Split od pre šest decenija ostaće mi u sećanju po penjanju na Marjan. Šestogodišnjaku je sve bilo zanimljivo. Široke stepenice, prekrasan pogled na grad i luku. I naravno gajdaš, koji je svojom muzikom uveseljavao mnogobrojne turiste.
Sledilo je ukrcavanje na znatno veći brod, „Partizanku”, i celonoćno putovanje do Rijeke, koja nas je sačekala kišom i poplavljenim pristaništem. Odlazak u Opatiju iskoristili smo da se poslednji put tog leta okupamo na moru. Spavali smo u Rijeci, u privatnom smeštaju nađenom preko turističke agencije, i sledećeg dana nastavili put za Postojnu.
Rijeku, Opatiju i Postojnu više sam doživljavao kroz priče moje bake, koja je ovde bila deset godina ranije. Zato sam sve vreme pokušavao da prepoznam ona obeležja o kojima mi je pripovedala. Bio je to neki novi svet za mene. Blještaviji od onoga na koji sam navikao.
Dolazak u Postojnsku jamu i njen obilazak pamtim i danas. Vožnja električnim vozićem, lepota krečnjačkih figura, čovečja ribica, sve se to urezalo u pamćenje dečaku naviknutom do tada samo na čačansku prašinu. Sve mi je bilo čudno, posebno onaj ogromni parking ispred jame, krcat automobilima koji su blještali na julskom suncu.
Neobični povratak kući
Tada sam na železničkoj stanici u Postojni prvi put video električnu lokomotivu. Dovde su međunarodne vozove vukle italijanske lokomotive, a odavde prema Beogradu „jurile” su one velike parnjače, koje su postizale brzinu i preko sto kilometara na sat.
Voz je bio pun, tako da smo stajali u hodniku. Putnici iz kupea ispred koga smo stajali, videvši dete, pozvali su mamu i mene da uđemo kod njih, tako da ću ostatak puta spavati sa glavom u maminom krilu i nogama u krilu jedne od putnica. Ispostaviće se da su to američki profesori koji putuju po Jugoslaviji, konkretno do Zagreba. Jedan od njih je znao ruski, pa ih je tata, koristeći svoje znanje ruskog, upoznao sa nekim osnovnim našim rečima i izrazima. Na rastanku su mi dali bombone i grisine, koje sam tada prvi put probao.
A onda su krenula putovanja
Putovanje na Jadran iz 1959. godine bilo je početak moje „ture po Jugoslaviji”, koja i danas traje, iako Jugoslavije više nema.
Posle trogodišnje pauze, zbog izgradnje kuće, na putovanje smo se ponovo odlučili 1962. godine. Nekako sam još bio mali da bih bio aktivni učesnik u odlučivanju kuda i kada ćemo putovati. Opet je bio jul kada smo se uputili za Beograd, a onda noćnim vozom za Zagreb. Ne sećam se kako smo putovali do Beograda; čini mi se autobusom preko Topole.
Na zagrebački kolodvor stigli smo u jutarnjim časovima i prva misao je bila nešto pojesti. Moji su naručili juhu, ali iako su me ubeđivali da je to ovdašnji naziv za supu, ja se nisam dao nagovoriti. Mama je pozvala konobara i pitala da li imaju kiflu, želeći da mi na nju namaže kajmak koji smo poneli sa sobom. Iz torbe je izvadila teglu i pripremila mi doručak.
Stolu je prišao konobar i, uz izvinjenje, pitao da li bi mogao da donese svoju kiflu da mu se namaže kajmak. Pri tome je, čini mi se, čak izgovorio pretpostavku da smo verovatno iz Čačka. Kada se vratio iz kuhinje, iza njega su na kuhinjskim vratima bile poređane glave osoblja, koje je želelo da vidi te putnike namernike što se slade nadaleko čuvenim čačanskim kajmakom.
Jugoslavija — jedan mali krug
Koliko se sećam, nismo se dugo zadržali u Zagrebu. Malo smo prošetali okolinom Kolodvora, koji se nalazi takoreći u centru grada, pa se u blizini nalaze mnoge znamenite zagrebačke građevine. Na primer hotel „Esplanada”, koji mu je prvi susjed.
Naše dalje odredište bile su Vrhovine, jer smo želeli da posetimo Plitvička jezera. Do Vrhovina se stiže vozom preko Karlovca, Ogulina i Otočca; od Vrhovina se preko Gospića stiže u Knin, i to je takozvana Lička pruga. Alternativna veza od Zagreba do Knina i dalje do Splita je takozvana Unska pruga, koja prolazi i kroz Bosnu i Hercegovinu.
Dok smo stajali na stanici u Karlovcu, tata je kupio sladoled na štapiću, bilo je to moje prvo probanje takozvanog industrijskog sladoleda. U Vrhovine stižemo u večernjim časovima i nalazimo prenoćište kod jedne starije žene. Naravno, to podrazumeva samo spavanje. Ranimo, a jutarnju higijenu obavljamo na železničkoj stanici. Iako je jutro, hladno je kao da je zima. Pogotovu voda sa česme na peronu.
