Kolja
Da bismo ipak imali dovoljno novca za svaki slučaj, pribegavalo se nošenju robe i njenoj prodaji. Radilo se o takozvanoj deficitarnoj robi, farmerke, moher vuna, žvakaće gume, gramofonske ploče. Možda danas to izgleda pomalo blesavo, ali je bilo tako. Farmerke su prodavane za sto dvadeset rubalja, kilogram moher vune za šezdeset, kutija žvaka za šezdeset, a ploče dvadeset pet po komadu.
Veza za trgovinu bio je čuveni Nikolaj, poznatiji kao Kolja. Upoznao ga je neko od kolega koji je pre nas bio u Moskvi, pa smo od njega dobili broj telefona.
Razgovor je tekao normalno: „Mi smo doputovali iz Beograda, kada možemo da se vidimo.” Rekli bismo mu svoju lokaciju, a on nama vreme kada će doći do hotela. Radilo se o mlađem čoveku koji je vozio „ladu” i bio obučen u crni kožni mantil. Pošto bismo seli u kola, odvezao bi nas na neko skrovito mesto, gde ima drveća i šiblja, što u slučaju našeg hotela nije bilo teško. Mi bismo mu rekli šta imamo, on bi rekao svoju cenu. Bilo je malo cenkanja, ali se posao brzo završavao. Jer smo se i mi i on plašili da nas ne zaskoči milicija.
Dom tehničke knjige
Boravak u Moskvi nisam video kao priliku za kupovinu. Međutim, pokazaće se da ipak ima šta da se kupi.
I ranije sam u Beogradu imao naviku da kupujem knjige na ruskom, pre svega iz matematike i fizike. Kada sam počeo da se bavim računarskom tehnikom, otkrio sam da postoje ruski prevodi mnogih značajnih knjiga iz te oblasti, neuporedivo jeftiniji od originala. U Moskvi sam, pored čuvenog Doma knjige na Kalinjinskom prospektu, otkrio i Dom tehničke knjige na Lenjinskom. A u njima sam našao i originalne stručne knjige iz računarstva na engleskom. Doduše, cena je bila desetak puta veća od ruskih prevoda, ali bila je to jedinstvena prilika da se dođe do dragocene literature.
U robnoj kući CUM otkrih da se prodaju originalni francuski parfemi. Kupih „Fidži” od Gija Laroša, a kasnije i Lankom; cena je bila oko trideset rubalja. Nađoh i kvalitetne pamučne majice iz Perua, i to velike brojeve, što je za mene bio najveći problem. Iz razgovora sa kolegama shvatih da je sve to stavljeno u prodaju tokom Olimpijskih igara, a da se sada iznose preostale zalihe.
Kupih i kvalitetne lanene stolnjake, i konačno veći broj gramofonskih ploča sa klasičnom muzikom. Mesec dana brzo prođe. U Beograd se vratismo uoči Nikoljdana.
Kutuzov
Kolega Saša Tjurin nam je pokazao samoposlugu u blizini hotela. Pošto u hotelu nismo imali doručak, nije bilo naodmet imati u frižideru sir, nešto suhomesnato i kefir.
Jedno popodne krenusmo da proverimo Sašine tvrdnje. Kad smo izašli napolje, počela je kiša. Stadosmo da većamo da li da sačekamo ili da idemo i malo pokisnemo. Bora odlučno reče: „U jesen se ne čeka da kiša prestane.”
Kad smo posle stotinak metara stigli do Lenjinskog prospekta i krenuli ka hotelu, počela je prava oluja. Vetar je duvao tako jako da se moglo ići samo natraške. Naravno, kiša je žestoko lila. Kad smo stigli naspram hotela, sve je najednom utihnulo i kiša i vetar.
Tri dana sam sušio kaput na radijatoru u kupatilu. Posle toga je Vesko nazvao Boru, Kutuzov.
Njih su četvorica
Zanimljiv slučaj desio se i u Gastronomu u Stolešnikovom pereulku. Otkrili smo da imaju odličan tvrdi sir i zatražismo kilogram. Prodavačica reče da ne možemo da kupimo toliku količinu. Ali nam pomože jedna starija gospođa, koja joj reče: „Njih su četvorica.”
Tako ipak dobismo željeni kilogram sira.
Sigurno je bilo još zanimljivih detalja iz tih novembarsko-decembarskih dana. Ali prošlo je više od četiri decenije. Sećanja su pomalo izbledela, a i odavno se nisam sećao tih dana, jer su se Dule i Bora preselili u večnost, a sa Veskom se nisam video desetak godina.
Nastavak putovanja
U Moskvu se ponovo uputismo krajem marta 1981. godine. Ekipi se pridružio i Jovan Đorđević, koji se početkom godine vratio sa doktorskih studija iz Mančestera i postdoktorskih sa Karnegi Melona u Pitsburgu.
Sve je uglavnom bilo isto kao prvi put, isti hotel, isti okvir rada. Samo smo se ovoga puta malo približili konkretnim rešenjima procesora. Pošto nas je bilo petorica, sada su po nas dolazile dve crne „volge” umesto jedne.
Mala novina bili su naši interni radni sastanci po povratku u hotel, na kojima smo razmatrali projektne sastanke i ideje iznete na njima. Posle toga smo obično odlazili u bar na najvišem spratu.
Kada smo stigli, Moskva je još bila okovana snegom i ledom. Ali sa svakim danom se osećao dolazak proleća, istina spor.
Boravak smo iskoristili i da jednog vikenda odemo do Lenjingrada. Po karte za avion otišli smo u kancelariju Aeroflota u hotelu „Metropol”. Dok smo se dogovarali ko će da kupuje karte, s obzirom na znanje ruskog, nismo ni primetili da se ka šalteru uputio Dule Velašević. A u našoj grupi jedino on nije znao ni da bekne ruski.
U Beograd se vratismo sa manje-više jasnim stavovima šta treba isprojektovati. Ali aktivnosti na projektu se nekako usporiše. Kolege iz Moskve došle su u Beograd tek posle godinu i po dana. Do sledećeg boravka u Moskvi proći će pune četiri godine.