Konzulski grad sam prvi put posetio još kao dete, pre punih šezdeset godina. Trebalo je da prođu pune dve decenije da bih ga ponovo nakratko posetio. Do sledećeg viđenja prošla je gotovo decenija i po. I tek za taj boravak s pravom se može reći da je bio istinski susret sa gradom podno Pelistera. U naredne dve decenije rado ću mu se vraćati, ali ipak će to biti samo kraći boravci, reklo bi se, više proputovanja.
Ali krenimo redom.
Prvi put, 1964.
U Bitolj sam stigao jedne julske noći 1964. godine, iz Skoplja, na proputovanju za Ohrid. Stigli smo truckavim šinobusom, prepunim putnika. Verovatno sam dremao, tako da se ne sećam kroz koja smo mesta prolazili. Jedino se sećam razgovora putnika pored nas, da voz u Bitolju čeka autobus za Ohrid, i da zbog broja putnika neki možda neće uspeti da ga uhvate.
Zato sam nestrpljivo čekao dolazak. Ne obaveštavajući roditelje o svojoj nameri, istrčao sam iz voza, našao autobus i zauzeo mesta. Bili su pomalo ljuti zbog mog postupka, ali i zadovoljni što smo odmah mogli da nastavimo put.
U Bitolju smo se ponovo obreli posle par dana, ali smo se zadržali svega nekoliko sati, do polaska voza za Skoplje. Bio je mrak i sećam se samo kafanice u čijoj smo bašti večerali ćevapčiće. Ostali su mi u sećanju, jer su izazvali moju pažnju, bili su deblji i kraći od onih naših čačanskih iz tog vremena.
Bitolj na sat vremena
Trebalo je da prođe dvadeset jedna godina da se ponovo nađem u Bitolju. I ovog puta bio nam je usputna stanica na putu ka Ohridu.
Vraćali smo se sa letovanja iz Grčke. U Makedoniju smo stigli kasno uveče i odlučili da prespavamo u Negotinu na Vardaru pre nego što nastavimo put. Do Bitolja nas je čekalo stotinak kilometara. Imali smo nameru da svratimo kod našeg kolege Cvetana Mitrovskog. Moja tadašnja supruga je želela da što pre stigne na Ohrid, tako da nismo prihvatili ljubazan poziv domaćina da ostanemo na ručku. Naš drug Vladimir je ostao kod Mitrovskih, a nas dvoje smo produžili.
Prethodno smo malo lutali centrom grada dok nismo našli kuću naših prijatelja. Tako da ni ovog puta nisam stigao da bolje upoznam grad.
Dva puta za sedam dana
Na ponovni dolazak u Bitolj trebalo je da prođu četiri godine. Bilo je to u sklopu kratkog letovanja u Grčkoj, koje smo Vladimir i ja proveli krajem avgusta 1990. godine. Bila je to godina koja je po mnogo čemu bila labudova pesma jednog dela mog života. Između ostalog, i poslednje putovanje u Makedoniju kao deo zajedničke države.
Cilj našeg puta bio je Krf, pa smo odlučili da u Grčku uđemo preko prelaza u blizini Bitolja. Pre toga smo do Makedonije putovali preko Kosova, što je već na početku putovanja donelo avanture, o tome sam pisao u nekoj drugoj priči.
U to vreme nije bilo auto-puta, tako da se trebalo boriti sa gužvom na magistralama kroz Srbiju i Makedoniju. Negde oko tri sata, sa puta prema Đevđeliji, u gradiću Gradsko smo skrenuli prema Prilepu i dalje Bitolju. Stigli smo kada su počele da se pale prve svetiljke.
Porodica Mitrovski se u međuvremenu preselila u stan u Partizanskoj ulici. Ni ovoga puta nisam imao priliku da upoznam grad. Partizanska ulica ide južnim obodom grada i nastavlja se na ulicu kojom se u Bitolj ulazi sa strane Prilepa. Pošto smo bili umorni, nije nam bilo do šetnje, pa smo veče proveli u druženju sa domaćinima. Posle doručka put nas je vodio prema Florini, odnosno Lerinu, a za to nije bio potreban prolazak kroz grad.
Isti scenario odigrao se i sedam dana kasnije, kada smo ponovo svratili kod naših dragih prijatelja. Prethodno je sledila vožnja iz Atine po kišovitom danu, tako da smo u Bitolj stigli mrtvi umorni. I ovoga puta nam je bio potreban odmor, pogotovu posle obilne večere kojom su nas ugostili domaćini.
I tako, posle četiri boravka u Bitolju, grad još uvek nisam bio upoznao.