Tour de Yugoslavia – RASIN PERSONAL PORTAL

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoislavia (12): Konačno “Širok sokak”

Do novog, reklo bi se, pravog viđenja sa Bitoljem došlo je trinaest godina kasnije, 2003. godine. Drugu godinu zaredom letovali smo u Pefkohoriju, ovog puta putujući kolima, tako da smo imali autonomiju u kretanju. Odlučismo da na povratku kući svratimo u Bitolj i posetimo porodicu Mitrovski.

Umesto prema Evzoniju, produžismo ka Edesi i dalje ka graničnom prelazu između Grčke i Makedonije. Dan je bio prilično topao, a naša Korsa nije imala klimu.

Iznad Edese prolazimo kroz ogromne plantaže trešanja. Prolazimo Pelagonijom, nizijom koja se pruža od Prilepa na severu do Kozanija na jugu. Negde sa desne strane puta pogled puca ka planini Nidže i njenom vrhu Kajmakčalanu. Na ničijoj zemlji između prelaza Niki sa grčke i Medžitlija sa makedonske strane uočavamo skupinu izbeglica. Do Bitolja nam je preostalo petnaestak kilometara; put od granice izlazi pravo na Partizansku ulicu, tako da nam je lako da stignemo na odredište.

Dok smo stajali na raskrsnici, pored nas se zaustavi „zastava 101″ sa ženom za volanom. Intuitivno pomislih da je to Cvetanova supruga Dragica, verovatno je videla kola sa čačanskom registracijom i pomislila da su to gosti koje je očekivala. Pokazaće se da sam u pravu, jer dok sam tražio mesto za parkiranje, stiže i ona sa ćerkicom Tinom.

Posle ručka i odmora, uveče izlazimo u grad u šetnju. Praktično prvi put sam na glavnoj ulici, poznatoj kao Širok sokak. Ulica je pešačka zona i tog junskog večeri bila je prepuna šetača. Kao nekad na čačanskom korzou.

U Bitolju se zadržavamo samo to veče. Jutro donosi nastavak putovanja: preko Prilepa i prevoja Pletvar spuštamo se u Tikveško vinogorje. Kada smo stigli do auto-puta, čekalo nas je još četiristo pedeset kilometara do Čačka.

Red je da upoznam Bitolj

Kroz Bitolj ću ponovo proći tek nakon deset godina, 2013. Konačno sam rešio da posle duže pauze ponovo učestvujem na konferenciji ICEST, koju zajednički organizuju fakulteti iz Bitolja, Niša i Sofije, svake treće godine po jedan. Nekako se ustalilo da Bitoljčani konferenciju organizuju u Ohridu, pa je te godine bio njihov red. Kroz Bitolj, tačnije obilaznicom oko njega, prolazimo na povratku iz Ohrida.

Te 2016. godine na konferenciju putujem sa kolegom Slobodanom Đukićem. Posle prijatnog trodnevnog boravka u Ohridu krećemo kući. Đuka ranije nije bio u Bitolju, a ni ja nisam baš neki poznavalac „grada konzula”. Zato se dogovaramo sa Cvetanom da svratimo i da nam malo pokaže grad.

Dogovor je bio da mu se javim kad stignemo i parkiramo se kod Tehničkog fakulteta. Pošto smo već ušli u jul, stižemo u Bitolj praćeni suncem. Cvetan brzo stiže na Fakultet; usput je želeo i da objavi rezultate ispita. Međutim, po običaju ga je čekalo iznenađenje, Fakultet je bio zaključan. Mogao sam samo da ga utešim činjenicom da je i kod nas to čest slučaj.

Pomalo novog, pomalo sećanja

Preko puta Tehničkog fakulteta nalazi se Gradski park, koji u Bitolju zovu Infarkt park, jer se njime najčešće šetaju srčani bolesnici i oni koji su preživeli infarkt. Iznad parka je takozvano Tumbe Kafe, ili Brdo za kafenisanje, jedno od najpoznatijih mesta za rekreaciju Bitoljčana; u blizini je i Železnička stanica.

Setih se svog prvog boravka u Bitolju iz 1964. godine, kada smo iz Skoplja, na putu za Ohrid, doputovali šinobusom.

Prošetasmo do gradskih bazena. Ljubazni čuvar nam dozvoli da ih obiđemo, jer još nije bilo kupača. Cvetan nam predloži da pre nego što se spustimo u grad posetimo Herakleju i Partizansko groblje. Ovde se nalazi i srpsko vojničko groblje, sa grobovima poginulih u balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Konačno odlazimo u centar grada, gde se na bitoljskom korzou upoznajemo sa ostalim znamenitostima. Ulica se zvanično zove po Josipu Brozu Titu, ali je Bitoljčani uglavnom nazivaju Korzo ili Širok sokak. Proteže se od trga na kome se nalazi Sahat-kula praktično sve do Herakleje. Postoji projekat da se napravi jedinstvena pešačka transverzala, koja bi išla od Stare bitoljske čaršije, preko Širokog sokaka, sve do antičkog lokaliteta Herakleja.

Zanimljivo je da su fasade zgrada u Širokom sokaku najvećim delom rekonstruisane početkom ovog veka. U mnoge su se vratili strani konzulati, tako da Bitolj ponovo postaje Konzulski grad.

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (11): Grad koji nikako da upoznam

Konzulski grad sam prvi put posetio još kao dete, pre punih šezdeset godina. Trebalo je da prođu pune dve decenije da bih ga ponovo nakratko posetio. Do sledećeg viđenja prošla je gotovo decenija i po. I tek za taj boravak s pravom se može reći da je bio istinski susret sa gradom podno Pelistera. U naredne dve decenije rado ću mu se vraćati, ali ipak će to biti samo kraći boravci, reklo bi se, više proputovanja.

Ali krenimo redom.

Prvi put, 1964.

U Bitolj sam stigao jedne julske noći 1964. godine, iz Skoplja, na proputovanju za Ohrid. Stigli smo truckavim šinobusom, prepunim putnika. Verovatno sam dremao, tako da se ne sećam kroz koja smo mesta prolazili. Jedino se sećam razgovora putnika pored nas, da voz u Bitolju čeka autobus za Ohrid, i da zbog broja putnika neki možda neće uspeti da ga uhvate.

Zato sam nestrpljivo čekao dolazak. Ne obaveštavajući roditelje o svojoj nameri, istrčao sam iz voza, našao autobus i zauzeo mesta. Bili su pomalo ljuti zbog mog postupka, ali i zadovoljni što smo odmah mogli da nastavimo put.

U Bitolju smo se ponovo obreli posle par dana, ali smo se zadržali svega nekoliko sati, do polaska voza za Skoplje. Bio je mrak i sećam se samo kafanice u čijoj smo bašti večerali ćevapčiće. Ostali su mi u sećanju, jer su izazvali moju pažnju, bili su deblji i kraći od onih naših čačanskih iz tog vremena.

Bitolj na sat vremena

Trebalo je da prođe dvadeset jedna godina da se ponovo nađem u Bitolju. I ovog puta bio nam je usputna stanica na putu ka Ohridu.

Vraćali smo se sa letovanja iz Grčke. U Makedoniju smo stigli kasno uveče i odlučili da prespavamo u Negotinu na Vardaru pre nego što nastavimo put. Do Bitolja nas je čekalo stotinak kilometara. Imali smo nameru da svratimo kod našeg kolege Cvetana Mitrovskog. Moja tadašnja supruga je želela da što pre stigne na Ohrid, tako da nismo prihvatili ljubazan poziv domaćina da ostanemo na ručku. Naš drug Vladimir je ostao kod Mitrovskih, a nas dvoje smo produžili.

Prethodno smo malo lutali centrom grada dok nismo našli kuću naših prijatelja. Tako da ni ovog puta nisam stigao da bolje upoznam grad.

Dva puta za sedam dana

Na ponovni dolazak u Bitolj trebalo je da prođu četiri godine. Bilo je to u sklopu kratkog letovanja u Grčkoj, koje smo Vladimir i ja proveli krajem avgusta 1990. godine. Bila je to godina koja je po mnogo čemu bila labudova pesma jednog dela mog života. Između ostalog, i poslednje putovanje u Makedoniju kao deo zajedničke države.

Cilj našeg puta bio je Krf, pa smo odlučili da u Grčku uđemo preko prelaza u blizini Bitolja. Pre toga smo do Makedonije putovali preko Kosova, što je već na početku putovanja donelo avanture, o tome sam pisao u nekoj drugoj priči.

U to vreme nije bilo auto-puta, tako da se trebalo boriti sa gužvom na magistralama kroz Srbiju i Makedoniju. Negde oko tri sata, sa puta prema Đevđeliji, u gradiću Gradsko smo skrenuli prema Prilepu i dalje Bitolju. Stigli smo kada su počele da se pale prve svetiljke.

Porodica Mitrovski se u međuvremenu preselila u stan u Partizanskoj ulici. Ni ovoga puta nisam imao priliku da upoznam grad. Partizanska ulica ide južnim obodom grada i nastavlja se na ulicu kojom se u Bitolj ulazi sa strane Prilepa. Pošto smo bili umorni, nije nam bilo do šetnje, pa smo veče proveli u druženju sa domaćinima. Posle doručka put nas je vodio prema Florini, odnosno Lerinu, a za to nije bio potreban prolazak kroz grad.

Isti scenario odigrao se i sedam dana kasnije, kada smo ponovo svratili kod naših dragih prijatelja. Prethodno je sledila vožnja iz Atine po kišovitom danu, tako da smo u Bitolj stigli mrtvi umorni. I ovoga puta nam je bio potreban odmor, pogotovu posle obilne večere kojom su nas ugostili domaćini.

I tako, posle četiri boravka u Bitolju, grad još uvek nisam bio upoznao.

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (10): Pizza fi 300

Sa Elektrotehničkog fakulteta je te aprilske nedelje put Istre, i jednog od njenih najznačajnijih letovališta, Poreča, krenulo pet autobusa. Pored takmičara u znanju i sportskim disciplinama, putovalo je i dosta studenata onako, turistički.

Auto-putem prema Zagrebu ponovo prolazim posle pet godina. Ali zato prvi put putujem u Sloveniju, gde sam do tada bio samo dva puta, i to u Postojni. Odmaramo na benzinskoj stanici u blizini Brežica. Prvi put jedem sladoled od oraha i pijem laško pivo; na etiketi piše, „Osvežavajući napitak od hmelja”. Do Poreča stižemo preko Kopra, jer je to definitivno bolji i brži put nego preko Rijeke.

Prilike — Satelitska stanica u Prilikama

Boravak u Poreču bio je prilika da upoznam nešto novo. Praktično, bio je to moj prvi boravak u jednom pravom hotelu, iz kompleksa „Zelena laguna”. Iako je bio april, uspeo sam da se okupam. Koliko je voda bila hladna, nisam ni osetio da sam se posekao na kamen.

Dane smo provodili na sportskim takmičenjima, a večeri na žurkama u Internacionalnom klubu. Jednog dana smo se odlučili za odlazak u Trst.

Ništa bez Ponte Rosa

U Trst smo otišli automobilom iznajmljenim u rent-a-car agenciji; mislim da je to bio „Avis”, u to vreme vodeća kuća u toj oblasti u Jugoslaviji. Društvo su, pored mene, činili Vladimir Smiljaković, Dušan Poznanović, Srđan Ivančević i Tomislav Šuh.

Zanimljivo je da tada nisam kupio farmerke, iako su one bile najčešći artikal zbog koga se odlazilo u Trst. Moja jedina kupovina bila je tada popularna „vijetnamka”. Na povratku u Poreč naplatili su nam carinu, jer nismo prijavili merne instrumente. Ja sam jedini bio bez instrumenta, ali su mi carinu od tadašnjih deset hiljada dinara naplatili za „vijetnamku” i farmerke koje sam kupio za sestru Zorana Avramovića.

Tokom posete Trstu bio sam u prilici da prvi put probam picu. Smiljac i ja smo, čekajući ostale, svratili u piceriju pored Kanala Grande. Pica-majstor Salvatore, go do pojasa, razvijao je testo vrteći ga iznad glave, a onda tu pred nama stavljao nadeve i konačno ubacivao picu u onu pravu peć, koja se zagrevala na drva. Dok smo čekali, gustirali smo pivo Stella Artois.

Kada smo konačno bili posluženi, konstatovali smo da je pica veličine fi 300. I taj komentar, i pominjanje majstora Salvatorea, prati nas i danas, posle skoro pola veka.

Pizza — *Pica — doduše, ne ona Salvatoreova*

Sledeća Elektrijada održavala se na istom mestu. Boravak je protekao otprilike na isti način i u istom društvu. Ovoga puta smo u Trst išli autobusom, a ja sam kupio i svoje prve farmerke. Ova Elektrijada je značila i oproštaj sa Elektrotehničkim fakultetom, jer ću diplomirati dva meseca kasnije.

Novi početak koji je vodio kraju

Putovanja su me čekala tek sa završetkom fakulteta. Delimično će biti vezana za poslove koje sam radio u Institutu. Bila su to neka nova iskustva, sa događajima vrednim sećanja. Pošto su se neka ponavljala, neću ih nabrajati hronološki, već prema gradovima koje sam tom prilikom posetio i upoznao.

Činilo mi se da je ceo svet, ili bar Jugoslavija, moja. Naravno, bilo je tu i onoga, biće vremena. Ali godine koje su dolazile, i to nepuna decenija i po, pokazale su da vremena i nije bilo tako puno.

Zato uvek sa setom pamtim 1990. godinu. Bila je to godina ispunjena događajima, godina kakvu bih svakome poželeo da ima. Reklo bi se da sam kući dolazio tek da promenim odeću i krenem dalje. Ulaskom u poslednju deceniju dvadesetog veka, kao da se zavesa spustila — i počeli smo da živimo od sećanja i nadanja.

Praktično, putovanja po Jugoslaviji su za mene završena tokom jedrenja po Jadranu u junu 1990. godine. Kada sam ponovo počeo da putujem po prostorima nekadašnje Jugoslavije, bilo je to već putovanje u Evropu.

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (9): Zlatne godine

Drugi dan boravka u Dubrovniku koristimo za odlazak u Kupare na kupanje. Dočekuje nas najlepša plaža na kojoj sam do tada bio na Jadranu. Što i nije naročito iznenađujuće, ako se ima u vidu na koliko sam plaža do tada uopšte i bio.

Iz Dubrovnika ekskurziju nastavljamo odlaskom u Budvu. Ovo je moj prvi boravak u Crnoj Gori. U to vreme Budva još uvek nije bila prestonica crnogorskog turizma; dominirao je sindikalni turizam namenjen radnom narodu. To se ogledalo u velikom broju odmarališta, koja su uglavnom podigle bogate firme iz Srbije, pogotovu one iz energetske branše.

Ovde ćemo imati najbolji smeštaj na celoj ekskurziji, jer ćemo dve noći provesti u hotelu „Park”. Hotel se nalazio na kraju Slovenske plaže, i kad bi se prošlo kroz pešački tunel, stizalo se u Bečiće.

Među Paštrovićima

Boravak u Budvi ponovo nam donosi priliku za kupanje. Ovde imamo i jedinu večeru tokom cele ekskurzije, u restoranu Jugoslovenskog rečnog brodarstva. Nažalost, pojedinci su nezadovoljni pa se žale razrednom, zbog čega on nepotrebno raspravlja sa predstavnikom agencije.

Boravkom u Budvi završila se i naša maturska ekskurzija. Preostalo je da se vratimo u Čačak. Tadašnji put standardno vodi preko Petrovačkih strana, Podgorice, kanjonom Morače, dolinom Lima, preko Zlatibora i onda smo takoreći kod kuće. Usput se kratko zadržavamo u Podgorici i Novoj Varoši.

Kupujući u Podgorici, zaključujem da je roba dosta jeftinija nego kod nas. Kada sam to pričao kući, moj otac reče: „Oni se tretiraju kao nerazvijeni, pa im se kroz dotacije države omogućava da imaju jeftiniju robu.”

Studentsko doba

Da nije bilo dve Elektrijade, ne bih se mogao pohvaliti putovanjima tokom studentskih dana. Posle prve godine proveo sam dve nedelje na Jadranu, gde drugde nego u Gradcu. A onda su došla leta koja sam provodio u Čačku.

Prilika da odem na Elektrijadu 1976. godine pružila mi se zahvaljujući učešću u takmičenju iz Osnova elektrotehnike; u to vreme bio sam angažovan kao demonstrator na tom predmetu.

Neposredno pre odlaska na Elektrijadu, na Fakultetu je organizovana poseta značajnim telekomunikacionim objektima u Beogradu i Srbiji. Studenti treće i četvrte godine su tokom dva dana obišli Glavnu telefonsku centralu u Beogradu, Školski centar veze na Banjici, kratkotalasni predajnik Radio Beograda u Stublinama, srednjetalasni predajnik u Zvečki, Oblasni radarski centar na Kovioni i konačno Satelitsku stanicu u Prilikama, kod Ivanjice.

Bila je to i prilika da se studenti malo bolje upoznaju, izvan onih uobičajenih aktivnosti vezanih za vežbe i predavanja. Meni će ti obilasci Beograda, poseta Prilikama i Ivanjici, kao i kasniji boravak u Poreču, doneti divna prijateljstva, koja i dan-danas traju.

Odlazak u Poreč na Elektrijadu na neki način je predstavljao moj izlazak u svet i druženje sa ljudima. Slobodno se može reći da su to bile zlatne godine Jugoslavije. Smešila nam se lepa budućnost. Pre svega, osećali smo neku bezbrižnost, jer je sve bilo ispred nas.

U narednih deceniju i po naša generacija će preći put od raja do pakla. Od lepih inženjerskih poslova i života kao na traci, do svedoka tragičnog kraja jedne zemlje i nadanja miliona njenih žitelja.

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (8): Molim Vas, da li imate belu kafu

Generacijama iz pedeset i neke putovanja su značila pravi prozor u svet. Za razliku od današnjih generacija, koje neodlazak u inostranstvo doživljavaju kao pravu tragediju, nama je obilazak Jugoslavije bio pravi doživljaj.

Na kraju trećeg razreda gimnazije tradicionalno se izvodila takozvana maturska ekskurzija. Početkom juna 1971. godine, u organizaciji „Autoprevoz turista”, krenuli smo u obilazak Jugoslavije. Prva stanica bio nam je Zagreb. Bilo je to vreme Maspoka, pa se verovatno zbog toga nismo ni zadržavali, možda sat-dva. Uopšte se ne sećam da smo nešto obilazili.

Produžili smo za Plitvička jezera. Bili smo smešteni u neke zgrade koje su ličile na barake, sa krevetima na sprat. Nas četrnaest je spavalo u trinaest kreveta. Sutradan je trebalo da idemo u obilazak jezera, ali nas je dočekao tmuran i kišovit dan. Većina je bila da se to preskoči, pogotovu profesori. Ipak, nas pet-šest iz odeljenja uspelo je da nagovori našeg razrednog Ratomira Ćosića da se ipak spustimo niz jezera. Kad smo stigli do hotela, hteli smo još i da se provozamo čamcem, ali su ostali bili toliko besni da je čak i naš poslovično tvrdoglavi razredni popustio.

More, more…

Sa Plitvičkih jezera krećemo ka moru, na koje izlazimo kod Karlobaga, ispod Velebita. Pravimo kratak predah i nastavljamo ka Zadru. Smeštamo se u turističkom naselju Borik, koje je u to vreme bilo popularno odmaralište mladih. Ponovo spavamo u višekrevetnoj sobi i, naravno, kao ni prethodno veče, ne prolazi bez dečjih nestašluka.

Posle doručka nastavljamo prema jugu. Odredište nam je Kaštel Kambelovac, gde ćemo noćiti naredne dve noći. Ovde nam se pruža i prva prilika za kupanje. Nažalost, plaža je zaprljana naftom, tako da mnogi postaju „crni” i bez sunčanja.

Spavamo u privatnim kućama. U pojedinim dvorištima ima trešanja, pa je to prilika da se ukrade poneka šaka. Večeri provodimo u bašti nekog restorana, gde već svira muzika, uigravajući se za predstojeću turističku sezonu.

Još uvek prepričavam kako se moj drug Ljubiša Veljović negde oko ponoći obratio konobaru: „Molim Vas, da li imate belu kafu?”, a ovaj mu je sasvim ozbiljno odgovorio: „Pogledaću.”

Split i šesta flota

Sledeći dan bio je predviđen za obilazak Splita. Posetili smo Dioklecijanovu palatu i Meštrovićevu galeriju, i popeli se na Marjan.

Tog dana je u poseti Splitu bila američka krstarica iz sastava Šeste flote. Mornari su se razmileli po gradu; mnogi od njih su pijani, pa ih njihova vojna policija dovodi na brod taksi vozilima.

Galerija — Meštrovićeva galerija u Splitu

Pošto smo napustili Kaštel Kambelovac, upućujemo se ka narednom odredištu, Dubrovniku, tadašnjoj prestonici jugoslovenskog turizma. Posle Splita prolazimo pored meni poznatih mesta, koja sam do tada upoznao sa strane mora, prolazeći brodom. Sada se prvi put vozim ovim delom Jadranske magistrale.

Dok palme njišu grane

I u Dubrovniku ostajemo dve noći. Spavamo po kućama; naša se nalazi u blizini Straduna. Domaćini su nam pomalo nezgodni ljudi, potpuno nekompatibilni sa pubertetlijama.

Ovde sam prvi put. Uveče izlazimo na Stradun i sedimo na skalinima. Dvojica naših profesora pozivaju nas u obližnju kafanu. Nećkamo se, ali ipak ulazimo. Unutra sedi Luči Kapurso iz čuvenih „Dubrovačkih trubadura”.

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (7): Oproštaj sa “Ćirom”

Kada smo završavali posetu Beogradu, već se smrkavalo. Sa košarkaških terena „Partizana” dopirala je graja, u toku je bila utakmica između „Partizana” i „Borca”, u kojoj je „Borac” ponovo pobedio i pokazao da je često nepremostiva prepreka za beogradski klub. Bilo je to poslednje prvenstvo u kome su se košarkaške utakmice igrale na otvorenom.

Bio je to naš oproštaj sa Beogradom. Preostalo nam je samo da se uputimo ka Čukarici i smestimo u „Ćiru”, koji će nas vratiti kući. U Čačak smo stigli negde oko tri sata posle ponoći.

Veseli karavan

Krajem šezdesetih godina „Autoprevoz” iz Čačka počeo je da organizuje manifestaciju „Veseli karavan”, u okviru koje su pravljeni jednodnevni izleti celih škola. Za đake Gimnazije organizovane su 1968. i 1969. godine ekskurzije u Sofiju i Budimpeštu. U proleće 1968. „Veseli karavan” je vodio čačanske osnovce u jednodnevnu posetu Beogradu. Valjda pod utiskom posete iz prethodne jeseni, tog izleta se slabo sećam, osim da smo se pre konačnog stizanja u Beograd zaustavili u Lipovačkoj šumi.

Kreću ekskurzije

Prave ekskurzije krenule su tek u gimnaziji. O onoj u Mađarsku, iz prvog razreda, pisao sam u odeljku Tour de Europe. Onda je došla na red ekskurzija u drugom razredu.

Ne sećam se zašto je odlučeno da na nju idemo samostalno, kao odeljenje II4, i to baš u Sarajevo, jer neka druga odeljenja su se organizovala i putovala zajedno. Mislim da je tu pomalo dolazila do izražaja i socijalna neprilagođenost razrednih starešina; naš razredni, pokojni Ratomir Ćosić, bio je u tom pogledu karakterističan.

Individualni pristup nosio je sa sobom čitav niz teškoća, pre svega u pogledu prevoza. Zakupljivanje autobusa nije dolazilo u obzir, pošto nas je bilo nedovoljno za pun autobus, pa smo morali da koristimo redovni prevoz.

Te 1970. godine saobraćaj na uskotračnoj pruzi Beograd–Sarajevo bio je velikim delom ukinut. Tačnije, nekada popularni „Ćira” više nije saobraćao od Beograda do Užica. Pa smo, da bismo stigli do Sarajeva, morali da koristimo kombinovani prevoz, od Čačka do Užica autobusom, a dalje prema Sarajevu takozvanim šinobusom.

Poslednji put tim putem

Na put smo krenuli početkom juna. Naravno, mladost i želja za promenama potisnule su sve moguće probleme u drugi plan.

U to vreme je voz u Sarajevu još uvek stizao do stare železničke stanice. Odatle smo se peške uputili do studentskog doma „Rifat Burdžević”, koji se nalazi na obroncima brda Hum, iznad železničke stanice Novo Sarajevo.

Iako ću kasnije mnogo puta boraviti u Sarajevu, a u leto 1980. tamo provesti i četiri meseca kao vojnik, ovo će biti moje najsveobuhvatnije upoznavanje sa gradom. Obići ćemo sva najvažnija mesta: Baščaršiju, Ilidžu, Vrelo Bosne, popećemo se i na Trebević. I naravno, obići Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine.

Bilo je to putovanje koje pamtimo po sitnim nestašlucima i ljubavnim dogodovštinama, kakve su i svojstvene tim godinama. Za mene lično, bila je to samo jedna od čestih poseta Sarajevu, poseta koje će kulminirati onim četvoromesečnim boravkom, u svojstvu vojnika JNA.

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (6): Prvi put u liftu

Do punoletstva su moja putovanja po zemlji uglavnom bila letovanja. A onda su počeli školski izleti i za to što ih je uopšte i bilo moramo zahvaliti našem razrednom starešini, nastavniku matematike Boriši Borišiću. Imao je petlju da sam povede grupu pubertetlija do Užica, a kasnije iste godine i do Beograda.

Kraj sedmog razreda doneo nam je jednodnevni izlet do Užica. Naravno, putovali smo već čuvenim „Ćirom”, koji je brojao poslednje dane. Od Čačka do Užica putovao je tačno dva sata i valjda je to bilo moje prvo dnevno putovanje na toj maršruti. Putovanje nije prošlo bez nestašluka, pa sam čak i ja, koji sam važio za mirno i poslušno dete, prelazio iz vagona u vagon u vožnji. Naravno, ne preko onih platformi između vagona, već sa stepenice jednog na stepenicu drugog. Iako je rastojanje bilo relativno malo, takav poduhvat nimalo nije bio bezazlen.

Na izvoru urbanog graditeljstva

Bilo je to vreme u kome je socijalističko uređenje doživljavalo svoj procvat. S obzirom na to da je Užice, zbog čuvene „Užičke republike” iz 1941. godine, bilo jedan od simbola socijalističke revolucije, njegovoj izgradnji posvećivana je posebna pažnja. Za obeležavanje trideset godina ustanka, 1961. godine izgrađen je Trg partizana, a na njemu postavljena statua Josipa Broza Tita visoka 4,75 metara. Mnogo godina kasnije saznaću da trg predstavlja jedan od najboljih primera urbanog graditeljstva kod nas; projektovao ga je arhitekta Stanko Mandić.

Na trgu se, između ostalog, nalazi i desetospratna zgrada, soliter. Pošto takve građevine u Čačku nije bilo, ona nam je privukla najviše pažnje. Pogotovu prilika da se prvi put provozamo liftom. U to vreme se u liftove nije moglo ući slobodno; koristili su ih samo stanari koji su imali ključ. Ljubaznošću jednog stanara pružila nam se prilika da se provozamo tim užičkim liftom.

Boravak u Užicu iskoristili smo i da posetimo Narodni muzej, smešten u zgradama koje su pre Drugog svetskog rata korišćene za potrebe Narodne banke. Tokom trajanja „Užičke republike” u tom prostoru se nalazio Vrhovni štab, a u trezorima ukopanim u brdo radila je Fabrika oružja i municije.

Na krovu Srbije

Pomalo će izgledati nestvarno, ali već naredne jeseni nas je Boriša Borišić poveo na nov jednodnevni izlet, ovoga puta u Beograd. Naravno, opet vozom. Samo do Beograda je trebalo putovati punih sedam sati, pa smo na put pošli kasnim večernjim vozom. Ne treba ni pominjati da smo putovali legendarnim „Ćirom”, koji će za nešto više od godinu dana prestati da saobraća na relaciji Beograd–Užice. Bila je to naša poslednja zajednička jesen, jer ćemo sledeću dočekati kao srednjoškolci.

Putovali smo u vagonu drugog razreda, sa čuvenim drvenim klupama i bez kupea. Bila su to vremena kada je televizija tek osvajala naše prostore, pa smo na spavanje odlazili rano. Vrlo brzo smo pospali, a neki su smeštaj našli na policama namenjenim prtljagu.

Negde oko tri sata probudila nas je škripa i naglo zaustavljanje voza. Nastala je trka konduktera kroz kompoziciju, jer se ispostavilo da je neko povukao sigurnosnu kočnicu i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Brzo je utvrđeno da je aktivirana kočnica u našem vagonu, i to baš u onom delu gde smo mi sedeli.

Ostalo je tajna ko je to uradio i da li namerno ili slučajno. Tek, Boriša je vreme do Beograda proveo ubeđujući konduktera da ne piše prijavu. Konačno, kada smo stigli na železničku stanicu Čukarica, počastio je konduktera vinjakom u staničnoj restoraciji.

Tamo-amo po Beogradu

U Beograd smo stigli u rano jutro, još se nije bilo sasvim razdanilo. Železnička stanica Čukarica je od 1960. godine bila „Ćirina” terminalna stanica u Beogradu. Gradskim autobusom se izvezosmo do Trga Republike i Boriša nas odvede u restoran „Zagreb” na doručak.

Posle toga se uputismo na Avalu, da posetimo Grob neznanog junaka i televizijski toranj. Nismo propustili priliku da pogledamo Srbiju odozgo. Po povratku sa Avale uputismo se na Kalemegdan; pored obilaska drevne tvrđave, posetili smo i Zoološki vrt i Vojni muzej.

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (5): Makar inkognito, da me želja mine

I posle par dana krenusmo nazad. Pred polazak voza iz Bitolja večerasmo ćevape u jednom restoranu u centru grada. Po dolasku u Skoplje sačekasmo voz koji ide za Beograd preko Niša.

Zapravo, na susednim peronima se u jednom trenutku našla dva voza za Beograd, jedan preko Niša, a drugi preko Kosova Polja i Kraljeva. Tata je pošto-poto hteo da uđe u onaj za Kraljevo, iako smo planirali da putujemo preko Niša. Ja sam bio uporan u tome da treba da uđemo u drugi voz, i zato dobih šamar.

U Niš stigosmo u rano jutro. Na pijaci kupismo nešto za doručak i odvezosmo se do Niške Banje. Vratismo se oko podneva i autobusom otputovasmo kući u Čačak.

More, ah more

Sve do 1977. godine moja letovanja biće vezana za boravak u Gradcu. Nije to bilo svake godine, ali ipak dovoljno da mi to dalmatinsko mestašce priraste srcu za ceo život. I kad god sam bio u prilici, učinio sam napor da svratim.

A onda su došla smutna vremena i u Gradcu nisam bio skoro tri decenije. Vratio sam mu se u dva navrata 2012. godine. Bile su to prilike za podsećanje na detinjstvo i mladost, na nešto čemu sam se tako radovao. Čak ne bih rekao da se moj Gradac puno promenio, pogotovu ljudi. Kao da se nismo videli godinu dana, a ne trideset.

Ali veze se nekako ponovo pokidaše. Ipak, nadam se da ću jednoga dana ponovo prošetati od Solina do Gradine, a onda do Bošca. Makar inkognito, da me želja mine.

Putovanja između

Do punoletstva je moje upoznavanje sa Jugoslavijom uglavnom bilo vezano za letovanja. Sve do 1965. godine, i postojanja čuvene K-15 karte, zahvaljujući kojoj se moglo skoro besplatno voziti železnicom i autobusom, letovanja su istovremeno bila i prilika da se malo putuje. Posle toga se na letovanje odlazilo planski.

U drugoj polovini šezdesetih počele su da se gase pruge uskog koloseka, tako da se sve češće na more odlazilo autobusom. Uglavnom su to bile turističke ture, koje su putnike prevozile u okviru takozvanih paket-aranžmana.

„Ćira” je iz Čačka prema Sarajevu vozio sve do 1969. godine, ali se sada prema Pločama putovalo novom prugom. Autobuski saobraćaj je sve više dobijao na značaju, pogotovu što je 1965. godine u potpunosti završena Jadranska magistrala kroz Hrvatsku. Sve to je pružilo nove mogućnosti za putovanje i lakše upoznavanje sa Jugoslavijom.

A onda su počela i vremena školskih izleta i ekskurzija.

September 1, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (4): Skoplje, godinu posle zemljotresa

Naredna, 1964. godina donela je promenu odredišta za letovanje. Doduše, to i neće biti pravo letovanje od dve nedelje, kao što je tada bio običaj, već par dana boravka na Ohridskom jezeru. Za moje roditelje bilo je to podsećanje na bračno putovanje, koje je upravo i bilo na Ohridsko jezero.

U to vreme uglavnom nisam učestvovao u planiranju putovanja. A nije ni bilo potrebno, jer sve što ću videti bilo je novo za mene, pa izvoljevanje tipa „hoću da vidim ovo ili ono” nije imalo mnogo smisla.

Na put smo krenuli 24. ili 25. jula, a prvo odredište bilo nam je Skoplje. Bila su to vremena kada je voz još uvek bio osnovno prevozno sredstvo u putničkom saobraćaju. Od Čačka se do Skoplja moglo stići na dva načina, preko Niša i preko Kosova Polja. U to vreme Kosovo Polje je bilo železnička stanica Prištine, glavnog grada tadašnje Autonomne oblasti Kosovo i Metohija. Priština je tada imala oko četrdesetak hiljada stanovnika i na samom prostoru Kosova i Metohije bila je po značaju iza Prizrena, Peći i Đakovice.

Kroz Dolinu kraljeva

Moji su izabrali da ka Skoplju putujemo preko Kosova Polja. Od 1955. godine Čačak je sa Kraljevom povezan prugom normalnog koloseka, tako da se njome moglo putovati i ka Beogradu i ka Raškoj, pa dalje ka Kosovu Polju, naravno, sa presedanjem u Kraljevu. Kada je 1958. godine završena pruga normalnog koloseka između Stalaća i Kraljeva, moglo se putovati i prema Nišu, pa dalje ka Vranju i Makedoniji.

Od Kraljeva pruga prati Ibar, koji je do Raške produbio klisuru kroz obronke Stolova, Željina i Kopaonika sa desne, i Čemerna, Radočela i Golije sa leve strane svoga toka. Ovaj prostor se često prepoznaje po nazivima Dolina jorgovana, Dolina vekova ili Dolina kraljeva. U vozu nije gužva, tako da imamo mesto u kupeu i moći ćemo malo da odremamo tokom noći.

Sat koji je stao

U Skoplje stižemo u rano jutro. Grad se još oporavlja od katastrofalnog zemljotresa koji ga je pogodio tačno godinu dana ranije. Dočekuje nas porušena stanična zgrada sa satom koji se zaustavio u trenutku nesreće. Na sve strane su ruševine i obeležja mesta gde su poginuli žitelji grada na Vardaru.

Odlazimo do kuće brata naše prve komšinice, tetka Jane. Zatičemo njegovu majku i babu; brat je sa porodicom otišao u tazbinu. Ponudile su nam da se malo odmorimo. U neko doba začu se lomljava. Moj otac skoči sa kreveta i krenu napolje, valjda pomislivši da je ponovo došlo do zemljotresa. Srećom, samo je kamion na ulici ispred kuće istovarao ugalj za zimu.

Pošto smo se oprostili sa ljubaznim domaćicama, ponovo smo na železničkoj stanici, gde hvatamo šinobus za Bitolj. Voz je pun putnika. Čujem razgovor vezan za nastavak putovanja prema Ohridu i saznajem da odmah ispred stanice stoji autobus koji polazi čim primi putnike i da je velika gužva. Čim je voz stao, istrčavam, ulećem u autobus i zauzimam tri mesta. Kroz prozor uspevam da obavestim moje gde se nalazim, i u rane jutarnje sate možemo da krenemo ka krajnjem odredištu.

Iako smo u Ohrid stigli vrlo rano, lako nalazimo smeštaj u ulici koja iz centra i sa obale vodi ka Samuilovoj tvrđavi. Tačno preko puta crkve Svete Sofije.

Biljana platno beleše

Ne sećam se koliko smo dana ostali u Ohridu. Ali se dobro sećam kupanja na gradskoj plaži, penjanja sa ocem do Samuilove tvrđave i izleta brodom do manastira Svetog Nauma, na samoj granici sa Albanijom.

Sećam se i da sam ovde u Ohridu prvi put probao bozu. Nije mi se tada svidela, pa sam uveče tokom šetnji gradom pio limunadu, a moj otac bozu.

U to vreme manastir Svetog Nauma je bio muzej i naplaćivala se ulaznica. Ali su mog oca, sa panama-šeširom i tašnom u ruci, smatrali nekom važnom osobom, samo su ga odmerili i nisu mu naplatili ulaznicu. Celodnevni izlet u Sveti Naum omogućio nam je i kupanje na lepoj peščanoj plaži u blizini izvora Crnog Drima. Jednoga dana gazdarica nam je za ručak spremila čuvenu ohridsku pastrmku.

Sveti Naum — Panorama manastira Sv. Naum

September 1, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (3): Tito i Hruščov u Postojni

Do samih Plitvičkih jezera ide se autobusom. Tokom vožnje mama stupa u razgovor sa jednom od putnica i saznaje da je iz Lazarevca, te da su ona i njena sestra, posle boravka sa mužem i sinom na Jadranu, pošle da vide Plitvička jezera. Kroz dalji razgovor ispostavlja se da je njen muž Milovan Popović tatin dobar drug, inače rodom iz Tijanja. A usput je i čika Vojov kum.

I tako smo tokom boravka na Plitvičkim jezerima imali društvo, a i kasnije tokom popodneva, kada smo se vraćali za Zagreb. Iz Zagreba su njih dve produžile za Beograd, a nas troje ka novom odredištu, Sarajevu.

U Sarajevo smo stigli u jutarnjim časovima i predstojao nam je celodnevni boravak u njemu i razgledanje znamenitosti. Dobar deo dana proveli smo na Ilidži i Vrelu Bosne, o čemu svedoči nekoliko crno-belih fotografija. Povratak u Čačak bio je „Ćirom”, ali ovoga puta putovali smo u suprotnom smeru.

Ponovo na moru

Boravak na moru 1963. godine bio je na neki način repriza letovanja iz 1959. Razlika je bila u društvu koje smo imali na tom putu, bili su to moj brat od strica Dragan i mamina koleginica Rada Popović. Sve ostalo je bilo gotovo isto kao prethodnog puta. Mala razlika je u tome što se sada jasno sećam boravka na Ilidži i Vrelu Bosne, kao i izleta u Makarsku tokom boravka u Gradcu. Naravno, odseli smo ponovo kod obitelji Ujdur.

I povratak sa letovanja bio je istom rutom, Gradac, Split, Rijeka, Postojna, Beograd, Čačak. Razlika je bila u tome što smo ovog puta spavali u Postojni.

Kada smo iz Rijeke autobusom stigli u Postojnu, došli smo baš u vreme kada su Tito i Hruščov završavali svoju posetu Postojnskoj jami. Uspeo sam da se probijem u prvi red i vidim dvojicu predsednika kako se u otvorenom kadilaku voze kroz uzan špalir građana, koji su mahali zastavicama i zasipali automobil cvećem.

Nažalost, u vozu kojim smo se vraćali u Beograd bila je velika gužva, tako da smo skoro sve vreme proveli u hodniku. Čak smo Dragan i ja odspavali na podu, dok su preko nas preskakali putnici. Pre polaska za Čačak ručali smo u restoranu „Drvar”, preko puta Železničke stanice. Bio je to sladak kupus sa junetinom, više mesa nego kupusa.