Hotel „Južnaja”
Cilj mog sledećeg putovanja bilo je prikupljanje informacija za magistarski rad. Put i boravak plaćao je Institut, pa nisam mogao da računam na skupi Centralni dom turista. Zamolili smo kolege iz Moskve da mi rezervišu smeštaj u hotelu „Južnaja”, takođe na Lenjinskom prospektu, ali bliže centru.
Od tada je prošlo četiri decenije. Pošto sam bio sam i nisam imao sa kim da se podsećam na te dane, mnogo toga je izbledelo. Ipak, zahvaljujući internetu, osvežih pamćenje.
Hotel se nalazi na broju 87, na uglu sa ulicom Garibaldi, ali više ne radi. Nađoh čak i fotografiju iz 1963, kada je bio nov, na njoj zaista izgleda impozantno. Dvadeset godina kasnije izgledao je prilično zapušteno. Verovatno je bio namenjen domaćim gostima; izgleda da su sami spremali hranu, jer se osećao miris zaprške, pre svega luka.
Čerjomuška pijaca
Deo Moskve između Lenjinskog prospekta i Profsojuzne ulice zove se Novi Čerjomuški. Ovde je poznata Čerjomuška pijaca, gde su se tada mogli kupiti proizvodi sa malih seoskih poseda, mnogo kvalitetniji nego u prodavnicama, ali i znatno skuplji. Jedan dan sam iz Instituta svratio na pijacu, što je za mene bio poseban doživljaj.
Sto ne radi
Jedno veče sam otišao na baletsku predstavu u Boljšoj. Tu sam upoznao neke naše turiste. Pošto su me pitali gde se može dobro večerati u Moskvi, predložio sam „Aragvi” i otišao sa njima. Tu sam pokazao svoje „umeće” da sa tri rublje umilostivim livrejisanog vratara da nas pusti u restoran, koji je inače bio poluprazan.
Setih se one priče kada su Boško, Meda i još neke kolege svratili u „Aragvi” na večeru. Vratar im je rekao da mesta nema. Ali oni su i pored toga ušli i zatekli praznu salu. Seli su za sto, a onda su došla dvojica konobara i ispred njih odnela sto, uz komentar: „Sto ne radi.”
Gluvi prozori
Jedno veče me Ruben Asratjan pozva na večeru kod njega. Iz Instituta odosmo u nabavku, riba, jaja, pečurke i pivo. Pored Rubena i mene, na večeri su bili Aleksej Makarov i Serjoža Sverdlov.
Dok smo mezetili i ispijali pivo, gledali smo zanimljiv kviz Šta, gde, kada. Pitanja su postavljali gledaoci, a odgovarale grupe takmičara; za tačan odgovor dobijale su knjige. I danas se sećam tri pitanja.
Šta povezuje pesnika Žukovskog, slikara Brjulova i pesnika Tarasa Ševčenka? Šta znači reč mir u naslovu Tolstojevog romana? I zašto se prozori na krovu Manježa zovu „gluvi prozori”?
Odgovori su bili više nego zanimljivi. Žukovski je na zabavi koju je organizovao Brjulov skupljao novac za oslobađanje Ševčenka iz kmetstva. Reč mir u naslovu odnosi se na svet, a ne na mir, pa bi se naslov mogao razumeti kao Rat i svet u kome se on dešava. A kad je napravljen Manjež, ispostavilo se da se plafon ugiba; pozvali su poznatog majstora, koji je utvrdio da se usled hermetizacije tavanskog prostora stvara natpritisak, i dao da se na tavanici otvore prozori. Nazvani su „gluvim”, jer su majstor i cela njegova porodica bili gluvi.
Dvonedeljni boravak brzo prođe. Projekat je i dalje bio na ledu i proći će skoro dve godine do ponovnog susreta.
Andropovka
Početkom 1985. završismo prvi primerak procesora PMO i počesmo se spremati za put. Januara te godine u Beogradu pade veliki sneg; ponekad je bilo teško probiti se do Instituta, ali radilo se udarnički. Krajem februara spakovasmo opremu u dvanaest sanduka i otpremismo je za Moskvu.
Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja uputismo se 4. marta da raspakujemo sanduke i sačekamo ostatak ekipe. Ali, kao što obično biva, sanduci ostadoše na carini sve do sledećeg ponedeljka. Za to vreme imali smo praktično slobodno vreme; odlazili smo svaki dan u Institut, ali se nismo zadržavali do kraja radnog vremena.
Pomalo je bilo iznenađujuće sa kojom su brzinom majstori iz Instituta napravili postolja za računare i kakav su kvalitetan materijal pri tome koristili.
U prethodne dve godine mnogo toga se izdešavalo. Posle osamnaest godina na vlasti, krajem 1982. preminuo je Leonid Brežnjev. Nasledio ga je Jurij Andropov, ali će se on zadržati nešto više od godinu dana. Iako je na to mesto došao sa čela tajne službe, pokušao je da sprovede određene reforme. Zanimljivo je da se u njegovo vreme pojavila jeftina votka od četiri rublje i sedamdeset kopejki, sa jednostavnom zelenom etiketom, u narodu prozvana „andropovka”.
Iz kog je veka ova
U to vreme tržište alkoholnih pića bilo je prilično liberalizovano. U specijalizovanim prodavnicama, ali i u gastronomima, mogle su se kupiti najrazličitije vrste votki i vina, čak i neke koje su ranije bile dostupne samo u deviznim „Berjozkama”. Formalno, prodaja pića bila je dozvoljena od deset do devetnaest sati; ali se, ljubaznim odnosom sa prodavačicama, votka mogla kupiti i posle toga.
Prvi vikend iskoristih da Rada i Ljubišu provedem kroz Moskvu. Prvo se uputismo u Kremlj. Sve vreme su se pomalo bunili, stavljajući mi do znanja da bi radije išli na pivo. U Arhangelskom saboru pokazivah im ikonu Svetog Georgija iz dvanaestog veka. Pokazujući na staricu koja je čuvala ikonu, Ljubiša me upita: „Iz kog je veka ova?”
Bila mi je to jasna poruka da treba potražiti pivo.