Prelazim Dušanovački most. Malo je poznato da je napravljen za jednu noć i da je saobraćaj na auto-putu bio zaustavljen samo dva sata. Pre toga je saobraćaj regulisan semaforima i skoro svakodnevno su se dešavale nesreće. Inače, auto-put je napravljen duž nekadašnje ulice Stefana Prvovenčanog.
Popodne i veče provodim u stanu, jer je danas najtopliji dan ove godine, temperatura je dostigla trideset osam stepeni. Uveče se čujem sa Vojom i provodimo veče u kafiću „Med i mleko”.
Utorak, 13. avgust 2019.
Iako je i za ovaj dan najavljeno pakleno vreme, čekale su me udarne obaveze. U dva sata dogovor sa Smiljcem, Duletom i Buckom, a u pet viđenje sa kolegama iz generacije u „Orašcu”.
Kasnije se javi Smiljac i obavesti me o promeni plana, umesto u „Grmeču”, naći ćemo se na „Starom šlepu” u Zemunu. Zbog mogućnosti za parkiranje to mi je čak i više odgovaralo. A i sedeti na vodi je ugodnije.
Šlep je usidren na jednom od retkih koliko-toliko divljih delova obale usred Zemuna. Ima burnu istoriju, sagrađen je još u vreme Austrougarske i decenijama vukao tovare uz i niz Dunav, pa pregrmeo ratove i izbegao odvlačenje u staro gvožđe. Danas služi kao marina, klub sportskih ribolovaca i kafana.
Stigoh prvi, odmah posle i Smiljac. Malo pričekasmo Bucka, a onda i Duleta, koji se prilično teško kreće i praktično ne može bez štapa. Pošto mu ne odgovara sedenje na klupi, zamoli konobara za stolicu, po mogućstvu sa podmetačem.
Uz riblje specijalitete i pivo bavimo se temama koje nas vezuju u proteklih četiri i po decenije. Druženje je prijatno, pogotovu što se valjda nismo videli pune dve godine, od Smiljčeve svadbe.
„Orašac”
Vreme začas prođe, a mene čeka novo druženje. Plašim se gužve na beogradskim ulicama, ali neočekivano brzo stižem do Skupštine, iako sam vozio ulicama gde se očekuje najveća gužva, uključujući i Brankov most. Problemi nastaju tek od Pravnog fakulteta, i sve ono čega sam se plašio ostvaruje se na tih dvesta-trista metara.
Naravno, stižem poslednji i zatičem na okupu svoje nekadašnje društvo sa Elektrotehničkog, Avrama, Spiru, Radoja, Radovana i Ljubenka. Ovu dvojicu poslednjih nisam video od kraja studija. Sve u svemu, nismo se puno promenili. A svi smo, osim Radoja, živeli ili u Beogradu ili na rastojanju od stotinu kilometara od njega.
Ostatak popodneva proteče uglavnom u traženju teme za razgovor i onoga o čemu ćemo pre da pričamo: o zajedničkoj prošlosti, o svojoj potonjoj, ili o sadašnjosti.
Kada se rastadosmo, osetih setu za prošlim vremenima. Delimično mi to stanje ublaži viđenje sa Markom Acovićem, a gde bi drugde nego u „Med i mleko”. Kratko nam se pridruži i Voja Maksimović.
Tako se završi jedan po svemu naporan dan. Možda najtopliji ove godine, a za mene dodatno „topao” zbog viđenja sa toliko dragih ljudi.