Kada nam se država svela na teritoriju nekadašnje jugoslovenske republike Srbije, jedan kolega je napravio zanimljiv komentar. Pomalo vulgarno, rekao je da se Srbijom može proputovati, a da se ne mora nigde prenoćiti.
To se svakako najviše odnosi na nas iz srca Šumadije, koji smo podjednako udaljeni od svih delova Srbije ako uopšte Čačak pripada Šumadiji. Ono što je za nas iz središta države sigurno jeste da nam je Srbija na dlanu.
Moja putovanja po njoj uglavnom su bila jednodnevna, ili su u najboljem slučaju podrazumevala jedno noćenje. Takvih putovanja, ili bolje rečeno izleta, bilo je jako mnogo. Nažalost, ostalo je puno delova Srbije u kojima nisam bio. To delimično moram da zahvalim onom poslovičnom, ima vremena. A vremena je uvek bilo malo.
Sada, kada sam zakoračio u osmu deceniju života, možda još uvek imam želju da prokrstarim Srbijom. Za to će, nadam se, konačno biti vremena.
Dok ne bude svežih zapisa, hajde da se prisetim onoga što sam do sada video. Biću neskroman ako kažem da se sećam svih predela u kojima sam bio. Teško da ću moći da se prisetim svakog detalja sa tih izleta, ali bar ću pokušati da se setim onih mesta koja su na mene ostavila poseban utisak.
Zanimljivo je da sam neke delove Srbije, kao što je Vojvodina, upoznao tek u ovom veku. Pokušaću da svoje sećanje na putovanja izložim hronološki, čini mi se da ću se tako najlakše setiti i mesta i događaja.
Prvo putovanje
Moje prvo putovanje bio je jednodnevni izlet na Kadinjaču, 1956. godine. Bio sam suviše mali da bih ga pamtio, imao sam nepune tri godine. Čak ni par fotografija napravljenih tom prilikom ne budi sećanje. Stariji i deca su na taj izlet išli autobusom, a ostali kamionom. Sećam se samo da sam tražio da iz autobusa pređem u kamion, gde su bili moji roditelji.
Prvi put u Beogradu
Sledeće godine se sa majkom uputih u Beograd. U to vreme je glavni prevoz prema glavnom gradu bio voz, popularni „Ćira”. Ostali smo par dana.
Boravili smo kod strica Alekse, koji je tada živeo u Zemunu, u ulici Jakuba Kuburovića. Sećam se da smo sa strina Fanikom išli u Zoološki vrt i da smo u onom parku pored sedeli na klupi i jeli pirinčaru koju je strina napravila. Ujak Vladan mi je u prodavnici muzičkih instrumenata u ulici Maršala Tita kupio malu tamburu.
Sajam
U Beogradu se ponovo nađoh u maju 1958. godine, povodom posete Sajmu tehnike.
U avgustu 1957. u Beogradu je organizovan Sajam tehnike, prva sajamska manifestacija posle Drugog svetskog rata. Za tu namenu izgrađen je novi sajamski prostor pored Save. Poseban utisak je ostavljala Hala 1, sa kružnom kupolom prečnika sto devet metara, najvećom kupolom na svetu napravljenom od prednapregnutog betona. Projektanti su bili arhitekta Milorad Pantović i građevinski inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić; hala je građena od 1954. do 1957. godine. Tokom Sajma tehnike 1958. iz studija smeštenog na Sajmu Televizija Beograd je emitovala svoju prvu emisiju.
Noć kod upravnika kupatila
Moj stric Aleksandar je sa porodicom živeo u malom stanu u Zemunu. Pored njih troje, trebalo je da se smesti i nas devetoro iz Čačka. Moja majka je predložila da nas troje iskoristimo poziv njenog brata od tetke, Sredoja, i budemo njegovi gosti. On je bio upravnik javnog kupatila „Dunav” u ulici Cara Dušana i stanovao je u dvorištu kupatila. Do tamo smo lako stigli tramvajem.
Ispostaviće se da njegova gospođa, jedna ogromna žena, nije bila baš oduševljena našom posetom. Imala je neku gošću kojoj je posvećivala punu pažnju. Sve vreme je pravila veštačke cvetove, što je izgleda bilo njeno zanimanje. Koliko se sećam, Sredoje je pokušavao da pokaže gostoprimstvo, osećajući se neprijatno zbog njenog ponašanja. Mi smo se brzo povukli u sobu, a ujutru, i pored njegovog navaljivanja da doručkujemo, potrudili smo se da što pre odemo. Sledeću noć ipak provedosmo u Zemunu.
Banje i planine
Jedno od obeležja doba socijalizma bili su i sindikalni izleti. Tata je radio u „Slobodi”; zbog veličine preduzeća sindikalnih izleta nije bilo, ali je postojao veoma velik broj društava i udruženja koja su organizovala izlete za svoje članove. Tata je bio član planinarskog društva „Sloboda”, pa je i mene početkom šezdesetih učlanio.
Društvo je organizovalo mnogobrojne izlete, ali mi nismo išli tako često. Sećam se dvodnevnog izleta na Jastrebac i izleta u Vrnjačku Banju. Bili smo jedne nedelje i u Mataruškoj Banji, gde se održavalo takmičenje planinara u orijentacionom kretanju. Tom prilikom smo posetili i manastir Žiču, kao i crkvu Kosturnicu u njegovoj blizini, u kojoj su položene kosti mučenika stradalih za vreme turskog ropstva.
Izleti sa planinarskim društvom po pravilu su bili vezani za neku od njihovih akcija, takmičenje u orijentaciji, ili godišnje sletove planinara Srbije, kada su se na nekoj od planina okupljali članovi društava iz cele republike.