Prikazivanje svojih putešestvija na ovom portalu započeo sam pričama o putovanjima po Jugoslaviji. Nažalost, kako je to zemlja koje više nema, moram da izvršim preraspodelu mesta gde će se ovi tekstovi naći. Nekadašnja Jugoslavija bila je centralna zemlja Balkanskog poluostrva, pa je logično da opisi putovanja po zemljama nastalim na njenim temeljima svoje mesto nađu na Balkanu kao odrednici.
Šta je zapravo Balkan
Balkansko poluostrvo je oblast u jugoistočnoj Evropi. Naziv je dobilo po Balkanskim planinama, koje se protežu od srpsko-bugarske granice sve do Crnog mora. Okruženo je Jadranskim, Jonskim, Sredozemnim, Egejskim, Mramornim i Crnim morem; najviša tačka je Musala na planini Rili u Bugarskoj, sa dve hiljade devetsto dvadeset pet metara. Severnu granicu čine Sava i Dunav.
Ako se pokuša utvrditi koje zemlje ili delovi njihovih teritorija pripadaju Balkanu, naći ćemo se u nedoumici. Posle raspada Jugoslavije i promena granica u Evropi, mnoge države se svim silama trude da sebe izmeste iz ove regije.
Po čisto geografskim odrednicama, gotovo celom teritorijom Balkanu pripadaju Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Severna Makedonija i Crna Gora. Kod ostalih je pripadnost delimična: Grčka osamdeset odsto, Hrvatska pedeset četiri, Slovenija pedeset, Srbija osamdeset bez Vojvodine, Rumunija pet, Turska tri, a Italija — okruzi Gorica i Trst — svega desetinu procenta.
Ovaj pregled napravio sam radi kurioziteta. Mnogi žitelji nabrojanih zemalja, pogotovu onih teritorija koje geografski pripadaju Balkanu, i ne znaju da žive na poluostrvu.
Do raspada Jugoslavije, ona i Grčka bile su dve najveće balkanske države. Kada sam počeo da razmišljam o svojim putovanjima po Balkanu, utvrdih da je moje upoznavanje sa njim počelo dosta kasno, ako ne računam Jugoslaviju. Svelo se na dva boravka u Grčkoj i jedan u Bugarskoj. Zato ću upravo odatle i početi.
Sofija za jedan dan
Svoja prva kola kupio sam u decembru 1981. godine. Starog dobrog „keca”, sa kojim ću preći skoro dvesta hiljada kilometara i tokom desetak godina obići skoro celu jugoistočnu Evropu. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni ovih priča.
Prošlo je skoro šest meseci otkako sam ga kupio. Pošto nisam imao vozačku dozvolu, uglavnom je stajao u garaži. Da bih mogao da odem na prvi servis na hiljadu petsto kilometara, trebalo je tu kilometražu i dostići. Ne sećam se kako sam se dogovorio sa Bocom Miloševićem da je „nabijemo” jednodnevnim izletom do Sofije. Društvo su nam pravili moja majka i njegov deda Božo.
Od Čačka do Sofije tada je trebalo preći trista šezdeset kilometara. Auto-put od Beograda do Niša postojao je samo mestimično, a dalje ka Sofiji išlo se kroz Sićevačku klisuru. Praktično na celom našem putu nije postojao nijedan kilometar današnjeg auto-puta. Zato se nije išlo preko Kragujevca i Batočine, nego preko Kraljeva i Kruševca do Pojata. Uz to obilaznica oko većih gradova uglavnom nije bilo, pa se moralo kroz njih.
Krenuli smo nešto pre četiri ujutru i do Sofije stigli za četiri sata. Deda Božo nam je usput pokazivao mesta oko gradića Dragomana i takozvano Dragomansko blato, tuda je prolazio u aprilu 1941, kao zarobljenik. Od granice do Sofije prolazimo i pored Slivnice, za nas značajne po porazu srpske vojske 1885. godine.
Ne sećam se koliko smo se zadržali. Imali smo problema sa zamenom deviza za leve, pa ih potrošismo u velikoj robnoj kući „CUM”. Za tako kratko vreme nismo mogli mnogo da upoznamo grad; uglavnom smo se vrteli po centru.
U bugarskoj bescarinskoj prodavnici kupujem auto-radio, vodeći računa da mu cena ne pređe sto dvadeset maraka, tada je to bilo cenovno ograničenje za uređaje koji se smeju uneti u Jugoslaviju. I pored računa imam problema sa našim carinikom, ali se sve dobro završi. U Čačak stižemo pre mraka.
Iako sam bio na pragu četvrte decenije života, ovom posetom tek sam odškrinuo vrata Balkana.
Jesen u Sofiji
U Sofiji sam se ponovo obreo posle više od dve decenije, polovinom oktobra 2003. godine. Povod je bila konferencija ICEST, čiji je organizator te godine bio Tehnički univerzitet iz Sofije. Putovao sam sa kolegama Vladimirom Smiljakovićem i Aleksandrom Peulićem.
Sofija nas je dočekala tmurna, kišovita i prilično hladna. Nismo bili adekvatno pripremljeni, pa ćemo vreme uglavnom provoditi u sobi ili restoranu.
Prvo smo potražili zgradu gde se konferencija održava, da bismo se registrovali. Ispred nje je velika gužva, što nam unosi nervozu, očekujemo da je unutra još veća. Međutim, dočekuje nas prazan hol. Gužva ispred je posledica zabrane pušenja u zatvorenom prostoru.
U hotelskom restoranu srećemo poznate kolege, pre svega Cvetana Mitrovskog iz Bitolja, jednog od organizatora. Otkrivamo dobro crno pivo „Kamenicu”. Čuveni bugarski ćevapčići su na mene ostavili slabiji utisak, ipak nisu ni prineti našima.
Popodne se spuštamo u centar tramvajem. Pošto vreme nije za šetnju, uglavnom obilazimo „CUM”, koji više nije ona robna kuća iz doba socrealizma, nego tržni centar uređen po ugledu na zapadne. Deluje pomalo neobično što se na njegovu zgradu naslanja zgrada bugarske Vlade.
Sofija usput
Na sledeći boravak čekao sam samo pet godina. Sofija nam je došla usput na putovanju u Španiju, pomalo neobično, ali za Madrid smo leteli iz Sofije. Pošto je let bio rano ujutru, izabrali smo da stignemo dan ranije, prespavamo i odmorni krenemo dalje.
Sofija nas opet dočekuje sa kišom i novim građevinama. Veliki natpisi na njima govore da su sa članstvom u Evropskoj uniji stigle i velike svetske kompanije.
Obilazak započinjemo od katedralne crkve Svetog Aleksandra Nevskog. Lokalna vodičkinja nas upoznaje sa istorijom grada i zemlje, stalno raspete između istoka i zapada.
Prošli put sam se upoznao sa jednom nelogičnošću Sofije, onom da su robna kuća i zgrada Vlade praktično jedna građevina. Sada saznajem da su u sličnom odnosu hotel „Šeraton” i Predsedništvo. Nedaleko odatle nad gradom bdi njegova zaštitnica Sveta Sofija: u jednoj ruci drži sovu, znak mudrosti, a u drugoj novac, znak bogatstva.
Naravno, obilazak centra nije dovoljan da se upozna duh grada i oseti bilo njegovih građana.