Tour de Serbia – RASIN PERSONAL PORTAL

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (13): Duša Srbije

Ostala je samo gurmanska priča

Prođoh juče Ibarskom magistralom. Nije baš da nema saobraćaja. Vreme je ručku, pa pomislih da negde svratim. Međutim, gužva ispred nekih od poznatih restorana, posebno onih bliže Beogradu, odvrati me. Restorani kao „Kod Momčila”, „Srbija”, „Zavičaj” ili „Kale” još uvek imaju dosta gostiju.

Iako sam vozeći se magistralom verovatno prešao više nego što je dužina Ekvatora, nisam bio poklonik njenih kafana. Najverniji sam ostao kafani „Srbija” u Meljaku, jednoj od prvih u Srbiji gde su služili nepristojno velike porcije. Jedna od onih koje me nisu ostavile ravnodušnim je i „Takovo” u Dićima; sećam se stare kafane sa njenim izvanrednim vrućim lepinjama i kajmakom. Kasnije ću po isti specijalitet često svraćati u „Zlatnu dolinu” u Ugrinovcima.

Čitam tekstove na internetu koji podsećaju na Ibarsku magistralu. Uglavnom se osvrću na krah ugostiteljstva zbog otvaranja auto-puta, i uglavnom su objektivni. Ali me iznenađuju komentari, mahom negativni.

Kako ljudi imaju kratko pamćenje. Zaboravljaju kada je magistrala bila žila kucavica Srbije. Činjenica je da je odnela veliki danak u ljudskim životima. Ali niko vozače ne tera da svrate u kafanu i popiju. Ili da voze brzo. O preticanju da i ne govorim, juče sam doživeo da me najmanje tri vozila preteknu baš na punoj liniji. Isti taj čovek vozi i auto-putem, i dobar deo njih brže od ograničenja.

Na auto-putu za sada postoji samo jedan lanac brze hrane, u blizini Uba. Ubuduće se i ne može očekivati nešto što bi bio domaći specijalitet. Možda se neko odluči za komplet lepinju, ali za to bolje sačekajmo nastavak auto-puta od Požege.

Možda će se nešto i održati

Jedna od konstanti Ibarske magistrale svakako su Mrčajevci. Magistrala i danas prolazi kroz samu varošicu. Ali uskoro će se i to promeniti, jer se i nad ovim delom nadvila sudbina koju je doživeo pravac ka Beogradu.

U očekivanju kada će takozvani Moravski koridor minuti mimo varošice, još poneki putnik se zadrži u Mrčajevcima. Iako uslovi za parkiranje nisu baš pogodni, ono što zaustavi putnike jeste ponešto od slave pokojnog Milovana Baralića, čoveka koji je ovde otvorio prvu pečenjaru u Jugoslaviji. Ona i danas postoji.

*Ovako je to nekad bilo — pečenjara “Baralić*“

Mlađe generacije su već odavno zaboravile čika Obrena Pjevovića, čije su pesme pronele slavu Mrčajevaca. Ali se još uvek sećaju „mrčajevačkog slavuja” Miroslava Ilića. Nekako odavde niz magistralu prema Kraljevu rođeni su neki od najpoznatijih narodnih umetnika, Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Tozovac, Novica Negovanović. Da pomenem samo neke.

Duša Srbije

Otvaranjem Moravskog koridora, slavu Ibarske magistrale ostaće da pronosi onaj njen krak koji od Kraljeva ulazi u dolinu Ibra. Ta dolina, poznata i kao Dolina jorgovana i kao Dolina kraljeva, svedok je razvoja srednjovekovne srpske države. U prošlosti je magistrala bila glavna spona Kosova i Metohije sa centralnom Srbijom.

Sudeći po komentarima na društvenim mrežama, pojedinci se trude da Ibarsku magistralu gurnu u zapećak. Međutim, nije loše, onako, za svoju dušu, proći makar njenim delom i osetiti duh Srbije. Makar to bili samo ostaci, kao što je mnogo toga uz magistralu ostatak jednog vremena.

Izgubiti Ibarsku magistralu značilo bi izgubiti dušu Srbije.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (12): Pesma sa magistrale

Otkako je napravljen auto-put „Miloš Veliki”, ime Ibarske magistrale se nekako ređe čuje. Iako se do pre pet-šest godina radilo o drugom po značaju putu u Srbiji. A ni danas taj značaj ne sme da se zanemari, jer će još dugo biti važna saobraćajnica između Srbije i Crne Gore, pogotovu od Kraljeva do Berana, prateći dolinu Ibra, po čemu je i dobila ime.

U vreme najvećeg procvata saobraćaja Ibarska magistrala nije bila samo put. Imala je i veoma važnu ulogu u društvenom životu putnika namernika, ali i onih koji su živeli uz nju. U poređenju sa njom, auto-putevi tu društvenu dimenziju nemaju.

Kad se govori o Ibarskoj magistrali, najčešće se misli na onaj njen deo koji i nema veze sa Ibrom, jer prolazi kroz Šumadiju ili njenim obodom. Zato je Čačane put do Beograda najčešće vodio preko Ibarske. Zvanično je to državni put B reda sa oznakom M22; na deonici Beograd–Čačak ide trasom evropskog puta E763, a na deonici Čačak–Kraljevo puta E761. Ukupna dužina je dvesta devedeset osam kilometara.

Građena je između 1960. i 1965. godine. Oni stariji setiće se da se iz Čačka ka Beogradu pre toga putovalo preko Topole i Mladenovca. I danas mnogi koriste taj put, kraći je, istina, ali dosta uži i sa više krivina.

Košnica u dva ujutru

Magistrala je omogućila brže i bezbednije putovanje između jugozapada Srbije i Beograda. Najveću korist imali su Užice, Čačak i Kraljevo. Istovremeno je povezala Kosovo i Metohiju sa centralnom Srbijom, a pravac od Čačka ka Užicu bio je važna veza prema Crnoj Gori i istočnoj Bosni.

Bilo je to vreme kada je železnički saobraćaj počinjao da se povlači pred drumskim. Početkom sedamdesetih legendarni „Ćira” je otišao u penziju, pa su Čačani u Beograd i Sarajevo sve više putovali autobusom. Zahvaljujući tome je čačanski „Autoprevoz” postao gigant u jugoslovenskim razmerama.

Stariji će se setiti da je svake noći oko dva sata na čačanskoj autobuskoj stanici vrilo kao u košnici. Jer ovde su se ukrštale linije koje su išle sa juga ka severu i sa istoka ka zapadu.

Četrdeset pet izlaza iz dvorišta

Ibarska magistrala se gradila u vreme kada se našim putevima nije kretao veliki broj automobila. Između Beograda i Čačka jedina dva mesta kroz koja je prolazila bila su Stepojevac i Gornji Milanovac; projektanti su namerno ili slučajno izbegli prolazak kroz Lazarevac, Lajkovac i Ljig.

Međutim, razvoj drumskog saobraćaja uticao je na to da pored same magistrale počnu da niču objekti, čiji su pristupni putevi vodili direktno na nju. Tako se došlo u situaciju da se sa drugog po značaju puta u Srbiji direktno ulazi u dvorišta. Izbrojao sam da na rastojanju od nepuna četiri kilometra, između Svračkovaca i Majdana, ima četrdeset pet izlaza iz dvorišta. I to samo sa desne strane, gledano prema Gornjem Milanovcu.

Povećana gustina saobraćaja i izgradnja uz samu magistralu učinile su da dobije epitet, „crna magistrala”.

Preljina — Ibarska magistrala u Preljini

Pesma sa magistrale

Ibarska magistrala nije bila samo saobraćajna žila kucavica Srbije. Uz nju je nastao fenomen nazvan novokomponovana narodna muzika. U kafanama koje su nicale pored magistrale stasavali su neki od najpoznatijih pevača s kraja prošlog veka.

Zlatno doba magistrale kao estradne pozornice bile su sedamdesete godine. Po parkiranim kamionima pored kafana moglo se pretpostaviti gde nastupaju najpoznatiji pevači, ali i gde je dobra hrana. Pečenje je polako izlazilo iz mode, ustupajući primat specijalitetima sa roštilja.

Lepa Lukić, Vesna Zmijanac, Tozovac i Miroslav Ilić svoju slavu su stekli pevajući po kafanama između Čačka i Kraljeva. Upravo taj potez, ipak bliži Kraljevu, dao je neke od najvećih muzičkih zvezda velike Jugoslavije. Kraljevo je srpskoj narodnoj muzici dalo i neke od najpoznatijih harmonikaša, Novicu Negovanovića, Mišu Mijatovića, Vladu Panovića, a u novije vreme i Aleksandra Sofronijevića. Uz magistralu su stasali i rodonačelnici tog pravca, Predrag Vuković i Dragan Aleksandrić. Ne smeju se zaboraviti ni Obren Pjevović i Mrčajevci, kao središte svojevrsnog fenomena koji je spojio muziku i magistralu.

Mnogi će se setiti leta sedamdeset i neke, kada su kod Loća u Mojsinju gostovale sarajevske muzičke zvezde. Bile su spojene tri ogromne šatre, pa opet nije bilo mesta za sve koji su hteli da uživaju.

Odavno kafane pored Ibarske magistrale ne privlače mušterije estradnim zvezdama. A i izgleda da su današnje zvezde sklonije drugačijoj vrsti publike, pa pre biraju gradske klubove ili splavove.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (11): Srbija koje nema

Požarevac

Grad na Velikoj Moravi, ili bolje rečeno u njenoj blizini, upoznaću u proleće davne 1978. godine. U tamošnjoj Službi društvenog knjigovodstva testiraćemo našu mašinu za unos podataka, pa ćemo često ići da proverimo njen rad. Upoznaću i njihovu tada najpoznatiju kafanu, „Karpate”.

Izleti

Već sam pomenuo devizu ferijalaca, „upoznaj svoju domovinu da bi je više voleo”. Mogućnost lakog putovanja u inostranstvo kao da je upoznavanje domovine ostavila za ono famozno kasnije. A i kada se radi o obilasku Srbije, odredišta su uglavnom dobro poznata mesta. Njih nesumnjivo ima dosta, pa ponekad za otkrivanje zanimljivih mesta ne bude vremena.

Prošao sam kroz dosta mesta u Srbiji. Ali to ipak nije ni približno ono što sam želeo, pa i mogao. Nisam ostao imun na odlazak na preporučena mesta. Međutim, i takvi izleti neretko donose priliku da se neplanirano doživi avantura. Potrebno je samo da imate malo istraživačkog duha i da se ne plašite.

Posete mestima u Srbiji počeo sam da beležim početkom novog milenijuma. Možda sam ponešto propustio, ali sam se trudio da zabeležim sve što je na mene ostavilo utisak. Gotovo svake godine napravio sam bar po jedan izlet, sve do onog nesrećnog kovida, koji je, hteli mi to ili ne, pomalo promenio naše živote. Sledio je petogodišnji prekid.

Podrinje

Obilazak Podrinja nosio je sa sobom dvostruku simboliku. Bio je to poslednji izlet koji sam napravio pre kovida. Društvo su mi pravile kolege Slobodan Đukić i Aleksa Maričić.

Na Podrinje se nadovezuje područje Jadra, koje je trenutno u žiži interesovanja zbog potencijalnog otvaranja rudnika jadarita. Ipak, pravi razlog puta bila je želja da ćerki Aleksandri pokažem još jedan deo Srbije.

Planiran je bio obilazak nekih poznatih lokaliteta. Ali, kao što obično biva, izlet je poprimio i obrise prave avanture. Nju smo doživeli spuštajući se sa Mačkovog kamena ka Malom Zvorniku. Napustili smo komfor asfalta i provozali se šumskim putem kroz gustu bukovu šumu na padinama planine Borinje. Pošto se radi o jednoj od najboljih bukovih šuma u Evropi, ona je već decenijama pod zaštitom države.

Srbija koje nema

Putujući po Srbiji, sećanja naviru. A javlja se i želja da posetim neka nova mesta. A vreme prolazi, i želje se sve ređe ispunjavaju.

Poslednjih godina moje najčešće odredište u Srbiji je Beograd. Iako se za to vreme puno promenio, i dalje smatram da ga dobro poznajem, jer dve decenije života u njemu nije malo vremena. Auto-put je učinio da nema mnogo razmišljanja kako putovati. A onda putovanje počinje da liči na žurbu. Krajolik kroz koji se prolazi nije inspirativan, pogotovu ne za usputna zadržavanja.

Kad god mi se ukaže prilika, menjam rutu. Pogotovu u povratku. Birajući različite puteve na relaciji Beograd–Čačak, delimično ispunjavam želju za starim i novim predelima. Na tim putešestvijima sve češće se srećem sa Srbijom koje nema.

Novo vreme je učinilo da se mnogo toga promeni. Čini nam se da će auto-putevi doneti ugodniji život. Ali bojim se da će više uticati na to da se naši životi dodatno ubrzaju. Uticaće da nam pogled bude upućen ka dalekim odredištima, a ona mala fina mesta, koja su nam na dohvat ruke, ostajaće za kasnije. Po starom dobrom principu: ima vremena.

Uvek kada pišem o putovanjima setim se onog slogana pod kojim su putovali ferijalci. Upoznaj domovinu da bi je više voleo.

Da li se ponekad upitamo koliko smo upoznali Srbiju? Za sebe mogu da kažem da nisam. Ni ovu današnju, ni onu koje nema.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (10): Protrčavanje kroz Valjevo

Prema Šapcu

U najvećem broju slučajeva Valjevo sam upoznavao vozeći ulicom Vladike Nikolaja. To je saobraćajnica koja predstavlja neku vrstu obilaznice oko gradskog jezgra. Nastavlja se na put Lajkovac–Valjevo, koji će uskoro biti brza saobraćajnica i povezati Valjevo sa auto-putem „Miloš Veliki”.

Tom ulicom sam uvek prolazio kada bih kroz Valjevo putovao prema Šapcu, a par puta i prema Loznici. Prema Šapcu se skreće desno u ulicu Vojvode Mišića, pa se nastavlja putem koji vodi pored Brankovine, Koceljeve, Belotića i Mišara.

Selo od belog kamena

Desetak kilometara iza Koceljeve dolazi se do sela Draginje. Veliki deo stanovništva čine gastarbajteri koji žive u Austriji, Italiji i Nemačkoj, a gotovo sav novac ulažu u kuću u rodnom selu.

U Draginju je većina kuća izgrađena od belog kamena, a na fasadama se nalaze gipsani ukrasi u obliku lavova, konja, labudova i sokolova, po čemu je selo prepoznatljivo. Ipak, meštani kažu da takva estetika polako izlazi iz mode; mnogi skidaju ukrase, a umesto njih u kuće ulaze zavese, pločice i nameštaj sa poznatim markama.

Ovuda sam najčešće prolazio subotom, pa sam imao priliku da vidim kako izgleda pazarni dan na tim prostorima.

Manastir Kaona

U blizini Draginja nalazi se manastir Kaona. Brat od tetke mog kolege Milana Plazinića bio je ovde monah, pa smo par puta svraćali. U to vreme iguman je bio počivši vladika valjevski Milutin.

Manastir i okolina su jedan od najuređenijih manastirskih kompleksa u kojima sam bio.

Prema Loznici

Ako se nastavi ulicom Vladike Nikolaja pa skrene u Dušanovu, dolazi se na put koji vodi ka Osečini i dalje ka Loznici. Put prati tok Kolubare, a zatim njene pritoke Obnice. Negde ispred Osečine putu će se pridružiti reka Jada, koja je zahvaljujući litijumu postala najpoznatija reka u Srbiji.

U Osečini postoji odlična kafana „Most”, poznata po jagnjetini. Iza Osečine ulazi se u dolinu Jadra, a onda počinju Rađevina i lozniči kraj.

Sve strane sveta

Pored pravaca prema Lajkovcu, Šapcu i Loznici, iz Valjeva se putnik namernik može uputiti i prema Požegi i Bajinoj Bašti. Putem prema Požegi stiže se i do Divčibara, ali i do Kosjerića. U Bajinu Baštu se ide preko Povlena i Debelog brda. A ako se na putu ka Lajkovcu u Divcima skrene desno, eto nas na putu ka Mionici, Struganiku, Banji Vrujci i ponovo na Ibarskoj magistrali.

Kao što se vidi, dolazak u Valjevo nosi sa sobom čitav niz izazova.

Iako se nisam dugo zadržavao, uspeo sam da se upoznam sa domaćom gastronomijom. Bilo je to u restoranu „Lovački dom” pored Kolubare, u društvu mog nekadašnjeg diplomca Voje Maksimovića. Poslednji put sam u Valjevu bio na koncertu harfistkinje Aleksandre Mohorko.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (9): Tešnjar

Malo i istorije

Kruševac je verovatno najpoznatiji kao prestonica onog dela srednjovekovne Srbije kojim je vladao knez Lazar Hrebeljanović. Na to vreme podsećaju ostaci utvrđenog grada i crkva Lazarica.

Pored svedočanstava iz tog doba, na isto vreme podseća i Spomenik kosovskim junacima. Delo je vajara Đorđa Jovanovića i nalazi se u centru grada od Vidovdana 1904. godine.

Valjevo

Još jedan od onih gradova u kojima sam bio više puta, a ne mogu da kažem da sam ih upoznao.

Mislim da sam prvi put bio, ili bolje reći prošao kroz Valjevo, negde 1989. godine. Direktor Instituta me je zamolio da, kad već idem u Čačak, usput svratim u Petnicu. Tamo se nalazila već poznata Istraživačka stanica; razlog posete bilo je prisustvo otvaranju računarskog centra. Tim povodom Stanicu je posetio i tadašnji potpredsednik SANU, Aleksandar Despić.

Najviše puta sam Valjevo posetio u okviru nastave za doškolovavanje nastavnika tehničkog obrazovanja i informatike. Nastava se održavala u osnovnoj školi „Nada Purić”, tako da se moje upoznavanje sa Valjevom završavalo u toj zgradi.

Valjevo usput

Malo više ću Valjevo upoznati tokom izleta koji je u taj deo Srbije organizovao Fakultet. Tada ću prvi put prošetati njegovim ulicama.

Karakteristično je da se u centralnom delu grada ulice seku pod pravim uglovima, što nije baš čest slučaj u srpskim gradovima. Za razliku od većine, Valjevo nema glavni gradski trg. Shodno tome, centrom se može smatrati deo oivičen ulicama Vladike Nikolaja, Vojvode Mišića i Vuka Karadžića, i Kolubarom. Sredinom tog gradskog bloka prolazi glavna ulica, Karađorđeva. U tom kvartu nalaze se značajne građevine, Gimnazija, Narodni muzej, Muselimov konak i hotel „Grand”. U blizini je crkva Presvete Bogorodice, kao i Desankin trg i Trg Živojina Mišića.

Jedan od najupečatljivijih delova Valjeva svakako je stari deo koji se zove Tešnjar. Nalazi se na desnoj obali Kolubare, stešnjen između reke i brda.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (8): Kante sa vašara

Ipak, upoznavanje sa Srbijom se najviše odvijalo kroz putovanja zbog posla. Krajem i početkom veka Fakultet je imao obrazovna odeljenja u više gradova, pa sam zahvaljujući tome upoznao Valjevo, Požarevac i Aranđelovac. Od 1998. godine deset godina sam bio honorarno angažovan na Višoj školi za industrijski menadžment iz Kruševca; predajući u njihovim obrazovnim centrima upoznaću Kruševac, Prokuplje, Smederevo, Mladenovac, Vršac, Kikindu i Sentu. Više od dve decenije bio sam i honorarni nastavnik na Učiteljskom fakultetu u Užicu, što mi je omogućilo da predajem i u njihovim centrima, u Lazarevcu, Šapcu, Malom Zvorniku i Čajetini.

Trudeći se da prvenstveno ispunim osnovni zadatak, poneki od pomenutih gradova sam samo video iz automobila. Malo bolja situacija je bila tamo gde sam i noćio. Ipak ostaje žal što neke gradove nisam bolje upoznao. Ali nadam se da ću imati priliku da to nadoknadim.

Kruševac

Kruševac je jedan od gradova u kojima sam bio više puta. Ipak ne bih mogao da kažem da ga dobro poznajem, jer su to uglavnom bili jednodnevni boravci, pa se upoznavanje svodilo na traženje mesta za parkiranje, ili na put od sedišta Škole do nekog ugostiteljskog objekta. Od restorana u kojima sam često bio danas nije ostalo mnogo: „Konak” i picerija „ET”.

Moji boravci bili su vezani za zgradu Narodnog univerziteta u Kosančićevoj ulici broj 4, gde su bile prostorije Više škole za industrijski menadžment. Sa tom školom sam sarađivao od njenog osnivanja 1993. godine, a honorarni nastavnik sam postao pet godina kasnije i to ostao punih deset godina.

Kante sa vašara

Možda najzanimljiviji boravak u Kruševcu bio je onaj iz 1993. godine, na dan jednog od kruševačkih vašara.

Tog dana je održan sastanak nastavnog veća, na kome su se razmatrala pitanja početka rada Škole. Sastanak je održan u prostorijama hotela „Evropa”, u blizini Spomenika kosovskim junacima. Još jedna potvrda da u Srbiji sve počinje u kafanama.

Posle sednice otišli smo u jednu od pilot-fabrika u kojima će studenti da peku menadžerski zanat. Fabrika se bavila proizvodnjom posuda od plastike i nalazila se u kruševačkom predgrađu Čitluku. Tu smo dobili po veliku plastičnu kantu od pedeset litara i nekoliko manjih kofa. Iz fabrike, sve sa poklonima, odosmo u restoran „Sunce” na ručak, a onda krenusmo autobusom za Čačak.

Na putu do stanice i na samoj stanici svi su se interesovali gde smo kupili kante. Gotovo da smo bili atrakcija na kruševačkim ulicama. Bilo je to u proleće, kada je u Srbiji vladala najžešća inflacija.

Do Kruševca i natrag

Do Kruševca sam u početku uglavnom putovao autobusom, putem koji je, kao i mnogi drugi, pravi srpski specijalitet. Za tih sto kilometara trebalo je oko dva sata, jer gotovo da se radi o ulici u naselju. A i onaj deo koji ne prolazi kroz naselja načičkan je izlazima direktno iz dvorišta pored puta.

Sedamdesetih i osamdesetih počeše da se oko većih gradova prave obilaznice. Ali vrlo brzo se gradovi proširiše i na njih, pa saobraćaj opet krenu kroz naselje. Kruševac je pomalo bio izuzetak, jer je obilaznica pomerena prilično daleko od grada, skoro uz samu Moravu.

U to vreme je na relaciji Čačak–Kruševac još uvek saobraćao voz koji je povezivao dva čvorišta, Požegu i Stalać. Nažalost, niko nije imao sluha da tu prugu revitalizuje, čak da je učini dvokolosečnom. Time bi se na relaciji Užice–Stalać obezbedio brz i udoban prevoz i smanjio saobraćaj na pomenutom putu. Treba podsetiti da su železničke stanice u svim tim gradovima praktično u centru. Time bi se smanjio intenzitet drumskog saobraćaja, ali i gužve u gradovima zbog potrebe za parkinzima.

Rasadnik glumaca

Kruševac je, kao retko koji grad, poznat kao glumački rasadnik. Odavde potiču takve veličine kao što su Miodrag Petrović Čkalja, Milan Puzić, Vlastimir Stojiljković, Radmila Savićević i Ljubinka Bobić. Tu su i Taško Načić, Bata Paskaljević, Radmila Živković. Među njima je i generacija mlađih glumaca koja tek stiče svoje mesto na „daskama koje život znače”, Vojin Ćetković, Marko Živić, Sergej i Branislav Trifunović, Nataša Marković. Ponekog sam svakako izostavio, što ne umanjuje njihovu vrednost.

U Kruševcu postoji jedinstveni Trg glumaca, na kome se nalazi sedam bista glumaca rođenih u ovom gradu. U gradu deluje i Kruševačko pozorište, koje pod tim imenom radi od 1946. godine.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (7): Pregorela sijalica

Kosovo i Metohija su, slobodno se može reći, krajevi koje sam najmanje upoznao. Za nekoga ko je stigao i na druge kontinente, to je svakako velika sramota.

Teritorijom Kosova i Metohije prošao sam u tri navrata, 1986, 1990. i 1995. godine. Baš tako, samo sam prošao, jer se radilo o klasičnom proputovanju. Najduže sam se zadržao 1986, kada sam obišao manastir Gračanicu i kratko se prošetao Prištinom.

Na povratku iz Grčke

Te 1986. godine Kosovo i Metohija su neumitno postajali neuralgična tačka Jugoslavije. Raspad zemlje, koji će se desiti relativno brzo, nije bio nešto o čemu je običan čovek razmišljao. To je značilo da smo još uvek mogli bez prepreka da putujemo od Đevđelije do Jesenica.

Posle dvonedeljnog boravka u Grčkoj i par dana na Ohridskom jezeru, krenuli smo za Čačak. Putovali smo Zapadnom Makedonijom, dolinom Drima i Radike, posetili manastir Svetog Jovana Bigorskog, i u predvečerje stigli u manastir Gračanicu.

Kada smo se našli u manastirskoj porti, još je bio dan. Neću pisati o lepotama te poslednje zadužbine kralja Milutina. Pomenuću samo detalj koji me je više puta naterao na duboko razmišljanje, detalj kakvih ću sresti još nekoliko puta tokom obilaska srpskih svetinja.

Kada smo stigli do čudesne freske Jovana Krstitelja, shvatamo da je već toliko tamno da slabo svetlo koje dopire spolja nije dovoljno da uživamo u njenoj lepoti. Jer je sijalica koja bi trebalo da zameni dnevno svetlo, pregorela.

Izlazim iz crkve posvećene Uspenju Presvete Bogorodice i upućujem se u obližnju prodavnicu, ne bih li kupio sijalicu. Nažalost, već je prošlo osam sati i prodavnica ne radi.

Na odlasku razgovaramo sa monahinjom koja prodaje religijske suvenire. Žali se na nemaštinu, a ispred nas je prodala suvenira za prilično novca. Još jednom me savladava osećaj stida i nemoći, što naša država i crkva neće, ne umeju ili ne znaju da svetu predstave ono što predstavlja kulturnu baštinu celog čovečanstva.

Sa sličnim osećajem sam završavao i posete manastirima Studenica i Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Novo doba

Život u Jugoslaviji uticao je na to da nam ono što je na dohvat ruke bude najdalje. Zbog toga je moja mladost nekako bila omeđena putovanjima po tadašnjoj velikoj zemlji. Srbija je, normalno, bila tu i mislilo se da za nju uvek ima vremena.

Da nismo postali svedoci istorije i velikih promena, možda bi Srbija ostala u zapećku. Devedesete godine i sankcije međunarodne zajednice, iskazane i kroz obavezne vize za putovanje u inostranstvo, učinile su da se vratimo Srbiji. Početak novog milenijuma i konačni oproštaj sa Jugoslavijom u prvi plan su stavili putovanje po Srbiji. Konačno je došlo novo doba u kome sam počeo da je upoznajem.

Nažalost, pokazaće se da to ipak nisam uspeo u onoj meri u kojoj sam želeo. Ipak vredi učiniti napor i setiti se najvećeg broja mesta koja sam posetio u protekle dve decenije.

U Čačku, 2. maja 2023. godine

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (6): Voz pun stolica i kosišta

Do sada sam pisao o obilascima Srbije koji su imali cilj da se vide znamenitosti i prirodne lepote. Međutim, tokom proteklih sedamdeset godina bilo je i upoznavanja sa Srbijom koja su se dešavala uzgred, obavljajući svakodnevne radne obaveze.

Kao student Elektrotehničkog fakulteta 1976. godine, obilazeći telekomunikacione objekte, upoznao sam neka zanimljiva mesta. Neka od njih nikada više neću biti u prilici da posetim, na primer Satelitsku stanicu u Prilikama. Takođe, kao student, učestvujući u čuvenom „Električar reliju”, obići ću izletišta u okolini Beograda, kao što su Trešnja i Bojčinska šuma.

Butik mesa

Kada sam počeo da radim, moja putovanja po Srbiji odvijala su se na relaciji Beograd–Zrenjanin, a nešto kasnije Beograd–Smederevo i Beograd–Požarevac. Zahvaljujući tome upoznaću te gradove. Putujući do Zrenjanina i nazad upoznaću i okolna mesta, Ečku, Stajićevo i Čentu, gde smo povremeno svraćali na riblju čorbu.

Krajem sedamdesetih je u centralnoj Srbiji vladala nestašica teletine. U Zrenjaninu se mogla normalno kupiti. Firma „Bek” je u samom centru imala prodavnicu mesa koja se zvala „Butik mesa”. Ako bih se zatekao petkom u Zrenjaninu, obavezno sam pazario teletinu i nosio je pravo u Čačak.

Finale svetskog prvenstva u košarci 1978. godine u Manili odgledaću u bašti restorana u Požarevcu, uz roštilj i špricer.

Zahvaljujući službenim putovanjima upoznaću i Niš, prvo 1978. godine, kada smo posetili Ei Fabriku računskih mašina, a onda 1981, kada sam bio u fabrici Ei Čegar. Prvom prilikom ručaćemo u čuvenom restoranu „Kod Amerikanca”.

Putovanje kao avantura

Živo se sećam boravka u manastiru Prohor Pčinjski. Bilo je to 1993. godine; u hotelu pored manastira održavala se konferencija „Jupiter”. Bila je to godina najžešće inflacije i krize nastale posle uvođenja sankcija.

Bilo je to i jedno od mojih poslednjih putovanja vozom. Tada se još moglo putovati od Čačka do Stalaća. U Stalaću smo prilično dugo čekali voz koji iz Beograda ide prema Grčkoj. Kada je stigao, bila je prava umetnost ući u njega, hodnici su bili zakrčeni robom koju su naši građani nosili u Makedoniju. Najviše je bilo drvenih stolica i kosišta. U Nišu smo nekako uspeli da se, preskačući preko tih predmeta, dokopamo kupea.

Kada smo pomislili da je mukama došao kraj, one su tek počinjale.

Zahvaljujući kolegi koji je pomešao stanice Vranjska Banja i Vranje, nastavili smo putovanje prema Makedoniji. Preostalo nam je da izađemo u poslednjoj stanici pre granice, u Ristovcu, i tražimo način da se domognemo Vranja. Od svih opcija najbolja nam se učinila da u Davidovcu uhvatimo autobus koji iz Bujanovca ide za Vranje. Od Ristovca do Davidovca trčimo, jer ne znamo kada autobus stiže. Srećom, došli smo prilično rano, pa nam ne preostaje ništa drugo do da dremamo.

Kada sam se probudio, konstatujem da smo u nekom selu. Autobus u koji smo ušli namenjen je prevozu radnika iz druge smene, a to podrazumeva i njihovo razvoženje po okolnim selima. Konačno stižemo u Vranje, ali u hotelu „Vranje” nema mesta, pa nas upućuju u istoimeni motel, nekih četiri kilometra van grada.

Avantura je tek počinjala

Recepcioner nam kaže da će uskoro stići kombi koji prevozi učesnike na relaciji hotel–motel. Međutim, kolega ne veruje u tu opciju i predlaže da idemo peške. Usput počinju sevanje i grmljavina, a kiša nas hvata na pola puta, kod fabrike „Koštana”. U motel stižemo mokri do gole kože, istovremeno kad i onaj pomenuti kombi.

Avantura se nastavila i sutradan. Zahvaljujući organizovanom prevozu, uspešno smo stigli do manastira. Neverni kolega, koji je sumnjao i u taj prevoz, u manastir odlazi sa kolegama iz Užica njihovim „Jugom”. Zatičemo ga skroz zelenog u licu, jer je vozač gasio motor na nizbrdicama da bi uštedeo gorivo. Tako da je tih četrdesetak kilometara bilo prava avantura.

Pošto smo završili učešće na konferenciji, postavilo se pitanje povratka. Saznajemo da za Vranje ide nekakav kombi. Hladno sedamo i pravimo se ludi dok kombi nije krenuo. Putovanje traje malo duže, jer svraćamo u Bujanovac da stvari uzmu oni koji su spavali u tamošnjem hotelu. U Vranju sedamo u autobus koji iz Skoplja ide za Sarajevo i kući stižemo u ponoćnim satima.

September 7, 2026September 11, 2026

Tozr de Serbia (5): Kruševac i Ljubostinja

Kruševac

Valjda naredne godine posetismo Kruševac i manastir Ljubostinju. U Kruševcu smo obišli crkvu Lazaricu i Spomenik kosovskim junacima na centralnom gradskom trgu.

U Kruševcu do devedesetih godina nisam bio još od boravka na Jastrepcu, a to je bilo šezdesetih. Grad ću tek početi da upoznajem kada počnem da odlazim u Višu školu za industrijski menadžment, osnovanu 1993. godine. Zahvaljujući saradnji sa tom školom, Kruševac ću posećivati češće, a posebno u periodu između 1998. i 2008. godine, kada sam bio njihov honorarni nastavnik.

Crkva Lazarica je najstarije i najvrednije kulturno dobro prestonog grada kneza Lazara. Nalazi se u središtu ostataka kruševačke tvrđave. Građena je najverovatnije između 1375. i 1380. godine i posvećena svetom prvomučeniku Stefanu, podignuta je u čast prvorođenog Lazarevog sina Stefana. Zajedno sa crkvom u manastiru Ravanica predstavlja prototip moravske arhitektonske škole.

Povodom šest vekova Kruševca, 1971. godine je u arheološkom parku „Lazarev grad” otkriven spomenik knezu Lazaru, rad vajara Nebojše Mitrića. Lik je urađen prema ktitorskoj fresci iz manastira Ravanice. Graditeljske tekovine kneza Lazara prikazane su konturama srednjovekovnog grada na levom ramenu figure i obrisima Lazarice pod pazuhom desne ruke. Ornamenti na haljini preuzeti su sa Lazareve haljine, čija se kopija čuva u Narodnom muzeju u Kruševcu.

Knez Lazar je Kruševac počeo da gradi 1371. godine. Za zidanje je korišćen šareni rečni kamen, krušac. Zato se smatra da je grad po njemu i dobio ime.

Car Lazar — Spomenik knezu Lazaru, rad vajara Nebojše Mitrića

Ljubostinja

Posle Kruševca odlazimo u manastir Ljubostinju. Nalazi se na levoj obali Zapadne Morave, na samo četiri kilometra od Trstenika. Sagrađen je neposredno pre Kosovskog boja, 1388. godine. Zadužbina je kneginje Milice, koja se u njemu zamonašila 1392, a tu je i umrla 1405. godine i sahranjena.

Ljubostinja je prvi ženski manastir u Srbiji. O poreklu imena postoji više tumačenja; jedno od njih je da je podignut na mestu gde su se Milica i Lazar upoznali, dakle na mestu ljubavi: ljubvestan, ljubvostin, ljubostinja.

Izletnički dan završavamo ručkom, ovoga puta u prostoru ispred manastira koji je za to predviđen.

September 6, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (4): Pokajnica

Vraćevšnica i Takovo

Posle dve godine odredište nam je bio Gornji Milanovac. Tačnije, prvo smo posetili manastir Vraćevšnicu, koji se nalazi u istoimenom selu na putu Gornji Milanovac–Kragujevac. Manastir je sagrađen početkom petnaestog veka, a ktitor je bio srpski vlastelin Radič Postupović.

Vraćevšnica je značajna za istoriju Srbije, jer su se u njoj odigrali neki važni događaji. Tu je 1810. godine održan sastanak Karađorđa i Milana Obrenovića, na kome se razgovaralo o daljem toku ustanka. Ovde su 1812. i 1818. održane skupštine; na onoj o Đurđevdanu 1818. odlučeno je da Kragujevac postane prestonica kneževine. U porti manastira sahranjena je baba Višnja, majka kneza Miloša Obrenovića.

Iz Vraćevšnice odlazimo u Takovo. Ovde posećujemo Muzej Drugog srpskog ustanka i spomen-kompleks na kome se nalazi grm sličan onom ispod koga se knjaz Miloš obratio ustanicima na Cveti 1815. godine. Tu je i spomenik „Takovski ustanak”, sa figurama knjaza Miloša i arhimandrita Melentija. Izlet završavamo ručkom u obližnjoj kafani.

Pokajnica i Radovanjski lug

Ovaj izlet se verovatno odigrao 1995. godine. Na oba lokaliteta sam bio prvi put. Nalaze se u blizini Velike Plane, a i međusobno su blizu.

Manastir Pokajnica nalazi se u Starom Selu i posvećen je prenosu moštiju Svetog Nikole. Crkvu je 1818. godine podigao knez Smederevske nahije, vojskovođa i narodni starešina Vujica Vulićević, u blizini mesta na kojem je ubijen Karađorđe. Vujica, čiji je Karađorđe bio kum, učestvovao je u tom ubistvu. Zato se podizanje crkve tumači kao čin pokajanja, po čemu je hram u narodu i poznat.

U blizini manastira nalazi se hotel „Plana”. Otkako je izgrađen, oko njega su se plele različite priče, pre svega da je reč o nerentabilnoj investiciji. Novine su pisale kako hotel nema gostiju i slično. Pokušah da nešto o tome nađem na internetu, ali jedina informacija je bila to da je hotel prodat i za koliko.

U ataru sela Radovanja nalazi se stoletna šuma sa spomeničkim kompleksom Radovanjski lug, na osam i po kilometara od Velike Plane. Kompleks obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda Karađorđa. Tu su i crkva Zahvalnica, parohijski dom i letnja pozornica.

U Radovanjskom lugu postoji i restoran, tako da izlet završismo ručkom u njemu. Kako smo se vratili u Čačak i da li smo još nešto posetili, ne sećam se.