Neki drugi poslovi me malo odvojiše od sećanja na Čačak. Puno toga zaista više nema. Ali dok je onih koji se ponečeg još uvek sećaju, živeće i ta čačanska prošlost, kad već nismo uspeli da je u potpunosti sačuvamo.
Pišući o Čačku mog detinjstva i mladosti, dotakao sam se mnogih tema. Jedna od njih su i čačanske česme. Pomenuo sam javne česme koje su postojale u našem gradu u vreme kada ga je premrežio vodovod. Da li je bilo česama i pre vodovoda, nije mi poznato.
Ali me jedan događaj tokom ovog proleća natera da se ponovo setim vode. Pokaza se da su pumpe u komšiluku, a ima ih u gotovo svakom dvorištu, presušile. Nastadoše razne teorije zašto je tako. Ali biće da je kriva zima bez snega i rano proleće sa gotovo letnjim temperaturama, bez kiše. Možda ćemo se sa problemom vode tek suočiti.
Ta situacija me podseti na nešto čega zaista više nema, pre svega u okolini Čačka, na izvore. Naravno, nisu oni nestali. Jednostavno više nisu vidljivi i nisu dostupni kao nekada. Čovek je učinio napor da vodu iz njih dovede do svoje kuće i bar po tom pitanju život učini lakšim. Ostao je uskraćen samo putnik namernik, koji se nekada na tim izvorima mogao okrepiti tokom napornog pešačenja. Srećom, sve je manje onih koji pešače ako izuzmemo one koji to rade zbog zadovoljstva ili rekreacije. Njima voda, bar ta izvorska, ne nedostaje. Tu su uvek neizbežne flašice.
Flašica aut nihil
Naravno, nije kriva flašica što smo zaboravili one mnogobrojne izvore sa ove, ali i sa one strane Jelice. Nisu krivi ni oni koji su mnoge od tih izvora kaptirali i doveli ih na prag svojih kuća. Nisam ni sam spreman da sudim o krivici, jer je to uvek ćorava rabota. Umesto toga, pokušaću da ih se setim. A neki će se kroz moja sećanja i sami setiti neke hladne vode. Većina će pak saznati da je tu negde pored njih bilo sijaset izvora koji su značili život, i da često prolazimo pored njih nesvesni njihovog nekadašnjeg značaja. Sigurno neke ni ja nisam upoznao, pa ću kroz vaše komentare i sam ponešto novo saznati.
Često smo skloni da kritikujemo Dragačevce, tretirajući ih kao dođoše. Da vas podsetim da je ova čačanska dolina, bar imanja sa desne strane Morave, bila uglavnom u vlasništvu žitelja dragačevskih sela. Zato su se tu i naseljavali posle Prvog i Drugog svetskog rata. Zato mnoge od nas putevi vode u Dragačevo.
Ali ima i onih koje je u Dragačevo odveo Sabor trubača. Put ih je neminovno vodio preko prevoja Karaula na Jelici, i sigurno su prošli pored česme koja se nalazi malo ispod prevoja. Podigao ju je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević u čast poginulih Dragačevaca u ratovima od 1912. do 1918. godine. Pominjem je, jer je to prvi izvor sa kojim sam se sreo u životu. Otac me je, kada sam imao nepunih pet godina, jedne nedelje poveo na izlet na Karaulu. I tako je krenulo moje upoznavanje sa jeličkim česmama.
Podno hrasta izvor
Ima onih koji su se prema Čačku sa Karaule, umesto uobičajenim putem, uputili putem kroz Jezdinu. Doduše, on je tek nedavno u potpunosti asfaltiran. Prolazeći, ne znaju da je brdo koje im ostaje sa leve strane prepuno izvora. Čak bih rekao, ako se zakopa pola metra, iz te rupe će poteći voda.
Najviša tačka na Jelici, na delu koji razdvaja Zeoke i Pridvoricu, zove se Belo brdo. Ispod vrha, na pridvoričkoj strani, nalazi se izvor Bela voda. Poslednji put sam tamo bio pre tri decenije. Ali već odavno je izvor bio kaptiran i voda odvedena do pridvoričkih kuća. Izvor je još uvek postojao, jer je višak vode slobodno isticao. Jedan izvor je postojao i pored puta koji je vodio uz Pridvoricu ka Belom brdu. U Pridvorici je bio i izvor na imanju Jovanovića, zvanih Brekovci, ispod Mininog zabrana.
Idući dalje ka prevoju Grabovi, gde se susreću atari čak šest sela, Pridvorice, Parmenca, Riđaga, Pakovraća, Rtara i Zeoka, stiže se do Vranjske česme. Bila je to ozidana česma, a voda je tekla iz metalne lule. Ovu vodu će kaptirati i odvesti Parmenjani. Iako često prolazim ovim putem, odavno nisam pokušao da svratim, jer mesto deluje zapušteno i zaraslo.
Stigosmo u Dragačevo
U Rtarima, podno brda Klik — na kome jedino imam zaostalu dragačevsku dedovinu — nalazi se izvor poznat kao Stublina. Voda izvire iz dubine, odakle potiče i naziv. Kasnije je neko postavio betonsku cev sa betonskim poklopcem; voda se zahvatala lončićem kroz otvor na cevi. I ova voda je kasnije kaptirana.
Malo dalje u Rtarima i danas postoji česma u blizini kuće gde su živeli moji deda i baba i gde je rođena moja majka. Kuće odavno nema, ali je česma preživela.
U zeočkoj strani Jelice upoznao sam dva izvora, Jovanjac i Mijoljinu česmu. Jovanjac je bio posebno izdašan. Sa ovih izvora vodu su do svojih kuća doveli Ranđići, koji su ostali da žive u Zeokama.
Na Sabor trubača u Guči prvi put sam išao peške. Tada sam prvi put prošao kroz Tijanjsku klisuru i video neka mesta o kojima mi je pričala baba, na primer Maniti vir na Tijanjskoj reci, gde su terali ovce da ih okupaju. I stene Malog i Velikog Kamalja, koje su se nadvijale nad Manitim virom. Tada sam pio i vodu sa obližnjeg izvora Popovac.
Još poneko sećanje
Moram reći da sigurno ima još puno izvora koji su ostali nepoznati. Nisam pomenuo ni poneku seosku česmu pored koje sam prošao. Ali ova priča bi ostala manjkava kad ne bih pomenuo dva vrela u okolini Čačka, Ateničko i Trnavsko.
Na Ateničko vrelo će nas jednog poslepodneva odvesti razredni starešina iz osnovne škole Boriša Borišić. Bio je to pravi doživljaj. Za neke je to bila prilika da se presele u prostore koje je Karl Maj opisao u svojim romanima, i zamisle da se nalaze pored jezerca oko koga se bore njegovi junaci.
Voleo bih da oni koji znaju za izvore koje ovde nisam pomenuo napišu koju rečenicu o tome u komentaru.
One Reply to “Izvori pod Jelicom”