Tag: Sovjetski Savez

Hotel „Južnaja”

Cilj mog sledećeg putovanja bilo je prikupljanje informacija za magistarski rad. Put i boravak plaćao je Institut, pa nisam mogao da računam na skupi Centralni dom turista. Zamolili smo kolege iz Moskve da mi rezervišu smeštaj u hotelu „Južnaja”, takođe na Lenjinskom prospektu, ali bliže centru.

Od tada je prošlo četiri decenije. Pošto sam bio sam i nisam imao sa kim da se podsećam na te dane, mnogo toga je izbledelo. Ipak, zahvaljujući internetu, osvežih pamćenje.

Hotel se nalazi na broju 87, na uglu sa ulicom Garibaldi, ali više ne radi. Nađoh čak i fotografiju iz 1963, kada je bio nov, na njoj zaista izgleda impozantno. Dvadeset godina kasnije izgledao je prilično zapušteno. Verovatno je bio namenjen domaćim gostima; izgleda da su sami spremali hranu, jer se osećao miris zaprške, pre svega luka.

Čerjomuška pijaca

Deo Moskve između Lenjinskog prospekta i Profsojuzne ulice zove se Novi Čerjomuški. Ovde je poznata Čerjomuška pijaca, gde su se tada mogli kupiti proizvodi sa malih seoskih poseda, mnogo kvalitetniji nego u prodavnicama, ali i znatno skuplji. Jedan dan sam iz Instituta svratio na pijacu, što je za mene bio poseban doživljaj.

Sto ne radi

Jedno veče sam otišao na baletsku predstavu u Boljšoj. Tu sam upoznao neke naše turiste. Pošto su me pitali gde se može dobro večerati u Moskvi, predložio sam „Aragvi” i otišao sa njima. Tu sam pokazao svoje „umeće” da sa tri rublje umilostivim livrejisanog vratara da nas pusti u restoran, koji je inače bio poluprazan.

Setih se one priče kada su Boško, Meda i još neke kolege svratili u „Aragvi” na večeru. Vratar im je rekao da mesta nema. Ali oni su i pored toga ušli i zatekli praznu salu. Seli su za sto, a onda su došla dvojica konobara i ispred njih odnela sto, uz komentar: „Sto ne radi.”

Gluvi prozori

Jedno veče me Ruben Asratjan pozva na večeru kod njega. Iz Instituta odosmo u nabavku, riba, jaja, pečurke i pivo. Pored Rubena i mene, na večeri su bili Aleksej Makarov i Serjoža Sverdlov.

Dok smo mezetili i ispijali pivo, gledali smo zanimljiv kviz Šta, gde, kada. Pitanja su postavljali gledaoci, a odgovarale grupe takmičara; za tačan odgovor dobijale su knjige. I danas se sećam tri pitanja.

Šta povezuje pesnika Žukovskog, slikara Brjulova i pesnika Tarasa Ševčenka? Šta znači reč mir u naslovu Tolstojevog romana? I zašto se prozori na krovu Manježa zovu „gluvi prozori”?

Odgovori su bili više nego zanimljivi. Žukovski je na zabavi koju je organizovao Brjulov skupljao novac za oslobađanje Ševčenka iz kmetstva. Reč mir u naslovu odnosi se na svet, a ne na mir, pa bi se naslov mogao razumeti kao Rat i svet u kome se on dešava. A kad je napravljen Manjež, ispostavilo se da se plafon ugiba; pozvali su poznatog majstora, koji je utvrdio da se usled hermetizacije tavanskog prostora stvara natpritisak, i dao da se na tavanici otvore prozori. Nazvani su „gluvim”, jer su majstor i cela njegova porodica bili gluvi.

Dvonedeljni boravak brzo prođe. Projekat je i dalje bio na ledu i proći će skoro dve godine do ponovnog susreta.

Andropovka

Početkom 1985. završismo prvi primerak procesora PMO i počesmo se spremati za put. Januara te godine u Beogradu pade veliki sneg; ponekad je bilo teško probiti se do Instituta, ali radilo se udarnički. Krajem februara spakovasmo opremu u dvanaest sanduka i otpremismo je za Moskvu.

Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja uputismo se 4. marta da raspakujemo sanduke i sačekamo ostatak ekipe. Ali, kao što obično biva, sanduci ostadoše na carini sve do sledećeg ponedeljka. Za to vreme imali smo praktično slobodno vreme; odlazili smo svaki dan u Institut, ali se nismo zadržavali do kraja radnog vremena.

Pomalo je bilo iznenađujuće sa kojom su brzinom majstori iz Instituta napravili postolja za računare i kakav su kvalitetan materijal pri tome koristili.

U prethodne dve godine mnogo toga se izdešavalo. Posle osamnaest godina na vlasti, krajem 1982. preminuo je Leonid Brežnjev. Nasledio ga je Jurij Andropov, ali će se on zadržati nešto više od godinu dana. Iako je na to mesto došao sa čela tajne službe, pokušao je da sprovede određene reforme. Zanimljivo je da se u njegovo vreme pojavila jeftina votka od četiri rublje i sedamdeset kopejki, sa jednostavnom zelenom etiketom, u narodu prozvana „andropovka”.

Iz kog je veka ova

U to vreme tržište alkoholnih pića bilo je prilično liberalizovano. U specijalizovanim prodavnicama, ali i u gastronomima, mogle su se kupiti najrazličitije vrste votki i vina, čak i neke koje su ranije bile dostupne samo u deviznim „Berjozkama”. Formalno, prodaja pića bila je dozvoljena od deset do devetnaest sati; ali se, ljubaznim odnosom sa prodavačicama, votka mogla kupiti i posle toga.

Prvi vikend iskoristih da Rada i Ljubišu provedem kroz Moskvu. Prvo se uputismo u Kremlj. Sve vreme su se pomalo bunili, stavljajući mi do znanja da bi radije išli na pivo. U Arhangelskom saboru pokazivah im ikonu Svetog Georgija iz dvanaestog veka. Pokazujući na staricu koja je čuvala ikonu, Ljubiša me upita: „Iz kog je veka ova?”

Bila mi je to jasna poruka da treba potražiti pivo.

Kolja

Da bismo ipak imali dovoljno novca za svaki slučaj, pribegavalo se nošenju robe i njenoj prodaji. Radilo se o takozvanoj deficitarnoj robi, farmerke, moher vuna, žvakaće gume, gramofonske ploče. Možda danas to izgleda pomalo blesavo, ali je bilo tako. Farmerke su prodavane za sto dvadeset rubalja, kilogram moher vune za šezdeset, kutija žvaka za šezdeset, a ploče dvadeset pet po komadu.

Veza za trgovinu bio je čuveni Nikolaj, poznatiji kao Kolja. Upoznao ga je neko od kolega koji je pre nas bio u Moskvi, pa smo od njega dobili broj telefona.

Razgovor je tekao normalno: „Mi smo doputovali iz Beograda, kada možemo da se vidimo.” Rekli bismo mu svoju lokaciju, a on nama vreme kada će doći do hotela. Radilo se o mlađem čoveku koji je vozio „ladu” i bio obučen u crni kožni mantil. Pošto bismo seli u kola, odvezao bi nas na neko skrovito mesto, gde ima drveća i šiblja, što u slučaju našeg hotela nije bilo teško. Mi bismo mu rekli šta imamo, on bi rekao svoju cenu. Bilo je malo cenkanja, ali se posao brzo završavao. Jer smo se i mi i on plašili da nas ne zaskoči milicija.

Dom tehničke knjige

Boravak u Moskvi nisam video kao priliku za kupovinu. Međutim, pokazaće se da ipak ima šta da se kupi.

I ranije sam u Beogradu imao naviku da kupujem knjige na ruskom, pre svega iz matematike i fizike. Kada sam počeo da se bavim računarskom tehnikom, otkrio sam da postoje ruski prevodi mnogih značajnih knjiga iz te oblasti, neuporedivo jeftiniji od originala. U Moskvi sam, pored čuvenog Doma knjige na Kalinjinskom prospektu, otkrio i Dom tehničke knjige na Lenjinskom. A u njima sam našao i originalne stručne knjige iz računarstva na engleskom. Doduše, cena je bila desetak puta veća od ruskih prevoda, ali bila je to jedinstvena prilika da se dođe do dragocene literature.

U robnoj kući CUM otkrih da se prodaju originalni francuski parfemi. Kupih „Fidži” od Gija Laroša, a kasnije i Lankom; cena je bila oko trideset rubalja. Nađoh i kvalitetne pamučne majice iz Perua, i to velike brojeve, što je za mene bio najveći problem. Iz razgovora sa kolegama shvatih da je sve to stavljeno u prodaju tokom Olimpijskih igara, a da se sada iznose preostale zalihe.

Kupih i kvalitetne lanene stolnjake, i konačno veći broj gramofonskih ploča sa klasičnom muzikom. Mesec dana brzo prođe. U Beograd se vratismo uoči Nikoljdana.

Kutuzov

Kolega Saša Tjurin nam je pokazao samoposlugu u blizini hotela. Pošto u hotelu nismo imali doručak, nije bilo naodmet imati u frižideru sir, nešto suhomesnato i kefir.

Jedno popodne krenusmo da proverimo Sašine tvrdnje. Kad smo izašli napolje, počela je kiša. Stadosmo da većamo da li da sačekamo ili da idemo i malo pokisnemo. Bora odlučno reče: „U jesen se ne čeka da kiša prestane.”

Kad smo posle stotinak metara stigli do Lenjinskog prospekta i krenuli ka hotelu, počela je prava oluja. Vetar je duvao tako jako da se moglo ići samo natraške. Naravno, kiša je žestoko lila. Kad smo stigli naspram hotela, sve je najednom utihnulo i kiša i vetar.

Tri dana sam sušio kaput na radijatoru u kupatilu. Posle toga je Vesko nazvao Boru, Kutuzov.

Njih su četvorica

Zanimljiv slučaj desio se i u Gastronomu u Stolešnikovom pereulku. Otkrili smo da imaju odličan tvrdi sir i zatražismo kilogram. Prodavačica reče da ne možemo da kupimo toliku količinu. Ali nam pomože jedna starija gospođa, koja joj reče: „Njih su četvorica.”

Tako ipak dobismo željeni kilogram sira.

Sigurno je bilo još zanimljivih detalja iz tih novembarsko-decembarskih dana. Ali prošlo je više od četiri decenije. Sećanja su pomalo izbledela, a i odavno se nisam sećao tih dana, jer su se Dule i Bora preselili u večnost, a sa Veskom se nisam video desetak godina.

Nastavak putovanja

U Moskvu se ponovo uputismo krajem marta 1981. godine. Ekipi se pridružio i Jovan Đorđević, koji se početkom godine vratio sa doktorskih studija iz Mančestera i postdoktorskih sa Karnegi Melona u Pitsburgu.

Sve je uglavnom bilo isto kao prvi put, isti hotel, isti okvir rada. Samo smo se ovoga puta malo približili konkretnim rešenjima procesora. Pošto nas je bilo petorica, sada su po nas dolazile dve crne „volge” umesto jedne.

Mala novina bili su naši interni radni sastanci po povratku u hotel, na kojima smo razmatrali projektne sastanke i ideje iznete na njima. Posle toga smo obično odlazili u bar na najvišem spratu.

Kada smo stigli, Moskva je još bila okovana snegom i ledom. Ali sa svakim danom se osećao dolazak proleća, istina spor.

Boravak smo iskoristili i da jednog vikenda odemo do Lenjingrada. Po karte za avion otišli smo u kancelariju Aeroflota u hotelu „Metropol”. Dok smo se dogovarali ko će da kupuje karte, s obzirom na znanje ruskog, nismo ni primetili da se ka šalteru uputio Dule Velašević. A u našoj grupi jedino on nije znao ni da bekne ruski.

U Beograd se vratismo sa manje-više jasnim stavovima šta treba isprojektovati. Ali aktivnosti na projektu se nekako usporiše. Kolege iz Moskve došle su u Beograd tek posle godinu i po dana. Do sledećeg boravka u Moskvi proći će pune četiri godine.