Posle leta provedenog na moru i u Čačku, u septembru se ponovo obreh u Beogradu. Upisao sam kurs engleskog na Institutu za strane jezike, a ostatak vremena uglavnom lenčario. Skoro svakog dana svraćao sam na Fakultet. I dalje sam navraćao u Laboratoriju, sada su tamo bili neki novi diplomci. Kolege iz generacije su svakodnevno branile diplomske radove, proslavljalo se u „Domovini”. Pričalo se o zaposlenju.
Početkom oktobra i ja reših da potražim posao. Caja me odvede u „Pupin” i tamo saznadoh da predstoji konkurs za pripravnike. Konkurisah poslednjeg dana. A onda je trebalo sačekati odluku samoupravnih organa. Konačno, zajedno sa još četvoro kolega iz generacije, Ljiljanom Raković, Veselinom Vračarom, Vladimirom Kukićem i Draškom Sotirovskim, počeh da radim u četvrtak, 1. decembra 1977. godine, u OOUR-u Računska tehnika Instituta „Mihajlo Pupin”.
Kasnije nam se pridružiše Miodrag Milojković, Slobodan Jovanović i Ognjen Petković, a negde u drugoj polovini osamdesetih i Vlatko Cindrić. U drugim OOUR-ima, odnosno laboratorijama, radiće kolege Nenad Kirćanski, Manja Živković, Vesna Dedić, Vladimir Krstić, Miodrag Pravdić i Vladimir Marković. Ako sam nekoga zaboravio, neka mi oprosti.
Okupljanja
U proteklih pola veka okupismo se samo jednom, obeležavajući četvrt veka od upisa. Bilo je to davne 1997. godine. Okupi se nas tridesetak, o čemu svedoče fotografije. Posle sastanka u amfiteatru, čini mi se, 65, druženje nastavismo u SKC-u i restoranu „Orašac”. Nažalost, vreme tranzicije nas je sprečilo da to obavimo u našem nekadašnjem sastajalištu, „Domovini”.
Prethodne godine sam bio u prilici da obeležim dva jubileja: pedeset godina mature u čačanskoj Gimnaziji i isto toliko godina od upisa na Elektrotehnički fakultet. Bile su to prilike za susret sa starim društvom koje je obeležilo lepu deceniju naših života. Podsetili smo se mnogih lepih, ali i ponekog teškog trenutka. Bilo je tu i prepoznavanja, pogotovu među kolegama sa Fakulteta, jer neki se nisu videli od vremena apsolviranja.
Svaki takav susret ostavlja nam pomalo sete što se nismo češće viđali, ali donosi i nadu da ćemo se ubuduće viđati češće. Seta je tu i zato što susreti nisu potrajali malo duže. Ali iza njih ostaju fotografije koje svedoče o promenama koje smo doživeli. I poneka nova priča za sećanje.
Zašto „u prvoj aproksimaciji”
Žurio sam da završim ova svoja sećanja pre nego što se ponovo okupimo, u subotu, 1. oktobra 2022. godine. Imalo se tu još štošta napisati. Ali sam se maksimalno trudio da izostavim događaje i priče koje bi zadirale u intimu pojedinaca. Da bi ovaj tekst bio verodostojno sećanje na jednu generaciju studenata elektrotehnike, valjalo bi da i drugi pokušaju nešto da napišu.
Neko će se pitati zašto sam ovom pisaniju dao naslov „U prvoj aproksimaciji”. Pa setićete se da je to bila uzrečica mnogih naših profesora kada su želeli da neki izraz ili stav pojednostave. Složićete se da je to i jedan od bitnih pristupa u obavljanju inženjerskih poslova, posebno projektovanja.
A možda i u sećanju. Jer sve ovo što sam zapisao takođe je samo prva aproksimacija — najbolje što pamćenje može da ponudi posle pola veka. Ostalo neka dopune oni koji su bili tu.
U Čačku, 27. juna 2023. godine
Školske drugarice i drugove, kao i kolege koji pročitaju ove tekstove, pozivam da ostave svoj komentar ispod objave. A ako smatraju da je celishodno, neka i sami zapišu svoja sećanja, rado ću ih objaviti na ovom portalu. Možete mi se javiti preko stranice Kontakt.