Category: Život i sećanja

U ovoj sekciji se nalaze moja sećanja na važne periode moga življenja – boravak u vojsci i vreme školovanja.

Posted on

Čika Milivoje

Portreti

Život nas je spojio, kako se to obično kaže, spletom okolnosti. Studije su me vodile u Beograd, pa je trebalo naći stan za studentske dane. Čika Rade, moj nastavnik violine, napomenu da njegov kolega Milivoje Ivanović možda ima sobu za izdavanje. Pozvao ga je i dogovorio da moji roditelji jednog vikenda odu do Beograda, pogledaju sobu i eventualno se dogovore. Kad su se vratili, obavestiše me da su mi našli stan. Istina, soba je bila mala, ali ljudi fini i kulturni, i nisu zagovarali preteranu strogoću. A što je bilo veoma važno, stan je bio svega par minuta od Elektrotehničkog fakulteta.

Upoznao sam ga onog dana kad sam sa ocem došao da se prijavim na studije. Već tada sam ga doživeo kao prijatnog i razgovorljivog čoveka. Proveću sa njim punih šest godina pod istim krovom — sve do njegove iznenadne smrti u avgustu 1978. godine.

Porodica Ivanović, Jelena i Milivoje, živela je u stanu broj 7 na drugom spratu zgrade u ulici Braće Nedića 13. Za razliku od čika Milivoja, koji je bio otvoren, tetka Jela je malo govorila o sebi. Iako sam po prirodi radoznao, trudio sam se da ne zapitkujem.

Dirigent koji je postao učitelj

Kad sam ga upoznao, čika Milivoje je imao pedeset devet godina i radio kao profesor violine u osnovnoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu. Godinu-dve ranije, na povratku iz Italije, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću, on je zadobio tešku povredu noge, a tetka Jela prelom kičme.

Pre nesreće čika Milivoje je bio poznat dirigent. Između ostalog, dirigovao je Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd i često gostovao u inostranstvu, naročito u Italiji. Nesreća je prekinula tu karijeru, pa se posvetio pedagoškom radu. Bio je poznat i kao izdavač notnih materijala — izdanja „Pro musika” bila su tokom sedamdesetih gotovo jedini izvor nota u Jugoslaviji. Imaću priliku da učestvujem u oblikovanju grafičkog izgleda pojedinih izdanja, a vrlo često sam bio i ekspediter, pakovao note, pisao adrese na omotima, nosio pakete na poštu. Mala devojačka soba u kojoj sam živeo bila je istovremeno i magacin; na policama su se čuvala notna izdanja.

Kafa u sitne sate

Dok je bio živ čika Milivoje, tetka Jela je često bila odsutna, pa smo nas dvojica takoreći drugovali. Zbog problema sa želucem pio je isključivo instant-kafu, pa sam se i ja pored njega navikao. Naučio me je kako se mućenjem sa malo tople vode dobija kafa sa puno pene. Pošto je ostajao budan do kasno, a i ja sam često bdeo, znali smo da popijemo kafu i u sitne sate. Ponekad, kad je hteo da predahne od rada, pozvao bi me na kafu u obližnji hotel „Metropol”.

Pored muzike, voleo je automobile i to marke „Pežo”. Nesreću su doživeli sa „pežoom” 504, a u vreme kad sam ga upoznao vozio je žuti „pežo” 304S, sa menjačem na podu umesto na volanu.

Vila Melodija

I posle završetka studija, iako sam pokušavao da nađem nov stan, sada kao zaposlen čovek, nastavio sam da živim kod porodice Ivanović. Od novca dobijenog od osiguranja zbog povreda iz nesreće, čika Milivoje je sagradio kuću u rodnom selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca i nazvao je „Vila Melodija”. Kuću će od tetka Jele kasnije kupiti njegovi rođaci, koji se danas bave seoskim turizmom, pa zdanje sa violinskim ključem na fasadi otvara vrata gostima željnim mira i odmora. U kući postoji i poseban kutak posvećen liku i delu Milivoja Ivanovića.

Poslednja vožnja

Nekoliko dana pred smrt, avgusta 1978, krenuo je u Grčku. Želeo je da iznenadi suprugu, koja je letovala u Atini; usput je nameravao da svrati u Grabovicu i poseti majku. Pošto sam i ja tog vikenda išao kući u Čačak, ponudio se da me odveze do Gornjeg Milanovca. Voleo je brzu vožnju, pa smo brzo stigli, a ja sam odatle nastavio istim autobusom kojim bih ionako putovao.

Jedno avgustovsko predvečerje sledeće sedmice nateralo me je da konačno postanem odrastao čovek. Kad sam se javio na telefonski poziv, nisam ni slutio da će mi glas sa druge strane saopštiti vest o čika Milivojevoj smrti. Na putu ka Atini svratio je kod prijatelja u Solunu; na izlazu iz hotela doživeo je infarkt. Bio je to prerani kraj jednog divnog čoveka, od koga se imalo šta naučiti i sa kojim su se mogli voditi i ozbiljni i šaljivi razgovori. U narednim danima čekali su me poslovi za koje nisam ni pretpostavljao da ću ih tako rano morati obaviti — trebalo je obavestiti tetka Jelu, komunicirati sa našim konzulatom u Solunu, učestvovati u pripremi i organizaciji sahrane.

Ostatak beogradskih godina

Čika Milivoje počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju, tačno preko puta kapele. Ne propuštam priliku da obiđem njegov grob i grob tetka Jele, koja ga je nadživela dvadeset osam godina.

U stanu porodice Ivanović živeću još punih pet godina, ukupno više od polovine svojih beogradskih dana. Bile su to godine kada sam tražio svoje mesto pod suncem, pre svega u struci. Stan mi je uglavnom služio da se odmorim i prespavam; valjda sam zato i ostao toliko dugo u toj devojačkoj sobici. A i sve mi je bilo na dohvat ruke, fakultet na kome sam nastavio postdiplomske studije, pa i Institut, do koga sam mogao peške ako zatreba.

Nažalost, sa tetka Jelom nisam uspeo da uspostavim odnos kakav sam imao sa čika Milivojem. Uvek sam je doživljavao kao „predratnu gospođicu” iz ugledne beogradske porodice, koja je stvarnost neminovno posmatrala kroz to vreme, često zaboravljajući da je, zahvaljujući čika Milivoju i njegovom mestu u muzičkom svetu, i sama imala status koji ničim nije zaostajao za predratnim, pa i priliku da putuje po svetu u vreme kada to nije bilo jednostavno. A ja sam ipak bio dečko iz provincije, kome je ponekad nedostajalo gospodskih manira.

Moj život u Braće Nedića 13 završio se otkazom stana, čime je, na neki način, razrešen Gordijev čvor mog beogradskog života. Nikako nisam mogao da se odlučim između potrebe da nađem odgovarajući stan i ušuškanosti u naviku da živim na poznatom mestu. Ta navika je dostigla takav nivo da sam stekao pravi uslovni refleks: pošto sam, odlazeći na Fakultet i kasnije u Institut, uvek skretao niz ulicu, to mi se po pravilu dešavalo i kad sam nameravao da odem na stranu Slavije. Da sam pogrešio, shvatio bih tek kad bih stigao do Bulevara.

Posted on

Poslednji voz za Boru

Četvrto septembarsko jutro dočekalo nas je vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak ni oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira na to da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni.

Namerno se nisam ograničio na rokenrol. Jer je pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio Boru za najboljeg pisca ulične poezije kod nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za „Riblju čorbu”, gde je bio vođa i prvi vokal. Ali Bora je pre svega bio pesnik, i to nesvakidašnji.

Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i kontroverze, čemu je doprinosilo i njegovo nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je vidljivo i danas, u trenutku kada se opraštamo od njega. Neodoljivo ostaje utisak da ga zbog toga mnogi svojataju, računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Kao da se svi utrkuju ko će dokazati da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Dok se mnogi upinju svojatajući ga, on je bio i ostao svojina svih nas.

Pogledaj svoj dom, anđele

Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, u vojničkoj bluzi obojenoj u teget da bi ličila na obavezni školski rekvizit. Bliže smo se upoznali prilikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra, a on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave”. Par puta se desilo da pokušamo da zajedno nešto odsviramo.

Kao po običaju, život pun iznenađenja odveo je Boru iz Čačka ranije nego što je bilo planirano. Tamo se brzo uključio u muzička događanja, od učešća u čuvenom mjuziklu „Kosa” do članstva u popularnim beogradskim grupama. Za mene su posebno zanimljive bile „Zajedno” i „Suncokreti”. Jer „Zajedno” je snimila album na kome su bile dve zanimljive numere, „Vizija” i „Goro moja”. Za „Viziju” je Bora napisao muziku, a za „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, muziku je napisao moj kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokreti” bila je redovan gost na žurkama u KST-u. A jednog dana se u njoj pojavilo još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag Bata Sokić.

Rani mraz, pa Čorba

Te 1977. godine sve je krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju” u maju, i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST-u. Ubrzo je napustio „Suncokrete” i sa Balaševićem formirao „Rani mraz”. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića, onaj čija je fotografija bila na omotu ploče sa pesmom „Računajte na nas”.

Nepunu godinu kasnije, u avgustu 1978, nastala je „Riblja čorba”. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.

Poslednji voz za Čačak

Istorija „Riblje čorbe” je poznata i tu se nema šta dodati. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak”.

Ove dane mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi, seća li se neko pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega? Toga se treba setiti baš sada, u trenutku oproštaja. Pogotovu što se oni koji se „vrate u Čačak” češće prepoznaju po plemićkim odrednicama, a manje po onome što su stekli u belom svetu, pogotovu ako su deo slave poneli sa obala Morave.

Tražeći sliku za ovaj tekst, rešio sam da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe”. Jedva sam našao onu koja me je vratila u vreme kada sam u KST-u slušao „Zajedno”, pa „Suncokrete”. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome smo verovali da nas čeka sjajna budućnost, i nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena.

Borin odlazak je učinio da navre more sećanja, a s njima i preispitivanje: jesmo li mogli više, jesmo li mogli biti bolji. Sećanje na Boru samo je još jedan lament nad generacijama koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.

Bora Čorba
Bora Đorđević u ranim muzičkim danima
Posted on

Sećanje na Dragana Golubovića

Od 16. do 18. septembra 2022. godine na Fakultetu tehničkih nauka održana je deveta međunarodna konferencija „Tehnika i informatika u obrazovanju”, TIE 2022. Konferencija se održava svake druge godine, počev od 2006. Idejni tvorac i organizator, do svog odlaska u penziju, bio je profesor dr Dragan Golubović; kasnije je bio počasni predsednik naučnog odbora. Nažalost, u godini između dve konferencije, u martu 2021, profesor Golubović je iznenada preminuo.

Zato je u okviru TIE 2022 organizovana posebna sesija u njegovu čast, na kojoj su bivše kolege i studenti evocirali uspomene. O životu i radu profesora Golubovića govorili su Ivan Milićević, Natalija Diković, Mirjana Vasilijević, Danilo Stojanović, Miloš Radovanović, Nebojša Mitrović i ja, a putem video-veze i bivši student dr Saša Raković. Sećanju su prisustvovali i članovi njegove porodice, supruga Draga i sin Nebojša.

I sećanja blede

Živimo u vremenu koje guta sve pred sobom. Uskoro će nova TIE konferencija, druga na kojoj profesor Golubović neće učestvovati. Verovatno će se neko setiti njegove upornosti da ta konferencija zaživi i eto, traje već više od dve decenije. Ali to će uglavnom biti sve. Život ide dalje.

Ne sme se, međutim, zaboraviti prošlost. Jer da nije bilo prošlosti, ne bi bilo ni sadašnjosti. Skloni smo da se postavljamo kao da sve počinje od nas, kao da ono ranije nije valjalo. A zaboravljamo da će isto tako neko posle nas reći da ni naše vreme nije valjalo.

Profesor Golubović je, kao retko koji kolega sa Fakulteta, posedovao izuzetnu energiju i upornost. Te osobine donele su korist sredini u kojoj je delovao, ali i mnogim pojedincima. Nažalost, skloni smo da upravo zbog stečene koristi zaboravimo one koji su nam je omogućili.

Upravo zato što osećam da sećanje na profesora Golubovića bledi, pišem ove redove.

Fakultet
Sesija u čast profesora Golubovića na konferenciji TIE 2022
Posted on

Radmila Mojsilović (1940 – 2026)

Radmila Mojsilović

U proteklih skoro šest decenija nismo se mnogo puta videli, iako smo živeli gotovo u komšiluku. Bila je moj poslednji živi gimnazijski profesor, bar od onih koji su živeli u Čačku. Predavala mi je hemiju tokom sva tri razreda.

Ne sećam se da li smo je zvali onim poslovičnim „Hemičarka”, ili je već tada imala nadimak Mojsa, po kome će je pamtiti kasnije generacije. Tako će biti poznata i posle, jer je nastavila da podučava generacije budućih studenata medicine i stomatologije. Često sam znao da kažem da su ona i profesorka biologije zaslužile da im se u Gimnaziji postave obeležja zahvalnosti. Jer su, zahvaljujući njima dvema, čačanski đaci pokazivali zavidne rezultate na prijemnim ispitima i na taj način pomalo maskirali manjak znanja stečenog u školi.

Predmet koji nisam morao da učim

Hemija je jedan od onih predmeta koji mi tokom gimnazije nije predstavljao baš nikakav problem. Nije mi bila zanimljiva kao fizika ili matematika, ali sam je na neki način voleo. Čak sam kod kuće pokušavao da izvedem neke od eksperimenata koje smo radili na časovima, na primer onaj sa izdvajanjem bakra kada se gvožđe potopi u vodeni rastvor bakar-sulfata, plavog kamena. Tome je svakako doprinela i Radmila.

Nekima je pomalo smetala njena ekstrovertnost u komunikaciji sa đacima. Ja to, srećom, nisam doživeo. Da li zato što sam bio mirniji od drugih, ili zato što me je, osim što me je cenila, čak i volela.

Zatvoreni krug

Tokom devedesetih je njena ćerka Nataša studije elektrotehnike, započete u Sarajevu, nastavila na Tehničkom fakultetu u Čačku. Koristio sam priliku da je povremeno pozdravim. Nažalost, Radmila nije dolazila na naše proslave mature, ne zato što ne bi došla, već zato što smo počeli da pozivamo samo razredne starešine, a ona nije imala odeljenje u našoj generaciji.

Iako je odavno bila zakoračila u devetu deceniju života, njena smrt me je pomalo iznenadila. Bio sam sprečen da odem na sahranu.

Ovim je, na neki način, zatvoren profesorski krug mog gimnazijskog odeljenja. Jer u Čačku više nema živih profesora koji su nam predavali.

Posted on

Dejan Živković (1938 – 2022)

Upoznao sam ga kada me je Slavoljub Marjanović, poznatiji kao Caja, odveo u Institut „Mihajlo Pupin” radi zaposlenja. Zapravo, znao sam za njega od ranije, jer je na Elektrotehničkom fakultetu predavao Telemehaniku na smeru Automatika. Dejan je u to vreme bio tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika.

Razgovor je trajao veoma kratko. Pitao me je šta preferiram, hardver ili softver. Na moj odgovor da je to hardver, kratko je prokomentarisao da će se na predstojećem konkursu više tražiti inženjeri za razvoj softvera.

Pre nego što sam konačno počeo da radim, Dejana ću sresti još dva puta. Oba puta u kultnoj kafani „Domovina“, koje više nema. Prvi put me je pitao da li sam konkurisao, a drugi put me je obavestio da sam primljen.

Makar bila i najveća glupost

Pošto je njegov inženjerski angažman bio vezan za odeljenja u kojima ja nisam radio, nije bilo prilike da neposredno sarađujem sa njim. Sve do neka tri meseca pre odlaska u vojsku.

Odlazak se pomerio, a ja sam bio završio svoje dotadašnje radne obaveze. Obratio sam mu se kao tehničkom direktoru sa molbom da mi nađe posao na kome bih se angažovao naredna tri meseca. Odmah je to uradio, i pošto mi je objasnio šta treba da radim, rekao je:

„Pitaj sve što ti nije jasno, makar bila i najveća glupost na svetu.”

Taj njegov čin me je oslobodio straha od greške, koji me je ponekad do tada sputavao. I tada sam se prvi put osetio kao pravi inženjer.

Direktor koji nije hteo da bude

Ni po povratku iz vojske naši inženjerski putevi se nisu ukrštali. Nikada nisam neposredno sa njim sarađivao. Ali sam bio svestan njegovog značaja za uspehe našeg OOUR-a u to vreme. Bio je veliki praktičar, što se najbolje videlo po tome što su projekti kojima je rukovodio uspešno okončavani.

Oko dve godine, početkom osamdesetih, bio je vršilac dužnosti direktora. U to vreme sam bio član Saveta i vladala je nepodeljena želja da tu dužnost i prihvati. Mnogo godina kasnije, kada sam ga pitao, pa rekao bih i kritikovao, što to nije učinio, pravdao se da nije bio prihvatljiv za širu društvenu zajednicu.

Oni koji su živeli ta vremena znaće na šta je mislio.

Fakultet

Možda sam najviše stručne saradnje ostvario sa Dejanom po njegovom napuštanju Instituta i prelasku na Elektrotehnički fakultet. Predavaće ono što mu je bila direktna struka — Digitalnu elektroniku i Procesne računare, kasnije Upravljačke računarske sisteme.

Često sam svraćao kod njega na Fakultet. A povremeno ćemo se nalaziti i u onoj istoj „Domovini”, gde je započelo naše poznanstvo. Tu ćemo imati i mali sukob oko načina realizacije jednog projekta.

Po mom odlasku u Čačak ređe ćemo se viđati, sve dok nije počeo da izvodi nastavu na specijalističkim studijama koje je Tehnički fakultet organizovao za zaposlene u Tehničkom remontnom zavodu. Vrlo često smo vodili prijatne razgovore u predahu između predavanja.

Bila mi je čast što je bio u komisiji za ocenu i odbranu moje doktorske disertacije, kao i član svih komisija za izbor u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku. Učinio mi je čast i svojim prisustvom na večeri koju sam organizovao za drage beogradske kolege posle izbora u zvanje redovnog profesora. Takođe, bilo mi je drago što sam bio deo društva iz Instituta koje je organizovalo večeru u čast njegovog odlaska u penziju.

Posted on

Malo istorije (19): Na kraju pisanja

Život teče dalje

Moglo se napisati još ponešto. Ali mi se činilo da bih dodatno zakoračio u subjektivne vode.

Od vremena koje je našlo mesta u mojim sećanjima prošlo je pune tri decenije. Trudio sam se da veze sa Institutom ne prekinem, pa sam skoro svaki boravak u Beogradu koristio da odem na Zvezdaru. Starih kolega bivalo je sve manje, neki su odlazili u penziju, druge je život vodio u druge firme ili u inostranstvo. Nažalost, pandemija je uticala da već dve godine nisam bio u Institutu.

Ali život je učinio da se i pored toga povremeno viđam sa starim kolegama. Nažalost, ponovo nas spaja odlazak dragih i bliskih ljudi, kojima je Institut, ili jednostavno „Pupin”, bio zajednički imenitelj. Samo tokom ove 2022. godine u sećanje su se preselila trojica dragih kolega.

Povremeni susreti sa onima koji ne žive na ovim prostorima budu prilika da se setimo svih lepih zajedničkih trenutaka. Ali i da se onih manje lepih događaja setimo i učinimo ih privilegijom zajednički provedenih dana. Iako je budućnost sve kraća, nekako nas ne napušta misao da još ima vremena da se kao nekada okupimo.

Na kraju pisanja

Kada sam tih februarskih dana seo za računar i počeo da razmišljam o pisanju sećanja na dane provedene u Institutu „Mihajlo Pupin”, nisam ni slutio da će se to protegnuti na čitavih deset meseci. Ubrzo smo zakoračili u „doba korone” i početni entuzijazam se svakim danom smanjivao. Ili su ambicije u pogledu sadržaja porasle u odnosu na to kako sam na početku zamišljao svoje pisanije.

I onda, u osvit nove godine, rešio sam da prvu verziju sećanja privedem kraju.

Kao i obično, nisam zadovoljan. Pre svega strukturom. Pokušao sam da ponešto u hodu popravim, ali ipak tu ima prostora za peglanje. Takođe, tekst je u nekim segmentima neizbalansiran, nekim ljudima i događajima posvećena je veća pažnja, a neki su samo pomenuti.

Osim toga, ovo je moje viđenje događaja u periodu od 1977. do 1992. godine, tokom koga sam bio prisutan u radu naše Laboratorije. Sigurno je da će druge kolege o tom vremenu i događajima imati različito sećanje, pa i mišljenje.

Zato ovaj tekst treba da bude osnova za dolaženje do valjanog svedočanstva o jednom vremenu. Nadam se da će moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja, da isprave ono što sam pogrešno zapamtio i dopune ono što sam propustio. Komentar možete ostaviti ispod objave, a ako imate celu priču za ispričati, javite mi se preko strane Kontakt.

Zaposleni u OOUR-u Računska tehnika na dan 1. decembra 1977. godine

Znakom † označene su kolege kojih više nema.

Direktor: Georgi Konstantinov†, dipl. inž.

Sekretarijat: Jelena Bojović, poslovni sekretar · Verica Zubović, tehnički sekretar · Milijana, zvana Cica, daktilograf · Ljubomir Probijčević, nabavljač · Rade Zurnić, magacioner

Odeljenje 201 — Digitalni sistemi: Branimir Leposavić†, rukovodilac · mr Veselin Potić, pomoćnik direktora · Dušan Hristović† · Ljubivoje Marković† · mr Miladin Dabić† · Boško Tanasijević · Srđan Ćeramilac · Ljudmila Kapidžić · Milija Timotijević · Božidar Simonović · France Presetnik · Predrag Vraneš · Siniša Ranđić · Milisav Maksimović†, tehničar · Vasilije Jablan†, tehničar · Živorad Simić, tehničar · Blagomirka Vunjak, tehničar · Ljiljana Spahijević, tehničar · Slobodan Davidović†, tehničar · Mirjana Brašanac, tehničar · Ljiljana Zrnić, tehničar · Nedžati Spahijević†, crtač · Slavica Simić, crtač · Petar Selaković†, mehaničar · Rade Tatalović, mehaničar

Odeljenje 202 — Profesionalni sistemi: dr Dragoljub Milićević, rukovodilac · dr Dejan Živković, pomoćnik direktora · Danilo Popović† · mr Mirko Matejić · mr Ozren Džigurski · Marko Hrašovec · mr Rade Bojčevski · mr Mile Temelkovski · Slobodan Ivančević† · Vojislav Joksimović · Borislav Hadžibabić · Božur Šutanovac†, mašinski tehničar · Snežana Jovanović, mašinski tehničar · Momčilo Stevanović · Vlasta Nedeljković · Aleksandar Novaković · Branko Stepanović, zvani Brzi

Odeljenje 203 — Računski centar: Petar Vrbavac, rukovodilac · Ristić · Radomir Čarnić · Mačak · Miladin Palikuća · Slavica Banković · Siniša Tasić, operater · Vladanko Otović, operater · Milan Grahovac, operater

Odeljenje 204 — Servis: Tomislav Jovanović, rukovodilac · Mihailo Šavikin† · Ljubomir Melentijević† · Joviša Gatić, tehničar · Rakić · Džojka · Aleksandar Pajić, mehaničar

Odeljenje 205 — Sistemski softver: mr Svetomir Ojdanić†, rukovodilac · mr Milan Hruška · mr Slobodan Srećković · Ana Marjanski · Zoran Gregović† · Dragoslav Adamović · Miša Jović · Slobodan Đukić · Ljiljana Raković · Vladimir Kukić · Draško Sotirovski · Dragan Trajković

Odeljenje 206 — Upravljanje saobraćajem: mr Petar Samardžija, rukovodilac · Zlatko Damljanović · Branko Vidović · Mile Ćirić · Dragan Duraković · Veselin Vračar · Tetka Zorka

Posted on

Malo istorije (18): Viđeni za gulag

Priče o boravcima u Sovjetskom Savezu bile su često prisutne u našim druženjima van radnog vremena. A to je po pravilu bilo tokom sedmičnih ručkova utorkom, u vreme velike pauze. Tokom boravaka tamo bili smo „osuđeni” da vreme provodimo u istoj prostoriji i u većoj grupi, pa je bilo više neposrednih svedoka zanimljivih događaja.

Konačno, u zimu 1985. godine PMO je završen, tačnije, prvi od dva računara koje je trebalo realizovati. Bilo je predviđeno da se oba spakuju i transportuju u Moskvu; dok se bude testirao kompletirani primerak, drugi je trebalo završiti u samom Institutu problema upravljanja. Ekipa je bila Veselin Potić, Dejan Srđević, Slobodan Davidović, Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja.

Rade, Ljubiša i ja smo doputovali 4. marta 1985. godine, sa idejom da raspakujemo opremu i pripremimo je za rad. Ispostaviće se da oprema neće biti dopremljena cele te sedmice, tako da smo sve vreme bili besposleni. Vreme je bilo jako hladno, ispod dvadeset stepeni ispod nule, ali sunčano. Odlazili smo svaki dan u Institut, zadržavali se do ručka, a onda odlazili u grad.

Iz kog je veka ova?

Za sovjetske prilike radnje su bile pune robe, a najrazličitije vrste pića, pogotovu votke, mogle su se kupiti u slobodnoj prodaji. Pošto smo po dolasku robu zamenili za rublje kod čuvenog Ženje, mogli smo čak i ponešto da pazarimo, pogotovu što smo imali onaj „ruski sindrom”: ako se nešto ne kupi odmah, druge prilike možda neće biti.

Tek u petak dobismo informaciju da su sanduci stigli i da ćemo sa raspakivanjem krenuti u ponedeljak, dakle sa sedam dana zakašnjenja.

Za vikend htedoh Rada i Ljubišu da kulturno uzdignem, pa ih povedoh u razgledanje Kremlja. U Arhangelskom saboru pokazah im ikonu Svetog Georgija kako ubija aždaju, napominjući da potiče iz desetog veka. Na to me Ljubiša upita, pokazujući na stariju ženu koja je sedela pored ikone: „Iz kog je veka ova?”

Pošto su me prethodno sve vreme pitali kad ćemo na pivo, videh da je vrag odneo šalu, pa ih povedoh na VDNH. Znao sam da se tamo na kioscima može kupiti pivo, ali je moralo da se ispija napolju. Jednostavno, u to vreme se u Moskvi nije moglo onako serbez ući u kafanu i popiti piće.

Vest u jedan sat

U ponedeljak, po dolasku u Institut, krenusmo sa radom. Uz pomoć Valerija Makarova i majstora iz Instituta napravismo dva postolja za računare i počesmo sa raspakivanjem.

Oko jedan sat dođe Nataša Dagureva da nas odvede na ručak i saopšti nam da je umro tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza i generalni sekretar Partije, Konstantin Černjenko.

Nas trojica se pogledasmo i počesmo da se smejemo. Naravno, izvinuh se Nataši i objasnih razlog. Jednostavno, na tu vest smo sva trojica zamislili Veska kako, sa rukom zabačenom iza glave, čupka obrvu i nervira se što ne mogu da polete za Moskvu, jer nam je bilo logično da granice budu nakratko zatvorene zbog smrti prvog čoveka države, kao što je ranije bilo uobičajeno.

Oko četiri sata Nataša nas obavesti da su kolege ipak doputovale i da će po običaju doći u hotel radi tradicionalne zakuske. Tako i bi. Votke je bilo u izobilju, pa se i zapeva.

Hol pun uniformi

Usred veselja zazvoni telefon. Nekako se nađoh najbliži, pa se javih. Recepcionarka me obavesti da je stigao još jedan kolega i da bi neko trebalo da siđe po njega. Radilo se o Serjoži Sverdlovu.

Onako veselo pođoh po njega. Kad sam izašao iz lifta, pomalo se zaledih. Ogromni hotelski hol bio je pun vojske, policije i dežurnih sa crvenim trakama oko rukava, takozvanih družinjika.

Jedva se probih do recepcije, pokupih Serjožu i krenusmo nazad. Ostatak druženja sam proveo mirno, u ćošku, sve vreme pogledajući ka vratima. Imao sam utisak da će svakog časa neko da pokuca. A onda, šta bude, bude.

Međutim, kao da je smrt Konstantina Černjenka u trenutku sve promenila. Kao da su ljudi nekako živnuli. To se jednostavno svuda videlo. Kao da su neke stege popustile. Dolazilo je vreme perestrojke.

„Ovako više ne može”

Rad na završetku PMO procesora tokom marta i aprila 1985. tekao je u pomalo grozničavoj atmosferi. Testiranje procesora kompletiranog još u Beogradu otkrilo je probleme u radu skupa registara opšte namene. Pokazalo se da i kod Amerikanaca ponekad važi ono da dokumentacija ne prati razvoj, komponente korišćene za realizaciju registara nisu radile prema specifikaciji iz kataloga.

Problem nije bio težak za rešavanje. Međutim, pokazalo se da to rešenje ne pije vodu, jer na montažnim pločama nije bilo mesta za dodatna kola. Sloba je uspeo da nađe minimalno rešenje i mogli smo da krenemo dalje.

Radili smo po ceo dan, jer smo po povratku iz Instituta nastavljali u hotelu, često do iza ponoći. Ali posao nije išao onako kako smo želeli.

Jednoga dana je Vesko otišao na sastanak sa Valerijem i Rubenom, pošto je Volkov bio na putu. Sa sastanka se vratio poslovično čupkajući obrvu, što je ukazivalo da nije raspoložen. Kao najstariji, odvažih se da ga upitam u čemu je problem.

Pomalo rezignirano odgovori: „Ovako više ne može. Moraću da razgovaram sa Albertom. Ne daju nam da radimo subotom.”

Mi ostali se pogledasmo. Osetih da se svako od nas u sebi nasmeja.

Posted on

Malo istorije (17): Ostala ti je još jedna

Jedna od zanimacija toga vremena bilo je igranje sportske prognoze i lota. Tada se na prognozi igralo na talonima od trinaest i deset parova. Jednom smo dobili četrdeset osam hiljada dinara; igrali smo ortački Rade Tatalović, France Presetnik i ja, četvrtog člana ekipe se ne sećam.

Ja sam retko igrao loto, ali je Rade bio redovan. I to je uvek uplaćivao iste brojeve. Tada se pogađalo pet brojeva.

Kao što sam pominjao, tokom 1978. smo često odlazili u Zrenjanin zbog proširivanja sistema CER-12 novim periferijama. Nekako u to vreme je Ljuba Melentijević iz Servisa prešao u naše odeljenje i, kao dobar poznavalac sistema, bio nosilac celog projekta. Pošto je tekao garantni rok za već ugrađene periferije, povremeno smo odlazili radi sitnih intervencija i redovnog održavanja. Obično smo išli Ljuba, Rade i ja.

Jednog ponedeljka se zadržasmo i posle kraja radnog vremena. A ponedeljak je bio poslednji dan za uplatu tiketa; izvlačenje je bilo utorkom.

Sutrašnje izvlačenje pokaza da su „konačno” izvučeni Radovi brojevi. Naravno, od toga nije imao nikakve vajde, jer je tiket ostao neuplaćen. A dobitak je bio nešto preko milion i dvesta hiljada starih dinara.

Dugo je na Radovom radnom stolu stajao zalepljen neuplaćeni tiket, a pored njega izveštaj iz novina o izvučenim brojevima u tom kolu.

Nešto kasnije saznasmo zašto se Ljubi nije žurilo, i pored naših podsećanja da se u Beograd vratimo pre deset sati. Ali to je predmet neke druge priče.

Ostala ti je još jedna

Danas se gorko vajkamo kada na tržištu dođe do nestašice elektronskih komponenata, kao da smo svetska sila u njihovoj potrošnji. A pomalo smo i mi, svedoci tih vremena, zaboravili kako je osamdesetih bilo teško nabaviti komponente, pre svega iz Sjedinjenih Država.

Trebala su nam odobrenja za kupovinu deviza i za devizno plaćanje. Razne potvrde za isporučioca, na primer takozvani end use certificate. A iznad svega, bilo je važno da se radi o robi koja uopšte sme da se isporuči firmi u Jugoslaviji. Osim toga, rokovi isporuke su često bili po više meseci. Čak i kada se o tome vodilo računa, dolazilo je do kašnjenja u realizaciji projekata.

Za projekat PMO smo koristili univerzalne montažne ploče američke firme AUGAT. Neplanirano, realizacija je zahtevala veći broj ploča nego što smo inicijalno predvideli. Projekat se morao što pre završiti, a rok isporuke novih ploča bio je prevelik.

Srećom, Vesko se setio da su takve ploče ugrađene u uređaj DFŠ, koji je krajem sedamdesetih razvijan za potrebe JNA. Uređaj se nalazio u Vazduhoplovnotehničkom institutu u Žarkovu i praktično je bio rashodovan. Vesko se raspitao ko je odgovoran za njegovo eventualno otuđenje. Saznadosmo da je to naš kolega i prijatelj sa prethodnih projekata, Žarko Barbarić. On se saglasio, i mi promptno krenusmo u VTI da vidimo šta možemo da iskamčimo.

Nama je nedostajalo dvanaest ploča, a u uređaju je bilo ugrađeno trinaest. Znači, u potpunosti bi rešile naš problem.

Naravno, Vesko poče izokola da licitira potreban broj. Njegova priča je otprilike išla ovako: „Trebaju nam dve. Ustvari četiri. Ali ako možeš da nam daš šest ili osam…”

U tom trenutku, vidno uzbuđen, Žarko reče: „Pa koliko ti, Vesko, ustvari treba?”

Sledio je odgovor u Veskovom stilu: „Pa znaš, dvanaest.”

Na to Žarko uzvrati: „Znači, sve.”

Konačno Vesko slavodobitno zaključi: „A ne, ostala ti je jedna.”

Posle toga Žarku nije ostalo ništa drugo do da odmahne glavom i nasmeje se. A Sloba i ja se spremno prihvatismo ponetih vadičipova i krenusmo da vadimo kola iz ploča. Ona nam nisu bila potrebna, bilo bi malo previše da i njih uzmemo, a i radilo se o kolima koja svojim karakteristikama nisu zadovoljavala zahteve našeg projekta.

Posted on

Malo istorije (16): Francuz u Beogradu

Restorani u koje smo još odlazili bili su „Beli bagrem”, u istoj ulici kao i Institut, i „Hajduk” na stadionu istoimenog kluba na Zvezdari. Ovde je bio odličan roštilj, pogotovu dimljeni svinjski vrat, ali i odličan pasulj sa rebrima i škembići. Jedno vreme smo odlazili i u PKB restoran u okviru samačkog hotela na Karaburmi; u njemu je bila odlična teleća glava u škembetu, ali i crevca na žaru. Zanimljivi su bili i drugi restorani na Karaburmi, na primer „Vardar”, kao i onaj kod Rospi ćuprije, čijeg se imena ne sećam.

Francuz u Beogradu

Već sam pisao o problemima pri realizaciji trećeg hibrida. Možda su najveći bili vezani za diskove koji su tom prilikom bili isporučeni. Da li su bili vraćeni iz Moskve sa zahtevom da se dovedu u red, ili su dobijeni novi od CDC-a, tek, iz francuskog gradića Fernei-Volter jednog junskog dana 1978. godine stigao je inženjer koji je trebalo da pogleda diskove i otkloni nedostatke.

Domaćin je trebalo da bude France Presetnik. Trebalo je da ga sačeka na aerodromu zajedno sa koleginicom Vandom iz „Pupinkomerca”. Ja sam se ponudio da mu pravim društvo, pa smo „golfom” otišli po Francuza. Prvo je trebalo da ga odvedemo na ručak u restoran „Madera”.

Po povratku sa aerodroma počeo je jak pljusak. France je uleteo u baru, svećice su se ovlažile i motor se ugasio. Srećom, na trotoaru je bilo slobodno mesto, pa smo kola sklonili sa kolovoza. Pokušali smo da upalimo motor, ali pošto to nije išlo, dogovorili smo se da ja uzmem taksi i odvedem Francuza na ručak, a da France ostane kod kola i priključi nam se kasnije. Vanda je uhvatila autobus i otišla kući.

Dok je Francuz iz gepeka uzimao svoj kofer, naišao je gradski autobus i dobro ga okupao vodom, valjda iz iste one bare zbog koje smo ostali u kvaru.

Konobari u „Maderi” su verovatno bili pomalo zblanuti kada im se na ulazu pojavila dvojica prilično pokislih gostiju, od kojih je jedan klinac zamašćenih ruku. Pošto su se kablovi malo osušili, uskoro nam se na ručku pridružio i France.

Noć među stenicama

Posle ručka smo otišli u Institut, gde su nas čekali Vesko i diskovi u prostorijama Računskog centra. Tokom rada na njihovom osposobljavanju upoznao sam se sa tehnologijom elektronskih kola koja je bila prevaziđena, ali za mladog inženjera početnika to je i te kako bilo korisno. Posao smo završili iza ponoći. Ja sam pošao u stan, a Vesko je krenuo da Francuza odveze na spavanje u motel „Čarapićev brest”.

Naime, u to vreme se u Beogradu održavao Jedanaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije i svi hotelski kapaciteti su bili popunjeni. Jedino smo uspeli da mu rezervišemo smeštaj u tom motelu na obroncima Avale.

Kada je ujutru došao na posao, Vesko nam je ispričao nastavak. Na Avali ih je uhvatila gusta magla, pa je nekoliko puta morao da zaustavlja kola, izlazi i traži ivicu puta. Kad su stigli u motel, recepcioner ih je u početku zamajavao, a kada su konačno ušli u sobu, Vesko je zaključio da je ona već bila izdata, jer su mislili da gost za koga je rezervisana neće doći, pa su morali da se snalaze i oslobode je.

Ne sećam se ko je dovezao Francuza sa Avale, ali odmah po dolasku je izjavio da je prethodne noći postao ubica, jer je celu noć proveo ubijajući stenice. To je značilo da nema ni govora o još jednoj noći u „Čarapićevom brestu”. Presetnik se ponudio da Francuz prenoći kod njega u stanu, pa smo ga na kraju radnog dana nas dvojica izveli u šetnju. Umesto da ga mi odvedemo na večeru, na kraju je ispalo da je Francuz nas častio lepinjama sa kajmakom u Skadarliji.

Kofer u gepeku

Narednog dana Francuz je trebalo da se vrati kući. Međutim, problem je nastao kad su Ljuba Melentijević i još neki od kolega otišli na ručak službenim kolima, u čijem se gepeku nalazio Francuzov kofer.

Kako se približavalo vreme za odlazak na aerodrom, Francuz je bivao sve nervozniji. Vesko mu je kašnjenje objašnjavao time što još nije gotov protokol o njegovom boravku u Beogradu. Ja sam imao zadatak da držim Francuza „zatočenog” u Veskovoj kancelariji. Vesko je svaki čas, sa rukom poslovično zabačenom oko glave, čupkajući obrvu, ulazio i izvinjavao se.

Konačno su kola stigla i Francuz je ipak na vreme stigao na avion.

Posted on

Malo istorije (15): Entuzijazam neupućenih

Znam da se mnogi neće složiti sa tim da je prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio kraj zlatnog doba Digitalne laboratorije. Ali treba se setiti da smo u to vreme polako napuštali svoju osnovnu delatnost i počinjali da budemo, kako je to plastično rekao jedan kolega, korisnici visokih tehnologija.

Pojava mikroprocesora je na neki način demokratizovala projektantski posao. On je u velikoj meri počinjao da liči na slaganje kockica, a sve više su do izražaja dolazile programerske veštine. Jer su šupljine u hardveru popunjavane softverom.

Godina 1980. donela je lament nad razvojem klasičnih računara i prelazak na razvoj mikroračunara. Nažalost, konkurencija na tom planu pojavila se i u samoj Jugoslaviji. Kašnjenje u prihvatanju PC tehnologije takođe je usporilo dalje opstajanje Laboratorije kao mesta gde se projektuju i prave računari. A neshvatanje i neprihvatanje ideje o projektovanju visokointegrisanih kola imalo je efekat pobadanja glogovog koca u hardversku budućnost Laboratorije.

Ali tada sam već bio sa druge strane.

Paralelno, tih godina postali smo vodeća firma za razvoj trenažera i simulatora za vojne primene. U teorijskom i algoritamskom smislu to je bio važan iskorak. Ali raspad Jugoslavije značio je prestanak delovanja na tom planu. Trebalo je tražiti nove poslovne prostore i izazove, a tamo nas je, zahvaljujući razvoju tehnologije, čekala sve žešća konkurencija.

Nešto za pamćenje

Kad prođe vreme, pogotovu ako se meri godinama, počinjemo da tražimo uzroke svojih navika i ponašanja. Ma koliko se trudili da atmosfera bude što ozbiljnija, rad ni u Institutu nije mogao da prođe bez raznih događaja. Naravno, radije se sećamo onih veselih. Ali bilo je i onih koji ostaju u pamćenju iako ih se nerado sećamo.

Entuzijazam neupućenih

Avgust 1978. godine. Iskoristio sam samo dve obavezne sedmice prvog godišnjeg odmora. Pošto se odmor koristi po kolektivnom principu, nema nas mnogo koji smo počeli da radimo.

Vreme uglavnom provodim sa Dabom, igrajući šah. Nisam neki ljubitelj šaha, jer ne odgovara mom temperamentu. Ali Daba je jako zanimljiv i obrazovan čovek. Pričamo o muzici, sportu i o njegovom boravku u Mančesteru na magistarskim studijama.

Tako čavrljajući, jednoga dana ga upitah: „Evo, ovde sam više od pola godine. Pomalo sam upoznao ljude i njihov odnos prema poslu. Na čemu se zasniva uspeh Instituta?”

On bez razmišljanja odgovori: „Na entuzijazmu neupućenih.”

Prošlo je od tada više od četiri decenije. Često sam tokom tog vremena pominjao tu rečenicu. Ljudi i događaji koji su me za to vreme mimoilazili ponovo su me uveravali u njenu istinitost i svevremenost.

Nažalost, entuzijasti su sve ređa kategorija. A i neupućenih je sve manje.

Velika pauza

Radno vreme u Institutu bilo je od sedam do petnaest sati tokom pet radnih dana. Izuzetak je bio utorak, kada se radilo od sedam do sedamnaest, da bi se ispunila četrdeset dva radna sata sedmično. Tokom dana je bila predviđena polučasovna pauza, koju su zaposleni koristili na razne načine.

Između ostalog, moglo se otići u Restoran društvene ishrane, gde se hrana plaćala novcem ili bonovima za topli obrok, koje smo dobijali početkom svakog meseca. Kada se odlazilo u restoran, obično se govorilo „idemo kod Rajke”, po imenu šefice restorana. Restoran je pripadao ugostiteljskom preduzeću „Višnjica”, koje je od Instituta iznajmljivalo prostor i opremu.

U sklopu restorana postojala je i posebna sala u koju su se vodili gosti i gde je hrana bila a la carte.

Novčani iznos bonova nije bio dovoljan da se svakodnevno odlazi u restoran, pa sam povremeno svraćao tek toliko da se bonovi potroše. Kasnije su bonovi mogli da se troše i u drugim objektima „Višnjice”, pa sam sve ređe odlazio kod Rajke.