Grčka je u moju kuću ušla na velika vrata, za njih sudbonosne 1967. godine. Tačnije 21. aprila, kada je izvršen državni udar posle koga su na vlast došli takozvani pukovnici. Vojna hunta vladaće do 1974; kada se Grčka bude vratila demokratiji, biće republika, jer je u međuvremenu, 1973, na referendumu ukinuta monarhija.
Tenkovi pod prozorom
U vreme puča moja majka je sa kolegama sa posla boravila u turističkoj poseti Grčkoj. U trenutku prevrata nalazila se u Solunu, spremajući se za povratak kući. Pričala je kako ju je probudilo tandrkanje tenkova na ulici, i kako je ustala i sa hotelske terase videla kolonu kako se kreće prema centru Soluna.
Kasnije toga dana biće prva grupa kojoj je dozvoljeno da napusti Grčku. Sećam se kako smo se baba, otac i ja pomalo šalili dok smo na televiziji slušali vesti, aludirajući na to kako se mama sad verovatno ponaša. A ona se zaista rasplakala dok su čekali na granici. Oficir je pitao zašto plače; neko je odgovorio da ima malog sina koji se brine šta joj je.
I danas čuvam fotografije napravljene na tom putovanju.
Zemlja za koju treba viza
Ipak, proći će skoro dve decenije pre nego što se i sam nađem u Grčkoj.
Posle pada hunte došlo je do intenziviranja turističkih putovanja na jug Balkana. Ali za Grčku su i dalje bile potrebne vize, iako je sa većinom evropskih zemalja bio na snazi bezvizni režim. Vize će biti ukinute tek pred kraj 2009. godine. Osamdesetih se viza mogla dobiti preko turističkih agencija, a od polovine devedesetih moralo se lično ići u grčku ambasadu.
U protekle skoro četiri decenije Grčku sam prokrstario u tri navrata. Ta putovanja su se u velikoj meri poklapala, Meteori, Delfi, Mikena i naravno Atina. A tokom ovog milenijuma Grčka je praktično bila jedino letnje odredište moje porodice.
Voleo bih da joj se vratim još koji put. Posebno me je uvek privlačio Peloponez, gde nisam video one delove vezane za doba Vizantije. Možda i neko ostrvo, pre svega Krit i Rodos. Mondenska, poput Mikonosa i Santorinija, baš me i ne privlače. Pre bi mi bilo zanimljivo neko manje poznato ostrvo, na kome bih mogao da se osamim i prepustim sopstvenim mislima.
Dva automobila i sedmoro ljudi
Uslovi za posetu Grčkoj stekli su se tek 1985. godine. Biće to dvonedeljno putovanje koje će ispuniti sva moja očekivanja i biti prava mala avantura.
Na put se otisnulo sedmočlano društvo u dva automobila: jedan „stojadin” i jedna „škoda”. Gledano iz današnje perspektive, to je samo po sebi dovoljno da se pomisli kako nas avantura upravo čeka.
Te noći kada smo krenuli pala je kiša. I narednih četiri meseca u Beogradu neće padati.
Kablovi u Skoplju
Početak nije bio obećavajući. Pored kiše, imali smo i problema sa pakovanjem. Ipak sam se pokazao kao majstor da u gepek spakujem veliki šator i torbe svih putnika, i tako izbegao da na kola stavljam galeriju, jer u takvoj konfiguraciji nikada nisam vozio.
Držali smo se principa da se ne pratimo u vožnji, nego da se dogovorimo gde ćemo se naći pri sledećem zaustavljanju. Čekao nas je put kroz Srbiju i Makedoniju, takozvanim auto-putem Bratstva i jedinstva, delom magistrale koja se protezala od Jesenica do Đevđelije, a samo je mestimično ličila na pravi auto-put.
U Skoplju sam bio jedini put 1964, prilikom odlaska i povratka sa Ohrida. Tada nije imalo šta da se vidi, jer je grad još vidao rane od zemljotresa iz prethodne godine.
Sada relativno lako nalazimo mesto za parkiranje i krećemo u kraći obilazak. Dušanovim mostom prelazimo u stari deo grada, gde je čuveni Bit-pazar. Tu i ručamo, naravno, roštilj.
„Škoda” ima problema sa paljenjem, pa njen vlasnik Milan kupuje nove kablove, montira ih i krećemo dalje. Ali samo što smo se zaustavili na semaforu, u „škodi” nešto puče i ni makac. Parkiramo se praktično na istom mestu i krećemo u potragu za majstorom. Milan insistira da nađemo servis Auto-moto saveza, što se pokazuje kao nemoguća misija.
Srećom, u blizini nalazimo auto-električara. Mladi majstor prikrpi „škodu” tako da smo mogli dalje; do kraja putovanja nije više otkazivala, ali je Milan morao stalno da daje jači gas na leru, da se kola ne ugase.
Taj majstor, od svojih dvadeset sedam godina, imao je pomoćnika, dečkića od trinaest-četrnaest godina, koji mu je dodavao alat kao instrumentarka hirurgu.
Pošto smo zbog popravke izgubili vreme, noć nas uhvati na putu, pa prenoćismo u hotelu „Park” u Negotinu na Vardaru.
Na Egeju
U Grčku ulazimo preko Evzona. Prvo odmorište nam je Paralija u Olimpijskoj regiji, u to vreme baš popularna kod naših turista. Stižemo u vreme ručka, biramo restoran na samoj plaži i koristimo priliku da se okupamo.
Prašina na ulici i sitan pesak na plaži ne nude utisak o Grčkoj kakav sam očekivao.
Meteori
Sledeće odredište su Meteori, kompleks manastira na stenama kod Kalambake. Od Paralije se, pored Platamona i Doline bogova, spuštamo do Larise, a odatle na zapad prema Trikali, od koje je Kalambaka udaljena dvadesetak kilometara.
Odmah se upućujemo prema stenama. Noć je polako padala dok smo uživali u nestvarnom pogledu na dolinu reke Pineos, u kojoj se smestila Kalambaka.
Vraćamo se u gradić i nalazimo kamp za prenoćište. Pošto smo postavili šatore, odlazimo u restoran na večeru. Usput gledamo prenos sa svetskog prvenstva u košarci.
