Beograd – RASIN PERSONAL PORTAL

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Neočekivani izlet

U Beogradu smo se našli pomalo nepredviđeno. Da ne bih smetao, krenuo sam u šetnju po gradu. Bar sam tako nameravao. Po glavi su mi se motale razne ideje, ali svakoj sam našao poneku zamerku. Kada sam seo u kola, odlazak na Avalu mi se nametnuo kao najzanimljiviji. Dan je bio predivan, a prilika da se baci pogled na Srbiju sa „krova” Beograda učinila mi se primamljivom.

Ostalo je bilo stvar inspiracije.

Nedelja, 1. septembar 2019.

Ne sećam se kada sam poslednji put bio na Avali. Sigurno je da tamo nisam bio previše puta. Valjda se najviše sećam prvog boravka sa tatom iz 1964. godine, i ona dva sa đacima u osmom razredu, u jesen 1967, kada nas je pokojni Boriša vodio vozom na izlet u Beograd, i u maju 1968, kada je cela škola u okviru Veselog karavana provela dan u Beogradu.

Na Avali nisam bio ni kao student, iako smo svake godine na studentsku povlasticu dodavali linije 401 do Pinosave i 601 do Surčina, kao opciju povlašćene vožnje izvan gradskog područja.

Avala — Spomenik sovjetskim ratnim veteranima na Avali

Prekrasan sunčan dan izmamio je Beograđane, ali i goste prestonice, tako da je na putu ka vrhu bilo puno vozila. Prvo zastajem pored spomenika sovjetskim ratnim veteranima, članovima delegacije koja je poginula u avionskoj nesreći 19. oktobra 1964, kada je „Iljušin-18″ udario u vrh Avale. Delegacija je letela na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Poginulo je osamnaest ljudi, među njima maršal Sergej Birjuzov i general-pukovnik Vladimir Ždanov, obojica i narodni heroji Jugoslavije. Spomenik je izvajao Jovan Kratohvil.

Neznani junak

Parkiram se kod hotela i krećem put spomenika Neznanom junaku. Podignut je 1938. godine, po projektu Ivana Meštrovića.

Pre toga su, 1922, stanovnici okolnih sela u blizini utvrđenog grada Žrnova podigli kameni spomenik na mestu groba nepoznatog palog ratnika iz Prvog svetskog rata. Posle više od decenije, po želji kralja Aleksandra, porušeni su ostaci Žrnova i na tom mestu izgrađen mauzolej.

Toranj

Avalski toranj projektovan je od 1959. do 1960, a građen od 1961. do 1964. godine. Bio je visok dvesta dva i po metra, jedini toranj na svetu čiji je presek bio jednakostranični trougao, koji je simbolisao srpski tronožac za sedenje. Projektovali su ga Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić, sa konstruktorom Milanom Krstićem.

Kod Race

Sa Avale se spuštam prema Dunavu. U Boleču zastajem kod poznate kafane.

Posle Boleča, sa leve strane prema Dunavu, ostaje Ritopek, a onda se stiže do Grocke. Ranije mi se činilo da je Grocka bliža Beogradu, ali ima prilično da se vozi. Povremeno se otvori pogled na Dunav, a zatim i na Ivanovačku i Gročansku adu. Nekada se u Grocku odlazilo na dobru ribu i riblju čorbu.

Najstarije jezgro Grocke, Gročanska čaršija, zaštićeno je kao prostorna kulturno-istorijska celina. Da je današnja glavna ulica od nastanka naselja korišćena kao čaršija, svedoče karakter i namena očuvanih starih kuća.

Rajinovac

Uz manastir Rajinovac u Begaljici vezana je legenda. Kod nekog bogataša Bugarčića služio je momak iz Bosne po imenu Raja. Kada je odslužio svoje, gazda mu je pošteno isplatio zarađene dukate. Raja je krenuo kući, ali su ga kod izvora sačekali Bugarčićevi sinovi, ubili ga, novac pokupili, a njega zatrpali kladama.

Posle dve godine našli su ga čobani i prijavili gazdi. Bugarčić prepozna svog bivšeg slugu i doseti se da su ga ubili njegovi sinovi, jer je jedan u međuvremenu sišao s uma, a drugi se ozbiljno razboleo. Da bi okajao greh, za istu sumu dukata koju je nekada isplatio Raji, na svom imanju nedaleko od izvora podigao je malu drvenu crkvu. U narodu je ostala priča da je crkvu podigao Rajin novac, pa se i danas zove Rajinovac.

Zlatni breg

Iza Brestovika put vijuga obalom Dunava. Između puta i reke smestile su se kuće i vikendice. Pošto je vikend sunčan, ima dosta ljudi.

Uočavam putokaz ka letnjikovcu dinastije Obrenović, vili Zlatni breg. Nalazi se u najlepšem delu Smedereva, okrenuta severu, prema Dunavu i banatskoj ravnici. Još 1829. ovde je knjaz Miloš kupio vinograd.

Kralj Milan uvodi raskoš u letnjikovac. Kraljevski par se ovde često odmarao, pa je izgledalo da se dvor preselio u Smederevo. Pored vile je izgrađeno igralište za kriket i golf, prvo u Srbiji. U tom ambijentu su kralj Aleksandar i kraljica Draga provodili najviše vremena, sklanjajući se zbog svog neobičnog braka, sve do pogibije 1903. godine.

Smederevo

Konačno stižem i do Smedereva, koje je izgradnjom tvrđave 1430. godine postalo prestonica Srpske despotovine. Kada je sagrađena, Smederevska tvrđava je bila najveća ravničarska tvrđava u Evropi.

Pod nemačkom okupacijom, 5. juna 1941, Smederevo je doživelo katastrofalnu eksploziju, koju je izazvala municija skladištena u tvrđavi. Poginulo je preko tri hiljade ljudi, a ceo grad je bio porušen i delom zatrpan zemljom.

Karađorđev dud je spomenik prirode, ali i znamenito mesto. Pod ovim stablom je 8. novembra 1805. vožd Karađorđe primio ključeve Smederevske tvrđave od turskog zapovednika, dizdara Muharema Guše. Predaja je izvršena svečano, Turci su Srbima ostavili mnogo topova i municije, a Karađorđe im je dozvolio da izađu iz Smedereva sa vojnim častima i lađama odu niz Dunav u Vidin.

Kraj dana

Javljam se Goranu i nalazimo se ispred njihove zgrade. Uskoro stižu i Mina i Julija. Sa Goranom odlazim do njihovog novog stana, u centru grada, u blizini Karađorđevog duda. Potom odlazimo na piće u obližnji kafić.

Zadržavam se neplanirano duže nego što sam nameravao, tako da u Beograd stižem tek oko četiri sata. Taman da ručam i odmorim se pre nego što ćemo Danka i ja da krenemo za Čačak.

September 8, 2026September 8, 2026

Beograd kao izlet (4): Stari šlep i “Orašac”

Prelazim Dušanovački most. Malo je poznato da je napravljen za jednu noć i da je saobraćaj na auto-putu bio zaustavljen samo dva sata. Pre toga je saobraćaj regulisan semaforima i skoro svakodnevno su se dešavale nesreće. Inače, auto-put je napravljen duž nekadašnje ulice Stefana Prvovenčanog.

Popodne i veče provodim u stanu, jer je danas najtopliji dan ove godine, temperatura je dostigla trideset osam stepeni. Uveče se čujem sa Vojom i provodimo veče u kafiću „Med i mleko”.

Utorak, 13. avgust 2019.

Iako je i za ovaj dan najavljeno pakleno vreme, čekale su me udarne obaveze. U dva sata dogovor sa Smiljcem, Duletom i Buckom, a u pet viđenje sa kolegama iz generacije u „Orašcu”.

Kasnije se javi Smiljac i obavesti me o promeni plana, umesto u „Grmeču”, naći ćemo se na „Starom šlepu” u Zemunu. Zbog mogućnosti za parkiranje to mi je čak i više odgovaralo. A i sedeti na vodi je ugodnije.

Zemunksi kej — Restoran “Stari šlep” u Zemunu

Šlep je usidren na jednom od retkih koliko-toliko divljih delova obale usred Zemuna. Ima burnu istoriju, sagrađen je još u vreme Austrougarske i decenijama vukao tovare uz i niz Dunav, pa pregrmeo ratove i izbegao odvlačenje u staro gvožđe. Danas služi kao marina, klub sportskih ribolovaca i kafana.

Zemunski kej — Restoran “Stari šlep” – izbliza

Stigoh prvi, odmah posle i Smiljac. Malo pričekasmo Bucka, a onda i Duleta, koji se prilično teško kreće i praktično ne može bez štapa. Pošto mu ne odgovara sedenje na klupi, zamoli konobara za stolicu, po mogućstvu sa podmetačem.

Uz riblje specijalitete i pivo bavimo se temama koje nas vezuju u proteklih četiri i po decenije. Druženje je prijatno, pogotovu što se valjda nismo videli pune dve godine, od Smiljčeve svadbe.

„Orašac”

Vreme začas prođe, a mene čeka novo druženje. Plašim se gužve na beogradskim ulicama, ali neočekivano brzo stižem do Skupštine, iako sam vozio ulicama gde se očekuje najveća gužva, uključujući i Brankov most. Problemi nastaju tek od Pravnog fakulteta, i sve ono čega sam se plašio ostvaruje se na tih dvesta-trista metara.

Naravno, stižem poslednji i zatičem na okupu svoje nekadašnje društvo sa Elektrotehničkog, Avrama, Spiru, Radoja, Radovana i Ljubenka. Ovu dvojicu poslednjih nisam video od kraja studija. Sve u svemu, nismo se puno promenili. A svi smo, osim Radoja, živeli ili u Beogradu ili na rastojanju od stotinu kilometara od njega.

Ostatak popodneva proteče uglavnom u traženju teme za razgovor i onoga o čemu ćemo pre da pričamo: o zajedničkoj prošlosti, o svojoj potonjoj, ili o sadašnjosti.

Kada se rastadosmo, osetih setu za prošlim vremenima. Delimično mi to stanje ublaži viđenje sa Markom Acovićem, a gde bi drugde nego u „Med i mleko”. Kratko nam se pridruži i Voja Maksimović.

Tako se završi jedan po svemu naporan dan. Možda najtopliji ove godine, a za mene dodatno „topao” zbog viđenja sa toliko dragih ljudi.

September 8, 2026September 8, 2026

Beograd kao izlet (3): Krunska, Kalenić, Pašino brdo

Na nižem vrhu Avale 1965. godine izgrađen je Avalski TV toranj, po projektu arhitekata Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića. Bio je najviša građevina u tadašnjoj Jugoslaviji. Srušen je u NATO bombardovanju 29. aprila 1999. godine. Obnovljen je i ponovo otvoren 21. aprila 2010, i izgleda gotovo identično kao prvobitni, samo je metar viši.

Posle skretanja za Beli Potok stiže se do ukrštanja sa Kružnim putem. Put ka stanu nastavljam uskom, ali skoro potpuno rekonstruisanom Zemljoradničkom ulicom, koja u Kumodražu izlazi na Vojvode Stepe. A onda sam Bulevarom Peka Dapčevića za par minuta u našem naselju.

Slavija

Pošto mi je duže vreme video-kamera pokvarena, odlučih da boravak iskoristim i odnesem je na popravku. Kako se servis nalazi na Slaviji, bila je to prilika da prvi put od preuređenja prošetam trgom.

Do osamdesetih godina devetnaestog veka na području današnjeg trga nalazila se velika bara, gde su Beograđani lovili patke. Oblikovanje ovog prostora u trg započeo je škotski preduzetnik Frensis Makenzi, kupivši veliki komad zemlje koji je podelio na manje parcele. Taj deo grada kasnije je nazvan Englezovac. Ovde je izgradio i sopstvenu kuću, koja je 1919. pretvorena u Socijalistički narodni dom, stecište radničkog pokreta.

Uoči Drugog svetskog rata počela je gradnja Mitićevog magazina, zgrade koja je trebalo da bude visoka šezdeset metara i time najviša u gradu. Posle rata trg menja ime u Trg Dimitrija Tucovića. Hotel „Slavija” otvoren je 1962, a 24. marta 1989. na trgu je otvoren prvi Mekdonaldsov restoran u istočnoj Evropi. Početkom ovog veka trgu je vraćeno ime Slavija.

Zbog uzastopnih građevinskih promena, Slavija je postala sinonim za ružno i arhitektonski devastirano područje. Poznata je i beogradska urbana legenda o „prokletstvu Mitićeve rupe”, nizu neuspelih projekata izgradnje moderne robne kuće. Ime nosi po Vladi Mitiću, koji je taj projekat neuspešno započeo još pre Drugog svetskog rata. Iako je kasnije postojao veliki broj rešenja, projekat ni do danas nije realizovan.

Krunska

U stan se uputih Beogradskom ulicom, kojom se kotrljaju i beogradski tramvaji. Skrenuh u Krunsku i nastavih ulicom Maksima Gorkog.

Krunska je jedna od beogradskih ulica koja je najviše puta menjala ime, čak dvanaest puta. Ovde se nalazi Genčićeva kuća, podignuta kao porodična kuća Đorđa Genčića, industrijalca i političara. Bio je ministar unutrašnjih poslova u vreme Aleksandra Obrenovića, ali i politički vođa zavere protiv tog istog kralja. Od 1952. godine u tom zdanju se nalazi Muzej Nikole Tesle.

Krunska se završava na skveru kod Kalenić pijace. To je najveća i jedna od najpoznatijih beogradskih zelenih pijaca, izgrađena 1926. godine na Kalenića guvnu, jednoj od zadužbina beogradskog dobrotvora Vlajka Kalenića.

Ulica koja je zadržala ime

Ulica Maksima Gorkog je jedna od onih koje su zadržale ime iz vremena kada sam došao na studije. Pored toga što prolazi pored Kalenić pijace, bila je poznata po Pošti, koja je građanima pružala najširi skup usluga.

Prolazim pored kafane „Stara Srbija”, što me uvek podseti na mog rano preminulog drugara Miloša Kuburovića. I na naše studentsko upoznavanje Beograda.

Od Južnog bulevara ulica se penje uz Pašino brdo. Nekada se ovo brdo nazivalo i Lekino, po Aleksandru Rankoviću, koji je pre Drugog svetskog rata ovde ilegalno živeo. Polovinom osamdesetih godina ovde sam stanovao u ulici Koče Racina 15.

September 8, 2026September 8, 2026

Beograd kao izlet (2): Topola i stari drum

Uskoro se stiže do centra Topole, smeštene u podnožju stenovitog brda Oplenac. Gradić je na strateški važnom ukrštanju beogradskog, kragujevačkog, rudničkog i šabačkog druma.

Stari naziv Topole bio je Kamenica, po rečici koja protiče obodom grada. Današnji naziv se prvi put pominje u popisnim dokumentima austrijskih kartografa sa početka osamnaestog veka. Predanje kaže da je na samoj raskrsnici, gde su konačili trgovački putnici, izniklo veliko drvo topole čiji je hlad pružao idealno odmorište — pa je odredište „kod topole” prelo u naziv cele varošice.

Prestonica pa zgarište

Topola je prvi uzlet doživela u vreme Prvog srpskog ustanka. Karađorđe, rođen u obližnjem Viševcu, nastanio se uoči ustanka u zaseoku Krćevac. Postavši vožd, od Topole je napravio prestonicu oslobođene Srbije. Između 1811. i 1813. sazidan je utvrđeni grad sa trospratnim kulama i bedemima. Unutar njega bili su konaci i crkva Presvete Bogorodice, poznatija kao Karađorđeva crkva. Njena tri zvona, izlivena u topolivnici u Donjem gradu Beogradske tvrđave, bila su prva zvona koja su se oglasila u slobodnoj Srbiji.

Slomom ustanka i povratkom turske vojske, Karađorđev grad je srušen i zapaljen. Usponom kneza Miloša i smaknućem Karađorđa, Topola je izgubila svoj značaj.

Nov blistav trenutak doživeće usponom Karađorđevog sina, kneza Aleksandra, koji je obnovio očeve vinograde i voćnjake na padinama Oplenca. Povratak Obrenovića 1858. označio je nov dug period zapuštenosti. Posle pogibije kneza Mihaila, Namesništvo je Karađorđev grad stavilo na javnu licitaciju; Topolci i narod okolnih sela sakupili su novac i otkupili Karađorđevu crkvu za svoju crkvenu opštinu. Zapušteni ostaci grada su, kao uporište pobunjenika posle gušenja topolske bune 1877, sravnjeni sa zemljom.

Amanet

Dolaskom kralja Petra Prvog na vlast 1903, Topola beleži nov procvat i već naredne godine postaje samostalna opština. Budući da je kralj otadžbinu napustio kao dete i u izgnanstvu proveo četrdeset pet godina, razumljiva je jačina njegove vezanosti za zavičaj dedova. Ubrzo se posvetio ispunjenju amaneta svojih roditelja, da se u Topoli izgradi hram u kome bi se sahranjivali svi Karađorđevići. Brežuljak Oplenca bio je kao stvoren za ostvarenje tog sna.

Stari drum

Put prema Beogradu dalje vodi preko Krćevca, gde je Karađorđe imao obore. Sledeća raskrsnica donosi skretanje ka Viševcu, gde je Vožd rođen. Ubrzo se stiže do Belosavaca, pa Jagnjila i obilaznice oko Mladenovca.

Mladenovac leži u dolini reke Veliki Lug. Do 1882. godine ovde je postojalo samo nekoliko seoskih koliba; te godine je na drumu podignuta kafana „Kosmaj”. Kad je 1884. proradila pruga Beograd–Niš, ljudi su počeli da se naseljavaju i podižu kuće, dućane i radionice. Za varoš je proglašen 1893. godine.

U Maloj Vrbici je nadaleko čuvena kafana „MB”. Svi koji ovuda prolaze ne propuštaju priliku da probaju njihovo jagnjeće pečenje.

Nemenikuće i Ralja

U Vlaškom polju skrećem levo i prolazim kroz Nemenikuće. Selo je prilično veliko, sa skoro dve hiljade žitelja. Poznata je crkva posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu, u njoj je Arsenije Treći Čarnojević poslednji put pričestio Srbe pre prelaska u Austrougarsku. U ovom selu je rođen Milovan Vidaković, začetnik romana u modernoj srpskoj književnosti, koji je ujedno bio i protivnik Vukovih reformi.

Sledi selo Đurinci, gde se skreće prema Sopotu, smeštenom u podnožju Kosmaja.

Konačno se stiže do Ralje, koja pripada beogradskoj opštini Sopot. Ime je dobila po reci koja je deli na Gornju i Donju Ralju. Za vreme Turaka ovde je postojala mehana na drumu Kragujevac–Beograd, u koju su svraćali i noćivali putnici namernici. Kuće počinju da se grade tek kad je 1884. proradila pruga.

September 8, 2026September 8, 2026

Beograd kao izlet (1): Preko Bućinog groba

Od dana kada sam pošao na fakultet, Beograd za mene više nije bio želja. Jednostavno, bio je potreba i mesto življenja, iz kog sam, naprotiv, ponekad imao potrebu da pobegnem. Kada sam ga definitivno napustio, nisam osećao nostalgiju. Sve do onog majskog predvečerja 2008. godine, kada sam osetio žal za Beogradom.

Kada smo kupili stan, učinilo mi se da ću tu želju za povratkom konačno ispuniti. Ali ni to se nije ostvarilo, čak i kada bih otišao na par dana, vreme sam uglavnom provodio u stanu.

Sada sam penzioner, i skori kraj leta učinio mi se zgodnim za povratak Beogradu. Povod je bio susret sa kolegama generacije iz sedamdeset druge sa Elektrotehničkog fakulteta, ali i sa dragim prijateljima Smiljcem, Duletom i Buckom.

Pošto se nisam žurio, imao sam priliku da razmišljam o krajevima kroz koje sam prolazio.

Ponedeljak, 12. avgust 2019.

Zatvaranje auto-puta do Ljiga otklanja potrebu za razmišljanjem na temu auto-put ili Ibarska. Pošto je ponedeljak pre podne, saobraćaj je pojačan. Dan je najavljen kao jedan od najtoplijih ove godine, pa sam se potrudio da krenem što ranije.

Otkako je puštena deonica Preljina–Dići, uglavnom nju koristim. Tek nekoliko puta u protekle tri godine prošao sam Ibarskom magistralom do Rudnika, a deonicu Rudnik–Dići za to vreme nijednom.

*Panorama iz vazduha — Bućin grob, prevoj na Rudniku*

Ćudi jednog prevoja

Nema vozača sa dugogodišnjim stažom koji nije osetio ćudi prevoja Bućin grob. Pogotovu iz vremena kada je od Zagrađa ka prevoju, na visini od petsto dvadeset jedan metar, vodio put sa samo dve kolovozne trake. Nepredvidive vremenske prilike činile su da se za nekoliko minuta vreme promeni i da vejavica začas napravi nepremostive prepreke.

Pamtim zimu 1982, kada sam boravak u Čačku produžio za dva dana jer je prevoj bio zavejan. Ili poslednji dan 1979, kada smo valjda bili poslednji autobus koji je prešao Bućin grob pre nego što je saobraćaj obustavljen.

Pošto nameravam da idem preko Topole, na Bućinom grobu skrećem desno i vozim obroncima Rudnika.

Rudnik je hidrografski čvor Šumadije: odavde voda odlazi u slivove Velike Morave, Zapadne Morave i Kolubare. Zahvaljujući šumovitosti i klimatskim uslovima, još 1922. godine proglašen je za vazdušnu banju. Na strmom vulkanskom uzvišenju Ostrvica nalaze se ostaci takozvanog Jerininog grada; po predanju, ovde je umrla Prokleta Jerina, žena despota Đurđa Brankovića.

Hotel koji propada

Posle varošice Rudnik put prati tok Jasenice. Slede Guriševci, Jarmenovci i Manojlovci.

Jarmenovci su bili poznato turističko mesto, ovde je posle rata postojao hotel „Karađorđe” sa osamdeset ležajeva. Zdanje je podignuto 1934. kao zadužbina kraljice Marije, prvobitno namenjeno smeštaju ratne siročadi.

U okviru hotela je postojao bazen, bilo je i muzike uživo. Dolazile su mnoge poznate ličnosti; kažu da je ovde Dobrica Ćosić pisao „Vreme smrti”. Uvek je bilo puno gostiju. Na kraju je zdanje završilo kao smeštaj za izbeglice, a promenama vlasnika izgubilo je svaku namenu. Već petnaest godina tu nema nikoga, pa hotel propada.

Blaznavac i Stragari

Blaznava je najpoznatija po Milivoju Petroviću Blaznavcu, srpskom generalu i državniku. Bio je ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića, ministar vojni i predsednik vlade. Posle ubistva kneza Mihaila izvršio je državni udar i proglasio maloletnog Milana Obrenovića za kneza. Do Milanovog punoletstva činio je trojno namesništvo sa Jovanom Ristićem i Jovanom Gavrilovićem. Umro je aprila 1873. od posledica srčanog udara.

Stragari su tokom Prvog srpskog ustanka podarili veliki broj ustanika, među kojima Janićija Đurića, Karađorđevog sekretara, i Tanaska Rajića, barjaktara i junaka sa Ljubića. U blizini su ostaci srednjovekovnog grada Srebrenika, gde je 1426. despot Stefan Lazarević sazvao sabor i svog sestrića Đurđa Brankovića proglasio za naslednika.

Beli Venčac

Posle Donje Šatornje izlazi se na visoravan sa koje puca pogled na Venčac iznad Aranđelovca. Planina je poznata po majdanima mermera. Od tog mermera napravljene su mnogobrojne skulpture, one u parku Bukovičke banje, česma u Knez Mihailovoj ulici, fasada crkve Svetog Đorđa na Oplencu, ali i deo Bele kuće u Vašingtonu.

Prolazim kroz selo Vinču, čije je ime najverovatnije vezano za vinovu lozu. Još u tursko doba, krajem petnaestog veka, selo je važilo za bogato; danas se stanovnici pretežno bave voćarstvom i vinogradarstvom.

Na prilazu Topoli, u selu Božurnja, podignut je u stilu tradicionalnih nadgrobnih spomenika jedinstven obelisk sa uklesanim stihovima Vaska Pope, onima koji putnika pozivaju da se vrati ako je zemlju gazio, a da priđe ako je stopalom ljubi.

September 6, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (1): Srbija na dlanu

Kada nam se država svela na teritoriju nekadašnje jugoslovenske republike Srbije, jedan kolega je napravio zanimljiv komentar. Pomalo vulgarno, rekao je da se Srbijom može proputovati, a da se ne mora nigde prenoćiti.

To se svakako najviše odnosi na nas iz srca Šumadije, koji smo podjednako udaljeni od svih delova Srbije ako uopšte Čačak pripada Šumadiji. Ono što je za nas iz središta države sigurno jeste da nam je Srbija na dlanu.

Moja putovanja po njoj uglavnom su bila jednodnevna, ili su u najboljem slučaju podrazumevala jedno noćenje. Takvih putovanja, ili bolje rečeno izleta, bilo je jako mnogo. Nažalost, ostalo je puno delova Srbije u kojima nisam bio. To delimično moram da zahvalim onom poslovičnom, ima vremena. A vremena je uvek bilo malo.

Sada, kada sam zakoračio u osmu deceniju života, možda još uvek imam želju da prokrstarim Srbijom. Za to će, nadam se, konačno biti vremena.

Dok ne bude svežih zapisa, hajde da se prisetim onoga što sam do sada video. Biću neskroman ako kažem da se sećam svih predela u kojima sam bio. Teško da ću moći da se prisetim svakog detalja sa tih izleta, ali bar ću pokušati da se setim onih mesta koja su na mene ostavila poseban utisak.

Zanimljivo je da sam neke delove Srbije, kao što je Vojvodina, upoznao tek u ovom veku. Pokušaću da svoje sećanje na putovanja izložim hronološki, čini mi se da ću se tako najlakše setiti i mesta i događaja.

Prvo putovanje

Moje prvo putovanje bio je jednodnevni izlet na Kadinjaču, 1956. godine. Bio sam suviše mali da bih ga pamtio, imao sam nepune tri godine. Čak ni par fotografija napravljenih tom prilikom ne budi sećanje. Stariji i deca su na taj izlet išli autobusom, a ostali kamionom. Sećam se samo da sam tražio da iz autobusa pređem u kamion, gde su bili moji roditelji.

Prvi put u Beogradu

Sledeće godine se sa majkom uputih u Beograd. U to vreme je glavni prevoz prema glavnom gradu bio voz, popularni „Ćira”. Ostali smo par dana.

Boravili smo kod strica Alekse, koji je tada živeo u Zemunu, u ulici Jakuba Kuburovića. Sećam se da smo sa strina Fanikom išli u Zoološki vrt i da smo u onom parku pored sedeli na klupi i jeli pirinčaru koju je strina napravila. Ujak Vladan mi je u prodavnici muzičkih instrumenata u ulici Maršala Tita kupio malu tamburu.

Sajam

U Beogradu se ponovo nađoh u maju 1958. godine, povodom posete Sajmu tehnike.

U avgustu 1957. u Beogradu je organizovan Sajam tehnike, prva sajamska manifestacija posle Drugog svetskog rata. Za tu namenu izgrađen je novi sajamski prostor pored Save. Poseban utisak je ostavljala Hala 1, sa kružnom kupolom prečnika sto devet metara, najvećom kupolom na svetu napravljenom od prednapregnutog betona. Projektanti su bili arhitekta Milorad Pantović i građevinski inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić; hala je građena od 1954. do 1957. godine. Tokom Sajma tehnike 1958. iz studija smeštenog na Sajmu Televizija Beograd je emitovala svoju prvu emisiju.

Ranđići na Sajmu — Poseta Sajmu tehnike 1958. godine u Beogradu

Noć kod upravnika kupatila

Moj stric Aleksandar je sa porodicom živeo u malom stanu u Zemunu. Pored njih troje, trebalo je da se smesti i nas devetoro iz Čačka. Moja majka je predložila da nas troje iskoristimo poziv njenog brata od tetke, Sredoja, i budemo njegovi gosti. On je bio upravnik javnog kupatila „Dunav” u ulici Cara Dušana i stanovao je u dvorištu kupatila. Do tamo smo lako stigli tramvajem.

Ispostaviće se da njegova gospođa, jedna ogromna žena, nije bila baš oduševljena našom posetom. Imala je neku gošću kojoj je posvećivala punu pažnju. Sve vreme je pravila veštačke cvetove, što je izgleda bilo njeno zanimanje. Koliko se sećam, Sredoje je pokušavao da pokaže gostoprimstvo, osećajući se neprijatno zbog njenog ponašanja. Mi smo se brzo povukli u sobu, a ujutru, i pored njegovog navaljivanja da doručkujemo, potrudili smo se da što pre odemo. Sledeću noć ipak provedosmo u Zemunu.

Banje i planine

Jedno od obeležja doba socijalizma bili su i sindikalni izleti. Tata je radio u „Slobodi”; zbog veličine preduzeća sindikalnih izleta nije bilo, ali je postojao veoma velik broj društava i udruženja koja su organizovala izlete za svoje članove. Tata je bio član planinarskog društva „Sloboda”, pa je i mene početkom šezdesetih učlanio.

Društvo je organizovalo mnogobrojne izlete, ali mi nismo išli tako često. Sećam se dvodnevnog izleta na Jastrebac i izleta u Vrnjačku Banju. Bili smo jedne nedelje i u Mataruškoj Banji, gde se održavalo takmičenje planinara u orijentacionom kretanju. Tom prilikom smo posetili i manastir Žiču, kao i crkvu Kosturnicu u njegovoj blizini, u kojoj su položene kosti mučenika stradalih za vreme turskog ropstva.

Kosturnica u Žiči — Crkva kosturnica u Žiči

Izleti sa planinarskim društvom po pravilu su bili vezani za neku od njihovih akcija, takmičenje u orijentaciji, ili godišnje sletove planinara Srbije, kada su se na nekoj od planina okupljali članovi društava iz cele republike.

September 6, 2026September 6, 2026

Malo istorije (16): Francuz u Beogradu

Restorani u koje smo još odlazili bili su „Beli bagrem”, u istoj ulici kao i Institut, i „Hajduk” na stadionu istoimenog kluba na Zvezdari. Ovde je bio odličan roštilj, pogotovu dimljeni svinjski vrat, ali i odličan pasulj sa rebrima i škembići. Jedno vreme smo odlazili i u PKB restoran u okviru samačkog hotela na Karaburmi; u njemu je bila odlična teleća glava u škembetu, ali i crevca na žaru. Zanimljivi su bili i drugi restorani na Karaburmi, na primer „Vardar”, kao i onaj kod Rospi ćuprije, čijeg se imena ne sećam.

Francuz u Beogradu

Već sam pisao o problemima pri realizaciji trećeg hibrida. Možda su najveći bili vezani za diskove koji su tom prilikom bili isporučeni. Da li su bili vraćeni iz Moskve sa zahtevom da se dovedu u red, ili su dobijeni novi od CDC-a, tek, iz francuskog gradića Fernei-Volter jednog junskog dana 1978. godine stigao je inženjer koji je trebalo da pogleda diskove i otkloni nedostatke.

Domaćin je trebalo da bude France Presetnik. Trebalo je da ga sačeka na aerodromu zajedno sa koleginicom Vandom iz „Pupinkomerca”. Ja sam se ponudio da mu pravim društvo, pa smo „golfom” otišli po Francuza. Prvo je trebalo da ga odvedemo na ručak u restoran „Madera”.

Po povratku sa aerodroma počeo je jak pljusak. France je uleteo u baru, svećice su se ovlažile i motor se ugasio. Srećom, na trotoaru je bilo slobodno mesto, pa smo kola sklonili sa kolovoza. Pokušali smo da upalimo motor, ali pošto to nije išlo, dogovorili smo se da ja uzmem taksi i odvedem Francuza na ručak, a da France ostane kod kola i priključi nam se kasnije. Vanda je uhvatila autobus i otišla kući.

Dok je Francuz iz gepeka uzimao svoj kofer, naišao je gradski autobus i dobro ga okupao vodom, valjda iz iste one bare zbog koje smo ostali u kvaru.

Konobari u „Maderi” su verovatno bili pomalo zblanuti kada im se na ulazu pojavila dvojica prilično pokislih gostiju, od kojih je jedan klinac zamašćenih ruku. Pošto su se kablovi malo osušili, uskoro nam se na ručku pridružio i France.

Noć među stenicama

Posle ručka smo otišli u Institut, gde su nas čekali Vesko i diskovi u prostorijama Računskog centra. Tokom rada na njihovom osposobljavanju upoznao sam se sa tehnologijom elektronskih kola koja je bila prevaziđena, ali za mladog inženjera početnika to je i te kako bilo korisno. Posao smo završili iza ponoći. Ja sam pošao u stan, a Vesko je krenuo da Francuza odveze na spavanje u motel „Čarapićev brest”.

Naime, u to vreme se u Beogradu održavao Jedanaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije i svi hotelski kapaciteti su bili popunjeni. Jedino smo uspeli da mu rezervišemo smeštaj u tom motelu na obroncima Avale.

Kada je ujutru došao na posao, Vesko nam je ispričao nastavak. Na Avali ih je uhvatila gusta magla, pa je nekoliko puta morao da zaustavlja kola, izlazi i traži ivicu puta. Kad su stigli u motel, recepcioner ih je u početku zamajavao, a kada su konačno ušli u sobu, Vesko je zaključio da je ona već bila izdata, jer su mislili da gost za koga je rezervisana neće doći, pa su morali da se snalaze i oslobode je.

Ne sećam se ko je dovezao Francuza sa Avale, ali odmah po dolasku je izjavio da je prethodne noći postao ubica, jer je celu noć proveo ubijajući stenice. To je značilo da nema ni govora o još jednoj noći u „Čarapićevom brestu”. Presetnik se ponudio da Francuz prenoći kod njega u stanu, pa smo ga na kraju radnog dana nas dvojica izveli u šetnju. Umesto da ga mi odvedemo na večeru, na kraju je ispalo da je Francuz nas častio lepinjama sa kajmakom u Skadarliji.

Kofer u gepeku

Narednog dana Francuz je trebalo da se vrati kući. Međutim, problem je nastao kad su Ljuba Melentijević i još neki od kolega otišli na ručak službenim kolima, u čijem se gepeku nalazio Francuzov kofer.

Kako se približavalo vreme za odlazak na aerodrom, Francuz je bivao sve nervozniji. Vesko mu je kašnjenje objašnjavao time što još nije gotov protokol o njegovom boravku u Beogradu. Ja sam imao zadatak da držim Francuza „zatočenog” u Veskovoj kancelariji. Vesko je svaki čas, sa rukom poslovično zabačenom oko glave, čupkajući obrvu, ulazio i izvinjavao se.

Konačno su kola stigla i Francuz je ipak na vreme stigao na avion.

September 5, 2026September 5, 2026

Malo istorije (2): Kancelarija 224/5

Kancelarija u kojoj sam počeo svoju inženjersku karijeru imala je broj 224/8. Unutrašnje pregrade između kancelarija bile su paravani, verovatno je prilikom gradnje ideja bila da se dobiju velike prostorije, pa su kasnije postavljene drvene pregrade. Na njima je bio zalepljen ravan zeleni itison. Pregrade prema hodniku bile su od furnirane iverice, lakirane u boji drveta. Prema spolja, celom širinom kancelarije, od metar visine do plafona bili su prozori. Iznad vrata, celom dužinom, staklena pregrada.

U zgradi je postojalo centralno grejanje, za koje je Institut koristio sopstvenu kotlarnicu na mazut. U kancelariji su bila dva radijatora ispod prozora. Grejanje je bilo odlično, čak bi se moglo reći da je bilo i pretoplo. Da vazduh ne bi bio suv, koristile su se metalne posude koje su stajale na širokim livenim radijatorima; u njih je stalo sigurno tri-četiri litra vode. Ja sam ujutru po dolasku punio posudu, ali je do kraja radnog vremena već bila prazna.

Za dolazak na posao zaposleni su mogli da koriste organizovani prevoz. Institut je od Elektronske industrije iznajmljivao autobuse koji su na šest-sedam linija prevozili zaposlene. Polazili su sa Trošarine, Konjarnika, Petlovog brda, iz Zemuna, sa Karaburme. Ja sam mogao da koristim one koji su prolazili pored Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika. Zbog navike da svako jutro odlazim na Fakultet, najčešće sam koristio onaj koji je stajao kod Vukovog spomenika.

Ko je gde sedeo

Prvih dana vreme sam provodio sam u kancelariji. Pošto osim kolega sa kojima sam studirao nikoga nisam poznavao, praktično nisam ni izlazio.

Upoznavanje sa kolektivom počelo je tako što je tadašnji šef odeljenja 201, Brana Leposavić, kolegu Predraga Vraneša i mene proveo po kancelarijama.

U kancelariji 224/1 sedeli su Brana Leposavić i Veselin Potić. U sledećoj, 224/3, Dragoslav Maksimović zvani čika Maksa, Vasilije Jablan zvani čika Jaša, Ljiljana Spahijević, plava ili velika Ljilja i Blagomirka Vunjak, Blaženka. U 224/5 sedeli su Ljubivoje Marković zvani Ljuša, Miladin Dabić, Aleksandar Đorđević i Predrag Vraneš.

Prve dve kancelarije sa desne strane hodnika koristilo je odeljenje Servisa, a u 224/6 sedeli su Srđan Ćeramilac i Slobodan Davidović. Na kraju hodnika ulazilo se u takozvanu veliku sobu, u kojoj su sedele Slavica Simić i Mirjana Brašanac, mala Mira. U sobi preko puta bili su majstori Petar Selaković zvani Peki i Rade Tatalović. U odeljenju su još radili Nedžati Spahijević zvani Roki, Dušan Hristović, Boško Tanasijević i Boško Simonović, ali se ne sećam gde su tada sedeli. Na odsluženju vojnog roka bio je Milija Timotijević.

Ne sećam se baš kako su nas dočekali. Verovatno su bili, kao i mi, suzdržani. Jedino se sećam da je govorljiviji bio čika Jaša, pa sam verovatno na osnovu toga zaključio da je inženjer.

Prvi gost

Praktično prvi kolega koji mi je došao u posetu, ne računajući Branu, bio je Daba. Jednoga dana neko je pokucao na vrata. Okrenuh se i videh mlađeg čoveka proređene kose sa naočarima. Ostade nekako postrance okrenut, pruži mi ruku na karakterističan način i predstavi se: „Ja sam Miladin Dabić.” Reče da sedi preko puta i da, ako mi nešto zatreba, slobodno mogu da dođem.

Posle jedno sedam dana Brana mi reče da ću se privremeno preseliti u kancelariju u kojoj su sedeli Ljuša, Daba, Aca i Vranac. U moju će se privremeno smestiti kolega Sidorov iz Instituta iz Novosibirska. Tokom njegovog boravka biću u prilici da par puta prisustvujem radnim sastancima koje je sa njim imao Vesko, a na kojima su razmatrana pitanja vezana za digitalni deo hibridnog računara HRS-100, instaliranog u Novosibirsku.

Tokom tih sastanaka dokučih da Sidorova ne vidim prvi put. Bio je jedan od dvojice gostiju koje je Caja doveo na usmeni ispit u junskom roku 1974. godine, kada sam polagao Elektroniku I. Kasnije saznadoh da je drugi bio dr Šebic iz Istočne Nemačke.

Kafa, dim i šah

Privremenim preseljenjem u kancelariju 224/5 počela je moja socijalizacija u Institutu. Kancelarija je bila ista kao moja, s tim što je gledala na ulaz u krug Instituta i parking. Ispred prozora sedele su najstarije kolege, levo Ljuša, desno Daba. Iza Dabe je sedeo Aca, a iza njega, za omanjim stolom, Vranac. Onako krakat, sedeo je za stočićem u koji je jedva uvukao noge. Uz levi zid je stajao laboratorijski sto, za koji su mene smestili.

U to vreme zaposleni su sami kuvali kafu, po takozvanim klubovima. Ovde su jedan klub činili Ljuša i Daba, a Aca je sam sebi kuvao. Prva dvojica su pila kafu koja je više ličila na kačamak, jer je posle ispijanja talog u šoljicama ostajao do pola. Sećam se da je Daba pio iz okrnjene zelene keramičke šoljice bez drške.

Njih trojica su bili pušači, s tim što bi se za Ljušu i Dabu moglo reći da su više pućkali nego pušili. Zbog toga se oko njih tokom dana vio oblak dima, koji bi, kada su prozori bili zatvoreni, čak izlazio ispod vrata u hodnik. Vranac je u to vreme još uvek bio aktivni sportista, golman vaterpolo kluba „Partizan” i reprezentacije Jugoslavije. Trojica starijih su ga često zadirkivali da će mu uništiti karijeru svojim pušenjem. Posebno se u tome isticao Ljuša, koji je bio strastveni pušač, takav da je često imao i po dve istovremeno zapaljene cigarete, a pepeo je bio sastavni deo ambijenta njegovog radnog stola. Inače po ocu, koji je takođe bio inženjer elektrotehnike bio je unuk na belo Lenče iz čuvene vranjanske pesme, “Otvori mi belo Lenče”.

Jedno od pravila radnog ponašanja bila je svakodnevna polučasovna pauza. U našem OOUR-u trajala je od pola deset do deset. Daba, koji se tokom te jeseni vratio sa magistarskih studija iz Mančestera, vreme je uglavnom provodio čitajući knjigu profesora Trelivena o računarima u osamdesetim. Pored njega, na podvijenoj nozi, sedeo je Ljuša sa stalno upaljenom cigaretom.

U jednom trenutku Daba bi samo rekao: „Hoćemo li?” To je bio znak da se na stočiću otvori mala kutija sa šahovskim figurama, da se poređaju i započne meč. Bio je to svakodnevni ritual. Tokom proleća Vranac će sa nekog turnira iz Moskve doneti šahovski sat, nove plastične figure i onu plastičnu mušemu sa poljima. Sada su mogle da se organizuju brzopotezne partije, a često i turniri, u kojima ja po pravilu nisam učestvovao.

September 4, 2026September 4, 2026

Miladin Dabić (1945 – 2020)

Posle dužeg vremena videli smo se toplog jesenjeg dana 2019. godine. Ništa nije slutilo da će to biti naše poslednje viđenje. Rastali smo se uz obećanje da se sledeći put vidimo porodično. Zato me je vest o njegovoj smrti dodatno iznenadila. O tome koliko me je ta vest ražalostila ne treba ni da pominjem.

Naše prijateljstvo je počelo i trajalo nekako spontano. Nekoliko dana po početku moga rada u Institutu, dok sam samovao u kancelariji, otvorila su se vrata i ušao je do tada nepoznat kolega. Proćelav, sa naočarima u metalnom okviru, pružio je nekako karakteristično ruku i predstavio se: „Ja sam Miladin Dabić.”

S obzirom na to da sam u kancelariji sedeo sam i da me praktično niko nije posećivao, kao da me je ogrejalo sunce. Ispričao je da se nedavno vratio iz Mančestera sa magistarskih studija, da sedi u kancelariji preko puta i da mogu da dođem kad god mi nešto zatreba.

Tokom narednog proleća kratko smo sarađivali u pokušajima da dobijemo projekte u Brodogradilištu „Beograd” i u „Alkaloidu” iz Skoplja. Druženje smo pojačali tokom leta, kada smo se obojica ranije vratili sa godišnjeg odmora. To se pretvorilo u prijateljstvo koje je trajalo više od četiri decenije.

Muzika, tenis i sve ostalo

Kako je u to vreme bila aktuelna hi-fi tehnika, od Dabe sam naučio mnogo toga o pojačalima i drugim muzičkim uređajima. Zahvaljujući njemu, početkom osamdesetih upustio sam se u nabavku svoje linije. Sećam se da me je, kada sam napravio sopstveno pojačalo, koje je podsećalo na njegov „Hafler”, vodio kod nekih prijatelja da ga isprobamo. Često smo razgovarali o muzici, gde se od njega imalo šta naučiti, jer je bio izvanredno muzički obrazovan. Između ostalog, u mladosti je učio solo pevanje.

Kao dete intelektualaca bio je svestrano obrazovan, i to je nesebično delio sa drugima. Uz njega sam počeo da se zanimam za tenis. Pošto je imao prijatelje na televiziji, par puta sam sa njim išao da u masteru gledamo prenose mečeva sa Vimbldona. Bilo je to u vreme kada je iznenada zasijala zvezda Borisa Bekera. Iako se ne bi moglo reći da je bio sportski tip, voleo je sport. Pa je čak u kasnim tridesetim počeo i da skija. I to vrlo uspešno.

Porodica i prijateljstvo

Bio je vrlo posvećen svojoj porodici, supruzi Tanji i ćerki Tijani. Naravno i roditeljima, sestri i njenoj porodici. Naše druženje je preraslo u porodično prijateljstvo. Često sam svraćao kod njega kući da poslušam neku novu ploču, ali i da vidim nešto novo od muzičkih uređaja.

Kad sam napustio Institut, obavezno sam svraćao kod njega prilikom svake posete staroj firmi. Kasnije, kada sam u Beograd uglavnom dolazio na jedan dan, viđanja su nam se proredila. Ali sam se trudio da ga što češće pozovem telefonom. Počeli smo ponovo češće da se viđamo otkako smo kupili stan u Beogradu, pa sam mogao da dolazim češće i da ostanem duže.

Iza njega je ostalo mnogo anegdota, koje se i danas prepričavaju u društvu. Nije se ljutio kada smo se šalili na njegov račun. Posle njegove sahrane odlučio sam da zapišem svoja sećanja na vreme provedeno u Institutu. Taj tekst će delimično biti i omaž Miladinu Dabiću, dragom prijatelju, na koga se nisam ljutio čak ni kada bi učinio nešto što mi nije bilo po volji.

August 25, 2026September 4, 2026

Školski dani (11): U prvoj aproksimaciji

Posle leta provedenog na moru i u Čačku, u septembru se ponovo obreh u Beogradu. Upisao sam kurs engleskog na Institutu za strane jezike, a ostatak vremena uglavnom lenčario. Skoro svakog dana svraćao sam na Fakultet. I dalje sam navraćao u Laboratoriju, sada su tamo bili neki novi diplomci. Kolege iz generacije su svakodnevno branile diplomske radove, proslavljalo se u „Domovini”. Pričalo se o zaposlenju.

Početkom oktobra i ja reših da potražim posao. Caja me odvede u „Pupin” i tamo saznadoh da predstoji konkurs za pripravnike. Konkurisah poslednjeg dana. A onda je trebalo sačekati odluku samoupravnih organa. Konačno, zajedno sa još četvoro kolega iz generacije, Ljiljanom Raković, Veselinom Vračarom, Vladimirom Kukićem i Draškom Sotirovskim, počeh da radim u četvrtak, 1. decembra 1977. godine, u OOUR-u Računska tehnika Instituta „Mihajlo Pupin”.

Kasnije nam se pridružiše Miodrag Milojković, Slobodan Jovanović i Ognjen Petković, a negde u drugoj polovini osamdesetih i Vlatko Cindrić. U drugim OOUR-ima, odnosno laboratorijama, radiće kolege Nenad Kirćanski, Manja Živković, Vesna Dedić, Vladimir Krstić, Miodrag Pravdić i Vladimir Marković. Ako sam nekoga zaboravio, neka mi oprosti.

Okupljanja

U proteklih pola veka okupismo se samo jednom, obeležavajući četvrt veka od upisa. Bilo je to davne 1997. godine. Okupi se nas tridesetak, o čemu svedoče fotografije. Posle sastanka u amfiteatru, čini mi se, 65, druženje nastavismo u SKC-u i restoranu „Orašac”. Nažalost, vreme tranzicije nas je sprečilo da to obavimo u našem nekadašnjem sastajalištu, „Domovini”.

Prethodne godine sam bio u prilici da obeležim dva jubileja: pedeset godina mature u čačanskoj Gimnaziji i isto toliko godina od upisa na Elektrotehnički fakultet. Bile su to prilike za susret sa starim društvom koje je obeležilo lepu deceniju naših života. Podsetili smo se mnogih lepih, ali i ponekog teškog trenutka. Bilo je tu i prepoznavanja, pogotovu među kolegama sa Fakulteta, jer neki se nisu videli od vremena apsolviranja.

Svaki takav susret ostavlja nam pomalo sete što se nismo češće viđali, ali donosi i nadu da ćemo se ubuduće viđati češće. Seta je tu i zato što susreti nisu potrajali malo duže. Ali iza njih ostaju fotografije koje svedoče o promenama koje smo doživeli. I poneka nova priča za sećanje.

Zašto „u prvoj aproksimaciji”

Žurio sam da završim ova svoja sećanja pre nego što se ponovo okupimo, u subotu, 1. oktobra 2022. godine. Imalo se tu još štošta napisati. Ali sam se maksimalno trudio da izostavim događaje i priče koje bi zadirale u intimu pojedinaca. Da bi ovaj tekst bio verodostojno sećanje na jednu generaciju studenata elektrotehnike, valjalo bi da i drugi pokušaju nešto da napišu.

Neko će se pitati zašto sam ovom pisaniju dao naslov „U prvoj aproksimaciji”. Pa setićete se da je to bila uzrečica mnogih naših profesora kada su želeli da neki izraz ili stav pojednostave. Složićete se da je to i jedan od bitnih pristupa u obavljanju inženjerskih poslova, posebno projektovanja.

A možda i u sećanju. Jer sve ovo što sam zapisao takođe je samo prva aproksimacija, najbolje što pamćenje može da ponudi posle pola veka. Ostalo neka dopune oni koji su bili tu.

U Čačku, 27. juna 2023. godine

Školske drugarice i drugove, kao i kolege koji pročitaju ove tekstove, pozivam da ostave svoj komentar ispod objave. A ako smatraju da je celishodno, neka i sami zapišu svoja sećanja, rado ću ih objaviti na ovom portalu. Možete mi se javiti preko stranice Kontakt.