U Moskvi smo boravili u drugoj polovini oktobra, pa se setih da kolega Ruben Asratjan dvadesetog ima rođendan. Ne pamtim da je ikada kiša padala kao te večeri. Ulice su bukvalno bile pod vodom.
Kod Rubena sam upoznao njegovu majku i brata. Majka je lekar, brat doktor fizike. Iznenadio sam se koliko slabo poznaju stanje u Jugoslaviji. Rubenov otac je bio Jermenin, doktor biologije i akademik Akademije nauka Jermenije; kao dete je preživeo pogrom koji su Turci izvršili nad Jermenima 1915. godine.
Glas sa radija
Tokom tog boravka počela su ratna dejstva na teritoriji Hrvatske. Najveće borbe vodile su se oko Vukovara.
Bio sam u Domu naučno-tehničke knjige kada je sa radija dopro glas spikera koji je obaveštavao o ratu u Jugoslaviji. Odmah sam otišao u telefonsku govornicu i pozvao kuću.
Moji su o dešavanjima kod nas znali manje nego svet.
Sećanje na Moskvu kroz knjige — Dom tehničke knjige
Povlastica u Čopu
Napuštali smo Moskvu koja više nije ličila na onu u koju smo stigli samo desetak dana ranije.
Oproštaj sa Sovjetskim Savezom završio se povlasticom koju smo nas četvorica dobili na stanici u Čopu. Neposredno pre stizanja u taj pogranični grad, Sreten je zaštitio domaćicu vagona od jednog siledžije. Kada se voz zaustavio, pogranična policija je obavestila putnike da ne napuštaju vagone. Izuzetak smo bila nas četvorica.
Posle trideset jedne godine
Prošla je trideset i jedna godina od mog poslednjeg boravka u Moskvi. Poslednja decenija prošlog veka donela je ogromne promene i Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Obe države su prestale da postoje. Na njihovim razvalinama nastala je dvadeset jedna nova država. Svi su se nadali da će im to doneti blagostanje. Da li se to desilo, verovatno svako od nas ima svoje mišljenje.
Pokušavajući da se setim boravaka u Moskvi, konsultovao sam današnje karte. Ali mnogih ulica koje su mi bile znane više nema. Novo doba je donelo promenu imena; uglavnom su vraćena ona stara, iz doba carske Rusije. Bio je to svojevrstan lament nad nekom umišljenom sjajnom prošlošću. Moguće da je bila sjajna, ali pitanje je koliko je ljudi uživalo u tom sjaju.
Prema fotografijama i snimcima, nova moderna zdanja su promenila vizuru ruske prestonice. Ne ostaje ništa drugo nego se lično uveriti šta se promenilo za tri decenije.
Studentski dom u kome smo bili smešteni nalazi se na severozapadu, u blizini Lenjingradskog prospekta, ulice koja se nastavlja na nekadašnju ulicu Gorkog, kojoj je u međuvremenu vraćen stari naziv Tverska.
Pored prospekta, u blizini Himkija, nalazi se spomen-obeležje u vidu tenkovskih zapreka. Ono označava mesto do koga su Nemci 1941. najbliže prišli centru Moskve, devetnaest kilometara.
Tu su i tereni dva velika kluba, Dinama i CSKA. Setih se da sam 1985. u dvorani CSKA gledao utakmicu protiv zagrebačke Cibone. Cibona je pobedila sa dva koša razlike; bila je tada prvak Evrope i u njoj je igrao Dražen Petrović. Dejan Srđević i ja smo navijali za Cibonu, a Vesko, Sloba, Rade i Ljubiša za CSKA.
Spomenik Gorkom na trgu Tverska zastava
Tek iz sadašnje perspektive vidi se koliko sam toga propustio da vidim u Moskvi. Naravno, sve nadajući se da će biti vremena.
Vernisaž na ledini
Tokom ovog boravka upoznao sam „Vernisaž” u Izmailovu, začetak svojevrsne buvlje pijace, koja će kasnije postati svetski poznat sajam umetničkih proizvoda. U vreme kada smo je posetili tek je počinjala sa radom; faktički se nalazila na ledini. Uglavnom su se prodavale slike, suveniri i vojna oprema. Veoma popularne bile su vojničke šapke i šubare.
Vernisaž u Izmailovu
Novo za mene bila je i poseta Kljazminskom vodohranilištu, gde MADI ima centar za odmor. Do centra smo išli brodovima; tamo nas je čekao celodnevni odmor, kupanje i sportske aktivnosti.
Kljazminsko vodohranilište
Na kraju treba pomenuti i večeru u restoranu „Piloti”, gde su nam domaćini priredili divno veče uz muziku i bogatu trpezu.
Nekoliko dana po našem odlasku iz Moskve pokušan je državni udar i smenjivanje Gorbačova. Slamanje puča faktički je značilo kraj Sovjetskog Saveza, jer su pored pribaltičkih i neke druge republike, pre svega Ukrajina, proglasile nezavisnost.
Tenkovi na moskovskim ulicama, 19. avgust 1991.
Sve isto, a sve drugačije
U Moskvu se vratih posle dva meseca. Spolja je delovalo sve isto. A sve je bilo drugačije.
Putovali smo Zvonko Jugović, Žiko Karović, Sreten Dragutinović i ja. Zvonko i ja pravo za Moskvu, dok su se Žiko i Sreten iz Kijeva uputili u Aluštu na Krimu, na konferenciju o fizičkoj kulturi.
Dom studenata MADI
U samo dva meseca život se drastično promenio. Postale su vidljive sve promene koje su ranije bile skrivene. Sve što je do juče bilo gotovo nemoguće sada je postalo stvarnost. Preko noći se razmahao privatni sektor. Počelo se trgovati svim i svačim. Na crnom tržištu pojavila se i takozvana „crvena živa”, za koju se tvrdilo da je ključni sastojak nuklearnog oružja, vrlo brzo će se pokazati da je reč o velikoj prevari. Ali „preduzetnici” koji su počeli da vode glavnu reč videli su u tome šansu za veliku zaradu.
Restorani su postali veliki biznis. Činilo mi se da su u poslednja dva meseca nikli kao pečurke posle kiše.
Prstom da ne taknete
Dok smo čekali da Sreten i Žiko stignu sa Krima, obilazili smo MADI. Zanimljivo je da su napravili prilično velik iskorak u korišćenju savremene računarske opreme, videli smo 3D skener, ali i CAD programe za projektovanje puteva. Posebno su bila zanimljiva istraživanja o dobijanju građevinskih materijala od zgure, pepela i drugih otpadnih materijala.
Nažalost, tokom obilaska imali smo i jedan neprijatan susret sa starijim profesorom. U to vreme su već bile krenule borbe po Hrvatskoj. Interesujući se za dešavanja u Jugoslaviji, u jednom trenutku je podigao kažiprst i, mrdajući njime, rekao:
„Vi ne smete ni prstom da taknete Dubrovnik.”
Bili smo pomalo zatečeni.
Magacin pun frižidera
Jedno veče otišli smo na večeru u hotel „Moskva”. Tamo je još uvek važilo pravilo da se mora podmititi livrejisani portir na ulazu. Nekada je za to trebalo izdvojiti dve-tri rublje; sada je cena bila dvadeset pet.
Hotel ‘Moskva’
Jedno popodne kolege nas odvedoše u svoju privatnu firmu. Magacin je bio pun japanskih frižidera i televizora. Za nas je ostala zagonetka ko je svu tu robu uvezao i kako su relativno siromašni sovjetski građani mogli da je kupe. Kasnije ću čuti da su građani za nju uglavnom davali privatizacione vaučere, pa nije iznenađujuće kako su „uticajni” i „preduzimljivi” drugovi ubrzo postali vlasnici velikih fabrika.
Tu smo isprobali rusku banju, masažu i kupanje u hladnoj vodi. Pošto se domaćini nisu mogli dogovoriti oko restorana, na kraju smo ručali u samoj firmi, bilo je sušene ribe i ribe iz konzervi, a to u Rusiji nikada ne može biti pogrešan izbor.
Poseta Fabrici kugličnih ležajeva podsetila me je na praksu nekadašnjih socijalističkih preduzeća, pored osnovnih proizvoda, u fabrikama su se pravile i stvari za opšte potrebe. Ovde smo videli fenove, rešoe i posuđe od aluminijuma.
Ponešto starog, ponešto novog
Domaćini su se zaista potrudili da nam boravak učine prijatnim. Jedan dan smo imali izlet u Zagorsk. Za razliku od one posete iz 1980, sada je bilo leto; dok smo tada uživali u pravoj zimskoj idili, ovoga puta nam je preko bilo potrebno osveženje. Nalazili smo ga i u svetoj vodici.
Krajem boravka proveli smo par dana u Lenjingradu. Novo za mene bile su bele noći i prisustvo podizanju mostova na Nevi. Zbog podignutih mostova nismo mogli da se vratimo u dom, pa smo vreme do ponovnog spuštanja proveli na Moskovskoj železničkoj stanici, uspeli smo da nađemo parkirane vagone, pa je bilo i spavanja.
Muzej koji sam zaboravio
Pišući o svojim boravcima u Sovjetskom Savezu, zaboravih na jedno od najzanimljivijih mesta, Puškinov muzej likovnih umetnosti, najveći muzej evropske umetnosti u Moskvi. Nalazi se preko puta hrama Svetog Spasitelja. Osnivač je bio Ivan Cvetajev, otac pesnikinje Marine Cvetajeve; građen je od 1898. do 1912. godine.
Zgrada Puškinovog muzeja likovnih umetnosti
Pored galerije kopija čuvenih skulptura, tu su originali italijanskog, holandskog, flamanskog, španskog i francuskog slikarstva, kao i arheološki eksponati iz Starog Egipta, Grčke, Rima i Male Azije. Među najznačajnijima je Prijamovo blago. U susednoj zgradi je Galerija umetnosti Zapadne Evrope i Amerike, sa delima impresionista i postimpresionista.
Muzej je jedno od najposećenijih mesta u Moskvi. Zbog ogromnih redova skoro da je bilo nemoguće posetiti ga regularno. Moja prva poseta ostvarila se zahvaljujući „starom triku”, pokazivanjem pasoša i objašnjenjem da smo samo jedan dan u Moskvi, a toliko bismo želeli da vidimo tako značajan muzej. Ovoga puta to nije bilo potrebno, jer neočekivano nije bilo gužve.
Crkva pod tamnim oblacima
Posebno bih istakao posetu Kolomenskom, nekadašnjem carskom posedu na jugoistoku Moskve. Odavde se pruža prekrasan pogled na strmu obalu reke Moskve, koja ovde pravi veliki luk.
Ovde je 1532. veliki knez Vasilije Treći sagradio Vaznesenjsku crkvu, kao zahvalnost što su on i supruga Jelena posle dugog braka dobili sina. Kada smo je posetili, dan je bio tmuran, a tamni oblaci nadvili se nad rekom. Crkva je delovala sablasno. Baš kao i onaj u čiju je slavu podignuta, car Ivan Grozni.
Vaznesenjska crkva u Kolomenskom
Ipak je ovde lepše leti
Jednog vikenda uputili smo se na kupanje na veštačko jezero u parku Srebrni bor, na severozapadu Moskve. Popodne smo proveli u kupanju i igri. Pomalo neobičan doživljaj za nekoga kome su Moskva i Rusija sinonimi zime.
Srebrni bor i Živopisni most
Setih se komentara naše vodičke Rite iz 1972. godine, kada je jedna od saputnica rekla da je ovde sigurno predivno zimi, a ona odgovorila: „Ipak je ovde lepše leti.” Ovaj jul 1990. godine podsetio me je na onaj iz 1972. godine, Ako ništa drugo, i tada i sada bilo je lepo vreme.
Tokom ovog boravka prvi put sam bio u čuvenom moskovskom Cirkusu, na Prospektu Vernadskog. Dok sam boravio u Moskvi zbog PMO projekta, često sam prolazio tom ulicom i bacao pogled na zdanje građeno po uzoru na cirkusku šatru.
Zdanje moskovskog cirkusa
Prvi put sam bio i u Parku kulture i odmora Gorki, pored reke Moskve.
Park kulture i odmora Gorki
Vetrovi rata
Vratismo se kući puni utisaka. Relativno brzo u uzvratnu posetu dođoše kolege sa Instituta MASI i naš dragi Lekso, kako smo interno zvali kolegu Aleksandra.
U povratku sam kupe delio sa jednim Bosancem i njegovom suprugom Ruskinjom. Radio je preko neke bosanske firme u Sovjetskom Savezu i tamo se oženio; sada je vodio ženu prvi put u Jugoslaviju. Često je u kupe dolazio i njegov kolega. Kroz razgovor je sve vreme provejavao njihov stav:
„Samo da nam niko ne dira u Jugoslaviju.”
Slušajući ih, nisam mogao da se otrgnem utisku da počinju da duvaju vetrovi rata.
Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost” što smo stranci i ulazimo preko reda. A onda pravac hotel, jer nas sutra očekuje naporan dan. Čim smo stigli, javio sam se Rubenu, starom prijatelju iz Instituta problema upravljanja. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.
Sutradan Vladimir i ja skitamo po Kalinjinskom prospektu, koji se danas zove Novi Arbat. Posle ručka upućujemo se ka aerodromu Vnukovo, da bismo odleteli za Mineralne Vode u podnožju Kavkaza. Bila je to prilika da bacim pogled na svoj omiljeni Centralni dom turista na Lenjinskom prospektu.
Ko to puši
Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom Il-86. Još uvek je važilo nekadašnje pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će biti poluprazan. Međutim, kad smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog tu sve prtljaga nije bilo, unetog u sam avion. Kako to iz današnje perspektive izgleda bezazleno, moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.
Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da puše. Međutim, pojavila se postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u rukama i zapitala: „Ko to puši?” Nastala je strka, podvlačenje pod sedišta, gašenje cigareta, mahanje rukama da se rastera dim.
Po povratku u Moskvu prenoćismo u onom istom hotelu „Beograd 1″ i sutradan se vratismo u Beograd. Čini mi se da sam prepodne uspeo da skoknem u Institut i vidim se sa kolegama sa projekta PMO.
Studentska praksa
U Moskvu se vratih brže nego što sam pretpostavljao, već u julu 1990. godine. Više se i ne sećam kako je došlo do toga da vodim grupu studenata Tehničkog fakulteta na stručnu praksu u Institut MASI. Na Fakultetu sam zvanično počeo da radim tek prvog aprila te godine. Grupa se sastojala od devet studenata sa Odseka za elektroenergetiku; većinu sam poznavao, pošto sam honorarno bio angažovan od januara 1989.
Pri odlasku ponovo je došlo do problema, ovoga puta sa vizom. Ispostavilo se da to moram da uradim u Beogradu, jer mi je pasoš izdat u tamošnjem organu unutrašnjih poslova. Uputio sam se dan pre puta, ali sam zakasnio da zahtev predam do deset sati. Tako da sam ponovo morao kod načelnika službe, i opet se sve dobro završilo.
Nekadašnja Glavna železnička stanica u Beogradu
Putovali smo vozom poznatim kao „Puškin”. Od Beograda do Moskve treba četrdeset četiri sata. Bio je to jedan od poslednjih polazaka sa Glavne železničke stanice, izgrađene davne 1884. godine; danas je prestala da služi svojoj nameni.
Prvi put odgovoran za druge
S obzirom na to da prvi put u životu odgovaram za druge, narednih skoro dva dana provodim u razmišljanju kako da se odnosim prema saputnicima. Jer dobro mi je bilo poznato kakva nas iskušenja očekuju u Moskvi. Pogotovu što je posle rušenja Berlinskog zida došlo do značajnih promena, a ta nova situacija u Sovjetskom Savezu nije bila poznata ni meni.
Jednostavno sam zaključio da treba sačekati i videti kako će se stvari same od sebe razvijati.
Kijevska železnička stanica u Moskvi
Na Kijevskoj stanici sačekao nas je kolega Aleksandar, profesor na MASI, Moskovskom automobilsko-drumskom institutu, obrazovno-razvojnom centru u okviru velike fabrike ZiL. Institut ima svoj studentski dom, u kome ćemo boraviti narednih dvadeset pet dana, između stanica metroa Južnaja i Praška. Dobijamo dva stana sa po tri dvokrevetne sobe, zajedničkom kuhinjom i kupatilom.
Plan boravka obuhvata posetu fabrici ZiL, Institutu MASI, Fabrici kugličnih ležajeva i još nekim institucijama. Pored toga, predviđen je i kulturno-zabavni program, obilazak znamenitosti Moskve, odlazak u Zagorsk i poseta Lenjingradu.
Šverc u suprotnom smeru
Za tri i po godine puno se toga promenilo. Na prvi pogled oseća se određena doza liberalizma. U prodaji ima stvari koje su nekada bile nedostupne, ili su se mogle nabaviti preko sindikata i ispod ruke. Ograničena prodaja alkohola se nekako održala, ali onoga čega nema legalno, dostupno je na crnom tržištu.
U međuvremenu je došlo do otvaranja Sovjetskog Saveza prema svetu, pa je šverc počeo da cveta. Samo je promenjen smer kretanja robe. Nekada smo ovamo donosili moher i farmerke; sada odavde stižu svila i parfemi. A oni preduzimljiviji počeli su da trguju i na veliko, drvnom građom, metalnim proizvodima.
Što se samog grada tiče, nema uočljivih promena. Metro i dalje dobro funkcioniše, kao i drugi oblici prevoza. Reklo bi se da život teče normalno. Ali sve vreme se u vazduhu osećalo da nešto nije kao ranije.
Do doručka nekako i rade
Tokom boravka hranili smo se u restoranu fabrike ZiL. Tačnije, tamo smo imali samo ručak, dok smo umesto doručka i večere dobijali novčanu naknadu, čini mi se desetak rubalja dnevno.
U okviru prakse posetili smo Fabriku kamiona ZiL. Uočili smo da na proizvodnoj traci radi dosta Vijetnamaca; učinilo nam se da su prilično neodgovorni radnici. To će nam kasnije potvrditi i kolega Aleksandar: „Do doručka nekako i rade. A onda se razbeže, pa ih je teško naći.”
Posetili smo i fabriku automobila „Moskvič”. Aktuelni model je bio „Aleko”, za čiju su izradu korišćeni roboti nabavljeni od „Renoa”. Automobil se počeo praviti 1986. i bio je kopija francuske Simke 1307.
Moskvič “Aleko“
U Fabrici kugličnih ležajeva videli smo proizvodnju ležajeva prečnika i do metar, kakvi se koriste kod turbina električnih centrala.
Ne sećam se da je bilo neke obavesti na televiziji. Na dan praznika, prvog maja, u Kijevu je održan prolog čuvene biciklističke trke Varšava–Berlin–Prag. Kijev, obasjan suncem, bio je sav u prazničnoj atmosferi. Ogromna masa naroda prisustvovala je tom događaju. Najviše dece.
Istina u „Pravdi”
Posle prvog maja članci u „Pravdi” počeše da bivaju sve duži. Stigoše i alarmantni pozivi iz Beograda. Havarija u Černobilju postade vest i u samom Sovjetskom Savezu.
U Moskvi ostadoh do polovine maja i tek tada postadoh svestan razmera katastrofe koja je pretila Evropi. Zanimljivo je da posle one kišne subotnje večeri svi ostali dani protekoše bez kiše. Bilo je to pomalo neobično za proleće u Moskvi.
Nuklearna elektrana “Černobilj“
Patrijaršijski prudi
Pošto su procesori koliko-toliko sređeni, primopredaja bi zakazana za jun. Dužnost da to obavim pripala je meni. Pošto su bile iscrpljene pare predviđene za troškove, hotel je platio „Pupin”, a rezervisao „Progres”. Bio je to oproštaj sa Centralnim domom turista.
Smestiše me u hotel bez imena u Spiridonjevskom pereulku, skoro u samom centru Moskve, u reonu Presnja, u doba Sovjetskog Saveza zvanom Crvena Presnja, jer su u njemu bili organizovani najžešći proleterski protesti. U neposrednoj blizini je jezerce Patrijaršijski prudi, koje je Bulgakov ovekovečio u „Majstoru i Margariti”.
Patrijaršijski prudi
Nažalost, ovaj boravak se završi neuspešno. Komisija za primopredaju zaključi da procesori ne zadovoljavaju kriterijume da bi bili proglašeni završenim.
Dobrovoljno u Sibir
Vesko i ja se ponovo uputismo u Moskvu početkom septembra i uspesmo da završimo posao. Vreme smo provodili u Institutu, tako da sam Moskvu viđao samo na putu od hotela, onog istog u Spiridonovskom pereulku, do stanice metroa. Uveče smo se vraćali vrlo kasno, pa često nismo nalazili prodavnicu gde bismo kupili večeru. A za restorane smo bili suviše umorni.
Konačno dođe vreme da se projekat okonča. Opet se uputih sam na primopredaju. Tog oktobra 1986. u Moskvi se održavala velika jugoslovenska privredna manifestacija, pa su moskovski hoteli bili okupirani Jugoslovenima. Jedva mi nađoše smeštaj u hotelu izvan Velikog kruga, praktično van Moskve.
Na primopredaji se nađe i zamenik ministra trgovačke mornarice, koja je bila finansijer projekta. Kad je pritisnuo dugme za start sistema, ništa se ne desi. Tužno pogledah u predstavnika „Progresa” i rekoh: „Odmah da se prijavimo dobrovoljno za Sibir.”
Međutim, ispostavi se da ovog puta krivac nije bio PMO, nego računar na koji se priključivao.
Tako se završi deo mog života tokom koga sam više od dve godine proveo u Moskvi. Neko će pomisliti da je to sasvim dovoljno da se upozna taj veliki grad. Međutim, čak i da sam imao više vremena, Moskva je grad koji je teško upoznati, makar u njemu proveo ceo život.
Pasoš za dva dana
Pomalo neočekivano dođoh u priliku da se ponovo nađem u Sovjetskom Savezu. Povod je bilo skijanje na Kavkazu; kada mi je drugar nagovestio tu mogućnost, bez razmišljanja sam prihvatio.
A onda sam se setio da nemam pasoš. Par meseci ranije na parkingu u centru Beograda obijen mi je automobil i iz njega ukradena tašna, u kojoj je bio i pasoš. Odmah sam ga proglasio nevažećim, ali nisam krenuo u postupak dobijanja novog.
To sam uradio tek pošto smo uplatili aranžman. Očekivao sam da će trajati, pa sam pokušao da vidim može li neko od prijatelja da pomogne. Ali nije bilo vajde, pa sam normalno podneo zahtev. Službenica u Stanici milicije u Ljermontovoj ulici rekla mi je da dođem na razgovor 2. februara 1990. godine, jer je pasoš ukraden, pa je trebalo objasniti okolnosti.
Nažalost, drugog februara je trebalo da budem već na Kavkazu. Kada sam rekao da mi pasoš treba do trideset prvog januara, uputila me je kod načelnika pasoškog odeljenja. Dočekao me je mlađi čovek i veoma ljubazno saslušao. Upitao me je kad putujem; rekoh, u sredu, trideset prvog. Kratko je odgovorio: „Vaš pasoš će biti gotov u ponedeljak dvadeset devetog, dođite da ga podignete.”
Kad sam ga preuzeo, video sam da je kao datum izdavanja unet dvadeset šesti januar.
Otvaranje Mekdonaldsa
Na put krenusmo 31. januara popodne. Bio je to moj prvi let avionom od poslednjeg boravka u Moskvi u oktobru 1986. Smestismo se u hotel „Beograd 1″.
Nekadašnji hotel “Beograd 1”, danas “Azimut”
Od ulice Arbat sam više očekivao, jer su je već počeli nazivati boemskom četvrti. Ovako nas dočekaše blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to, jer bih voleo da je bilo lepše, ipak volim Moskvu. Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski sad, zidine Kremlja i naravno Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…
Idući ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen naziv Tverska, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu, na Puškinovom trgu.
Pošto nisam znao za restoran u kome bismo mogli da popijemo pivo, odveo sam ih na VDNH. Pokazalo se da tamo prodaju točeno pivo, i to sa mogućnošću ispijanja napolju, iako je bila zima i veliki sneg. Uskoro ćemo otkriti da se u hotelu može kupiti veoma kvalitetno „Moskovsko” pivo u bocama od trećine litra, po pedeset dve kopejke.
PMO stiže sa perestrojkom
Konačno 11. marta 1985. sanduci sa računarima stigoše u Institut. Brzo raspakovasmo stvari, postavismo računare na postolja i pripremismo se za rad.
Oko jedan sat Nataša Dagurjeva dođe po nas da nas vodi na ručak. Usput reče da je preminuo predsednik Sovjetskog Saveza Konstantin Černjenko. Nas trojica se pogledasmo i prasnusmo u smeh. Moradoh da se izvinim Nataši; objasnih joj da smo u tom trenutku videli našeg šefa Veska kako čupka obrvu na aerodromu, jer je bilo za očekivati da putnicima saopšte kako tog dana nema leta za Moskvu.
Međutim, oko četiri sata Nataša nam reče da su kolege stigle i smestile se u hotel.
Tog istog 11. marta novi vođa Sovjetskog Saveza postao je Mihail Gorbačov. Počelo je vreme perestrojke.
Udarnički
Opisivanje boravka u Moskvi tokom marta i aprila 1985. pretvorilo bi se u opisivanje realizacije projekta PMO. Jer radilo se udarnički. Od deset sati, kada je počinjalo radno vreme u Institutu, najčešće do devetnaest. Po povratku u hotel odlazili smo na večeru u bife na drugom spratu. Posle večere nastavljali smo sa radom, jer je trebalo ispraviti dokumentaciju ili naći rešenje za uočeni problem. Posle toga bismo često otišli u bife na trideset trećem spratu na piće.
Obično smo radili i subotom, tako da je za razonodu ostajala samo nedelja, a tada smo uglavnom išli u kupovinu.
Restoran u Mosfilmovskoj
Pored ambasade Jugoslavije u Mosfilmovskoj ulici postojao je i Komercijalno-tehnički biro, koji je okupljao firme sa predstavništvima u Moskvi. U njegovom okviru beogradski PKB je otvorio restoran u kome su se hranili zaposleni u ambasadi i predstavništvima. Sredom i subotom restoran je otvarao vrata i drugima; najčešći gosti bili su Jugosloveni koji žive u Moskvi, ili naši državljani koje je posao doveo ovamo. Bila je to prilika da se pojede nešto domaće i popije neko od naših pića.
Jedne subote i mi odlučismo da tamo večeramo. Nažalost, izbor pića više nije bio kao nekada.
Zgrada ambasade u Moskvi
Nije uvek dobro znati ruski
U Boljšoj teatru retke su bile prilike da nastupaju najveće baletske zvezde. Ali nama se pružila prilika da pogledamo „Žizelu” sa Natalijom Bessmertnovom u glavnoj ulozi. Jedini koje je to zanimalo bili smo Dejan Srđević i ja.
Otišli smo iako karata više nije bilo u prodaji, uzdajući se u kupovinu na crno. Bili smo spremni da platimo i deset puta veću cenu. Pokušao sam da nađem kartu pitajući prolaznike ima li ko suvišnu. Niko nam nije ponudio i vratili smo se neobavljena posla.
Sutradan nas je Nataša u Institutu dočekala pitanjem kako je bilo. Odgovorismo da nismo našli karte. Ona upita ko je tražio. Rekoh, ja. Nasmeja se i reče: „Trebalo je da traži Dejan. Čim si ti progovorio, mislili su da si Rus. Bojali su se da nisi provokator.”
Pokazalo se da nije uvek dobro znati ruski.
Kad nestane votke
Do konačnog završetka projekta u Moskvi sam boravio sedam puta. Posle dva meseca provedena tamo tokom marta i aprila, vratismo se početkom juna. Boravak smo morali da skratimo zbog Igara dobre volje, svojevrsnog sportskog pomirenja sveta posle uzajamno bojkotovanih olimpijada u Moskvi i Los Anđelesu.
U Moskvi su se polako počeli osećati rezultati perestrojke. Pre svega, iz radnji je počeo da nestaje alkohol. Umesto velikog broja marki votke pojavila su se neka egzotična pića, ali je sve ličilo na čišćenje magacina.
Tokom junskog boravka privedosmo kraju realizaciju oba primerka procesora, ali ostade par problema. Zato se u Moskvu ponovo uputismo u septembru. Tada je već bilo gotovo nemoguće naći flašu votke u slobodnoj prodaji; za jednu flašu sibirske išao sam na drugi kraj Moskve.
Ni ovog puta nismo uspeli da otklonimo sve nedostatke. Problem je bio u opciji koja nije bila obuhvaćena osnovnim zadatkom, ali je ušla u ugovor. Ophrvani radnim problemima, nismo imali preteranu želju za susrete sa Moskvom.
Bicevski park u Moskvi
A onda i Černobilj
Prošlo je pola godine pre nego što je odlučeno da se još jednom pokuša sa završetkom projekta. Zato u Moskvu ponovo odosmo u aprilu 1986. godine.
Vreme smo uglavnom provodili u Institutu. Tokom tog boravka prisustvovali smo susretu reditelja Nikite Mihalkova sa saradnicima Instituta. Jednog vikenda odosmo u posetu starom prijatelju Jevgeniju Čeglakovu, poznatijem kao Ženja, koji je živeo na kraju Moskve, u blizini velikog Bicevskog parka.
Krajem aprila u Moskvu stiže jedan od direktora Instituta, Georgi Konstantinov. Ostade sedam dana i za Beograd krenu u subotu, 26. aprila 1986. godine. Sa njim je putovao i Rade Tatalović; pratio ih je Ruben. Pošto je u kolima bilo mesta, ponudih se da im pravim društvo. Let je bio rano, pa smo na aerodrom pošli nešto posle četiri ujutru. Vozač nije hteo da nas čeka, pa se Ruben i ja sa Šeremetjeva vratismo autobusom do prve stanice metroa, a onda svako svojim putem.
Uveče odosmo do grada. Kad smo se vraćali, kiša je lila kao iz kabla, dovoljno da pokisnemo na tih par stotina metara od metroa do hotela.
U ponedeljak ili utorak se na poslednjoj strani „Pravde” pojavi, jedva primetna, vest: na Černobiljskoj atomskoj elektrani došlo je do male havarije.
Cilj mog sledećeg putovanja bilo je prikupljanje informacija za magistarski rad. Put i boravak plaćao je Institut, pa nisam mogao da računam na skupi Centralni dom turista. Zamolili smo kolege iz Moskve da mi rezervišu smeštaj u hotelu „Južnaja”, takođe na Lenjinskom prospektu, ali bliže centru.
Od tada je prošlo četiri decenije. Pošto sam bio sam i nisam imao sa kim da se podsećam na te dane, mnogo toga je izbledelo. Ipak, zahvaljujući internetu, osvežih pamćenje.
Hotel ‘Južnaja’ 1963. godine
Hotel se nalazi na broju 87, na uglu sa ulicom Garibaldi, ali više ne radi. Nađoh čak i fotografiju iz 1963, kada je bio nov, na njoj zaista izgleda impozantno. Dvadeset godina kasnije izgledao je prilično zapušteno. Verovatno je bio namenjen domaćim gostima; izgleda da su sami spremali hranu, jer se osećao miris zaprške, pre svega luka.
Čerjomuška pijaca
Deo Moskve između Lenjinskog prospekta i Profsojuzne ulice zove se Novi Čerjomuški. Ovde je poznata Čerjomuška pijaca, gde su se tada mogli kupiti proizvodi sa malih seoskih poseda, mnogo kvalitetniji nego u prodavnicama, ali i znatno skuplji. Jedan dan sam iz Instituta svratio na pijacu, što je za mene bio poseban doživljaj.
Čerjomuška pijaca
Sto ne radi
Jedno veče sam otišao na baletsku predstavu u Boljšoj. Tu sam upoznao neke naše turiste. Pošto su me pitali gde se može dobro večerati u Moskvi, predložio sam „Aragvi” i otišao sa njima. Tu sam pokazao svoje „umeće” da sa tri rublje umilostivim livrejisanog vratara da nas pusti u restoran, koji je inače bio poluprazan.
Restoran ‘Aragvi’ u Moskvi
Setih se one priče kada su Boško, Meda i još neke kolege svratili u „Aragvi” na večeru. Vratar im je rekao da mesta nema. Ali oni su i pored toga ušli i zatekli praznu salu. Seli su za sto, a onda su došla dvojica konobara i ispred njih odnela sto, uz komentar: „Sto ne radi.”
Gluvi prozori
Jedno veče me Ruben Asratjan pozva na večeru kod njega. Iz Instituta odosmo u nabavku, riba, jaja, pečurke i pivo. Pored Rubena i mene, na večeri su bili Aleksej Makarov i Serjoža Sverdlov.
Dok smo mezetili i ispijali pivo, gledali smo zanimljiv kviz Šta, gde, kada. Pitanja su postavljali gledaoci, a odgovarale grupe takmičara; za tačan odgovor dobijale su knjige. I danas se sećam tri pitanja.
Šta povezuje pesnika Žukovskog, slikara Brjulova i pesnika Tarasa Ševčenka? Šta znači reč mir u naslovu Tolstojevog romana? I zašto se prozori na krovu Manježa zovu „gluvi prozori”?
Odgovori su bili više nego zanimljivi. Žukovski je na zabavi koju je organizovao Brjulov skupljao novac za oslobađanje Ševčenka iz kmetstva. Reč mir u naslovu odnosi se na svet, a ne na mir, pa bi se naslov mogao razumeti kao Rat i svet u kome se on dešava. A kad je napravljen Manjež, ispostavilo se da se plafon ugiba; pozvali su poznatog majstora, koji je utvrdio da se usled hermetizacije tavanskog prostora stvara natpritisak, i dao da se na tavanici otvore prozori. Nazvani su „gluvim”, jer su majstor i cela njegova porodica bili gluvi.
Dvonedeljni boravak brzo prođe. Projekat je i dalje bio na ledu i proći će skoro dve godine do ponovnog susreta.
Andropovka
Početkom 1985. završismo prvi primerak procesora PMO i počesmo se spremati za put. Januara te godine u Beogradu pade veliki sneg; ponekad je bilo teško probiti se do Instituta, ali radilo se udarnički. Krajem februara spakovasmo opremu u dvanaest sanduka i otpremismo je za Moskvu.
Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja uputismo se 4. marta da raspakujemo sanduke i sačekamo ostatak ekipe. Ali, kao što obično biva, sanduci ostadoše na carini sve do sledećeg ponedeljka. Za to vreme imali smo praktično slobodno vreme; odlazili smo svaki dan u Institut, ali se nismo zadržavali do kraja radnog vremena.
Pomalo je bilo iznenađujuće sa kojom su brzinom majstori iz Instituta napravili postolja za računare i kakav su kvalitetan materijal pri tome koristili.
Etiketa votke “Andropovke”
U prethodne dve godine mnogo toga se izdešavalo. Posle osamnaest godina na vlasti, krajem 1982. preminuo je Leonid Brežnjev. Nasledio ga je Jurij Andropov, ali će se on zadržati nešto više od godinu dana. Iako je na to mesto došao sa čela tajne službe, pokušao je da sprovede određene reforme. Zanimljivo je da se u njegovo vreme pojavila jeftina votka od četiri rublje i sedamdeset kopejki, sa jednostavnom zelenom etiketom, u narodu prozvana „andropovka”.
Iz kog je veka ova
U to vreme tržište alkoholnih pića bilo je prilično liberalizovano. U specijalizovanim prodavnicama, ali i u gastronomima, mogle su se kupiti najrazličitije vrste votki i vina, čak i neke koje su ranije bile dostupne samo u deviznim „Berjozkama”. Formalno, prodaja pića bila je dozvoljena od deset do devetnaest sati; ali se, ljubaznim odnosom sa prodavačicama, votka mogla kupiti i posle toga.
Prvi vikend iskoristih da Rada i Ljubišu provedem kroz Moskvu. Prvo se uputismo u Kremlj. Sve vreme su se pomalo bunili, stavljajući mi do znanja da bi radije išli na pivo. U Arhangelskom saboru pokazivah im ikonu Svetog Georgija iz dvanaestog veka. Pokazujući na staricu koja je čuvala ikonu, Ljubiša me upita: „Iz kog je veka ova?”
Bila mi je to jasna poruka da treba potražiti pivo.
Da bismo ipak imali dovoljno novca za svaki slučaj, pribegavalo se nošenju robe i njenoj prodaji. Radilo se o takozvanoj deficitarnoj robi, farmerke, moher vuna, žvakaće gume, gramofonske ploče. Možda danas to izgleda pomalo blesavo, ali je bilo tako. Farmerke su prodavane za sto dvadeset rubalja, kilogram moher vune za šezdeset, kutija žvaka za šezdeset, a ploče dvadeset pet po komadu.
Veza za trgovinu bio je čuveni Nikolaj, poznatiji kao Kolja. Upoznao ga je neko od kolega koji je pre nas bio u Moskvi, pa smo od njega dobili broj telefona.
Razgovor je tekao normalno: „Mi smo doputovali iz Beograda, kada možemo da se vidimo.” Rekli bismo mu svoju lokaciju, a on nama vreme kada će doći do hotela. Radilo se o mlađem čoveku koji je vozio „ladu” i bio obučen u crni kožni mantil. Pošto bismo seli u kola, odvezao bi nas na neko skrovito mesto, gde ima drveća i šiblja, što u slučaju našeg hotela nije bilo teško. Mi bismo mu rekli šta imamo, on bi rekao svoju cenu. Bilo je malo cenkanja, ali se posao brzo završavao. Jer smo se i mi i on plašili da nas ne zaskoči milicija.
Dom tehničke knjige
Boravak u Moskvi nisam video kao priliku za kupovinu. Međutim, pokazaće se da ipak ima šta da se kupi.
I ranije sam u Beogradu imao naviku da kupujem knjige na ruskom, pre svega iz matematike i fizike. Kada sam počeo da se bavim računarskom tehnikom, otkrio sam da postoje ruski prevodi mnogih značajnih knjiga iz te oblasti, neuporedivo jeftiniji od originala. U Moskvi sam, pored čuvenog Doma knjige na Kalinjinskom prospektu, otkrio i Dom tehničke knjige na Lenjinskom. A u njima sam našao i originalne stručne knjige iz računarstva na engleskom. Doduše, cena je bila desetak puta veća od ruskih prevoda, ali bila je to jedinstvena prilika da se dođe do dragocene literature.
Moskovski Dom knjige
U robnoj kući CUM otkrih da se prodaju originalni francuski parfemi. Kupih „Fidži” od Gija Laroša, a kasnije i Lankom; cena je bila oko trideset rubalja. Nađoh i kvalitetne pamučne majice iz Perua, i to velike brojeve, što je za mene bio najveći problem. Iz razgovora sa kolegama shvatih da je sve to stavljeno u prodaju tokom Olimpijskih igara, a da se sada iznose preostale zalihe.
Kupih i kvalitetne lanene stolnjake, i konačno veći broj gramofonskih ploča sa klasičnom muzikom. Mesec dana brzo prođe. U Beograd se vratismo uoči Nikoljdana.
Kutuzov
Kolega Saša Tjurin nam je pokazao samoposlugu u blizini hotela. Pošto u hotelu nismo imali doručak, nije bilo naodmet imati u frižideru sir, nešto suhomesnato i kefir.
Jedno popodne krenusmo da proverimo Sašine tvrdnje. Kad smo izašli napolje, počela je kiša. Stadosmo da većamo da li da sačekamo ili da idemo i malo pokisnemo. Bora odlučno reče: „U jesen se ne čeka da kiša prestane.”
Kad smo posle stotinak metara stigli do Lenjinskog prospekta i krenuli ka hotelu, počela je prava oluja. Vetar je duvao tako jako da se moglo ići samo natraške. Naravno, kiša je žestoko lila. Kad smo stigli naspram hotela, sve je najednom utihnulo i kiša i vetar.
Tri dana sam sušio kaput na radijatoru u kupatilu. Posle toga je Vesko nazvao Boru, Kutuzov.
Spomenik knezu Juriju Dolgorukom, osnivaču Moskve
Njih su četvorica
Zanimljiv slučaj desio se i u Gastronomu u Stolešnikovom pereulku. Otkrili smo da imaju odličan tvrdi sir i zatražismo kilogram. Prodavačica reče da ne možemo da kupimo toliku količinu. Ali nam pomože jedna starija gospođa, koja joj reče: „Njih su četvorica.”
Tako ipak dobismo željeni kilogram sira.
Sigurno je bilo još zanimljivih detalja iz tih novembarsko-decembarskih dana. Ali prošlo je više od četiri decenije. Sećanja su pomalo izbledela, a i odavno se nisam sećao tih dana, jer su se Dule i Bora preselili u večnost, a sa Veskom se nisam video desetak godina.
Nastavak putovanja
U Moskvu se ponovo uputismo krajem marta 1981. godine. Ekipi se pridružio i Jovan Đorđević, koji se početkom godine vratio sa doktorskih studija iz Mančestera i postdoktorskih sa Karnegi Melona u Pitsburgu.
Sve je uglavnom bilo isto kao prvi put, isti hotel, isti okvir rada. Samo smo se ovoga puta malo približili konkretnim rešenjima procesora. Pošto nas je bilo petorica, sada su po nas dolazile dve crne „volge” umesto jedne.
Mala novina bili su naši interni radni sastanci po povratku u hotel, na kojima smo razmatrali projektne sastanke i ideje iznete na njima. Posle toga smo obično odlazili u bar na najvišem spratu.
Moskovski Kremlj
Kada smo stigli, Moskva je još bila okovana snegom i ledom. Ali sa svakim danom se osećao dolazak proleća, istina spor.
Boravak smo iskoristili i da jednog vikenda odemo do Lenjingrada. Po karte za avion otišli smo u kancelariju Aeroflota u hotelu „Metropol”. Dok smo se dogovarali ko će da kupuje karte, s obzirom na znanje ruskog, nismo ni primetili da se ka šalteru uputio Dule Velašević. A u našoj grupi jedino on nije znao ni da bekne ruski.
U Beograd se vratismo sa manje-više jasnim stavovima šta treba isprojektovati. Ali aktivnosti na projektu se nekako usporiše. Kolege iz Moskve došle su u Beograd tek posle godinu i po dana. Do sledećeg boravka u Moskvi proći će pune četiri godine.
Na projektnim sastancima imao sam i ulogu zapisničara, pokušavajući da zabeležim ono što su nam sovjetske kolege pričale. Te papire ću kasnije ukoričiti i oni će do danas ostati svedočanstvo o tome kako su se nekada realizovali projekti.
Za mene je mnogo toga o čemu se diskutovalo bilo novo, pogotovu delovi koji su se odnosili na baze podataka. Procesor koji smo razvijali trebalo je, između ostalog, da bude hardverska podrška radu sa bazama, a takođe i da obezbedi brže izvršavanje multiprocesnosti na računarima serije ES, sovjetskim verzijama IBM-ovih računara iz serije 360. Moje inženjerske aktivnosti do tada su bile vezane isključivo za hardver, pa nisam imao znanja iz operativnih sistema.
Kad se nozdrve slepe
Vikendom smo bili slobodni, pa smo to koristili da obiđemo znamenitosti Moskve.
Pošto je bio kraj novembra, dočekali su nas sneg i mraz. Iako je temperatura povremeno padala i ispod dvadeset stepeni, subjektivni osećaj nije ukazivao na hladnoću, jer je vazduh suv. Da je baš niska, pokazuje lepljenje nozdrva.
To iskustvo sam doživeo jedne večeri kad smo se vraćali iz grada. Bilo je oko jedanaest sati. Kad smo izašli iz metroa, dočekala nas je ledena moskovska noć, upravo sa lepljenjem nozdrva. Rekoh: „Ima ispod dvadeset stepeni.” Na to će Dule Velašević: „Ma kakvi, nema više od minus pet.”
Po dolasku u hotel, po običaju smo se našli kod nas u apartmanu na čašicu razgovora pre spavanja. Po navici uključih televizor. Završavalo se pretponoćno izdanje vesti. Spiker saopšti da je u Moskvi trenutno minus dvadeset pet.
Sa Albertom Fjodorovičem se ne takmiči
Par puta smo uveče izašli na večeru u neki od moskovskih restorana. Najveći utisak na mene ostavio je gruzinski „Aragvi”, u kome su zaista služena nacionalna gruzinska jela, što nije bio slučaj sa nekim drugim restoranima, iako im je ime asociralo na neki kraj Sovjetskog Saveza.
Domaćini su nam organizovali svečanu večeru u hotelu „Moskva”. Volkov, mislim pomalo zlurado, uspe da napije Velaševića, što uostalom i nije bilo teško. Makarov, koji je sedeo pored mene, kratko reče: „Sa Albertom Fjodorovičem ne treba se takmičiti.”
U hramu baleta i opere
Jedno veče posetili smo Boljšoj teatar. Gledali smo operu Pjetra Maskanjija Cavalleria rusticana.
Boljšoj teatar
Treba ukazati na jednu zanimljivost ovdašnjih pozorišta i koncertnih dvorana: u njima se nalaze dobro snabdeveni bifei sa probranim zakuskama i desertima. U pauzama nastaje prava trka ko će pre da stigne do bifea. Ponekad mi se činilo da mnogi „uživaju” u kulturnim događajima samo da bi mogli da se posluže.
Posetili smo i Tretjakovsku galeriju, jednu od najvećih u Rusiji. Naročito su bogate zbirke ikona iz perioda od jedanaestog do sedamnaestog veka, kao i zbirke ruskog slikarstva od osamnaestog do početka dvadesetog.
Arhip Kuindži — Mesečeva noć nad Dnjeprom
Tokom posete Bora i Dule odlučiše da napuste galeriju i potraže gde bi mogli da popiju kafu. Ubeđivasmo ih da to u Moskvi baš i nije jednostavno, ali nisu se dali. Kad smo se kasnije našli, bili su veoma razočarani, jedva su našli nešto što im je odgovaralo, a i tu su morali da čekaju mesto. Pogotovu su bili razočarani što uz lošu kafu nisu mogli da popiju i po konjak.
Zagorsk
Jednog dana domaćini nam predložiše da za vikend odemo u Zagorsk, gde se nalazi Trojicka lavra.
Moskva nas je ispratila gotovo snežnom mećavom. Kombi se jedva probijao kroz nanose na putu. Ali bio je to pravi ambijent za posetu ovom mestu.
Trojicka lavra u Zagorsku
Posebno je upečatljivo bilo prisustvo službi u hramu Trojice Sergijeve, gde se nalazi grob sa moštima Svetog Sergija Radonješkog. U sasluženju učestvuje običan narod, najviše žene koje su navratile na nedeljno bogosluženje i da se provuku ispod ćivota sa moštima sveca.
Posle posete ručamo u restoranu na periferiji Zagorska. U međuvremenu je mećava prestala, ali je vožnja i dalje usporena, pa u Moskvu stižemo u kasnim večernjim časovima. Sam direktor Instituta, akademik Trapeznikov, zvao je Volkova da proveri da li smo se bezbedno vratili.
Dnevnice i obračunski dolari
Tokom boravka dobijali smo dnevnice, čini mi se petnaest rubalja. Za osnovne troškove to je bilo više nego dovoljno, ishrana, muzeji, prevoz, uključujući i taksi, bili su zaista jeftini. Moglo se čak ponešto i kupiti. Mene su najviše zanimale knjige i gramofonske ploče sa klasičnom muzikom. Pokazaće se i da se par meseci posle Olimpijade u Moskvi može kupiti ponešto od robe sa zapada, originalni parfemi, ali i kvalitetna roba od pamuka, lana i svile.
Imali smo i naše dnevnice, iskazane u takozvanim obračunskim dolarima. Garantno pismo moglo se realizovati u specijalnim bankama; jedna takva postojala je u najvećem moskovskom hotelu „Rusija”. S obzirom na nepovoljan zvanični kurs dolara prema rublji, niko ih nije realizovao tamo, nego u Jugoslaviji, deklarišući to kao uštedu na putovanju.
Posebno je zanimljiva bila poseta Peterhofu i Petrovom dvorcu, na obali Finskog zaliva, dvadesetak kilometara od Lenjingrada. Na površini od preko šeststo hektara podignut je kompleks parkova i palata kao letnja rezidencija Petra Velikog. Poseban utisak ostavljaju fontane, od kojih je najveća ona sa statuom Samsona, ispred Velike palate. Prvobitno je to bila skromna palata, građena između 1714. i 1725; za vreme carice Jelisavete sagrađen je današnji dvorac, po uzoru na Versaj, prema nacrtima arhitekte Rastrelija.
Panorama donjeg parka Petrovog dvorca
Piskarevsko groblje
Piskarevsko groblje mora da se poseti da bi se odala počast stotinama hiljada poginulih stanovnika Lenjingrada. Ovde je sahranjeno petsto dvadeset hiljada ljudi, četiristo sedamdeset hiljada građana i pedeset hiljada vojnika. To je epilog skoro devetsto dana nemačke blokade grada tokom Drugog svetskog rata.
Piskarevsko memorijalno groblje
Lavov
Posle Lenjingrada sledeće odredište bio je Lavov, u Zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Galiciji. Kao i u Kijevu, trebalo je da provedemo samo jedan dan, bez spavanja. Čekalo nas je više od trideset sati vožnje; iz Lenjingrada smo krenuli oko ponoći i stigli u rane jutarnje sate.
Od usputnih stajanja sećam se samo Vilnjusa. Za razliku od ruskih gradova sa širokim bulevarima, dočekao nas je grad sa uskim uličicama.
Panorama Lavova
Ka Čopu polazimo popodne i stižemo u rano jutro. Ispred stanice čekao nas je autobus kojim smo se uputili pravo za Jugoslaviju. U Čačku smo bili u kasnim večernjim satima.
Pasoš koji je zatražen
Posle prvog boravka u Sovjetskom Savezu moj život je krenuo nekim novim putevima. Studije, zaposlenje u Institutu „Mihajlo Pupin”, bavljenje računarskom tehnikom, sve je to nekako ličilo na otelotvorenje sna koji nisam ni smeo da sanjam. A između svega toga umetnulo se i služenje vojnog roka.
Brojao sam poslednje vojničke dane u Sarajevu kada stiže nejasna informacija da su iz Instituta tražili da im se dostavi moj pasoš. Pošto telefonom nisam dobio bliže objašnjenje, po okončanju vojnog roka uputih se prvo u Beograd. Tamo konačno saznadoh o čemu se radi: određen sam da budem deo tima koji će realizovati projekat PMO, i zbog toga za dve nedelje treba da putujemo u Moskvu.
I tako Moskva postade grad u kome ću u narednih šest godina provesti oko dve godine. Bila je to prilika da, pored radnih obaveza, bliže upoznam grad na istoimenoj reci, ako se to uopšte može, čak i kad u njemu živiš.
Tokom tih boravaka upoznaću Moskvu kroz sva godišnja doba. Iskusiću šta znači svakodnevno prelaziti ogromna rastojanja, i šta znači kada veliki grad ima metro. Ovo neće biti priča o Moskvi sa aspekta onoga što ima da se vidi, već onoga što može da se doživi.
Nova Moskva
Posle osam godina ponovo sam stupio na tlo Sovjetskog Saveza. U Moskvu smo stigli 19. novembra 1980. godine. Dočekao nas je novi, moderan aerodrom Šeremetjevo 2, izgrađen za potrebe Olimpijskih igara održanih tog jula. Bile su to krnje igre, jer su ih zbog ulaska sovjetske vojske u Avganistan bojkotovale Sjedinjene Države i još neke zemlje.
Centralni dom turista
Zbog Olimpijade je u Moskvi bilo puno novina, pre svega novih hotela. U jedan takav, Centralni dom turista, smestili su nas četvoricu. Nalazi se na jugozapadu Moskve, u najdužoj moskovskoj ulici, Lenjinskom prospektu broj 146. Vredi ukazati na zanimljivost u označavanju kućnih brojeva: broj se dodeljuje celoj zgradi, a ne pojedinim ulazima. Zato hotel nosi broj 146, iako se nalazi desetak kilometara od početka prospekta.
Pošto smo se smestili, upoznali smo se sa jednim ovdašnjim običajem. Popodne je kompletna ekipa sovjetskih kolega došla u hotel i priredila nam zakusku uz obaveznu votku, kobasica, sušena riba, sir, maslac, marinirane pečurke.
Crna Volga u deset
Hotel nije slučajno odabran: relativno je blizu Instituta problema upravljanja, gde će biti naše radno mesto. Institut se nalazi u Profsojuznoj ulici, praktično paralelnoj našem prospektu; povezuje ih ulica Mikluho-Maklaja, koja počinje upravo kod hotela.
Sarađivaćemo sa saradnicima Laboratorije broj devet, čiji je rukovodilac Albert Fjodorovič Volkov. Kolege su Ruben Asratjan, Aleksej Makarov, Nađa Volodina, Nataša Dagurjeva i Saša Tjurin. Pored njih, sarađivaćemo i sa kolegama iz drugih instituta, Koljom Jemeljanovim, Andrejem Lemonom, Serjožom Sverdlovim.
U Institutu dobijamo posebnu prostoriju u kojoj se održavaju svi radni sastanci. Po nas svako jutro oko deset dolazi službeni auto, naravno, crna „Volga”. Pošto ostajemo do oko pet, tamo i ručamo. Za saradnike postoji stolovaja, trpezarija u kojoj se jelo uzima na traci; za važnije članove kolektiva i goste postoji posebna prostorija, u kojoj smo mi ručali. Ručak je bio standardan, supa ili čorba, boršč ili soljanka, glavno jelo sa prilogom i desert.
