Kancelarija u kojoj sam počeo svoju inženjersku karijeru imala je broj 224/8. Unutrašnje pregrade između kancelarija bile su paravani, verovatno je prilikom gradnje ideja bila da se dobiju velike prostorije, pa su kasnije postavljene drvene pregrade. Na njima je bio zalepljen ravan zeleni itison. Pregrade prema hodniku bile su od furnirane iverice, lakirane u boji drveta. Prema spolja, celom širinom kancelarije, od metar visine do plafona bili su prozori. Iznad vrata, celom dužinom, staklena pregrada.
U zgradi je postojalo centralno grejanje, za koje je Institut koristio sopstvenu kotlarnicu na mazut. U kancelariji su bila dva radijatora ispod prozora. Grejanje je bilo odlično, čak bi se moglo reći da je bilo i pretoplo. Da vazduh ne bi bio suv, koristile su se metalne posude koje su stajale na širokim livenim radijatorima; u njih je stalo sigurno tri-četiri litra vode. Ja sam ujutru po dolasku punio posudu, ali je do kraja radnog vremena već bila prazna.
Za dolazak na posao zaposleni su mogli da koriste organizovani prevoz. Institut je od Elektronske industrije iznajmljivao autobuse koji su na šest-sedam linija prevozili zaposlene. Polazili su sa Trošarine, Konjarnika, Petlovog brda, iz Zemuna, sa Karaburme. Ja sam mogao da koristim one koji su prolazili pored Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika. Zbog navike da svako jutro odlazim na Fakultet, najčešće sam koristio onaj koji je stajao kod Vukovog spomenika.
Ko je gde sedeo
Prvih dana vreme sam provodio sam u kancelariji. Pošto osim kolega sa kojima sam studirao nikoga nisam poznavao, praktično nisam ni izlazio.
Upoznavanje sa kolektivom počelo je tako što je tadašnji šef odeljenja 201, Brana Leposavić, kolegu Predraga Vraneša i mene proveo po kancelarijama.
U kancelariji 224/1 sedeli su Brana Leposavić i Veselin Potić. U sledećoj, 224/3, Dragoslav Maksimović zvani čika Maksa, Vasilije Jablan zvani čika Jaša, Ljiljana Spahijević, plava ili velika Ljilja i Blagomirka Vunjak, Blaženka. U 224/5 sedeli su Ljubivoje Marković zvani Ljuša, Miladin Dabić, Aleksandar Đorđević i Predrag Vraneš.
Prve dve kancelarije sa desne strane hodnika koristilo je odeljenje Servisa, a u 224/6 sedeli su Srđan Ćeramilac i Slobodan Davidović. Na kraju hodnika ulazilo se u takozvanu veliku sobu, u kojoj su sedele Slavica Simić i Mirjana Brašanac, mala Mira. U sobi preko puta bili su majstori Petar Selaković zvani Peki i Rade Tatalović. U odeljenju su još radili Nedžati Spahijević zvani Roki, Dušan Hristović, Boško Tanasijević i Boško Simonović, ali se ne sećam gde su tada sedeli. Na odsluženju vojnog roka bio je Milija Timotijević.
Ne sećam se baš kako su nas dočekali. Verovatno su bili, kao i mi, suzdržani. Jedino se sećam da je govorljiviji bio čika Jaša, pa sam verovatno na osnovu toga zaključio da je inženjer.
Prvi gost
Praktično prvi kolega koji mi je došao u posetu, ne računajući Branu, bio je Daba. Jednoga dana neko je pokucao na vrata. Okrenuh se i videh mlađeg čoveka proređene kose sa naočarima. Ostade nekako postrance okrenut, pruži mi ruku na karakterističan način i predstavi se: „Ja sam Miladin Dabić.” Reče da sedi preko puta i da, ako mi nešto zatreba, slobodno mogu da dođem.
Posle jedno sedam dana Brana mi reče da ću se privremeno preseliti u kancelariju u kojoj su sedeli Ljuša, Daba, Aca i Vranac. U moju će se privremeno smestiti kolega Sidorov iz Instituta iz Novosibirska. Tokom njegovog boravka biću u prilici da par puta prisustvujem radnim sastancima koje je sa njim imao Vesko, a na kojima su razmatrana pitanja vezana za digitalni deo hibridnog računara HRS-100, instaliranog u Novosibirsku.
Tokom tih sastanaka dokučih da Sidorova ne vidim prvi put. Bio je jedan od dvojice gostiju koje je Caja doveo na usmeni ispit u junskom roku 1974. godine, kada sam polagao Elektroniku I. Kasnije saznadoh da je drugi bio dr Šebic iz Istočne Nemačke.
Kafa, dim i šah
Privremenim preseljenjem u kancelariju 224/5 počela je moja socijalizacija u Institutu. Kancelarija je bila ista kao moja, s tim što je gledala na ulaz u krug Instituta i parking. Ispred prozora sedele su najstarije kolege, levo Ljuša, desno Daba. Iza Dabe je sedeo Aca, a iza njega, za omanjim stolom, Vranac. Onako krakat, sedeo je za stočićem u koji je jedva uvukao noge. Uz levi zid je stajao laboratorijski sto, za koji su mene smestili.
U to vreme zaposleni su sami kuvali kafu, po takozvanim klubovima. Ovde su jedan klub činili Ljuša i Daba, a Aca je sam sebi kuvao. Prva dvojica su pila kafu koja je više ličila na kačamak, jer je posle ispijanja talog u šoljicama ostajao do pola. Sećam se da je Daba pio iz okrnjene zelene keramičke šoljice bez drške.
Njih trojica su bili pušači, s tim što bi se za Ljušu i Dabu moglo reći da su više pućkali nego pušili. Zbog toga se oko njih tokom dana vio oblak dima, koji bi, kada su prozori bili zatvoreni, čak izlazio ispod vrata u hodnik. Vranac je u to vreme još uvek bio aktivni sportista, golman vaterpolo kluba „Partizan” i reprezentacije Jugoslavije. Trojica starijih su ga često zadirkivali da će mu uništiti karijeru svojim pušenjem. Posebno se u tome isticao Ljuša, koji je bio strastveni pušač, takav da je često imao i po dve istovremeno zapaljene cigarete, a pepeo je bio sastavni deo ambijenta njegovog radnog stola. Inače po ocu, koji je takođe bio inženjer elektrotehnike bio je unuk na belo Lenče iz čuvene vranjanske pesme, “Otvori mi belo Lenče”.
Jedno od pravila radnog ponašanja bila je svakodnevna polučasovna pauza. U našem OOUR-u trajala je od pola deset do deset. Daba, koji se tokom te jeseni vratio sa magistarskih studija iz Mančestera, vreme je uglavnom provodio čitajući knjigu profesora Trelivena o računarima u osamdesetim. Pored njega, na podvijenoj nozi, sedeo je Ljuša sa stalno upaljenom cigaretom.
U jednom trenutku Daba bi samo rekao: „Hoćemo li?” To je bio znak da se na stočiću otvori mala kutija sa šahovskim figurama, da se poređaju i započne meč. Bio je to svakodnevni ritual. Tokom proleća Vranac će sa nekog turnira iz Moskve doneti šahovski sat, nove plastične figure i onu plastičnu mušemu sa poljima. Sada su mogle da se organizuju brzopotezne partije, a često i turniri, u kojima ja po pravilu nisam učestvovao.