Izleti za dušu – Page 2 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Dragačevo zauvek

Posle dugo godina shvatih ono što sam uvek znao, vikend je vreme za odmor. A ja godinama vikendom krpim ono što propustim radnim danom. Čak i sada kada sam u penziji.

Odlučih se tek u vreme ručka i uputih se u Dragačevo. Maršrutu sam odmah znao, pa iako mi je sasvim poznata, pomislih: ako krenu radovi na Koridoru 11, Rtarskom polju biće izmenjen pejzaž. Zar to nije dobar razlog da ga zapamtim u originalu?

Nedelja, 17. mart 2019.

Sada kada je „panda” ponovo u voznom stanju, pruža mi se prilika da prođem i neasfaltiranim putevima.

Kratko se zadržavam na Karauli, prevoju na Jelici na šeststo šezdeset dva metra. Hteo sam da napravim par fotografija panorame Čačka, ali ne nađoh dovoljno otvoren pogled.

Pričaju ljudi da je nekad davno, pre nego što je Morava probila klisuru i razdvojila Ovčar od Kablara, celo Dragačevo bilo jezero i da su na Crnoj steni, najvišem vrhu Jelice, pronađeni stubovi za koje su vezivani brodovi. Ako imate sreće da rano jutro dočekate na Vranjači, kad magla ispuni sve udoline Dragačeva, priča o jezeru biće vam prihvatljiva i očaravajuća istovremeno.

Moram priznati da Jelicu dobro poznajem, ali u onom delu od Karaule do obronaka Ovčara. Mislim da sam na tom potesu peške prošao ceo venac. Nije ni čudo, taj deo planine nadvija se nad selima Zeoke i Rtari, gde su rođeni moji roditelji. Najveći deo prošao sam zahvaljujući očevim planinarskim akcijama.

Do Ranđića

Od puta Čačak–Guča kroz Zeoke vode dva asfaltna kraka. Jedan ide prema Tijanju, drugi ka prevoju Grabovi, gde se stiču atari šest sela. Taj drugi vodi ka delu sela gde se nalazila kuća mog dede Stojana Ranđića. Ranije je asfalt išao samo do kuća familije Ćalović; sada doživljavam prijatno iznenađenje, jer je produžen sve do Pajovića, koji se nalaze uz Ranđića džemat.

Vikend je i lep dan, pa je izgleda dosta ljudi izašlo u prirodu, uglavnom kola sa čačanskim tablicama. Ne bi se reklo da ima previše kuća u kojima neko stalno živi. U Ranđićima pogotovu.

Ovaj deo Zeoka, koji se naziva Kojići, najstariji je zaselak. Porodice koje u njemu žive, Đurakići, Ranđići, Pajovići i Aleksići, najstarije su zeočke porodice. Zato se o njihovom poreklu praktično ništa ne zna.

Od Pajovića dalje je makadam. Ranije je bio pokriven tankim slojem peska, pa nije bilo teško za vožnju; sada je pesak ispran. Stajem na Jankovini, tamo gde je bila ona livada u obliku izvrnutog slova P. Zbog zgrada preko puta kuća mi više nije u vidokrugu, a livada se izgleda smanjila na uštrb okolnih šuma. Sada je i poorana.

Rankovac

Put kroz Beljinu i Pridvoricu do Grabova deo je takozvanog Rankovca, čiju je gradnju inicirao narodni tribun iz dragačevskog sela Puhovo, Ranko Tajsić. To je najkraća veza između Čačka i Arilja.

Put kroz Rtare vodi ispod brda Klik, na čijim padinama imamo zabran. Otkako smo počeli da se grejemo na gas, ovde nisu sečena drva. Prilikom ranije seče trudio sam se da samo proređujem šumu. Nažalost, tako ne misle šumokradice, jer je šuma baš proređena, iako još ima dosta velikih bukava.

U centru sela stoji zgrada koja je nekada bila zadruga, a kasnije prodavnica. U njoj je radio mamin stric Živko Stojanović. Sada je zatvorena, jer u ovom delu sela živi malo stanovnika.

Pored puta je rtarsko groblje Rakovače. Tu su mi sahranjeni pradeda Milovan i prababa Ružica. Stalno se kanim da im potražim grobove, ali uvek nastavim dalje bez zadržavanja.

Milova vodenica

Malo dalje je ulaz u Tijanjsku klisuru. Put je nekada išao samim dnom, pored čuvenog Manitog vira, naspram koga se u podnožju Milojevića brda nalazio izvor Popovac.

Na ulazu u klisuru bila je Milova vodenica. Mile je bio iz familije Jovaševića iz Markovice. Jednom davno sam svraćao u vodenicu sa tatom. Uvek se toga setim kada prolazim kroz klisuru. Mnogo godina kasnije setiću se Mila i po tome što je njegov unuk Dejan završio Tehnički fakultet i bio moj student.

U školu u Tijanju, pored mesnih đaka, išli su i osnovci iz Zeoka. Tako je od 1926. godine u nju išao i moj otac. Sećam se njegovih priča o dogodovštinama na putu od kuće do škole i natrag. Danas ovde postoji izdvojeno odeljenje škole „Akademik Milenko Šušić” iz Guče, sa šest đaka. Zgrada je oronula i u toku je akcija za njeno renoviranje.

Kroz Negrišore i Markovicu

U Negrišore, u porodicu Ružić, bila je udata mamina tetka po ocu, Kovina. Imala je dosta dece, uglavnom sinove. Pamtim Sredoja, koji je vodio parno kupatilo „Dunav” u Beogradu, kod njega smo jednu noć spavali 1958. godine.

Markovica — Pogled na Ovčar iz Markovice

Iz Markovice je familija Jovašević, iz koje je moja baba po majci Ljubica, ćerka Stanije i Živojina. Jovaševići su najstarija familija u Markovici; doselili su se ovamo iz Drobnjaka.

Od Markovice put ide vencem planine. Levo puca pogled na Ovčar i Dučaloviće, a desno putnik namernik može da uživa u pejzažu Rtara i Zeoka, raširenih na obroncima Jelice. Upravo taj pejzaž biće izmenjen izgradnjom auto-puta na Koridoru 11.

Nažalost, ne napravih nijednu fotografiju za uspomenu.

Kuća koje nema

U Rtarima, u porodici Milisava i Ljubice Stojanović, rođena je 1914. godine moja majka Radojla. Kuća u kojoj je rođena danas više ne postoji. Posle Prvog svetskog rata, iz koga se deda Milisav vratio na Badnji dan 1919, posle osam godina provedenih u vojsci, porodica se preselila na imanje u Jezdinu. Od naših Stojanovića u Rtarima postoji samo još jedna kuća, maminog rođaka Mića.

Kod nekadašnje prodavnice ponovo izlazim na Rankovac i krećem ka Čačku. Spuštam se dobro znanim predelima, jer sam ovim putem prošao nebrojeno puta — što peške, što kolima. Gotovo da i danas znam svaku kuću. Ali o tome nekom drugom prilikom.

September 7, 2026September 7, 2026

Izleti za dušu: Manastirska tura

Ove godine smo malo poranili, ali sa namerom da ovakvih izleta tokom leta bude još. Planiranu turu prošao sam sa Aleksandrom i Dankom 2006. godine, ali uvek se može videti nešto novo. Trebalo je da idemo i ranije, ali se mnogo toga isprečilo, obično kad se nešto na veliko planira, ograničavajuće okolnosti se lako pojave.

Plan je bio da obiđemo Studenicu i Gradac, a na povratku svratimo i do Žiče. Potajno sam se nadao da ćemo skoknuti i do Sopoćana, Petrove crkve i Đurđevih stupova, ali sam, po običaju, sprovođenje ideje ostavio da se uklopi sa razvojem događaja.

Subota, 14. jul 2018.

Veče uoči izleta pljuštala je kiša, ali sam očekivao da će subotnje jutro osvanuti vedro, što se i obistinilo. Uveče sam natočio gorivo i proverio pritisak u gumama, pa nije bilo prepreka da se tačno u pola osam pojavim pred domom Maričića.

Polaznu maršrutu smo malo promenili: kad smo pošli po Đuku, Aleksa se setio da je zaboravio posudu sa kolačima, pa smo se vratili po nju i onda kroz grad uputili starim putem ka Kraljevu.

Put do Kraljeva je skoro jedna ulica, jer su se sa obe strane smestili nizovi stambenih kuća i poslovnih objekata. O tome vozači, pa i pešaci, malo vode računa.

Prolazimo kroz Trnavu, Balugu, Vapu i stižemo do Zablaća. Podsećam se da sam ovde učio vožnju davne 1974. godine. Ovaj put ka Kraljevu odavno koristim i ne pamtim kada sam poslednji put prošao magistralom od Mrčajevaca. Stari put je kraći i zanimljiviji, a posle rekonstrukcije kolovoz je još uvek dobar. Uži je i praktično sve vreme prolazi kroz naselja, ali ako se pažljivo vozi, pravo je uživanje. Sa desne strane obronci Jelice i Troglava, sa leve plodna Moravska dolina.

Dolina jorgovana

Skrećemo na Ibarsku magistralu i prolazimo kroz Čibukovac i Konarevo. Sa desne strane protiče Ibar, koji je konačno napustio klisuru i pomalo usporio pre nego što će se kod Kamidžore spojiti sa Zapadnom Moravom. Uskoro stižemo do skretanja za Matarušku Banju i eto nas na vratima Doline jorgovana.

Mataruška Banja — Most na Ibru u Mataruškoj Banji

Kolovoz je dobar, ali ovaj deo puta poznat je po dugačkim krivinama koje lako zavaraju vozače, pa u njih ulaze prebrzo. A onda se začas nađu na suprotnoj strani kolovoza i nesreće su neizbežne. Pošto nam je ovo dan za uživanje, ne žurim, što drugi vozači koriste za preticanje i onda kada nije dozvoljeno.

Uskoro se sa leve strane ukazuju ostaci srednjovekovnog grada Magliča.

Dolina jorgovana — Pogled na Maglič i dolinu Ibra

Iako se dolina Ibra najčešće naziva Dolinom jorgovana, koje je, prema legendi, dao posaditi kralj Uroš Prvi u čast svoje supruge Jelene, poznata je i kao Dolina kraljeva ili Dolina vekova. Ti nazivi nas vode u srednji vek, kada je ova dolina krila neke od najvećih svetinja srpskog naroda: Studenicu, Žiču, Sopoćane i Đurđeve stupove. Utvrđeni grad Maglič nosio je titulu zaštitnika, jer je čuvao ne samo manastire nego i celu Rašku. Ovuda je prolazio jedini karavanski put koji je povezivao Moravsku dolinu sa Kosovim poljem.

Ime je dobio po magli koja ga često obavija, dajući mu dodatnu vizuru tajanstvenosti.

Stižemo do Polumira, gde je po legendi Sveti Sava mirio braću Stefana i Vukana, ali su sklopili samo primirje, pa je otud i naziv. Kod sela Cerje, na steni sa desne strane Ibra, uočava se Spomenik ibarskim junacima, podignut 1930. godine.

Dolina vekova — Spomenik ibarskim junacima

Studenica

Nekada se u okviru Studenice nalazilo čak četrnaest crkava; danas su sačuvane tri u kojima se vrši bogosluženje, Bogorodičina crkva, crkva Svetog Nikole iz trinaestog veka i crkva Svetih Joakima i Ane, takozvana Kraljeva crkva, zadužbina kralja Milutina iz 1314. godine. UNESCO je 1986. Studenicu uvrstio na listu Svetske baštine.

U Bogorodičinoj crkvi u toku su restauratorski radovi, i to baš oko najznačajnije freske, Raspeća Hristovog.

Obilazimo trpezariju i portu i na kraju ulazimo u Kraljevu crkvu. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu i spada u najlepše primere. Živopis je iz dvadesetih godina četrnaestog veka i smatra se vrhuncem stvaralaštva dvorskih slikara kralja Milutina, Mihaila i Evtihija, istih koji su radili živopis Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Starog Nagoričana i Žiče.

Posle obilaska malo odmaramo u porti. Broj posetilaca je već priličan. Pokušavamo da u nekom od monaha prepoznamo našeg nekadašnjeg studenta Pavla Miloševića, u monaštvu Vitalija.

Kafa za devedeset dinara

Sledeće odredište je manastir Gradac u dolini Brvenice, zadužbina kraljice Jelene Anžujske.

Marec i Đuka dremuckaju, tako da prolazim kroz Brvenik, gde je trebalo skrenuti. Toga postajem svestan tek u Raški, pa se moramo vraćati.

Pokušavamo da napravimo još jednu pauzu za kafu, ali seoske birtije pored kojih prolazimo ne ostavljaju utisak. Aleksa se šali sa Đukom da će morati da plati skupu kafu u nekom od restorana na magistrali. Ja obećavam da ću refundirati razliku preko sto dvadeset dinara, koliko smo platili tri kafe u Studenici.

Manastir je izgrađen u poslednjoj četvrtini trinaestog veka. Veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke, kraljice Jelene. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.

Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.

Sami smo u porti. Posle obilaska odmaramo ispod velikog duda. Oko nas tišina i mir. Ostajemo tako skoro sat, a onda počinju da stižu posetioci i porta oživljuje.

U Brveniku, na izlasku na magistralu, svraćamo na kafu. Podsećam Đuku da važi ponuda o refundiranju. Međutim, i pored Marecovih predviđanja, kafa je bila još jeftinija, Đuka je ovog puta platio samo devedeset dinara.

Bili smo planirali da usput i ručamo. Marec je poneo ručak, pa tražimo zgodno mesto, ali ne nalazimo ništa pogodno, i on predlaže da se vratimo u Čačak i, ko ljudi, ručamo kod njega na terasi. Predlog se prihvata, pogotovu što smo dobru jagnjetinu mogli da zalijemo i pivom. Što ja, kao vozač, ne bih mogao da priuštim da smo ručali negde usput.

September 7, 2026September 7, 2026

Izleti za dušu: Izlet sa greškama

Odavno se društvo iz „naučnog bifea” sprema da napravi izlet u neki od zanimljivih delića Srbije. Bilo je tu puno ideja, a onda Marec predloži da odemo do kanjona Uvca, pa se u Čačak vratimo preko Golije. Problem po običaju pravi Nešova zauzetost, ali pošto se približava kraj letnje pauze, odlučujemo da krenemo i bez njega.

Evo šta smo sve videli i doživeli.

Sreda, 16. avgust 2017.

Krećemo prema planu u sedam sati. Put do Ivanjice odavno je poznat i u više navrata pređen; skoro da poznajemo svaku krivinu. Iako još nismo na pragu jeseni, iščekujem dolazak na jelički prevoj Karaulu, odakle volim da uživam u pogledu na suncem okupano Dragačevo i maglu koja ispunjava njegove udoline.

Već nekoliko godina se na Karauli skreće novim putem kroz Grab, pa se izbegavaju serpentine kroz Zeoke. Ali i ovde ima nezgodnih krivina, pa se dešava da oni koje ponese nizbrdica završe pored puta. Prolazimo pored jednog takvog automobila, koga je vlasnik iz nekog razloga ostavio na mestu udesa.

U Guči se još vide tragovi upravo završenog 57. Dragačevskog sabora trubača. Radnici još čiste teren fudbalskog stadiona od smeća koje je ostalo iza gledalaca.

Brzo promiču poznata sela, Rti, Kotraža, Vučkovica, Lisa. I evo, spuštamo se ka Ivanjici.

Šljivovica u devet sati

Iz Ivanjice put nas vodi ka Javoru. Sada je to sasvim dobar put, koji je Ivanjicu povezao sa Sjenicom i približio Pešter centralnoj Srbiji. Narednih dvadeset pet kilometara vozimo se obroncima Javora. Po običaju ne umemo da uživamo u pejzažu koji se pruža pred nama.

Javor je istorijska planina, na njoj su vođeni bojevi 1804, 1876–1878. i 1912. godine, a do balkanskih ratova tuda je išla srpsko-turska granica. U Kušićima je Karađorđe između 1806. i 1809. gradio jaka utvrđenja i šančeve, koji se i danas prepoznaju. Iznad bivše carinarnice nalazi se spomenik junaku Javorskog rata, majoru Mihailu Iliću, a pored njega groblje srpskih vojnika izginulih na Kalipolju.

Zaustavljamo se i u seoskoj kafani pijemo kafu. Vodu nam konobar donosi u onoj maloj čaši od jednog decilitra. Za susednim stolovima uveliko se ispija šljivovica. Malo neobično, tek je devet sati.

Meandri

Kod sela Družinići skrećemo na makadamski put koji vodi do vidikovca ispod vrha Molitva. Put je dug nekih šest i po kilometara, a onda do samog vidikovca preostaje još trista metara.

Sa vidikovca puca odličan pogled na meandre Uvca. Mogu se uočiti i beloglavi supovi koji nadleću modrozelenu vodu jezera, a naspram vidikovca, na nivou jezera, ulazi u Ušačku i Ledeničku pećinu.

Uvačko jezero je najzanimljivije od svih na ovoj reci, pre svega zbog lepih meandara nastalih potapanjem kanjona 1979. godine. Stisnuto je između Zlatara i Javora i prostire se u dužini od dvadeset sedam kilometara, od Sjenice do brane hidroelektrane.

Vraćamo se do kola i nastavljamo prema Sjenici. Par kilometara dalje je Krstac, gde postoji sto sa klupama za putnike namernike i panoi sa turističkim informacijama. Tu doručkujemo i usput vršimo funkciju informacionog biroa, jer se svaki čas zaustavljaju turisti da se raspitaju kako da stignu do vidikovca.

Prva greška

Ne zadržavamo se u Sjenici, već žurimo da se što pre dohvatimo obronaka Golije. Prema informacijama, iz Duge Poljane postoji asfaltni put koji preko Golije vodi ka Ivanjici.

Na izlasku iz Sjenice ispostavlja se da smo krenuli na suprotnu stranu, pa se zaustavljamo pored kamiona na koji se tovare drva. Stariji čovek nam kaže da prema Goliji vodi put od mesta Bela Voda. Kad smo tamo stigli, ne uočavamo nikakav asfaltni put. Zaustavljamo se na benzinskoj pumpi i tamošnji radnik nam kaže da se vratimo do prvog makadamskog puta koji se odvaja desno.

Put je prilično širok, ali makadam je makadam i prvi put počinjemo da diskutujemo o tome da smo napravili grešku u izboru rute, i da je možda bilo bolje da smo od Sjenice krenuli ka Novoj Varoši.

Uskoro ponovo nailazimo na ljude koji tovare drva, od kojih saznajemo da makadama ima još pet-šest kilometara, a posle toga dolazi asfalt. To se pokazuje tačnim, ali put je uzak i povremeno opet nailazimo na makadam.

Druga greška

Konačno nailazimo na širok asfaltni put, koji čak ima i urađene bankine. Kad se budem vratio kući, utvrdiću da je reč o novom putu koji povezuje Novi Pazar sa Odvraćenicom na Goliji.

Put se završava kod kružnog toka u Odvraćenici. Desno se odvaja asfaltni put ka Raškoj, a pravo je put za Ivanjicu. Međutim, taj put je tek u izgradnji. Šuma je prokrčena, napravljen donji stroj, ali asfaltiranje nije ni započeto. Pošto se ovde intenzivno seče šuma, teški kamioni su izrovali podlogu, pa se mora voditi računa kuda se vozi, često se prelazi sa jedne strane puta na drugu.

Tako je sve do mesta Golijska Reka.

Ručak koji je propao

Ovde je nekada radio motel sa petnaestak ležajeva, vlasništvo Šumskog gazdinstva „Golija” iz Ivanjice. Motel je 2006. godine na deset godina zakupila jedna firma iz Raške, koja nije izmirivala obaveze, pa je zapušten. Dok prolazimo, uočavamo da je u toku renoviranje.

Ovde je bila predviđena i izgradnja žičare sa gondolama, jer postoji odlična ski-staza. Ali koliko smo mogli da vidimo, gondole su još uvek na zemlji, iako su stubovi podignuti a sajle zategnute.

Od Golijske Reke put je asfaltiran, ali uži nego onaj ka Odvraćenici. Povremeno ima makadama, ali na kraju stižemo u Ivanjicu.

Pošto nam je „propao” ručak na Goliji, odlučujemo da se okrepimo ovde. Predlažem kafanu „Vidik” iznad hidrocentrale, gde smo se dobro pogostili pre četvrt veka, kada smo bili na sindikalnom izletu. Nažalost, restoran je u pripremi. Srećom, preko puta iznad Moravice nalazi se drugi, pa konačno, na terasi sa koje se čuje šum vodopada, možemo da predahnemo uz teletinu ispod sača.

Ibanjica — Restoran “Polovina LM” u Ivanjici

Razmišljam o povratku preko Prilika, Arilja i Požege. Ali umor i obilan ručak nameću što kraći put. Zato nas evo ponovo u Dragačevu.

Loznica — *Manastir Svetog Nikole Miraklijskog u Loznici*

Konačno stižemo na Karaulu. Kao da smo kod kuće. Još jedan pogled na Čačak odozgo i eto nas u njegovoj plodnoj kotlini. Ili onom što je od nje ostalo, a nisu zauzeli beton i čelik.

September 7, 2026September 7, 2026

Izleti za dušu: U tišini bukava

Praznični dani su idealni za izlete. Već nekoliko godina trudimo se da tokom prvomajskih praznika posetimo neko zanimljivo mesto u Srbiji. Pošto je po pravilu reč o jednodnevnom izletu, biramo lokalitet u blizini Čačka.

Poslednja decenija je donela pojačana putovanja u inostranstvo, odakle se vraćamo oduševljeni izgledom turističkih destinacija, čistoćom gradova i puteva kojima prolazimo, ljubaznošću ljudi. Naravno, vajkamo se što tako nije i kod nas, pogotovu što i mi imamo šta da pokažemo svetu. Od značajnih kulturno-istorijskih spomenika do prirodnih lepota, koje se doduše uporno trudimo da oskrnavimo. Odlazak u tu našu prirodu i istoriju zato ostavlja i gorak ukus, jer zaista ima šta da se vidi u Srbiji.

Za ovogodišnje praznike odavno smo planirali da obiđemo manastir Vraćevšnicu, četrdesetak kilometara od Čačka. Ja sam tamo bio pre sedamnaest godina, u vreme kada smo na Tehničkom fakultetu intenzivno organizovali godišnje izlete. Ovo je prilika da se podsetim već viđenog, ali i da nastavimo započetu tradiciju.

Nedelja, 1. maj 2011.

Meteorolozi nisu predviđali lepo vreme, što se potvrdilo kišom koja nas je dočekala u praznično jutro. Prethodni dan smo proveli tabajući po beogradskim tržnim centrima u potrazi za haljinom koju će Aleksandra nositi na proslavi male mature, pa smo se kući vratili prilično umorni. Sve je nametalo odlaganje izleta za naredni dan, ali zbog obaveza to nije bilo moguće, pa je ostalo da se nadamo da će kiša stati.

Kiša je zaista prestala. Ali kad smo oko podne krenuli, ponovo je počelo da prokapljuje.

Preko Vujna

Da se sve ne bi svelo na vožnju dobro poznatom Ibarskom magistralom, odlučujemo se za put preko Gornje Trepče i planine Vujan. To je prilika da obiđemo i Atomsku banju, koja se ponovo intenzivno reklamira.

Put se sužava, a uz njega niču pansioni i vile zvučnih imena. Sve je nekako zbijeno i prilično neuređeno. Stižemo nadomak samog lečilišta, koje je sada privatizovano, na šta upućuje tabla da je reč o privatnom posedu. Kakva tranzicija iz nečega što je bilo primer društvene brige za građanina u ono što se zove privatna inicijativa.

Prema Milanovcu se upućujemo preko Vujna i sela Lunjevice. Ima krivina, a put je prilično uzak; umalo nas jedan meštanin, vozeći sredinom puta, ne satera u jarak. Pošto je ovo put na granici dve opštine, iako regionalnog karaktera nije preterano održavan.

Selo Lunjevica poznato je po porodici iz koje je potekla kraljica Draga. Njen deda Nikola bio je bogat trgovac i pobratim knjaza Miloša; tokom srpskih buna nije se bavio vojničkim poslovima, ali je izdašno pomagao ustanike. Posredovao je u ženidbi Miloša sa Ljubicom iz porodice Vukomanović i bio ručni dever potonje knjeginje.

Pominjanje imena tog sela uvek me je asociralo na tragičnu sudbinu kraljice Drage i njene porodice, pre svega braće Nikodija i Nikole, ubijenih u Majskom prevratu. Trebalo je da prođe skoro sto godina od tih krvavih događaja i da se snimi televizijska serija „Kraj dinastije Obrenović” da bi se bar malo promenila istorijska vizura koja je pratila kraj devetnaestog veka.

Manastir

Kod nekadašnjeg „Tovilišta”, odnosno restorana „Takovo”, skrećemo levo i posle par kilometara stižemo do parkinga ispred manastira. Na njemu zatičemo puno automobila. Prva misao je da su i to putnici namernici, kao mi, ali jedan od automobila je okićen, što znači da ćemo prisustvovati venčanju.

Upoznajem Aleksandru i Danku sa istorijom manastira, koji je 1428. godine podigao čelnik Radič Postupović, iz zahvalnosti što se vratio iz Kosovskog boja. Crkva je posvećena Svetom Đorđu. U njoj se knez Miloš sa narodom pričestio pred polazak u Drugi ustanak, ovde je 1818. Kragujevac proglašen za prestonicu, a 1812. je Karađorđe objavio zaključke Bukureškog mira.

U porti je knez Miloš 1814. sahranio majku, u narodu poznatiju kao baba Višnja, a pored nje i troje maloletne dece. Namera mu je bila da tu počivaju i ostali Obrenovići, ali mu se želja nije ispunila.

Ogledalo kraljice Natalije

Manastirska riznica čuva vredne tragove prošlosti. Tu su delovi odežde prvog mitropolita obnovljene Srbije Melentija Pavlovića, koji je na početku ustanka bio iguman manastira, među njima i dar knjeginje Ljubice, celokupna odežda od zlatotkanog brokata sa vezom od srme. Tu je i originalni Takovski krst, koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se vidi na poznatoj slici Paje Jovanovića.

Posebnu atrakciju predstavlja nameštaj porodice Obrenović: veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage, izrađen od orahovine u Parizu.

Posebno mesto zauzima veliko ogledalo, poklon kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Prema predanju, kraljica ga je darovala u znak zahvalnosti što je narod ovog kraja svime što je imao, slamaricama, ćilimima, jastucima i posteljinom, izravnavao rupe na drumu, da bi njena kočija nesmetano prošla.

*Crkva Svetog Đorđa u manastiru Vraćevšnica*

Pošto je obred venčanja završen, koristimo priliku da uđemo u crkvu i vidimo freske u centralnom brodu. Uskoro najavljuju dolazak novih mladenaca, pa napuštamo crkvu. U međuvremenu je kiša prestala i počelo je da se promalja Sunce, dajući okolini manastira i tišini koja ovde vlada poseban pečat.

Preko Gruže

Umesto istim putem, predlažem da se vratimo preko Ljuljaka, Bara i Knića.

U selu Bare skrećemo prema Kniću i prolazimo kroz Grivac, koji me asocira na dečju pesmicu Dobrice Erića o princezi iz tog sela. Uživamo prolazeći Gružom. Ovde se nalazi veštačko Gružansko jezero, čijom se vodom snabdeva Kragujevac.

Ovim putem sam već nekoliko puta prolazio. Poslednji put jedne zimske večeri, vraćajući se iz Kragujevca. Kolega Marko Acović je u međuvremenu napustio Fakultet i prešao u firmu u Kragujevcu; sačekao sam ga posle radnog vremena i povezao do Milanovca. Usput smo se lepo ispričali, iako nas je pratio sneg i hladnoća. Pri tome nismo osetili da je naš kraj pogodio zemljotres, to sam saznao tek kad sam stigao kući.

Prelazimo jezero preko vitkog mosta. Slede poznata mesta, Bumbarevo Brdo, Bresnica, Bečanj, Mrčajevci. I konačno stižemo kući sa ovog kratkog, ali prijatnog izleta. Izleta koji bi pružio pun užitak da je vreme bilo sunčano.