušan je državni udar i smenjivanje Gorbačova. Slamanje puča faktički je značilo kraj Sovjetskog Saveza, jer su pored pribaltičkih i neke druge republike, pre svega Ukrajina, proglasile nezavisnost.

Sve isto, a sve drugačije

U Moskvu se vratih posle dva meseca. Spolja je delovalo sve isto. A sve je bilo drugačije.

Putovali smo Zvonko Jugović, Žiko Karović, Sreten Dragutinović i ja. Zvonko i ja pravo za Moskvu, dok su se Žiko i Sreten iz Kijeva uputili u Aluštu na Krimu, na konferenciju o fizičkoj kulturi.

U samo dva meseca život se drastično promenio. Postale su vidljive sve promene koje su ranije bile skrivene. Sve što je do juče bilo gotovo nemoguće sada je postalo stvarnost. Preko noći se razmahao privatni sektor. Počelo se trgovati svim i svačim. Na crnom tržištu pojavila se i takozvana „crvena živa”, za koju se tvrdilo da je ključni sastojak nuklearnog oružja, vrlo brzo će se pokazati da je reč o velikoj prevari. Ali „preduzetnici” koji su počeli da vode glavnu reč videli su u tome šansu za veliku zaradu.

Restorani su postali veliki biznis. Činilo mi se da su u poslednja dva meseca nikli kao pečurke posle kiše.

Prstom da ne taknete

Dok smo čekali da Sreten i Žiko stignu sa Krima, obilazili smo MADI. Zanimljivo je da su napravili prilično velik iskorak u korišćenju savremene računarske opreme, videli smo 3D skener, ali i CAD programe za projektovanje puteva. Posebno su bila zanimljiva istraživanja o dobijanju građevinskih materijala od zgure, pepela i drugih otpadnih materijala.

Nažalost, tokom obilaska imali smo i jedan neprijatan susret sa starijim profesorom. U to vreme su već bile krenule borbe po Hrvatskoj. Interesujući se za dešavanja u Jugoslaviji, u jednom trenutku je podigao kažiprst i, mrdajući njime, rekao:

„Vi ne smete ni prstom da taknete Dubrovnik.”

Bili smo pomalo zatečeni.

Magacin pun frižidera

Jedno veče otišli smo na večeru u hotel „Moskva”. Tamo je još uvek važilo pravilo da se mora podmititi livrejisani portir na ulazu. Nekada je za to trebalo izdvojiti dve-tri rublje; sada je cena bila dvadeset pet.

Jedno popodne kolege nas odvedoše u svoju privatnu firmu. Magacin je bio pun japanskih frižidera i televizora. Za nas je ostala zagonetka ko je svu tu robu uvezao i kako su relativno siromašni sovjetski građani mogli da je kupe. Kasnije ću čuti da su građani za nju uglavnom davali privatizacione vaučere, pa nije iznenađujuće kako su „uticajni” i „preduzimljivi” drugovi ubrzo postali vlasnici velikih fabrika.

Tu smo isprobali rusku banju, masažu i kupanje u hladnoj vodi. Pošto se domaćini nisu mogli dogovoriti oko restorana, na kraju smo ručali u samoj firmi, bilo je sušene ribe i ribe iz konzervi, a to u Rusiji nikada ne može biti pogrešan izbor.

September 14, 2026September 14, 2026

Sovjetski Savez (10): Samo da nam niko ne dira u Jugoslaviju

Poseta Fabrici kugličnih ležajeva podsetila me je na praksu nekadašnjih socijalističkih preduzeća, pored osnovnih proizvoda, u fabrikama su se pravile i stvari za opšte potrebe. Ovde smo videli fenove, rešoe i posuđe od aluminijuma.

Ponešto starog, ponešto novog

Domaćini su se zaista potrudili da nam boravak učine prijatnim. Jedan dan smo imali izlet u Zagorsk. Za razliku od one posete iz 1980, sada je bilo leto; dok smo tada uživali u pravoj zimskoj idili, ovoga puta nam je preko bilo potrebno osveženje. Nalazili smo ga i u svetoj vodici.

Krajem boravka proveli smo par dana u Lenjingradu. Novo za mene bile su bele noći i prisustvo podizanju mostova na Nevi. Zbog podignutih mostova nismo mogli da se vratimo u dom, pa smo vreme do ponovnog spuštanja proveli na Moskovskoj železničkoj stanici, uspeli smo da nađemo parkirane vagone, pa je bilo i spavanja.

Muzej koji sam zaboravio

Pišući o svojim boravcima u Sovjetskom Savezu, zaboravih na jedno od najzanimljivijih mesta, Puškinov muzej likovnih umetnosti, najveći muzej evropske umetnosti u Moskvi. Nalazi se preko puta hrama Svetog Spasitelja. Osnivač je bio Ivan Cvetajev, otac pesnikinje Marine Cvetajeve; građen je od 1898. do 1912. godine.

Pored galerije kopija čuvenih skulptura, tu su originali italijanskog, holandskog, flamanskog, španskog i francuskog slikarstva, kao i arheološki eksponati iz Starog Egipta, Grčke, Rima i Male Azije. Među najznačajnijima je Prijamovo blago. U susednoj zgradi je Galerija umetnosti Zapadne Evrope i Amerike, sa delima impresionista i postimpresionista.

Muzej je jedno od najposećenijih mesta u Moskvi. Zbog ogromnih redova skoro da je bilo nemoguće posetiti ga regularno. Moja prva poseta ostvarila se zahvaljujući „starom triku”, pokazivanjem pasoša i objašnjenjem da smo samo jedan dan u Moskvi, a toliko bismo želeli da vidimo tako značajan muzej. Ovoga puta to nije bilo potrebno, jer neočekivano nije bilo gužve.

Crkva pod tamnim oblacima

Posebno bih istakao posetu Kolomenskom, nekadašnjem carskom posedu na jugoistoku Moskve. Odavde se pruža prekrasan pogled na strmu obalu reke Moskve, koja ovde pravi veliki luk.

Ovde je 1532. veliki knez Vasilije Treći sagradio Vaznesenjsku crkvu, kao zahvalnost što su on i supruga Jelena posle dugog braka dobili sina. Kada smo je posetili, dan je bio tmuran, a tamni oblaci nadvili se nad rekom. Crkva je delovala sablasno. Baš kao i onaj u čiju je slavu podignuta, car Ivan Grozni.

Ipak je ovde lepše leti

Jednog vikenda uputili smo se na kupanje na veštačko jezero u parku Srebrni bor, na severozapadu Moskve. Popodne smo proveli u kupanju i igri. Pomalo neobičan doživljaj za nekoga kome su Moskva i Rusija sinonimi zime.

Setih se komentara naše vodičke Rite iz 1972. godine, kada je jedna od saputnica rekla da je ovde sigurno predivno zimi, a ona odgovorila: „Ipak je ovde lepše leti.” Ovaj jul 1990. godine podsetio me je na onaj iz 1972. godine, Ako ništa drugo, i tada i sada bilo je lepo vreme.

Tokom ovog boravka prvi put sam bio u čuvenom moskovskom Cirkusu, na Prospektu Vernadskog. Dok sam boravio u Moskvi zbog PMO projekta, često sam prolazio tom ulicom i bacao pogled na zdanje građeno po uzoru na cirkusku šatru.

Prvi put sam bio i u Parku kulture i odmora Gorki, pored reke Moskve.

Vetrovi rata

Vratismo se kući puni utisaka. Relativno brzo u uzvratnu posetu dođoše kolege sa Instituta MASI i naš dragi Lekso, kako smo interno zvali kolegu Aleksandra.

U povratku sam kupe delio sa jednim Bosancem i njegovom suprugom Ruskinjom. Radio je preko neke bosanske firme u Sovjetskom Savezu i tamo se oženio; sada je vodio ženu prvi put u Jugoslaviju. Često je u kupe dolazio i njegov kolega. Kroz razgovor je sve vreme provejavao njihov stav:

„Samo da nam niko ne dira u Jugoslaviju.”

Slušajući ih, nisam mogao da se otrgnem utisku da počinju da duvaju vetrovi rata.

September 14, 2026September 14, 2026

Sovjetski Savez (9): Ko to puši

Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost” što smo stranci i ulazimo preko reda. A onda pravac hotel, jer nas sutra očekuje naporan dan. Čim smo stigli, javio sam se Rubenu, starom prijatelju iz Instituta problema upravljanja. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.

Sutradan Vladimir i ja skitamo po Kalinjinskom prospektu, koji se danas zove Novi Arbat. Posle ručka upućujemo se ka aerodromu Vnukovo, da bismo odleteli za Mineralne Vode u podnožju Kavkaza. Bila je to prilika da bacim pogled na svoj omiljeni Centralni dom turista na Lenjinskom prospektu.

Ko to puši

Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom Il-86. Još uvek je važilo nekadašnje pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će biti poluprazan. Međutim, kad smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog tu sve prtljaga nije bilo, unetog u sam avion. Kako to iz današnje perspektive izgleda bezazleno, moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.

Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da puše. Međutim, pojavila se postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u rukama i zapitala: „Ko to puši?” Nastala je strka, podvlačenje pod sedišta, gašenje cigareta, mahanje rukama da se rastera dim.

Po povratku u Moskvu prenoćismo u onom istom hotelu „Beograd 1″ i sutradan se vratismo u Beograd. Čini mi se da sam prepodne uspeo da skoknem u Institut i vidim se sa kolegama sa projekta PMO.

Studentska praksa

U Moskvu se vratih brže nego što sam pretpostavljao, već u julu 1990. godine. Više se i ne sećam kako je došlo do toga da vodim grupu studenata Tehničkog fakulteta na stručnu praksu u Institut MASI. Na Fakultetu sam zvanično počeo da radim tek prvog aprila te godine. Grupa se sastojala od devet studenata sa Odseka za elektroenergetiku; većinu sam poznavao, pošto sam honorarno bio angažovan od januara 1989.

Pri odlasku ponovo je došlo do problema, ovoga puta sa vizom. Ispostavilo se da to moram da uradim u Beogradu, jer mi je pasoš izdat u tamošnjem organu unutrašnjih poslova. Uputio sam se dan pre puta, ali sam zakasnio da zahtev predam do deset sati. Tako da sam ponovo morao kod načelnika službe, i opet se sve dobro završilo.

Putovali smo vozom poznatim kao „Puškin”. Od Beograda do Moskve treba četrdeset četiri sata. Bio je to jedan od poslednjih polazaka sa Glavne železničke stanice, izgrađene davne 1884. godine; danas je prestala da služi svojoj nameni.

Prvi put odgovoran za druge

S obzirom na to da prvi put u životu odgovaram za druge, narednih skoro dva dana provodim u razmišljanju kako da se odnosim prema saputnicima. Jer dobro mi je bilo poznato kakva nas iskušenja očekuju u Moskvi. Pogotovu što je posle rušenja Berlinskog zida došlo do značajnih promena, a ta nova situacija u Sovjetskom Savezu nije bila poznata ni meni.

Jednostavno sam zaključio da treba sačekati i videti kako će se stvari same od sebe razvijati.

Na Kijevskoj stanici sačekao nas je kolega Aleksandar, profesor na MASI, Moskovskom automobilsko-drumskom institutu, obrazovno-razvojnom centru u okviru velike fabrike ZiL. Institut ima svoj studentski dom, u kome ćemo boraviti narednih dvadeset pet dana, između stanica metroa Južnaja i Praška. Dobijamo dva stana sa po tri dvokrevetne sobe, zajedničkom kuhinjom i kupatilom.

Plan boravka obuhvata posetu fabrici ZiL, Institutu MASI, Fabrici kugličnih ležajeva i još nekim institucijama. Pored toga, predviđen je i kulturno-zabavni program, obilazak znamenitosti Moskve, odlazak u Zagorsk i poseta Lenjingradu.

Šverc u suprotnom smeru

Za tri i po godine puno se toga promenilo. Na prvi pogled oseća se određena doza liberalizma. U prodaji ima stvari koje su nekada bile nedostupne, ili su se mogle nabaviti preko sindikata i ispod ruke. Ograničena prodaja alkohola se nekako održala, ali onoga čega nema legalno, dostupno je na crnom tržištu.

U međuvremenu je došlo do otvaranja Sovjetskog Saveza prema svetu, pa je šverc počeo da cveta. Samo je promenjen smer kretanja robe. Nekada smo ovamo donosili moher i farmerke; sada odavde stižu svila i parfemi. A oni preduzimljiviji počeli su da trguju i na veliko, drvnom građom, metalnim proizvodima.

Što se samog grada tiče, nema uočljivih promena. Metro i dalje dobro funkcioniše, kao i drugi oblici prevoza. Reklo bi se da život teče normalno. Ali sve vreme se u vazduhu osećalo da nešto nije kao ranije.

Do doručka nekako i rade

Tokom boravka hranili smo se u restoranu fabrike ZiL. Tačnije, tamo smo imali samo ručak, dok smo umesto doručka i večere dobijali novčanu naknadu, čini mi se desetak rubalja dnevno.

U okviru prakse posetili smo Fabriku kamiona ZiL. Uočili smo da na proizvodnoj traci radi dosta Vijetnamaca; učinilo nam se da su prilično neodgovorni radnici. To će nam kasnije potvrditi i kolega Aleksandar: „Do doručka nekako i rade. A onda se razbeže, pa ih je teško naći.”

Posetili smo i fabriku automobila „Moskvič”. Aktuelni model je bio „Aleko”, za čiju su izradu korišćeni roboti nabavljeni od „Renoa”. Automobil se počeo praviti 1986. i bio je kopija francuske Simke 1307.

U Fabrici kugličnih ležajeva videli smo proizvodnju ležajeva prečnika i do metar, kakvi se koriste kod turbina električnih centrala.