Odavno se društvo iz „naučnog bifea” sprema da napravi izlet u neki od zanimljivih delića Srbije. Bilo je tu puno ideja, a onda Marec predloži da odemo do kanjona Uvca, pa se u Čačak vratimo preko Golije. Problem po običaju pravi Nešova zauzetost, ali pošto se približava kraj letnje pauze, odlučujemo da krenemo i bez njega.
Evo šta smo sve videli i doživeli.
Sreda, 16. avgust 2017.
Krećemo prema planu u sedam sati. Put do Ivanjice odavno je poznat i u više navrata pređen; skoro da poznajemo svaku krivinu. Iako još nismo na pragu jeseni, iščekujem dolazak na jelički prevoj Karaulu, odakle volim da uživam u pogledu na suncem okupano Dragačevo i maglu koja ispunjava njegove udoline.
Već nekoliko godina se na Karauli skreće novim putem kroz Grab, pa se izbegavaju serpentine kroz Zeoke. Ali i ovde ima nezgodnih krivina, pa se dešava da oni koje ponese nizbrdica završe pored puta. Prolazimo pored jednog takvog automobila, koga je vlasnik iz nekog razloga ostavio na mestu udesa.
U Guči se još vide tragovi upravo završenog 57. Dragačevskog sabora trubača. Radnici još čiste teren fudbalskog stadiona od smeća koje je ostalo iza gledalaca.
Brzo promiču poznata sela, Rti, Kotraža, Vučkovica, Lisa. I evo, spuštamo se ka Ivanjici.
Šljivovica u devet sati
Iz Ivanjice put nas vodi ka Javoru. Sada je to sasvim dobar put, koji je Ivanjicu povezao sa Sjenicom i približio Pešter centralnoj Srbiji. Narednih dvadeset pet kilometara vozimo se obroncima Javora. Po običaju ne umemo da uživamo u pejzažu koji se pruža pred nama.
Javor je istorijska planina, na njoj su vođeni bojevi 1804, 1876–1878. i 1912. godine, a do balkanskih ratova tuda je išla srpsko-turska granica. U Kušićima je Karađorđe između 1806. i 1809. gradio jaka utvrđenja i šančeve, koji se i danas prepoznaju. Iznad bivše carinarnice nalazi se spomenik junaku Javorskog rata, majoru Mihailu Iliću, a pored njega groblje srpskih vojnika izginulih na Kalipolju.
Zaustavljamo se i u seoskoj kafani pijemo kafu. Vodu nam konobar donosi u onoj maloj čaši od jednog decilitra. Za susednim stolovima uveliko se ispija šljivovica. Malo neobično, tek je devet sati.
Meandri
Kod sela Družinići skrećemo na makadamski put koji vodi do vidikovca ispod vrha Molitva. Put je dug nekih šest i po kilometara, a onda do samog vidikovca preostaje još trista metara.
Sa vidikovca puca odličan pogled na meandre Uvca. Mogu se uočiti i beloglavi supovi koji nadleću modrozelenu vodu jezera, a naspram vidikovca, na nivou jezera, ulazi u Ušačku i Ledeničku pećinu.
Uvačko jezero je najzanimljivije od svih na ovoj reci, pre svega zbog lepih meandara nastalih potapanjem kanjona 1979. godine. Stisnuto je između Zlatara i Javora i prostire se u dužini od dvadeset sedam kilometara, od Sjenice do brane hidroelektrane.
Vraćamo se do kola i nastavljamo prema Sjenici. Par kilometara dalje je Krstac, gde postoji sto sa klupama za putnike namernike i panoi sa turističkim informacijama. Tu doručkujemo i usput vršimo funkciju informacionog biroa, jer se svaki čas zaustavljaju turisti da se raspitaju kako da stignu do vidikovca.
Prva greška
Ne zadržavamo se u Sjenici, već žurimo da se što pre dohvatimo obronaka Golije. Prema informacijama, iz Duge Poljane postoji asfaltni put koji preko Golije vodi ka Ivanjici.
Na izlasku iz Sjenice ispostavlja se da smo krenuli na suprotnu stranu, pa se zaustavljamo pored kamiona na koji se tovare drva. Stariji čovek nam kaže da prema Goliji vodi put od mesta Bela Voda. Kad smo tamo stigli, ne uočavamo nikakav asfaltni put. Zaustavljamo se na benzinskoj pumpi i tamošnji radnik nam kaže da se vratimo do prvog makadamskog puta koji se odvaja desno.
Put je prilično širok, ali makadam je makadam i prvi put počinjemo da diskutujemo o tome da smo napravili grešku u izboru rute, i da je možda bilo bolje da smo od Sjenice krenuli ka Novoj Varoši.
Uskoro ponovo nailazimo na ljude koji tovare drva, od kojih saznajemo da makadama ima još pet-šest kilometara, a posle toga dolazi asfalt. To se pokazuje tačnim, ali put je uzak i povremeno opet nailazimo na makadam.
Druga greška
Konačno nailazimo na širok asfaltni put, koji čak ima i urađene bankine. Kad se budem vratio kući, utvrdiću da je reč o novom putu koji povezuje Novi Pazar sa Odvraćenicom na Goliji.
Put se završava kod kružnog toka u Odvraćenici. Desno se odvaja asfaltni put ka Raškoj, a pravo je put za Ivanjicu. Međutim, taj put je tek u izgradnji. Šuma je prokrčena, napravljen donji stroj, ali asfaltiranje nije ni započeto. Pošto se ovde intenzivno seče šuma, teški kamioni su izrovali podlogu, pa se mora voditi računa kuda se vozi, često se prelazi sa jedne strane puta na drugu.
Tako je sve do mesta Golijska Reka.
Ručak koji je propao
Ovde je nekada radio motel sa petnaestak ležajeva, vlasništvo Šumskog gazdinstva „Golija” iz Ivanjice. Motel je 2006. godine na deset godina zakupila jedna firma iz Raške, koja nije izmirivala obaveze, pa je zapušten. Dok prolazimo, uočavamo da je u toku renoviranje.
Ovde je bila predviđena i izgradnja žičare sa gondolama, jer postoji odlična ski-staza. Ali koliko smo mogli da vidimo, gondole su još uvek na zemlji, iako su stubovi podignuti a sajle zategnute.
Od Golijske Reke put je asfaltiran, ali uži nego onaj ka Odvraćenici. Povremeno ima makadama, ali na kraju stižemo u Ivanjicu.
Pošto nam je „propao” ručak na Goliji, odlučujemo da se okrepimo ovde. Predlažem kafanu „Vidik” iznad hidrocentrale, gde smo se dobro pogostili pre četvrt veka, kada smo bili na sindikalnom izletu. Nažalost, restoran je u pripremi. Srećom, preko puta iznad Moravice nalazi se drugi, pa konačno, na terasi sa koje se čuje šum vodopada, možemo da predahnemo uz teletinu ispod sača.
Razmišljam o povratku preko Prilika, Arilja i Požege. Ali umor i obilan ručak nameću što kraći put. Zato nas evo ponovo u Dragačevu.
Konačno stižemo na Karaulu. Kao da smo kod kuće. Još jedan pogled na Čačak odozgo i eto nas u njegovoj plodnoj kotlini. Ili onom što je od nje ostalo, a nisu zauzeli beton i čelik.
