Author: rasin_admin

Posted on

Malo istorije (19): Na kraju pisanja

Život teče dalje

Moglo se napisati još ponešto. Ali mi se činilo da bih dodatno zakoračio u subjektivne vode.

Od vremena koje je našlo mesta u mojim sećanjima prošlo je pune tri decenije. Trudio sam se da veze sa Institutom ne prekinem, pa sam skoro svaki boravak u Beogradu koristio da odem na Zvezdaru. Starih kolega bivalo je sve manje, neki su odlazili u penziju, druge je život vodio u druge firme ili u inostranstvo. Nažalost, pandemija je uticala da već dve godine nisam bio u Institutu.

Ali život je učinio da se i pored toga povremeno viđam sa starim kolegama. Nažalost, ponovo nas spaja odlazak dragih i bliskih ljudi, kojima je Institut, ili jednostavno „Pupin”, bio zajednički imenitelj. Samo tokom ove 2022. godine u sećanje su se preselila trojica dragih kolega.

Povremeni susreti sa onima koji ne žive na ovim prostorima budu prilika da se setimo svih lepih zajedničkih trenutaka. Ali i da se onih manje lepih događaja setimo i učinimo ih privilegijom zajednički provedenih dana. Iako je budućnost sve kraća, nekako nas ne napušta misao da još ima vremena da se kao nekada okupimo.

Na kraju pisanja

Kada sam tih februarskih dana seo za računar i počeo da razmišljam o pisanju sećanja na dane provedene u Institutu „Mihajlo Pupin”, nisam ni slutio da će se to protegnuti na čitavih deset meseci. Ubrzo smo zakoračili u „doba korone” i početni entuzijazam se svakim danom smanjivao. Ili su ambicije u pogledu sadržaja porasle u odnosu na to kako sam na početku zamišljao svoje pisanije.

I onda, u osvit nove godine, rešio sam da prvu verziju sećanja privedem kraju.

Kao i obično, nisam zadovoljan. Pre svega strukturom. Pokušao sam da ponešto u hodu popravim, ali ipak tu ima prostora za peglanje. Takođe, tekst je u nekim segmentima neizbalansiran, nekim ljudima i događajima posvećena je veća pažnja, a neki su samo pomenuti.

Osim toga, ovo je moje viđenje događaja u periodu od 1977. do 1992. godine, tokom koga sam bio prisutan u radu naše Laboratorije. Sigurno je da će druge kolege o tom vremenu i događajima imati različito sećanje, pa i mišljenje.

Zato ovaj tekst treba da bude osnova za dolaženje do valjanog svedočanstva o jednom vremenu. Nadam se da će moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja, da isprave ono što sam pogrešno zapamtio i dopune ono što sam propustio. Komentar možete ostaviti ispod objave, a ako imate celu priču za ispričati, javite mi se preko strane Kontakt.

Zaposleni u OOUR-u Računska tehnika na dan 1. decembra 1977. godine

Znakom † označene su kolege kojih više nema.

Direktor: Georgi Konstantinov†, dipl. inž.

Sekretarijat: Jelena Bojović, poslovni sekretar · Verica Zubović, tehnički sekretar · Milijana, zvana Cica, daktilograf · Ljubomir Probijčević, nabavljač · Rade Zurnić, magacioner

Odeljenje 201 — Digitalni sistemi: Branimir Leposavić†, rukovodilac · mr Veselin Potić, pomoćnik direktora · Dušan Hristović† · Ljubivoje Marković† · mr Miladin Dabić† · Boško Tanasijević · Srđan Ćeramilac · Ljudmila Kapidžić · Milija Timotijević · Božidar Simonović · France Presetnik · Predrag Vraneš · Siniša Ranđić · Milisav Maksimović†, tehničar · Vasilije Jablan†, tehničar · Živorad Simić, tehničar · Blagomirka Vunjak, tehničar · Ljiljana Spahijević, tehničar · Slobodan Davidović†, tehničar · Mirjana Brašanac, tehničar · Ljiljana Zrnić, tehničar · Nedžati Spahijević†, crtač · Slavica Simić, crtač · Petar Selaković†, mehaničar · Rade Tatalović, mehaničar

Odeljenje 202 — Profesionalni sistemi: dr Dragoljub Milićević, rukovodilac · dr Dejan Živković, pomoćnik direktora · Danilo Popović† · mr Mirko Matejić · mr Ozren Džigurski · Marko Hrašovec · mr Rade Bojčevski · mr Mile Temelkovski · Slobodan Ivančević† · Vojislav Joksimović · Borislav Hadžibabić · Božur Šutanovac†, mašinski tehničar · Snežana Jovanović, mašinski tehničar · Momčilo Stevanović · Vlasta Nedeljković · Aleksandar Novaković · Branko Stepanović, zvani Brzi

Odeljenje 203 — Računski centar: Petar Vrbavac, rukovodilac · Ristić · Radomir Čarnić · Mačak · Miladin Palikuća · Slavica Banković · Siniša Tasić, operater · Vladanko Otović, operater · Milan Grahovac, operater

Odeljenje 204 — Servis: Tomislav Jovanović, rukovodilac · Mihailo Šavikin† · Ljubomir Melentijević† · Joviša Gatić, tehničar · Rakić · Džojka · Aleksandar Pajić, mehaničar

Odeljenje 205 — Sistemski softver: mr Svetomir Ojdanić†, rukovodilac · mr Milan Hruška · mr Slobodan Srećković · Ana Marjanski · Zoran Gregović† · Dragoslav Adamović · Miša Jović · Slobodan Đukić · Ljiljana Raković · Vladimir Kukić · Draško Sotirovski · Dragan Trajković

Odeljenje 206 — Upravljanje saobraćajem: mr Petar Samardžija, rukovodilac · Zlatko Damljanović · Branko Vidović · Mile Ćirić · Dragan Duraković · Veselin Vračar · Tetka Zorka

Posted on

Malo istorije (18): Viđeni za gulag

Priče o boravcima u Sovjetskom Savezu bile su često prisutne u našim druženjima van radnog vremena. A to je po pravilu bilo tokom sedmičnih ručkova utorkom, u vreme velike pauze. Tokom boravaka tamo bili smo „osuđeni” da vreme provodimo u istoj prostoriji i u većoj grupi, pa je bilo više neposrednih svedoka zanimljivih događaja.

Konačno, u zimu 1985. godine PMO je završen, tačnije, prvi od dva računara koje je trebalo realizovati. Bilo je predviđeno da se oba spakuju i transportuju u Moskvu; dok se bude testirao kompletirani primerak, drugi je trebalo završiti u samom Institutu problema upravljanja. Ekipa je bila Veselin Potić, Dejan Srđević, Slobodan Davidović, Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja.

Rade, Ljubiša i ja smo doputovali 4. marta 1985. godine, sa idejom da raspakujemo opremu i pripremimo je za rad. Ispostaviće se da oprema neće biti dopremljena cele te sedmice, tako da smo sve vreme bili besposleni. Vreme je bilo jako hladno, ispod dvadeset stepeni ispod nule, ali sunčano. Odlazili smo svaki dan u Institut, zadržavali se do ručka, a onda odlazili u grad.

Iz kog je veka ova?

Za sovjetske prilike radnje su bile pune robe, a najrazličitije vrste pića, pogotovu votke, mogle su se kupiti u slobodnoj prodaji. Pošto smo po dolasku robu zamenili za rublje kod čuvenog Ženje, mogli smo čak i ponešto da pazarimo, pogotovu što smo imali onaj „ruski sindrom”: ako se nešto ne kupi odmah, druge prilike možda neće biti.

Tek u petak dobismo informaciju da su sanduci stigli i da ćemo sa raspakivanjem krenuti u ponedeljak, dakle sa sedam dana zakašnjenja.

Za vikend htedoh Rada i Ljubišu da kulturno uzdignem, pa ih povedoh u razgledanje Kremlja. U Arhangelskom saboru pokazah im ikonu Svetog Georgija kako ubija aždaju, napominjući da potiče iz desetog veka. Na to me Ljubiša upita, pokazujući na stariju ženu koja je sedela pored ikone: „Iz kog je veka ova?”

Pošto su me prethodno sve vreme pitali kad ćemo na pivo, videh da je vrag odneo šalu, pa ih povedoh na VDNH. Znao sam da se tamo na kioscima može kupiti pivo, ali je moralo da se ispija napolju. Jednostavno, u to vreme se u Moskvi nije moglo onako serbez ući u kafanu i popiti piće.

Vest u jedan sat

U ponedeljak, po dolasku u Institut, krenusmo sa radom. Uz pomoć Valerija Makarova i majstora iz Instituta napravismo dva postolja za računare i počesmo sa raspakivanjem.

Oko jedan sat dođe Nataša Dagureva da nas odvede na ručak i saopšti nam da je umro tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza i generalni sekretar Partije, Konstantin Černjenko.

Nas trojica se pogledasmo i počesmo da se smejemo. Naravno, izvinuh se Nataši i objasnih razlog. Jednostavno, na tu vest smo sva trojica zamislili Veska kako, sa rukom zabačenom iza glave, čupka obrvu i nervira se što ne mogu da polete za Moskvu, jer nam je bilo logično da granice budu nakratko zatvorene zbog smrti prvog čoveka države, kao što je ranije bilo uobičajeno.

Oko četiri sata Nataša nas obavesti da su kolege ipak doputovale i da će po običaju doći u hotel radi tradicionalne zakuske. Tako i bi. Votke je bilo u izobilju, pa se i zapeva.

Hol pun uniformi

Usred veselja zazvoni telefon. Nekako se nađoh najbliži, pa se javih. Recepcionarka me obavesti da je stigao još jedan kolega i da bi neko trebalo da siđe po njega. Radilo se o Serjoži Sverdlovu.

Onako veselo pođoh po njega. Kad sam izašao iz lifta, pomalo se zaledih. Ogromni hotelski hol bio je pun vojske, policije i dežurnih sa crvenim trakama oko rukava, takozvanih družinjika.

Jedva se probih do recepcije, pokupih Serjožu i krenusmo nazad. Ostatak druženja sam proveo mirno, u ćošku, sve vreme pogledajući ka vratima. Imao sam utisak da će svakog časa neko da pokuca. A onda, šta bude, bude.

Međutim, kao da je smrt Konstantina Černjenka u trenutku sve promenila. Kao da su ljudi nekako živnuli. To se jednostavno svuda videlo. Kao da su neke stege popustile. Dolazilo je vreme perestrojke.

„Ovako više ne može”

Rad na završetku PMO procesora tokom marta i aprila 1985. tekao je u pomalo grozničavoj atmosferi. Testiranje procesora kompletiranog još u Beogradu otkrilo je probleme u radu skupa registara opšte namene. Pokazalo se da i kod Amerikanaca ponekad važi ono da dokumentacija ne prati razvoj, komponente korišćene za realizaciju registara nisu radile prema specifikaciji iz kataloga.

Problem nije bio težak za rešavanje. Međutim, pokazalo se da to rešenje ne pije vodu, jer na montažnim pločama nije bilo mesta za dodatna kola. Sloba je uspeo da nađe minimalno rešenje i mogli smo da krenemo dalje.

Radili smo po ceo dan, jer smo po povratku iz Instituta nastavljali u hotelu, često do iza ponoći. Ali posao nije išao onako kako smo želeli.

Jednoga dana je Vesko otišao na sastanak sa Valerijem i Rubenom, pošto je Volkov bio na putu. Sa sastanka se vratio poslovično čupkajući obrvu, što je ukazivalo da nije raspoložen. Kao najstariji, odvažih se da ga upitam u čemu je problem.

Pomalo rezignirano odgovori: „Ovako više ne može. Moraću da razgovaram sa Albertom. Ne daju nam da radimo subotom.”

Mi ostali se pogledasmo. Osetih da se svako od nas u sebi nasmeja.

Posted on

Malo istorije (17): Ostala ti je još jedna

Jedna od zanimacija toga vremena bilo je igranje sportske prognoze i lota. Tada se na prognozi igralo na talonima od trinaest i deset parova. Jednom smo dobili četrdeset osam hiljada dinara; igrali smo ortački Rade Tatalović, France Presetnik i ja, četvrtog člana ekipe se ne sećam.

Ja sam retko igrao loto, ali je Rade bio redovan. I to je uvek uplaćivao iste brojeve. Tada se pogađalo pet brojeva.

Kao što sam pominjao, tokom 1978. smo često odlazili u Zrenjanin zbog proširivanja sistema CER-12 novim periferijama. Nekako u to vreme je Ljuba Melentijević iz Servisa prešao u naše odeljenje i, kao dobar poznavalac sistema, bio nosilac celog projekta. Pošto je tekao garantni rok za već ugrađene periferije, povremeno smo odlazili radi sitnih intervencija i redovnog održavanja. Obično smo išli Ljuba, Rade i ja.

Jednog ponedeljka se zadržasmo i posle kraja radnog vremena. A ponedeljak je bio poslednji dan za uplatu tiketa; izvlačenje je bilo utorkom.

Sutrašnje izvlačenje pokaza da su „konačno” izvučeni Radovi brojevi. Naravno, od toga nije imao nikakve vajde, jer je tiket ostao neuplaćen. A dobitak je bio nešto preko milion i dvesta hiljada starih dinara.

Dugo je na Radovom radnom stolu stajao zalepljen neuplaćeni tiket, a pored njega izveštaj iz novina o izvučenim brojevima u tom kolu.

Nešto kasnije saznasmo zašto se Ljubi nije žurilo, i pored naših podsećanja da se u Beograd vratimo pre deset sati. Ali to je predmet neke druge priče.

Ostala ti je još jedna

Danas se gorko vajkamo kada na tržištu dođe do nestašice elektronskih komponenata, kao da smo svetska sila u njihovoj potrošnji. A pomalo smo i mi, svedoci tih vremena, zaboravili kako je osamdesetih bilo teško nabaviti komponente, pre svega iz Sjedinjenih Država.

Trebala su nam odobrenja za kupovinu deviza i za devizno plaćanje. Razne potvrde za isporučioca, na primer takozvani end use certificate. A iznad svega, bilo je važno da se radi o robi koja uopšte sme da se isporuči firmi u Jugoslaviji. Osim toga, rokovi isporuke su često bili po više meseci. Čak i kada se o tome vodilo računa, dolazilo je do kašnjenja u realizaciji projekata.

Za projekat PMO smo koristili univerzalne montažne ploče američke firme AUGAT. Neplanirano, realizacija je zahtevala veći broj ploča nego što smo inicijalno predvideli. Projekat se morao što pre završiti, a rok isporuke novih ploča bio je prevelik.

Srećom, Vesko se setio da su takve ploče ugrađene u uređaj DFŠ, koji je krajem sedamdesetih razvijan za potrebe JNA. Uređaj se nalazio u Vazduhoplovnotehničkom institutu u Žarkovu i praktično je bio rashodovan. Vesko se raspitao ko je odgovoran za njegovo eventualno otuđenje. Saznadosmo da je to naš kolega i prijatelj sa prethodnih projekata, Žarko Barbarić. On se saglasio, i mi promptno krenusmo u VTI da vidimo šta možemo da iskamčimo.

Nama je nedostajalo dvanaest ploča, a u uređaju je bilo ugrađeno trinaest. Znači, u potpunosti bi rešile naš problem.

Naravno, Vesko poče izokola da licitira potreban broj. Njegova priča je otprilike išla ovako: „Trebaju nam dve. Ustvari četiri. Ali ako možeš da nam daš šest ili osam…”

U tom trenutku, vidno uzbuđen, Žarko reče: „Pa koliko ti, Vesko, ustvari treba?”

Sledio je odgovor u Veskovom stilu: „Pa znaš, dvanaest.”

Na to Žarko uzvrati: „Znači, sve.”

Konačno Vesko slavodobitno zaključi: „A ne, ostala ti je jedna.”

Posle toga Žarku nije ostalo ništa drugo do da odmahne glavom i nasmeje se. A Sloba i ja se spremno prihvatismo ponetih vadičipova i krenusmo da vadimo kola iz ploča. Ona nam nisu bila potrebna, bilo bi malo previše da i njih uzmemo, a i radilo se o kolima koja svojim karakteristikama nisu zadovoljavala zahteve našeg projekta.

Posted on

Malo istorije (16): Francuz u Beogradu

Restorani u koje smo još odlazili bili su „Beli bagrem”, u istoj ulici kao i Institut, i „Hajduk” na stadionu istoimenog kluba na Zvezdari. Ovde je bio odličan roštilj, pogotovu dimljeni svinjski vrat, ali i odličan pasulj sa rebrima i škembići. Jedno vreme smo odlazili i u PKB restoran u okviru samačkog hotela na Karaburmi; u njemu je bila odlična teleća glava u škembetu, ali i crevca na žaru. Zanimljivi su bili i drugi restorani na Karaburmi, na primer „Vardar”, kao i onaj kod Rospi ćuprije, čijeg se imena ne sećam.

Francuz u Beogradu

Već sam pisao o problemima pri realizaciji trećeg hibrida. Možda su najveći bili vezani za diskove koji su tom prilikom bili isporučeni. Da li su bili vraćeni iz Moskve sa zahtevom da se dovedu u red, ili su dobijeni novi od CDC-a, tek, iz francuskog gradića Fernei-Volter jednog junskog dana 1978. godine stigao je inženjer koji je trebalo da pogleda diskove i otkloni nedostatke.

Domaćin je trebalo da bude France Presetnik. Trebalo je da ga sačeka na aerodromu zajedno sa koleginicom Vandom iz „Pupinkomerca”. Ja sam se ponudio da mu pravim društvo, pa smo „golfom” otišli po Francuza. Prvo je trebalo da ga odvedemo na ručak u restoran „Madera”.

Po povratku sa aerodroma počeo je jak pljusak. France je uleteo u baru, svećice su se ovlažile i motor se ugasio. Srećom, na trotoaru je bilo slobodno mesto, pa smo kola sklonili sa kolovoza. Pokušali smo da upalimo motor, ali pošto to nije išlo, dogovorili smo se da ja uzmem taksi i odvedem Francuza na ručak, a da France ostane kod kola i priključi nam se kasnije. Vanda je uhvatila autobus i otišla kući.

Dok je Francuz iz gepeka uzimao svoj kofer, naišao je gradski autobus i dobro ga okupao vodom, valjda iz iste one bare zbog koje smo ostali u kvaru.

Konobari u „Maderi” su verovatno bili pomalo zblanuti kada im se na ulazu pojavila dvojica prilično pokislih gostiju, od kojih je jedan klinac zamašćenih ruku. Pošto su se kablovi malo osušili, uskoro nam se na ručku pridružio i France.

Noć među stenicama

Posle ručka smo otišli u Institut, gde su nas čekali Vesko i diskovi u prostorijama Računskog centra. Tokom rada na njihovom osposobljavanju upoznao sam se sa tehnologijom elektronskih kola koja je bila prevaziđena, ali za mladog inženjera početnika to je i te kako bilo korisno. Posao smo završili iza ponoći. Ja sam pošao u stan, a Vesko je krenuo da Francuza odveze na spavanje u motel „Čarapićev brest”.

Naime, u to vreme se u Beogradu održavao Jedanaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije i svi hotelski kapaciteti su bili popunjeni. Jedino smo uspeli da mu rezervišemo smeštaj u tom motelu na obroncima Avale.

Kada je ujutru došao na posao, Vesko nam je ispričao nastavak. Na Avali ih je uhvatila gusta magla, pa je nekoliko puta morao da zaustavlja kola, izlazi i traži ivicu puta. Kad su stigli u motel, recepcioner ih je u početku zamajavao, a kada su konačno ušli u sobu, Vesko je zaključio da je ona već bila izdata, jer su mislili da gost za koga je rezervisana neće doći, pa su morali da se snalaze i oslobode je.

Ne sećam se ko je dovezao Francuza sa Avale, ali odmah po dolasku je izjavio da je prethodne noći postao ubica, jer je celu noć proveo ubijajući stenice. To je značilo da nema ni govora o još jednoj noći u „Čarapićevom brestu”. Presetnik se ponudio da Francuz prenoći kod njega u stanu, pa smo ga na kraju radnog dana nas dvojica izveli u šetnju. Umesto da ga mi odvedemo na večeru, na kraju je ispalo da je Francuz nas častio lepinjama sa kajmakom u Skadarliji.

Kofer u gepeku

Narednog dana Francuz je trebalo da se vrati kući. Međutim, problem je nastao kad su Ljuba Melentijević i još neki od kolega otišli na ručak službenim kolima, u čijem se gepeku nalazio Francuzov kofer.

Kako se približavalo vreme za odlazak na aerodrom, Francuz je bivao sve nervozniji. Vesko mu je kašnjenje objašnjavao time što još nije gotov protokol o njegovom boravku u Beogradu. Ja sam imao zadatak da držim Francuza „zatočenog” u Veskovoj kancelariji. Vesko je svaki čas, sa rukom poslovično zabačenom oko glave, čupkajući obrvu, ulazio i izvinjavao se.

Konačno su kola stigla i Francuz je ipak na vreme stigao na avion.

Posted on

Malo istorije (15): Entuzijazam neupućenih

Znam da se mnogi neće složiti sa tim da je prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio kraj zlatnog doba Digitalne laboratorije. Ali treba se setiti da smo u to vreme polako napuštali svoju osnovnu delatnost i počinjali da budemo, kako je to plastično rekao jedan kolega, korisnici visokih tehnologija.

Pojava mikroprocesora je na neki način demokratizovala projektantski posao. On je u velikoj meri počinjao da liči na slaganje kockica, a sve više su do izražaja dolazile programerske veštine. Jer su šupljine u hardveru popunjavane softverom.

Godina 1980. donela je lament nad razvojem klasičnih računara i prelazak na razvoj mikroračunara. Nažalost, konkurencija na tom planu pojavila se i u samoj Jugoslaviji. Kašnjenje u prihvatanju PC tehnologije takođe je usporilo dalje opstajanje Laboratorije kao mesta gde se projektuju i prave računari. A neshvatanje i neprihvatanje ideje o projektovanju visokointegrisanih kola imalo je efekat pobadanja glogovog koca u hardversku budućnost Laboratorije.

Ali tada sam već bio sa druge strane.

Paralelno, tih godina postali smo vodeća firma za razvoj trenažera i simulatora za vojne primene. U teorijskom i algoritamskom smislu to je bio važan iskorak. Ali raspad Jugoslavije značio je prestanak delovanja na tom planu. Trebalo je tražiti nove poslovne prostore i izazove, a tamo nas je, zahvaljujući razvoju tehnologije, čekala sve žešća konkurencija.

Nešto za pamćenje

Kad prođe vreme, pogotovu ako se meri godinama, počinjemo da tražimo uzroke svojih navika i ponašanja. Ma koliko se trudili da atmosfera bude što ozbiljnija, rad ni u Institutu nije mogao da prođe bez raznih događaja. Naravno, radije se sećamo onih veselih. Ali bilo je i onih koji ostaju u pamćenju iako ih se nerado sećamo.

Entuzijazam neupućenih

Avgust 1978. godine. Iskoristio sam samo dve obavezne sedmice prvog godišnjeg odmora. Pošto se odmor koristi po kolektivnom principu, nema nas mnogo koji smo počeli da radimo.

Vreme uglavnom provodim sa Dabom, igrajući šah. Nisam neki ljubitelj šaha, jer ne odgovara mom temperamentu. Ali Daba je jako zanimljiv i obrazovan čovek. Pričamo o muzici, sportu i o njegovom boravku u Mančesteru na magistarskim studijama.

Tako čavrljajući, jednoga dana ga upitah: „Evo, ovde sam više od pola godine. Pomalo sam upoznao ljude i njihov odnos prema poslu. Na čemu se zasniva uspeh Instituta?”

On bez razmišljanja odgovori: „Na entuzijazmu neupućenih.”

Prošlo je od tada više od četiri decenije. Često sam tokom tog vremena pominjao tu rečenicu. Ljudi i događaji koji su me za to vreme mimoilazili ponovo su me uveravali u njenu istinitost i svevremenost.

Nažalost, entuzijasti su sve ređa kategorija. A i neupućenih je sve manje.

Velika pauza

Radno vreme u Institutu bilo je od sedam do petnaest sati tokom pet radnih dana. Izuzetak je bio utorak, kada se radilo od sedam do sedamnaest, da bi se ispunila četrdeset dva radna sata sedmično. Tokom dana je bila predviđena polučasovna pauza, koju su zaposleni koristili na razne načine.

Između ostalog, moglo se otići u Restoran društvene ishrane, gde se hrana plaćala novcem ili bonovima za topli obrok, koje smo dobijali početkom svakog meseca. Kada se odlazilo u restoran, obično se govorilo „idemo kod Rajke”, po imenu šefice restorana. Restoran je pripadao ugostiteljskom preduzeću „Višnjica”, koje je od Instituta iznajmljivalo prostor i opremu.

U sklopu restorana postojala je i posebna sala u koju su se vodili gosti i gde je hrana bila a la carte.

Novčani iznos bonova nije bio dovoljan da se svakodnevno odlazi u restoran, pa sam povremeno svraćao tek toliko da se bonovi potroše. Kasnije su bonovi mogli da se troše i u drugim objektima „Višnjice”, pa sam sve ređe odlazio kod Rajke.

Posted on

Malo istorije (14): Kraj zlatnog doba

U okviru Instituta „Mihajlo Pupin” postojali su ovi OOUR-i: 100 Automatika, 200 Računska tehnika, 300 Telekomunikacije, 400 Merenje i regulacije, 450 Sastavni delovi, 500 Hidraulika i pneumatika, 600 Kristali i 700 Robotika. Za zajedničke potrebe postojale su Zajedničke službe, koje su obezbeđivale ekonomsku i pravnu podršku, a u njihovom okviru su radile Biblioteka i Kopirnica.

Na čelu Instituta bio je Velimir Kostić, sa pomoćnicima Radivojem Petrovićem, Branimirom Lolićem i Slobodanom Radomanom.

Vraneš i ja smo bili deo „paketa” inženjera koji su počeli da rade istog dana, 1. decembra 1977. Pored nas dvojice, koji smo postali deo odeljenja 201, u OOUR-u su tog dana počeli da rade i Ljiljana Raković, Vladimir Krstić i Draško Sotirovski u odeljenju 205, i Veselin Vračar u odeljenju 202. Sa nama je broj saradnika bio negde oko sto trideset pet.

OOUR je bio organizovan u odeljenja: 201 Digitalni sistemi, 202 Profesionalni sistemi, 203 Računski centar, 204 Servis i 205 Sistemski softver. Početkom 1978. godine od odeljenja 202 odvojiće se grupa koja se bavila razvojem semafora, pa će se formirati i odeljenje 206 Upravljanje saobraćajem.

Najveći deo zaposlenih bio je smešten na drugom spratu glavne zgrade. OOUR je raspolagao i prostorijama na prvom spratu, gde su bili Odeljenje za upravljanje saobraćajem, nabavljač i magacioner. U velikom prostoru na zadnjoj strani Instituta nalazio se Računski centar.

Krajem 1977. godine direktor je bio Georgi Konstantinov, a pomoćnici dr Dejan Živković i mr Veselin Potić. Rukovodioci odeljenja bili su Branimir Leposavić (201), dr Dragoljub Milićević (202), Petar Vrbavac (203), Tomislav Jovanović (204), mr Svetomir Ojdanić (205) i mr Petar Samardžija (206).

Stanovi i sud

Takvo stanje se održalo naredne dve godine, do mog odlaska u vojsku. Kada sam se posle nepunih godinu dana vratio, zatekao sam dosta promena. Glavna je bila najava da će Georgi Konstantinov preći u menadžment Instituta. Zatekao sam i nova mlada lica.

Tokom 1980. došlo je i do promene u rešavanju stambenih potreba. Za razliku od ranijih godina, kada je iz Fonda zajedničke potrošnje finansirana kupovina stanova koji su onda raspoređivani zaposlenima, sada su iz istog fonda ponuđeni krediti za kupovinu. Uslov je bio da zaposleni ima određenu svotu sopstvenog novca za učešće. Desetak ljudi, u najvećem broju mladih inženjera, iskoristilo je tu priliku.

Inače, pre odlaska u vojsku iza mene je ostao jedan naporan period vezan upravo za raspodelu stanova, u kojoj sam učestvovao kao predsednik odgovarajuće komisije. Nezadovoljstvo pojedinih ishodom kulminiraće procesom pred Sudom udruženog rada.

Posle Georgijevog definitivnog prelaska u Zajedničke službe, za vršioca dužnosti direktora izabran je Dejan Živković. Na toj poziciji će se zadržati naredne dve godine, do „konačnog” izbora Draška Milićevića u junu 1982.

Referendum koji nije prošao

U proleće 1979. OOUR će doživeti i neuspešan referendum vezan za reorganizaciju.

Već tada je bilo vidljivo da OOUR nema perspektivu na komercijalnom tržištu računara. Tržište su uveliko osvojili mini računari, a neki od njih su počeli da se nude i kao domaći proizvodi. Računari koje smo mogli da ponudimo, pre svega CER-12, nisu bili konkurentni, jer su bili softverski nezaokruženi. Tačnije, mogli su da se programiraju samo na mašinskom nivou.

U takvim okolnostima odeljenje 201 je imalo sve manje posla i kuburilo sa obezbeđivanjem sredstava za plate. Takođe, smatralo se da u odeljenju postoji određeni broj saradnika koji nisu mogli da se nose sa novim tehnologijama. Zato je reorganizacijom bilo predviđeno da se izvrši preraspodela kadrova i da se u tom odeljenju stvori jezgro sposobno da se uhvati ukoštac sa izazovima takozvanih vojnih poslova.

Predlog nije dobio podršku kolektiva, pa je organizacija ostala ista.

Rast, pa podela

Početak osamdesetih doneo je povećanje obima poslova sa vojskom, pa je počeo intenzivniji prijem mladih inženjera. Uglavnom su se regrutovali kroz izradu diplomskih radova; po diplomiranju su zasnivali radni odnos i odmah se uključivali u projekte na kojima su već bili angažovani kao diplomci.

Nov zamah u prijemu kadrova doneo je razvoj familije mikroračunara u okviru programa TIM. Zahvaljujući tome, tokom decenije i po koliko sam bio u Institutu, Laboratorija se brojčano praktično udvostručila. To je uticalo da se postojeća radna jedinica podeli na dva dela.

Godine 1985, kada je Dejan Živković napustio Institut i prešao za profesora na Elektrotehnički fakultet, novi tehnički direktor postao je dr Dušan Starčević. Kasnije, kada Draško bude postao direktor Instituta, Starčević će postati direktor Laboratorije. Posle njegovog odlaska na Fakultet organizacionih nauka, direktor će postati Marko Hrašovec. Podelom Laboratorije na dve, njihovi direktori će postati Vesna Živković i Predrag Vraneš.

Kraj zlatnog doba

Po povratku iz vojske zatekao sam Laboratoriju nekako izmenjenu. U tih godinu dana pojavila su se nova lica. Kao da su se te 1980. godine na Institut reflektovale i promene u društvu, koje je najavila Titova smrt.

Oni koji se sećaju tih vremena po pravilu se slažu da se uspon druge Jugoslavije završio sa sedamdesetim godinama. Ako se pogleda istorija Digitalne laboratorije, prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio je kraj zlatnog doba.

Posted on

Malo istorije (13): RISC koji niko nije primetio

Aktivnosti su nastavljene i tokom 1984. godine došlo je do intenziviranja rada na realizaciji procesora. Kolege iz Moskve su ponovo došle u oktobru, kada su počela testiranja prvog primerka PMO.

Nažalost, krajem godine došlo je do osipanja tima. Joca je napustio Institut i otišao u GTE, a Milo i Miroslav su otišli u vojsku. Mi ostali smo uzeli dvonedeljni predah i krajem novembra se bacili na posao, jer je prvi primerak trebalo završiti do kraja februara 1985. godine, za kada je bilo planirano da se sistemi spakuju i transportuju u Sovjetski Savez. Tokom testiranja je ulogu računara domaćina igrao mikroračunar Iskra Data 1680; pošto se tim delom bavio Miroslav, zbog njegovog odlaska u vojsku projektu se priključio Dejan Srđević.

U naredna tri meseca uspeli smo da kompletiramo jedan primerak i da najvećim delom realizujemo blokove drugog, ali ne i da ih testiramo. Konačno, 4. marta 1985. godine PMO je krenuo put svog odredišta.

Do konačne primopredaje u oktobru 1986. proći će naporna godina i po testiranja i otklanjanja nedostataka. Tokom dvomesečnog boravka u proleće 1985. uglavnom smo uspeli da u potpunosti osposobimo oba primerka, iako smo drugi velikim delom uradili u samoj Moskvi. Kamen spoticanja se pokazao onaj deo PMO koji je sovjetskoj strani ponuđen kao dodatak, a procesor je i bez njega mogao u potpunosti da podrži multiprocesiranje.

Zašto niko nije primetio

Iako je realizacija potrajala punih šest godina, treba reći da je reč o značajnom hardverskom projektu, čiju vrednost ni Institut ni OOUR nisu prepoznali.

Već sam rekao da se PMO realizovao u vreme kada su se način rada i korišćene tehnologije u OOUR-u potpuno pomerili ka primeni mikroprocesora. Pojava mikroračunara, pre svega IBM PC-ja, stvorila je fascinaciju računarstvom na širokom planu, čemu nisu odoleli ni inženjeri. Verovatno zbog korišćene tehnologije, TTL kola, originalnost rešenja PMO kao RISC procesora ostala je nekako nezapažena.

A laboratorija je bila

Osnovna organizacija udruženog rada „Računska tehnika”, kako se zvanično zvala naša laboratorija, bila je mesto gde je začeto računarstvo u tadašnjoj Jugoslaviji.

Iako je računarstvo kod nas, bar u onom klasičnom smislu, bilo na samoj ivici, još uvek se nije smatralo samostalnom oblašću. Na Elektrotehničkom fakultetu, u vreme kada sam ja studirao, smer na kome su se specijalizovali inženjeri za tu oblast zvao se Smer za obradu podataka. I naš OOUR se zvao Računska, a ne Računarska tehnika.

Naziv „računarstvo” tek će se polovinom osamdesetih naći u imenu tada najvažnije električarske konferencije, pa će se ona iz ETAN preimenovati u ETRAN, elektronika, telekomunikacije, računarstvo, automatika, nuklearna tehnika.

A imali smo zaista čime da se predstavimo. U prethodne dve decenije u Digitalnoj laboratoriji Instituta „Mihajlo Pupin” razvijeno je, ali i komercijalno ponuđeno domaćem tržištu, više modela digitalnih računara.

Šta je značilo ono OOUR

Ono „OOUR” iz naziva laboratorije došlo je sa ustavnim amandmanima iz 1971. godine i Ustavom iz 1974. godine, kada je u privrednu praksu tadašnje Jugoslavije uveden pojam Organizacije udruženog rada. Takozvana „ourizacija” privrednih subjekata do kraja je formalizovana Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine. Praktično, dohodak se sticao i raspodeljivao na nivou OOUR-a.

Posted on

Malo istorije (12): Vrhunac i labudova pesma

Procesor multiprocesne obrade, poznat po skraćenici PMO, bio je vrhunac, ali i labudova pesma onoga što je Digitalna laboratorija bila u računarskoj tehnici tadašnje Jugoslavije. Dovoljno je reći da je ta laboratorija nastala na temeljima razvoja prvog domaćeg računara, CER-10, pa se može smatrati mestom nastanka jugoslovenskog računarstva.

Osetim pomalo tugu kada povremeno pročitam da je prvi domaći računar bila „Galaksija”. Ne sporim značaj i trud tvoraca tog mikroračunara, koji su najširem krugu ljudi ponudili mogućnost da sami sagrade sopstveni računar na tada popularnom procesoru Z80. Prosto živimo u vremenu u kome sve nekako počinje od nas. Ali te 1983. godine nad pravim računarstvom, kao i nad Jugoslavijom, polako se spuštala zavesa.

Prave dimenzije PMO projekta nikada u Laboratoriji nisu sagledane na pravi način. Mogući razlog je to što se realizovao po principu kreni-stani. A moguće je i da su dolaskom Draška na mesto direktora komercijalni efekti počeli da dobijaju prevagu nad stručnim dostignućima.

Selfi za pasoš

O projektu PMO se pričalo mnogo pre nego što je novembra 1980. zvanično krenula njegova realizacija.

Bližio se kraj mog služenja vojnog roka u Sarajevu. Pozvah kući i majka mi reče da ju je neko zvao iz „Pupina” i tražio moj pasoš. Pošto je bilo popodne, pozvah Dabu, jer sam samo njegov broj znao napamet, ne bih li saznao o čemu se radi. Nažalost, dobih neke nemušte odgovore, pa reših da se iz vojske vratim preko Beograda i na licu mesta saznam šta je posredi.

Bio je 6. novembar 1980. godine. Važnost pasoša mi je bila istekla, a 19. novembra je trebalo da putujemo u Moskvu na projektni sastanak. Nasta trka sa vremenom. Ispostavi se da niko ne može brzo da mi napravi slike za pasoš, pa se prihvatih da to uradim sam. Slikah se iz ruke, što bi se danas reklo, napravih selfi. Pošto sam pred odlazak u vojsku kupio aparat za izradu fotografija, dadoh se na posao. Nisam bio baš zadovoljan rezultatom, pa sam se plašio da li će slike proći u SUP-u.

Već u ponedeljak sam ponovo bio u Beogradu i javio se čuvenom Škrbi, zaduženom za bezbednost u Institutu. On je završio posao, dobio sam nov pasoš i poslovnu vizu za boravak u Sovjetskom Savezu. I avantura zvana PMO, koja će trajati narednih pet i po godina, mogla je da počne.

Moskva posle Olimpijade

Tog 19. novembra 1980. u Moskvu smo se uputili Veselin Potić, Dušan Velašević, Borivoj Lazić i ja. Kolege sa Elektrotehničkog fakulteta trebalo je da budu konsultanti, jer je projektni zadatak podrazumevao projektovanje i realizaciju specijalizovanog procesora za podršku multiprocesnosti na familiji računara ES, koji su bili kopije IBM/370, sa operativnim sistemom sličnim IBM-ovom OS/370.

Bila je to godina u kojoj su u Moskvi održane Olimpijske igre, pa je glavni grad poprimio novo ruho. Izgrađeno je dosta novih hotela, stara zdanja su renovirana; bio je to drugačiji grad od onog koji sam upoznao osam godina ranije. Sleteli smo na novoizgrađeni aerodrom Šeremetjevo 2. Smestili su nas u hotel Centralni dom turista, na kraju Lenjinskog prospekta, u blizini trećeg saobraćajnog prstena.

Sutradan nas je sačekala ogromna zgrada Instituta u Profsojuznoj, Sindikalnoj ulici broj 65. Počeli su projektni sastanci na kojima su nas sovjetske kolege upoznavale sa zadacima.

Beleške koje sam ukoričio

Ukratko, zadatak je bio da se isprojektuje i realizuje specijalizovani procesor koji bi, u saradnji sa računarom domaćinom, podržao funkcionisanje multiprocesnosti na tom računaru. Mogao bih naširoko pričati o konceptualnim osnovama na kojima se cela priča zasnivala, ali to nije tema ovog teksta.

Za mene, koji sam još uvek bio mlad inženjer, ti projektni sastanci bili su posebno značajni, jer se na njima raspravljalo o svim aspektima jednog hardverskog projekta. Prvo se sagledavala šira slika, okvir u kome će se procesor koristiti, a to je bila hardverska podrška radu operativnog sistema. Na osnovu elemenata projektnog zadatka diskutovalo se o mogućnostima i načinima zadovoljenja postavljenih zahteva. U kontekstu mogućih rešenja razmatrana je i fizička osnova, koje bi se komponente koristile za realizaciju.

Tokom tog prvog boravka moj glavni zadatak bio je da hvatam beleške na sastancima, i da na osnovu njih kasnije, u hotelu, nas četvorica diskutujemo o onome što je tog dana bilo tema. Beleške sa tih sastanaka iz novembra i decembra 1980. godine ukoričiću i do danas sačuvati kao jednu od relikvija svog inženjerskog posla.

Tim se popunjava

Početkom 1981. godine, posle doktorskih studija u Mančesteru i jednogodišnjeg boravka na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu, u Institut se vratio Jovan Đorđević, koji je odmah postao deo PMO tima. Timu su se priključila i dvojica mladih inženjera, Milo Tomašević i Miroslav Bojović, i pravi posao je mogao da krene.

U martu 1981. ista ekipa, pojačana Jocom, ponovo je otputovala u Moskvu na mesec dana. Tokom tih sastanaka definisani su okviri projektovanja, arhitektura procesora i način povezivanja sa računarom domaćinom. Po povratku su započete ozbiljne aktivnosti na realizaciji. Svakog petka smo imali radne sastanke, na kojima su učestvovali i Bora i Dule, i na kojima su razrađivani detalji.

Krajem oktobra su, prema planu, u Beograd stigle kolege iz Instituta problema upravljanja. Posao se odvijao onako kako treba.

Ali sa njihovim odlaskom kao da je krenuo režim kreni-stani.

Posted on

Malo istorije (11): Crna lista

Radne aktivnosti u OOUR-u tokom sedamdesetih uglavnom su bile vezane za razvoj i realizaciju hibridnog računarskog sistema HRS-100, koji je razvijan u saradnji sa Institutom problema upravljanja iz Moskve. Paralelno je išao razvoj digitalnih računara za domaće naručioce.

U trenutku kada sam počeo da radim, završavala se isporuka trećeg primerka hibrida. Zbog toga je kolega France Presetnik, sa kojim je trebalo da radim na svom prvom projektu, bio odsutan, bio je jedan od poslednjih inženjera koji su ostali na instalaciji i puštanju u rad tog računara.

HRS-100 je razvijan od 1968. do 1971. godine i instaliran u Institutu problema upravljanja u Moskvi, koji je pripadao Akademiji nauka Sovjetskog Saveza. Naredni primerak isporučen je 1974. godine, za potrebe Instituta za hemiju u Novosibirsku. Kako je to bilo samo tri godine pre nego što sam se i sam obreo u Institutu, sećanja aktera bila su još sveža. Pošto se o tome često pričalo, skoro da sam neke događaje upoznao kao da sam im lično prisustvovao.

Kako se dospelo na listu

Realizaciju trećeg hibrida od samog početka pratile su teškoće. Iako su bile uzrokovane odnosima između Jugoslavije i Sjedinjenih Država, takvoj situaciji je doprinelo i ponašanje samog Instituta.

Jugoslavija nije u potpunosti bila sa druge strane gvozdene zavese. U trgovini sa Sjedinjenim Državama imala je status najpovlašćenije nacije, što je omogućavalo nabavku proizvoda i opreme koji su spadali u strateške. Izgleda da su to čelnici Instituta iskoristili da u Americi kupe nove uređaje za magnetne diskove, koje su onda preprodali Bugarima.

U to vreme je postojao SEV, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, koji je okupljao socijalističke zemlje; Jugoslavija je bila pridruženi član. U okviru podele posla, Bugari su imali zadatak da razvijaju sisteme za magnetne diskove na nivou SEV-a. Jasno je da su na osnovu diskova dobijenih posredstvom Instituta mogli da vide kako izgledaju novi zapadni diskovi i da svoj razvoj prilagode tome.

Nažalost, Amerikanci su bili upućeni u celu operaciju i Institut je stavljen na „crnu listu” u pogledu nabavke njihove opreme. Ostvarenu zaradu Institut je iskoristio da renovira direktorske prostorije i restoran društvene ishrane.

Posledica je bila nemogućnost direktne nabavke komponenata za treći hibrid. Najveći problemi bili su sa panelima za analogni deo računara i sa periferijama, posebno diskovima. Pošto oprema nije mogla da se nabavi neposredno, angažovani su posrednici, što je značilo znatno veću cenu. A u slučaju diskova su čak nabavljeni polovni uređaji, i to stariji, tehnološki zastareli modeli.

Sovjeti prete raskidom

Ono što je bilo važnije ticalo se teškoća u završetku projekta, jer je sovjetska strana kroz testiranje utvrdila čitav niz nedostataka. Najznačajnija primedba odnosila se na zamenu jedinica magnetnih diskova. Pričalo se da Sovjeti traže raskid ugovora i vraćanje novca.

Koliko je situacija bila ozbiljna, potvrđuje činjenica da je formiran tim za otklanjanje nedostataka, u koji su bili uključeni i ljudi izvan tima koji je realizovao treći hibrid, a koji su učestvovali u razvoju sistema.

Što se diskova tiče, od CDC-a su nabavljeni novi, ali se pokazalo da je reč o istom kršu koji se već nalazio u Moskvi. Čak je morao da dolazi i njihov inženjer iz Francuske, da pokuša da ih popravi. Sa njim i sa Veskom proveo sam jedno uzbudljivo veče i noć u Računskom centru, pomažući im da poprave ono što se nije moglo popraviti. Inače, ta tri dana koja je Francuz proveo u Beogradu bila su među najuzbudljivijim koje sam proveo u Institutu; o tome ću napisati više na drugom mestu.

Na kraju su nedostaci otklonjeni. Kupljeni su diskovi velikog kapaciteta, sa disk-paketima od sto megabajta, kakvi su u to vreme priključeni na računare CER-12 u „Banatskoj banci” u Zrenjaninu i u Računskom centru Instituta.

Vikend u „29. novembra”

Drugi događaj vezan za treći hibrid ticao se deviznog prekršaja koji je morao da se napravi pri kupovini komponenata.

Negde u to vreme za šefa „Pupinkomerca” došao je čovek koji je prethodno radio u bečkom predstavništvu „Rudi Čajavca” iz Banjaluke. Prateći njegovo poslovanje, republički devizni inspektor iz Bosne i Hercegovine došao je u Institut. Proveravajući papire, naišao je na nepravilnosti učinjene pri kupovini delova za hibridni računar. Već je rečeno da su neki od tih prekršaja bili učinjeni iz nužde, jer Institut nije bio u prilici da opremu nabavi regularno. Da li je bilo i drugih deviznih prekršaja, ne znam.

Tek, jednog dana se po Institutu pronese glas da su neki od direktora proveli vikend u miliciji. Ko je sve boravio u „29. novembra”, nisam ni tada tačno znao.

Posted on

Malo istorije (10): Gvožđurija i fina meka roba

Rad u Institutu mi je, pored bavljenja neposrednim zadacima, doneo i upoznavanje sa njegovom prošlošću, pre svega sa događajima vezanim za Digitalnu laboratoriju. Nije to bila posledica isključivo moje znatiželje, koja nikada nije bila upitna. Jednostavno, podsećanje na prošlost često se nametalo u razgovorima starijih kolega, kojima sam sve češće prisustvovao. Ponekad je poticalo iz aluzije na neki aktuelni događaj, a nekad je bilo samo prisećanje na ranije poslove i druženja.

Jedan od događaja o kojima se još uvek diskutovalo bila je „diverzija”, uništavanje realizovanih montažnih ploča na projektu CER-111, uoči nove 1976. godine. Zbivanja su ostala nepoznanica čak i za većinu onih koji su bili učesnici. Pominjem taj slučaj, jer se o njemu često raspravljalo i ispredale su se razne teorije. Nisam lično bio zainteresovan da saznam šta se stvarno desilo; voleo sam da slušam razmenu mišljenja neposrednih aktera. Ali mi je bilo važno da steknem utisak šta mogu da očekujem od pojedinaca sa kojima ću možda sarađivati.

Vreme integracija

Kad sam pomenuo Draškov naučni put, uz onu opasku kako su ga Čačani napravili naučnikom, setih se priča o događajima iz sredine šezdesetih, vezanih za neuspešnu integraciju sa Elektronskom industrijom.

Šta se tačno dešavalo u Institutu tih dana nije mi previše poznato. Ovo je više priča o posledicama. Na osnovu kasnijeg razvoja događaja izgleda da su zagovornici integracije bili rukovodstvo Instituta na čelu sa tadašnjim direktorom Đorđem Kovačevićem, ali i grupa uticajnih inženjera. Pošto su se zaposleni na referendumu izjasnili protiv, glavni zagovornici su napustili Institut.

Neki od njih, Tihomir Aleksić, Dobrivoje Jovanović i Bogosav Kovačević, prešli su u Elektronsku industriju i kasnije će biti među utemeljivačima Elektronskog fakulteta u Nišu. Aleksić će kasnije preći na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i do penzije biti šef Katedre za računarsku tehniku. Jovanović će postati profesor na Saobraćajnom fakultetu, a Kovačević će do penzije ostati u Nišu.

Kako je počelo u Čačku

Uz proces integracije treba se podsetiti da je Elektronska industrija u Nišu nastala spajanjem dotadašnjih „RR zavoda” iz Niša i Beogradske elektronske industrije.

A kad smo već kod istorije, malo je poznato da je razvoj elektronske industrije u Jugoslaviji počeo izradom radio-stanica u Tehničkom remontnom zavodu 1940. godine. Rukovodilac proizvodnje bio je inženjer Rotkijevič, koji je posle početka Drugog svetskog rata emigrirao iz Poljske u Jugoslaviju. Posle rata je u Čačku formirano preduzeće „Dobrosav Boba Miletić”, u čijem sastavu je bio i Tehnički remontni zavod. Direktor preduzeća bio je Vladimir Jasić, koji će kasnije osnovati „RR zavode” i dugo biti njihov direktor, a potom i direktor Elektronske industrije u Nišu.

Na neki način može se reći da su „RR zavodi” nastali na proizvodnji koja je započeta u Čačku.

Gvožđurija i fina meka roba

Kada je krajem sedamdesetih Elektronska industrija ušla u saradnju sa Honeywellom, ponovo se aktuelizovala integracija elektronskih i računarskih firmi u Srbiji. U proleće 1978. na Jastrepcu je održan polutajni sastanak rukovodstava tih preduzeća; znam da su učestvovali direktori Elektronske industrije i Instituta „Mihajlo Pupin”.

Dule Hristović, sa kojim sam tada delio kancelariju, dobio je od Georgija zadatak da na osnovu beležaka sa tog sastanka pripremi tekst zaključaka. Pošto je naglasak bio na računarima, sećam se da je Dule na prvoj stranici pisao o računaru. I tada sam se prvi put sreo sa pokušajem da se na srpski prevedu reči hardver i softver. Zapamtio sam kako je to formulisao:

hardver — gvožđurija; softver — fina meka roba.

Uvek sam se toga sećao kasnije, kada sam kao nastavnik trebalo da studentima približim te pojmove.

Grk

Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša ili Grk, bio je tada daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno, a za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri godine, prilično strogo.

Na posao je dolazio svojim žutim „kecom”, a ako je imao posla u gradu, odlazio je taksijem. I uvek se vraćao u Institut, da bi se svojim kolima vratio kući. Na sastanke je odlazio samo da bi rešavao probleme nastale tokom realizacije poslova; dogovore je prepuštao saradnicima, i to ne samo šefovima nego i drugim inženjerima. Znalo se šta je starije.

Nekoliko dana pošto smo počeli sa radom, pozvaše nas iz sekretarijata da dođemo kod direktora. Nas šestoro posedasmo u polukrug ispred njega i on nam se obrati rečima koje su trebalo da budu neka vrsta upoznavanja sa sredinom. Naravno, posle više od četrdeset godina ne sećam se svih detalja. Ali dve stvari su mi ostale urezane u pamćenje.

Prva se odnosila na naučnoistraživački rad. Po tom pitanju je rekao: „Drage kolege, nemojte očekivati da ćete se ovde baviti naukom. U najboljem slučaju, ono čime se mi bavimo su primenjena istraživanja.” Ta rečenica je ostala neka vrsta vjeruju mog inženjerskog, a kasnije i nastavničkog posla.

Drugi komentar koji sam zapamtio ticao se toga posle koliko vremena su se u Institutu rešavali stambeni problemi. Rekao je, oko sedam godina.