Peterhof
Posebno je zanimljiva bila poseta Peterhofu i Petrovom dvorcu, na obali Finskog zaliva, dvadesetak kilometara od Lenjingrada. Na površini od preko šeststo hektara podignut je kompleks parkova i palata kao letnja rezidencija Petra Velikog. Poseban utisak ostavljaju fontane, od kojih je najveća ona sa statuom Samsona, ispred Velike palate. Prvobitno je to bila skromna palata, građena između 1714. i 1725; za vreme carice Jelisavete sagrađen je današnji dvorac, po uzoru na Versaj, prema nacrtima arhitekte Rastrelija.
Piskarevsko groblje
Piskarevsko groblje mora da se poseti da bi se odala počast stotinama hiljada poginulih stanovnika Lenjingrada. Ovde je sahranjeno petsto dvadeset hiljada ljudi, četiristo sedamdeset hiljada građana i pedeset hiljada vojnika. To je epilog skoro devetsto dana nemačke blokade grada tokom Drugog svetskog rata.
Lavov
Posle Lenjingrada sledeće odredište bio je Lavov, u Zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Galiciji. Kao i u Kijevu, trebalo je da provedemo samo jedan dan, bez spavanja. Čekalo nas je više od trideset sati vožnje; iz Lenjingrada smo krenuli oko ponoći i stigli u rane jutarnje sate.
Od usputnih stajanja sećam se samo Vilnjusa. Za razliku od ruskih gradova sa širokim bulevarima, dočekao nas je grad sa uskim uličicama.
Ka Čopu polazimo popodne i stižemo u rano jutro. Ispred stanice čekao nas je autobus kojim smo se uputili pravo za Jugoslaviju. U Čačku smo bili u kasnim večernjim satima.
Pasoš koji je zatražen
Posle prvog boravka u Sovjetskom Savezu moj život je krenuo nekim novim putevima. Studije, zaposlenje u Institutu „Mihajlo Pupin”, bavljenje računarskom tehnikom, sve je to nekako ličilo na otelotvorenje sna koji nisam ni smeo da sanjam. A između svega toga umetnulo se i služenje vojnog roka.
Brojao sam poslednje vojničke dane u Sarajevu kada stiže nejasna informacija da su iz Instituta tražili da im se dostavi moj pasoš. Pošto telefonom nisam dobio bliže objašnjenje, po okončanju vojnog roka uputih se prvo u Beograd. Tamo konačno saznadoh o čemu se radi: određen sam da budem deo tima koji će realizovati projekat PMO, i zbog toga za dve nedelje treba da putujemo u Moskvu.
I tako Moskva postade grad u kome ću u narednih šest godina provesti oko dve godine. Bila je to prilika da, pored radnih obaveza, bliže upoznam grad na istoimenoj reci, ako se to uopšte može, čak i kad u njemu živiš.
Tokom tih boravaka upoznaću Moskvu kroz sva godišnja doba. Iskusiću šta znači svakodnevno prelaziti ogromna rastojanja, i šta znači kada veliki grad ima metro. Ovo neće biti priča o Moskvi sa aspekta onoga što ima da se vidi, već onoga što može da se doživi.
Nova Moskva
Posle osam godina ponovo sam stupio na tlo Sovjetskog Saveza. U Moskvu smo stigli 19. novembra 1980. godine. Dočekao nas je novi, moderan aerodrom Šeremetjevo 2, izgrađen za potrebe Olimpijskih igara održanih tog jula. Bile su to krnje igre, jer su ih zbog ulaska sovjetske vojske u Avganistan bojkotovale Sjedinjene Države i još neke zemlje.
Zbog Olimpijade je u Moskvi bilo puno novina, pre svega novih hotela. U jedan takav, Centralni dom turista, smestili su nas četvoricu. Nalazi se na jugozapadu Moskve, u najdužoj moskovskoj ulici, Lenjinskom prospektu broj 146. Vredi ukazati na zanimljivost u označavanju kućnih brojeva: broj se dodeljuje celoj zgradi, a ne pojedinim ulazima. Zato hotel nosi broj 146, iako se nalazi desetak kilometara od početka prospekta.
Pošto smo se smestili, upoznali smo se sa jednim ovdašnjim običajem. Popodne je kompletna ekipa sovjetskih kolega došla u hotel i priredila nam zakusku uz obaveznu votku, kobasica, sušena riba, sir, maslac, marinirane pečurke.
Crna Volga u deset
Hotel nije slučajno odabran: relativno je blizu Instituta problema upravljanja, gde će biti naše radno mesto. Institut se nalazi u Profsojuznoj ulici, praktično paralelnoj našem prospektu; povezuje ih ulica Mikluho-Maklaja, koja počinje upravo kod hotela.
Sarađivaćemo sa saradnicima Laboratorije broj devet, čiji je rukovodilac Albert Fjodorovič Volkov. Kolege su Ruben Asratjan, Aleksej Makarov, Nađa Volodina, Nataša Dagurjeva i Saša Tjurin. Pored njih, sarađivaćemo i sa kolegama iz drugih instituta, Koljom Jemeljanovim, Andrejem Lemonom, Serjožom Sverdlovim.
U Institutu dobijamo posebnu prostoriju u kojoj se održavaju svi radni sastanci. Po nas svako jutro oko deset dolazi službeni auto, naravno, crna „Volga”. Pošto ostajemo do oko pet, tamo i ručamo. Za saradnike postoji stolovaja, trpezarija u kojoj se jelo uzima na traci; za važnije članove kolektiva i goste postoji posebna prostorija, u kojoj smo mi ručali. Ručak je bio standardan, supa ili čorba, boršč ili soljanka, glavno jelo sa prilogom i desert.
