Preko Bitolja
Poslednjeg dana krećemo posle doručka. Na povratku želimo da svratimo u Bitolj, kod porodice Mitrovski. Čeka nas tristo kilometara po vrelom danu, u automobilu bez klime.
Od Edese put se penje u brda prepuna zasada trešanja, kakve nigde nisam video. Zatim se spuštamo u Pelagoniju, dolinu koju dele Makedonija i Grčka; prostire se od Prilepa, preko Bitolja i Florine, sve do Kozana.
Ovuda sam već prolazio 1990. sa Vladimirom. U međugraničnom prostoru vidimo grupu izbeglica sa transparentima, kojima žele da skrenu pažnju putnika koji prelaze granicu.
Put od granice ulazi u Bitolj pored Gradskog parka. Prolazimo pored železničke stanice, koje se sećam iz 1964, kada sam ovde bio prvi put, pa pored Tehničkog fakulteta, i stižemo do Partizanske ulice.
Uveče izlazimo u šetnju Širokim sokakom. Gužva koja tamo vlada podseti me na nekadašnji čačanski korzo. Ostajemo na konaku kod Mitrovskih i ujutru krećemo kući.
Pefkohori, 2004. i 2005.
I naredne godine odlučili smo se za Pefkohori. Na letovanju nam se priključuje porodica Milošević; odredište je ponovo ista vila. Dane provodimo kao i prethodne dve godine, kupanje posle doručka, ručak, popodnevni odmor, ponovo kupanje, uveče šetnja sa posetom poslastičarnici.
Ni posle četiri godine nismo izgustirali Pefkohori. Možda je tome doprinela i činjenica da letujemo van sezone, kad nema velike gužve, pa ni relativno uska plaža nije problem.
Ali 2005. nas more dočekuje sa velikim talasima i vetrom, voda je hladna. Kada smo uveče izašli u grad, učinilo nam se da je ponuda u radnjama slabija. Kao da to više nije onaj stari Pefkohori.
Već drugog dana odlazimo do Hanjotija. Nekako nam se učinio lepši, uređeniji i čistiji, sa svime koncentrisanim oko malog parka u centru, ispod koga je veliki park na samoj obali.
Mesto koje deprimira
Vreme je često tmurno. Jedan takav dan koristimo da odemo do Nea Moudanije i vidimo plažu Dionisio. Plaža nam se svidela, ali samo mesto deluje deprimirajuće: sastoji se isključivo od objekata za izdavanje, uz par prodavnica i kafanica. Mirno jeste, ali bojim se, nepogodno za pravi odmor.
Olympic Beach, 2006.
Posle četiri boravka na Halkidikiju odlučili smo da promenimo odredište. Prvi utisci su, ne znam ni sam. Možda mi je Pefkohori za protekla četiri boravka prirastao srcu.
Birajući odredište, nismo uspevali da nađemo pogodan aranžman za dve sedmice. Čačanski turistički poslenik nam ponudi rešenje: dva desetodnevna boravka u Olympic Beachu. Blizina srpskim turistima omiljene Paralije nekako mi ne uliva poverenje.
Dočekuje nas relativno novo naselje sa nekoliko ulica paralelnih moru. Plaža liči na onu u Ulcinju, sa sitnim peskom i dubinom koja desetinama metara ne prelazi pojas odraslog čoveka.
Katerini i Paralija
Prvih dana se vreme koleba. Nemogućnost kupanja koristimo da odemo do Katerinija, desetak kilometara odavde. Prilično je velik grad, veći od Čačka, sa kojim je inače pobratim. Na kraju glavne trgovačke ulice nalazi se lep park sa puno fontana.
Odlazimo peške i do Paralije; za to nam treba oko pola sata. Paralija je pravi grad sa puno radnji i restorana, u kojima dominira prodaja kože i krzna.
Bio sam ovde pre dvadeset godina. Onda je to bio prašnjav gradić, u kome su Jugosloveni bili gotovo jedini gosti, sa natpisima po radnjama skoro isključivo na srpskom. Sada ovde više ne dominiraju ljudi sa naših prostora, više je Poljaka, Rumuna i Mađara.