Zabeleženo – RASIN PERSONAL PORTAL

8. Oktobra 2026.9. Oktobra 2026.

Čika Rade

Ne sećam se ko je odlučio da pođem u muzičku školu, ali sam sam odlučio da sviram violinu. Bilo je to iznenađenje za sve. Muzičko obrazovanje započeo sam prilično kasno: u pripremni razred krenuo sam na početku četvrtog razreda osnovne škole, pa sam violinu počeo da učim tek u višim razredima.

Pošto nisam imao svoju violinu, dobio sam je od škole na revers. Sećam se kako sam onog dana kada sam je dobio sav važan prošao kroz grad do autobuske stanice, da bih sa violinom ispratio baku, koja je putovala u posetu beogradskim rođacima.

Moj prvi učitelj violine bio je Božo Civrić, u to vreme i direktor osnovne muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“. Škola se tih godina preselila iz zgrade „Abraševića“ u Dom učenika, pa su uslovi za rad bili veoma dobri. Moje učenje muzike biće prilično turbulentno i svakako zaslužuje da mu jednom posvetim više pažnje. Ali biće vezano, u velikoj meri i u narednih sedam godina, za ličnost Radenka Pavlovića, junaka ove priče.

Nova violina i časovi kod kuće

Početkom 1965. godine mamina rođaka predložila je mojim roditeljima da počnem sa privatnim časovima violine kod nastavnika koji se, posle penzionisanja u Novom Sadu, vratio u Čačak. Moje druženje sa čika Radom, kako će ga zvati svi đaci, počelo je kupovinom nove violine. Mama je sa njim i mužem pomenute rođake jednog popodneva otišla u Kraljevo, gde je postojala prodavnica muzičkih instrumenata. Sećam se da je violina koštala trideset šest hiljada tadašnjih dinara.

Od tih martovskih dana 1965. godine sredom i subotom imaću dodatne časove, i tako sve do kraja gimnazije. Čika Rade je sve to vreme dolazio kod nas kući. Posle časova on i moja baka bi popili kafu, a negde početkom srednje škole i ja sam počeo da im se pridružujem.

Čika Rade i tetka Kaća

Čika Rade je stanovao u današnjoj Ulici Svetog Save, u dugačkoj beloj zgradi na raskrsnici sa Amidžinom ulicom. Stan je bio na prvom spratu, a u istoj zgradi stanovali su i moji drugovi iz razreda, Ružica Zografski i Jovan Kaluđerović.

Bio je oženjen Katarinom, našom dragom tetka Kaćom, Mađaricom rođenom u Temerinu. Život ih je spojio u Novom Sadu, kuda je čika Radeta odveo posao školovanog muzičara; radni vek okončao je u orkestru Srpskog narodnog pozorišta. I tetka Kaća je bila muzičar, svirala je trubu.

Pošto mi solfeđo baš i nije išao, tetka Kaća mi je povremeno davala dopunske časove, pa sam bio čest gost u njihovom stanu, tim pre što sam ponekad i časove kod čika Radeta imao kod njih. Pažnja koju su mi pokazivali govorila je da sam im brzo postao ljubimac.

Iako sam bio svestan da nemam pravog talenta za muziku, trudio sam se da violinu savladam što bolje. Valjda je zato čika Rade nekom od prijatelja rekao: „Ovaj mali toliko voli violinu da moram da ga naučim, iako baš i nema sluha i talenta.“ I svojski se trudio. Ljutio se kada nešto ne bih dobro naučio ili kada bi osetio da nisam vežbao. Posebno me je kritikovao kada bi video da igram košarku, govoreći da je to pogubno za prste. Nisam odustao od violine, ali ni od košarke.

„Svirali smo kao jedan“

Kada je Božo Civrić otišao u penziju, Muzička škola je ostala bez nastavnika violine. Posle nekih privremenih rešenja, u proleće 1966. godine čika Rade se ponovo aktivirao i počeo da predaje violinu u školi. Tako sam se sa njim družio četiri puta nedeljno.

Odmah po dolasku formirao je školski kamerni orkestar, u kome sam bio najmlađi član. Članovi tog orkestra svojim kasnijim životnim putevima zaslužuju da se o njima i o tim danima napiše poseban tekst. Vrhunac postojanja orkestra bio je nastup na otvaranju Disovog proleća 1967. godine, kada smo izveli „Poemu“ Zdenjeka Fibiha. Nastup je zabeležila i televizija, a čika Rade je bio veoma zadovoljan, jer, kako je rekao: „Svirali smo kao jedan.“

Pri kraju moje četvrte godine učenja violine u Muzičkoj školi nastali su ozbiljni problemi. Zbog nesuglasica u kolektivu čika Rade je napustio školu, a posle njega i dotadašnji direktor. Vrhunac je bila odluka opštinskih vlasti da zgradu u kojoj je škola radila vrati prvobitnoj nameni, Domu učenika, za šta je i bila sagrađena 1930. godine. Škola je premeštena u prostor koji je ranije koristila Škola učenika u privredi, pored gradskog bedema, i u njemu će ostati sve do izgradnje nove zgrade na istoj lokaciji, 2013. godine.

Rubeole i kafa sa bakom

Priča o mom muzičkom školovanju verovatno će naći mesto u nekim budućim tekstovima, pa se vraćam sećanjima na čika Radeta i tetka Kaću, jer bi bilo nekulturno pomenuti jedno bez drugog.

Jednog proleća, kada sam bio u šestom razredu osnovne škole, tetka Kaća je, kad sam došao na čas, primetila da sam crven u licu. Pipnula mi je čelo i rekla: „Ti imaš temperaturu.“ Poslala me je kući po zdravstvenu knjižicu i lično me odvela u Dečji dispanzer. Čuveni čačanski pedijatar Franjo Hercog pregledao me je i utvrdio da imam rubeole. Usledilo je skoro dve nedelje sedenja kod kuće. Ali posledice nisam snosio samo ja: zarazio sam i tetka Kaću, koja je zbog godina završila u bolnici.

Zahvaljujući čika Radetu, tokom studija sam stanovao kod porodice Ivanović, o čemu sam već pisao u priči o čika Milivoju.

Mali omaž

Kada sam otišao na studije, sa čika Radetom i tetka Kaćom viđao sam se tokom relativno čestih dolazaka u Čačak. Viđanja su se proredila kada sam ostao da radim u Beogradu. Čika Rade je preminuo krajem osamdesetih. Posao me je sprečio da dođem na sahranu. Tetka Kaća ga je nadživela desetak godina, a za njenu smrt saznao sam tek kasnije.

Povodom dve decenije od smrti čika Radeta, njihovi kumovi i bivši učenici, bračni par Snežana Bošković i Đorđe Đukić, organizovali su druženje bivših čika Radetovih đaka u restoranu „Santa Marija“ u Međuvršju. Pre toga smo obišli njihove grobove na čačanskom groblju.

Radenko Pavlović, čika Rade, kako su ga zvali učenici, nije bio samo nastavnik violine. Bio je mnogo više od toga. Bio je promoter muzičke kulture, zahvaljujući kome smo slušali priče ne samo o velikim kompozitorima, već i o velikim violinistima, pijanistima i dirigentima. Širio je ljubav i druženje među svojim učenicima, pa smo imali tradiciju da se okupljamo po našim kućama i muziciramo. Kao takav, bio je neponovljiva ličnost našeg grada, i prava je šteta što mu se grad nije odužio na pravi način. Mi, njegovi učenici, jesmo, jer smo postali dobri ljudi, gotovo svi završili fakultete, a neki dostigli i akademske visine.

Ovaj tekst je samo mali omaž čoveku kome dugujem neka lepa obeležja svog života i za koga sam uvek ostao onaj mališa sa zelenim šeširom.

27. Septembra 2026.9. Oktobra 2026.

Čika Milivoje

Život nas je spojio, kako se to obično kaže, spletom okolnosti. Studije su me vodile u Beograd, pa je trebalo naći stan za studentske dane. Čika Rade, moj nastavnik violine, napomenu da njegov kolega Milivoje Ivanović možda ima sobu za izdavanje. Pozvao ga je i dogovorio da moji roditelji jednog vikenda odu do Beograda, pogledaju sobu i eventualno se dogovore. Kad su se vratili, obavestiše me da su mi našli stan. Istina, soba je bila mala, ali ljudi fini i kulturni, i nisu zagovarali preteranu strogoću. A što je bilo veoma važno, stan je bio svega par minuta od Elektrotehničkog fakulteta.

Upoznao sam ga onog dana kad sam sa ocem došao da se prijavim na studije. Već tada sam ga doživeo kao prijatnog i razgovorljivog čoveka. Proveću sa njim punih šest godina pod istim krovom — sve do njegove iznenadne smrti u avgustu 1978. godine.

Porodica Ivanović, Jelena i Milivoje, živela je u stanu broj 7 na drugom spratu zgrade u ulici Braće Nedića 13. Za razliku od čika Milivoja, koji je bio otvoren, tetka Jela je malo govorila o sebi. Iako sam po prirodi radoznao, trudio sam se da ne zapitkujem.

Dirigent koji je postao učitelj

Kad sam ga upoznao, čika Milivoje je imao pedeset devet godina i radio kao profesor violine u osnovnoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu. Godinu-dve ranije, na povratku iz Italije, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću, on je zadobio tešku povredu noge, a tetka Jela prelom kičme.

Pre nesreće čika Milivoje je bio poznat dirigent. Između ostalog, dirigovao je Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd i često gostovao u inostranstvu, naročito u Italiji. Nesreća je prekinula tu karijeru, pa se posvetio pedagoškom radu. Bio je poznat i kao izdavač notnih materijala — izdanja „Pro musika” bila su tokom sedamdesetih gotovo jedini izvor nota u Jugoslaviji. Imaću priliku da učestvujem u oblikovanju grafičkog izgleda pojedinih izdanja, a vrlo često sam bio i ekspediter, pakovao note, pisao adrese na omotima, nosio pakete na poštu. Mala devojačka soba u kojoj sam živeo bila je istovremeno i magacin; na policama su se čuvala notna izdanja.

Kafa u sitne sate

Dok je bio živ čika Milivoje, tetka Jela je često bila odsutna, pa smo nas dvojica takoreći drugovali. Zbog problema sa želucem pio je isključivo instant-kafu, pa sam se i ja pored njega navikao. Naučio me je kako se mućenjem sa malo tople vode dobija kafa sa puno pene. Pošto je ostajao budan do kasno, a i ja sam često bdeo, znali smo da popijemo kafu i u sitne sate. Ponekad, kad je hteo da predahne od rada, pozvao bi me na kafu u obližnji hotel „Metropol”.

Pored muzike, voleo je automobile i to marke „Pežo”. Nesreću su doživeli sa „pežoom” 504, a u vreme kad sam ga upoznao vozio je žuti „pežo” 304S, sa menjačem na podu umesto na volanu.

Vila Melodija

I posle završetka studija, iako sam pokušavao da nađem nov stan, sada kao zaposlen čovek, nastavio sam da živim kod porodice Ivanović. Od novca dobijenog od osiguranja zbog povreda iz nesreće, čika Milivoje je sagradio kuću u rodnom selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca i nazvao je „Vila Melodija”. Kuću će od tetka Jele kasnije kupiti njegovi rođaci, koji se danas bave seoskim turizmom, pa zdanje sa violinskim ključem na fasadi otvara vrata gostima željnim mira i odmora. U kući postoji i poseban kutak posvećen liku i delu Milivoja Ivanovića.

Poslednja vožnja

Nekoliko dana pred smrt, avgusta 1978, krenuo je u Grčku. Želeo je da iznenadi suprugu, koja je letovala u Atini; usput je nameravao da svrati u Grabovicu i poseti majku. Pošto sam i ja tog vikenda išao kući u Čačak, ponudio se da me odveze do Gornjeg Milanovca. Voleo je brzu vožnju, pa smo brzo stigli, a ja sam odatle nastavio istim autobusom kojim bih ionako putovao.

Jedno avgustovsko predvečerje sledeće sedmice nateralo me je da konačno postanem odrastao čovek. Kad sam se javio na telefonski poziv, nisam ni slutio da će mi glas sa druge strane saopštiti vest o čika Milivojevoj smrti. Na putu ka Atini svratio je kod prijatelja u Solunu; na izlazu iz hotela doživeo je infarkt. Bio je to prerani kraj jednog divnog čoveka, od koga se imalo šta naučiti i sa kojim su se mogli voditi i ozbiljni i šaljivi razgovori. U narednim danima čekali su me poslovi za koje nisam ni pretpostavljao da ću ih tako rano morati obaviti — trebalo je obavestiti tetka Jelu, komunicirati sa našim konzulatom u Solunu, učestvovati u pripremi i organizaciji sahrane.

Ostatak beogradskih godina

Čika Milivoje počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju, tačno preko puta kapele. Ne propuštam priliku da obiđem njegov grob i grob tetka Jele, koja ga je nadživela dvadeset osam godina.

U stanu porodice Ivanović živeću još punih pet godina, ukupno više od polovine svojih beogradskih dana. Bile su to godine kada sam tražio svoje mesto pod suncem, pre svega u struci. Stan mi je uglavnom služio da se odmorim i prespavam; valjda sam zato i ostao toliko dugo u toj devojačkoj sobici. A i sve mi je bilo na dohvat ruke, fakultet na kome sam nastavio postdiplomske studije, pa i Institut, do koga sam mogao peške ako zatreba.

Nažalost, sa tetka Jelom nisam uspeo da uspostavim odnos kakav sam imao sa čika Milivojem. Uvek sam je doživljavao kao „predratnu gospođicu” iz ugledne beogradske porodice, koja je stvarnost neminovno posmatrala kroz to vreme, često zaboravljajući da je, zahvaljujući čika Milivoju i njegovom mestu u muzičkom svetu, i sama imala status koji ničim nije zaostajao za predratnim, pa i priliku da putuje po svetu u vreme kada to nije bilo jednostavno. A ja sam ipak bio dečko iz provincije, kome je ponekad nedostajalo gospodskih manira.

Moj život u Braće Nedića 13 završio se otkazom stana, čime je, na neki način, razrešen Gordijev čvor mog beogradskog života. Nikako nisam mogao da se odlučim između potrebe da nađem odgovarajući stan i ušuškanosti u naviku da živim na poznatom mestu. Ta navika je dostigla takav nivo da sam stekao pravi uslovni refleks: pošto sam, odlazeći na Fakultet i kasnije u Institut, uvek skretao niz ulicu, to mi se po pravilu dešavalo i kad sam nameravao da odem na stranu Slavije. Da sam pogrešio, shvatio bih tek kad bih stigao do Bulevara.

20. Septembra 2026.9. Oktobra 2026.

Poslednji voz za Boru

Četvrto septembarsko jutro dočekalo nas je vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak ni oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira na to da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni.

Namerno se nisam ograničio na rokenrol. Jer je pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio Boru za najboljeg pisca ulične poezije kod nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za „Riblju čorbu”, gde je bio vođa i prvi vokal. Ali Bora je pre svega bio pesnik, i to nesvakidašnji.

Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i kontroverze, čemu je doprinosilo i njegovo nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je vidljivo i danas, u trenutku kada se opraštamo od njega. Neodoljivo ostaje utisak da ga zbog toga mnogi svojataju, računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Kao da se svi utrkuju ko će dokazati da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Dok se mnogi upinju svojatajući ga, on je bio i ostao svojina svih nas.

Pogledaj svoj dom, anđele

Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, u vojničkoj bluzi obojenoj u teget da bi ličila na obavezni školski rekvizit. Bliže smo se upoznali prilikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra, a on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave”. Par puta se desilo da pokušamo da zajedno nešto odsviramo.

Kao po običaju, život pun iznenađenja odveo je Boru iz Čačka ranije nego što je bilo planirano. Tamo se brzo uključio u muzička događanja, od učešća u čuvenom mjuziklu „Kosa” do članstva u popularnim beogradskim grupama. Za mene su posebno zanimljive bile „Zajedno” i „Suncokreti”. Jer „Zajedno” je snimila album na kome su bile dve zanimljive numere, „Vizija” i „Goro moja”. Za „Viziju” je Bora napisao muziku, a za „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, muziku je napisao moj kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokreti” bila je redovan gost na žurkama u KST-u. A jednog dana se u njoj pojavilo još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag Bata Sokić.

Rani mraz, pa Čorba

Te 1977. godine sve je krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju” u maju, i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST-u. Ubrzo je napustio „Suncokrete” i sa Balaševićem formirao „Rani mraz”. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića, onaj čija je fotografija bila na omotu ploče sa pesmom „Računajte na nas”.

Nepunu godinu kasnije, u avgustu 1978, nastala je „Riblja čorba”. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.

Poslednji voz za Čačak

Istorija „Riblje čorbe” je poznata i tu se nema šta dodati. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak“.

Ove dane mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi, seća li se neko pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega? Toga se treba setiti baš sada, u trenutku oproštaja. Pogotovu što se oni koji se „vrate u Čačak” češće prepoznaju po plemićkim odrednicama, a manje po onome što su stekli u belom svetu, pogotovu ako su deo slave poneli sa obala Morave.

Tražeći sliku za ovaj tekst, rešio sam da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe”. Jedva sam našao onu koja me je vratila u vreme kada sam u KST-u slušao „Zajedno”, pa „Suncokrete”. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome smo verovali da nas čeka sjajna budućnost, i nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena.

Borin odlazak je učinio da navre more sećanja, a s njima i preispitivanje: jesmo li mogli više, jesmo li mogli biti bolji. Sećanje na Boru samo je još jedan lament nad generacijama koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.

Bora Čorba — Bora Đorđević u ranim muzičkim danima

20. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sećanje na Dragana Golubovića

Od 16. do 18. septembra 2022. godine na Fakultetu tehničkih nauka održana je deveta međunarodna konferencija „Tehnika i informatika u obrazovanju”, TIE 2022. Konferencija se održava svake druge godine, počev od 2006. Idejni tvorac i organizator, do svog odlaska u penziju, bio je profesor dr Dragan Golubović; kasnije je bio počasni predsednik naučnog odbora. Nažalost, u godini između dve konferencije, u martu 2021, profesor Golubović je iznenada preminuo.

Zato je u okviru TIE 2022 organizovana posebna sesija u njegovu čast, na kojoj su bivše kolege i studenti evocirali uspomene. O životu i radu profesora Golubovića govorili su Ivan Milićević, Natalija Diković, Mirjana Vasilijević, Danilo Stojanović, Miloš Radovanović, Nebojša Mitrović i ja, a putem video-veze i bivši student dr Saša Raković. Sećanju su prisustvovali i članovi njegove porodice, supruga Draga i sin Nebojša.

I sećanja blede

Živimo u vremenu koje guta sve pred sobom. Uskoro će nova TIE konferencija, druga na kojoj profesor Golubović neće učestvovati. Verovatno će se neko setiti njegove upornosti da ta konferencija zaživi i eto, traje već više od dve decenije. Ali to će uglavnom biti sve. Život ide dalje.

Ne sme se, međutim, zaboraviti prošlost. Jer da nije bilo prošlosti, ne bi bilo ni sadašnjosti. Skloni smo da se postavljamo kao da sve počinje od nas, kao da ono ranije nije valjalo. A zaboravljamo da će isto tako neko posle nas reći da ni naše vreme nije valjalo.

Profesor Golubović je, kao retko koji kolega sa Fakulteta, posedovao izuzetnu energiju i upornost. Te osobine donele su korist sredini u kojoj je delovao, ali i mnogim pojedincima. Nažalost, skloni smo da upravo zbog stečene koristi zaboravimo one koji su nam je omogućili.

Upravo zato što osećam da sećanje na profesora Golubovića bledi, pišem ove redove.