Pošto sam završio sa pričama vezanim za onu „veliku” Jugoslaviju, na red je došla Evropa. A Evropu sam počeo da upoznajem sa njenog istoka.
U susret crvenom oktobru
Odrastanje u zemlji kakva je tada bila Jugoslavija, i narativ koji nas je pratio, neminovno su uticali na naša interesovanja. Iako je Jugoslavija bila otvorena prema svetu, ipak je bilo problema sa putovanjima, pre svega zbog ograničenja u kupovini deviza. U tim uslovima Sovjetski Savez je bio logičan izbor. A nudio je i susret sa istorijom kakvog na drugim mestima nije bilo.
Tri godine posle gimnazijske ekskurzije u Budimpeštu krenuo sam na svoje prvo ozbiljnije putovanje u inostranstvo. Upravo sam bio završio gimnaziju i još se premišljao šta ću studirati. U tom trenutku fizika je bila najizglednija opcija, ali se generalno nisam mnogo brinuo oko izbora, jer nisam morao da polažem prijemni, a prijavljivanje se vršilo na samom kraju avgusta. Tako da sam celo leto bio slobodan.
Polovinom jula Škola učenika u privredi organizovala je ekskurziju po Sovjetskom Savezu. Moji roditelji su se potrudili da i ja budem jedan od putnika; to je bilo moguće zahvaljujući mom stricu i bratu od tetke, koji su bili nastavnici u toj školi. Tokom dvanaest dana posetili smo Čop, Kijev, Moskvu, Lenjingrad i Lavov.
Debrecin
Usput smo jedno popodne i noć proveli u Debrecinu. Tako sam se po drugi put obreo u Mađarskoj. Ponovo pravimo odmor u Segedinu, kao i pre tri godine.
Za nekoga ko nema iskustva u putovanjima i boravcima u hotelima, sve deluje novo. Grad je primetno veći od Čačka i ima puno zelenila. Hotel u kome boravimo je starija građevina; pošto je prošlo pola veka, ne sećam se njegovog imena, ali mi se čini da je bio u centru, u blizini Univerziteta. Pre večere obilazimo centar grada.
Za mene je na ovom putovanju sve novo. Poređenja mogu da pravim samo sa gradovima u Jugoslaviji, a i tu je moje iskustvo ograničeno, jer se sve nekako vrtelo oko Beograda i Sarajeva. Ne bih mogao reći da sam dobro poznavao ni one iz najbližeg komšiluka, Užice i Kraljevo. Kragujevac ću upoznati tek skoro dve decenije kasnije, kada budem počeo da radim na Tehničkom fakultetu.
Sa Debrecinom ću se detaljnije upoznati tek kada budem odlučio da pišem sećanja na svoja putovanja. Tek tada ću saznati da je to drugi po veličini grad u Mađarskoj, i da je sticajem okolnosti čak dvaput bio mađarska prestonica.
Severno od Debrecina nalazi se čuveno tokajsko vinogorje. Kroz Tokaj protiče Tisa, koja izvire u Bukovini, u Ukrajini. Do pograničnog grada Zahonja ima nekih sto dvadeset kilometara; preko Tise je pogranični Čop.
Čop
U Sovjetski Savez uđosmo mostom preko Tise.
Čop je malo mesto, važno zbog putne i železničke veze sa Mađarskom. Železnička stanica i trg ispred nje deluju impozantno. Ali sve ostalo je nekako sirotinjski. Ulazimo u jednu prodavnicu koja me odmah podseti na seoske zadruge po srpskim selima.
Ovde je važan železnički čvor, jer se vrši zamena točkova na vagonima, pruge u Sovjetskom Savezu šire su od evropskih. Pošto naš aranžman podrazumeva pun pansion, pre nastavka putovanja ručamo u staničnom restoranu.
Odavde putujemo vozom prema Kijevu. Pre nego što uđe u ravnice Ukrajine, voz mora da savlada predele istočnih Karpata. Putujemo spavaćim kolima, sa četiri ležaja u kupeu. Ne treba naglašavati da mi je to prvo putovanje u spavaćim kolima. Za večeru odlazimo u vagon-restoran.
Do Kijeva ima nekih šesnaest sati vožnje. Voz prolazi kroz Mukačevo, Šepetovku i Žitomir. Oni koji su čitali Kako se kalio čelik setiće se Šepetovke, rodnog grada Pavla Korčagina.