Pred odlazak u vojsku iskoristih par dana odmora da odem sa društvom u Rim. Kako to biva, moji za rodbinu i prijatelje napraviše ispraćaj. I tako 5. decembra 1979. godine u 20 sati stigoh na kapiju Školskog centra veze na Banjici u Beogradu. Do kasarne me je dovezao kolega iz „Pupina” France Presetnik, koji se i sam nešto ranije vratio iz vojske. Bio je to poslednji dan za okupljanje 63. klase Škole rezervnih oficira veze. Mi koji smo došli u popodnevnim časovima provedosmo noć u jednoj od za to namenjenih soba. Sutradan krenusmo u zaduživanje opreme i upoznavanje starešina. I tako krenu vojnički život.
Pored novopridošle klase, u Školi je bila i 62. klasa, koja je vojni rok započela u septembru 1979. godine. Načelnik Škole bio je major Bogdan Poparić, a klase, odnosno čete koje su im odgovarale, bile su podeljene u tri voda. Svaka četa je imala svog komandira. Naš komandir bio je kapetan prve klase Ratko Pečenčić. Ja sam bio razvrstan u Prvi vod, čiji je komandir bio kapetan prve klase Ljubodrag Marković.
Komandiri ostalih vodova bili su poručnik Jovišević i vodnik-stažista Zoran Krstić. U našem vodu zamenik komandira bio je vodnik-stažista Joso Vidović. Škola je bila smeštena u montažnim objektima u krugu Školskog centra veze, u blizini stadiona fudbalskog kluba „Crvena zvezda”. Mesto gde se sa tadašnjeg Bulevara Crvene armije skretalo u tadašnju ulicu Veljka Lukića Kurjaka nazivalo se Šarena ćuprija. Ulaz u kasarnu bio je iz ulice Veljka Lukića Kurjaka, koja se danas zove Pavla Jurišića Šturma.
Krenuše vojnički dani
Sledilo je prilagođavanje na jednolične vojničke dane. Ustajanje, jutarnja higijena, jutarnja gimnastika, doručak, odlazak na nastavu. Možda mi je baš to predstavljalo najveći problem. Posle dve godine ponovo sam se vratio u školsku klupu. I to sedam časova svakoga dana, od 7 do 14 sati. Zadatak Škole rezervnih oficira veze bio je da odškoluje oficire koji će u rezervnim jedinicama JNA vršiti funkcije organa veze. Zbog toga smo morali da se upoznamo i sa stručnim predmetima i sa predmetima koji će nam dati vojničko obrazovanje.
Ovako je to izgledalo
Tokom školovanja, koje će trajati sedam meseci, trebalo je da savladamo dvanaest predmeta. Meni će najveći problem predstavljati Radio-saobraćaj, koji smo skraćeno zvali RSB. Praktično najveći deo vremena učili smo Morzeovu azbuku, odnosno telegrafiju. Prijem mi je definitivno išao slabo, dok sam u predaji čak bio i dobar. Ovo je pomalo bio nastavak porodične tradicije, pošto je moj otac kao vojnik bio telegrafista.
Časove smo imali na različitim mestima, neke u učionicama u objektu gde su nam bile spavaonice, a ostale u amfiteatru i laboratorijama Vojne akademije. Pokušavam da se setim nastavnika koji su nam predavali, ali nekako mi slabo ide. Za sada se setih samo majora Nevenića i potpukovnika Roknića i Milčanovića. Setih se i onog nalickanog kapetana Đorovića, koji nam je predavao predmet vezan za obaveštajno-bezbednosne poslove.
Opšte vojne predmete predavale su nam naše neposredne starešine, kapetani Pečenčić i Marković. Posle časova sledio je ručak, zatim popodnevni odmor i popodnevno samoučenje. Posle večere, do povečerja, sledilo je gledanje televizije, sređivanje stvari i slično. Izlazak u grad imali smo sredom, subotom i nedeljom, s tim što je svako pojedinačno mogao da izađe svaki drugi izlazni dan.
Pored navedenih obaveza, morali smo da održavamo higijenu u prostoru u kome smo boravili, kao i u sanitarnom čvoru. Takođe, svaka jedinica je imala svoj reon u kasarnskom krugu o kome je vodila računa. Moje odeljenje, čiji sam komandir bio, imalo je zadatak da održava mali park u blizini kasarnske prijavnice. U tom parku su, tokom lepog vremena, vojnici primali posete.
Sve lepo kratko traje
Iako je bio decembar, snega još nije bilo. Relativno brzo sam se navikao na vojničke dane, pogotovu što smo imali redovne izlaske u grad. Osim što nisam mogao da se krećem kud hoću i kad hoću, nije bilo neke velike razlike. Zapravo, najveći problem mi je predstavljalo ponovno sedenje u klupi i učenje. Pogotovu svakodnevni časovi telegrafije, koja mi baš nije išla.
Telegrafiju nam je predavao kapetan Haldek, koji je bio zaljubljen u nju. Valjda zato nije imao razumevanja za nas koji za nju nismo imali dara. Možda je mnogo toga moglo da se promeni vežbanjem. Ali ja nikako nisam mogao da se naviknem na to da posle dve godine ozbiljne struke moram da se vratim korak unazad i da se bavim nečim što mi verovatno nikada neće trebati u životu.
Izlaske u grad koristio sam da obiđem rodbinu i prijatelje. Nova 1980. godina se brzo približavala. Očekivali smo da ćemo za praznik ići kući, kao što je prethodna klasa išla za Dan Republike. Ništa nije najavljivalo da će nadolazeća godina po mnogo čemu biti sudbinska. Polako sam se navikavao na kolektiv. Otprilike polovinu vojnika u vodu činili su inženjeri elektrotehnike, ali je približan broj bio i onih rođenih 1959. i 1960. godine. Bilo je i porodičnih ljudi sa malom decom.
Od početka sam najbliži kontakt ostvario sa Dušanom Kolnikom iz Maribora i Stevanom Radakovićem iz Kladova. Dule je bio godinu mlađi, a Steva godinu stariji od mene. Obojica su bili diplomirani inženjeri elektrotehnike. Steva je fakultet završio u Nišu, pa smo utvrdili da imamo zajedničke prijatelje i kolege.