Novi milenijum doneo je velike promene kada je letovanje u pitanju. Tokom dvadesetog veka letovanja nisu bila redovna pojava u mom životu, skoro da ne mogu da se setim da li sam više od jednom imao tri uzastopne godine provedene na moru. Jer u našem poimanju stvari, letovanje se podrazumevalo kao odlazak na more.
Zato će četrnaest leta između 2002. i 2015. godine, provedenih na grčkom primorju, biti radikalna promena. Biće tu upoznavanja novih predela, eksperimenata, pa i poneka avantura.
Letovanje ili zimovanje
Dok smo čekali autobus koji će nas odvesti u Pefkohori, Danka me je upitala: „Jesi li nas ovo poveo na letovanje ili zimovanje?”
Bila je već druga polovina septembra. Napolju je padala hladna kiša. Sedeli smo u gotovo napuštenom motelu u Batočini. Kiša je padala celu noć.
Prvi put sam se tim putem vozio autobusom. Prvi put sam bio u motelu „Predjane”, zdanje zapušteno, u toaletu voda do gležnjeva. Tokom noći smo prešli granicu sa Makedonijom, a onda me je savladao umor. Kada sam se probudio, prolazili smo klisurom kod Demir Kapije. Sunce je nemilosrdno pržilo.
Prolazimo celom širinom Soluna, jer još nije bila izgrađena obilaznica. Kroz industrijsku zonu, pa na gradsku žilu kucavicu Egnatiju, zatim se spuštamo ka obali, pored Bele kule. Pokušavam da se setim mesta na kojima sam bio tokom prvog boravka. Sećanja su sveža, kao da sam juče bio ovde.
Konačno Halkidiki
Dvadesetak godina ranije letovališta na Halkidikiju bila su pomalo nedostupna našim turistima, pogotovu ona na prvom prstu, Kasandri. Malo je bilo onih koji su letovali u Polihronu, Hanjotiju ili Pefkohoriju; naši su se uglavnom orijentisali na Paraliju, Platamon i dalje do Kamene Vurle, ili na Tasos.
Poluostrvo je sa kopnom povezano uskom prevlakom, presečenom kanalom kod Nea Potideje, na kome je pokretni most. Preko njega se konačno približavamo odredištu. Prolazimo kroz Kaliteju, Polihrono, Hanjoti i evo nas u Pefkohoriju.
Pokazaće se da mesto i nije tako malo, ima nešto preko dve hiljade stanovnika. Naziv potiče od grčke reči za bor, pa u prevodu znači „selo četinara”.
Plaža je stotinak metara od apartmana. Krupan pesak, izuzetno čista voda, dubina se lagano povećava. Pefkohori je sa unutrašnje strane Kasandre i gleda na Nea Marmaras na Sitoniji; svetla tog letovališta i obližnjeg Porto Karasa noću se lepo vide.
Šta ti je trebalo
Bilo je to lepo letovanje, ispunjeno kupanjem i večernjim šetnjama. Jedne večeri smo otpešačili do Hanjotija i od tada se pamti čuveno Aleksandrino pitanje: „Bogati, Branka, šta ti je trebalo da nas dovodiš ovde.”
Pefkohori pruža dobre uslove za šetnju, jer je dovoljno veliko da se tokom jedne šetnje ne može obići celo. U delu iznad magistrale nalazi se stari deo mesta, sa crkvom i dva mala ali izuzetno lepa trga; na svakom je fontana koja menja boje svetla i oblik mlazeva.
Ovde ćemo otkriti i poslastičarnicu sa sladoledom koji će postati merilo za sve sladolede koje budemo probali kasnije širom Grčke. U blizini apartmana bila je i pekara-poslastičarnica koje ćemo se uvek setiti kad nam se jedu kolači, posebno baklave. Čak ćemo ih par komada poneti u Čačak.
Dvanaest torbi
Nezgodna strana ovakvih putovanja jeste što poslednjeg dana moraš da napustiš apartman do devet, a autobus kreće tek uveče. Problem je gde smestiti stvari, gde se istuširati ako se ide na plažu, i sijaset drugih sitnica.
Pošto je kraj sezone, smeštamo se kod prijatelja u drugom objektu. A pitanje kupanja rešava nam vreme, ceo dan pada kiša. Jovana i Snežana odlaze u nabavku ručka, pa tako uspevamo da dočekamo osam sati. Srećom, autobus dolazi do samih vrata, tako da ne moramo da teglimo stvari ni da kisnemo.
Na izlasku iz Pefkohorija čekamo prilično dugo da se spakuju neki putnici. Brojim, jedan od njih unosi dvanaest onih velikih švercerskih torbi. U autobusu je velika vrućina, pa putnici postaju nervozni. Jedino nas dvanaest iz Čačka pokušavamo da se šalimo, a u tome prednjači Dejan. Tema je uglavnom vezana za sutrašnje izbore za predsednika Srbije.
U Batočini nas čeka Zoran Barać, a kad smo stigli kući, prvi zadatak je bio da se podloži kotao. Jer vratili smo se u hladno septembarsko jutro.
Pefkohori, jun 2003.
Prethodne godine smo se za septembar odlučili prilično nevoljno, bojeći se da to ne bude „zimovanje”. Tih deset lepih dana promenilo nam je mišljenje. Zato smo bili manje skeptični kada smo odlučili da se tamo ponovo nađemo, već 31. maja. Sada nas je pomalo plašila činjenica da ćemo tamo provesti svih četrnaest dana.
Kupovina novih kola nametnula nam je želju da odjezdimo Korsom umesto autobusom. Na to je uticala i želja da se posle dužeg vremena sretnem sa Cvetanom u Bitolju. Takav izbor zahtevao je da stanem u red za vizu ispred grčke ambasade i da posle pet dana još jednom odem u Beograd po nju.
Na put krećem sa samo dva sata odmora, u subotnje jutro poslednjeg majskog dana, nešto pre dva. Maršruta je odavno poznata: Čačak–Batočina–Skoplje–Đevđelija–Solun–Pefkohori. Neizvesno je samo koliko će trajati, pre svega zbog zadržavanja na granicama. Sve teče bez problema osim na makedonsko-grčkoj granici, gde na grčkoj strani stojimo više od sat vremena.
Kroz Solun malo lutamo, jer smo nepotrebno skrenuli na obilaznicu prema istoku, ali ipak stižemo posle deset sati vožnje i pređenih sedamsto devetnaest kilometara.
Dan po dan
Vreme uglavnom provodimo na relaciji apartman–plaža. Posle doručka na plažu, gde ostajemo do podne. Povratak, ručak, popodnevni odmor. Na plaži smo ponovo između četiri i pet, ostajemo do sedam. Posle večere šetnja, a ponekad i nabavka. Pošto je mesto veliko, tokom šetnje nikada ne uspevamo da obiđemo celo, pa svaki dan menjamo pravac.
Nekako se ustalilo da se oko pola jedanaest svi nađemo ispred poslastičarnice i onda zajedno vratimo u apartmane. A onda bismo se okupili, najčešće kod Mare i Mila na terasi, uz čašu vina i razgovor.
