Možda najznačajniji za okretanje ka takozvanim vojnim poslovima bio je već pominjani projekat Simulatora leta aviona. U njegovoj realizaciji učestvovala su čak tri OOUR-a Instituta, Automatika, Računska tehnika i Hidraulika i pneumatika. To se odrazilo i na unutrašnju organizaciju našeg OOUR-a: formiranjem odeljenja Profesionalni sistemi stvoreni su uslovi za preorijentaciju ka projektima kod kojih računar nije bio sam sebi cilj, već platforma uz čiju su se podršku realizovali specijalizovani sistemi. Dolazeći dani će pokazati da je time stvorena dobra baza za nastup kod JNA kao poslodavca.
Istina, i druga odeljenja su imala projekte za vojsku, računari CER-11, CER-111 i KOSMOS, ili uređaj DFŠ, digitalni frekventni šifrator. Saradnici Odeljenja za sistemski softver su za te računare razvijali elemente sistemskog softvera.
Cena pomnožena sa dva
Početak 1978. godine označio je prekretnicu. Negde u martu priključen sam Ljuši na poslovima izrade Programa realizacije vizuelnog podsistema simulatora leta aviona.
Neko ko je imao tek nepuna četiri meseca radnog staža i tek počeo da se upoznaje sa računarom i njegovim periferijama odjednom se našao na sasvim drugoj vrsti posla. Morao sam da se razaberem u vektorsku grafiku i kolimaciona sočiva. O vrstama i značenju svetala na aerodromima da i ne govorim.
Ovde ću navesti samo jedan sitan detalj, vezan za dimenzionisanje cene tog podsistema. Ljuša i ja smo nekom matematikom došli do zaključka da bi realizacija trebalo da košta dvesta miliona starih dinara. Iako je od denominacije sprovedene privrednom reformom 1965. godine prošlo više od decenije, još uvek se govorilo o starim i novim dinarima, a sama ta reforma je već bila mrtva.
Kada je Dejan video ovu cifru, uz komentar „To je Ljušina procena”, iznos je pomnožio sa dva. Konačno, kada je Program realizacije došao kod Draška, tadašnjeg rukovodioca odeljenja, on je i tu cenu pomnožio sa dva.
Da neko ne pomisli da su se cene određivale onako od oka. Jednostavno, mi inženjeri smo uglavnom sagledavali samo one nama vidljive troškove. Srećom, rukovodioci su imali daleko širu sliku o tome koliko je novca potrebno za život OOUR-a.
Ovde treba izneti jedan podatak koji govori o uslovima poslovanja u socijalističkoj Jugoslaviji. Iz zarađenih sredstava se, pored poreza i doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, moralo izdvajati i u različite fondove na nivou radne organizacije — fond zajedničke potrošnje, rezervni fond i druge. Kada se sve to sabere sa platama zaposlenih, ispada da je trebalo zaraditi otprilike pet puta više novca nego što je iznosio zbir plata. Čini mi se da je tačan faktor bio 4,73, i da je važio za naučnoistraživačke organizacije. U privredi je bio nešto niži, oko 3,5.
Do realizacije vizuelnog podsistema doći će dve godine kasnije. Koliko je koštao i kako je izveden, više bi mogli da kažu oni koji su neposredno učestvovali. Ja sam tada bio u vojsci.
Studija od osamsto strana
U proleće 1978. ponovo se počelo govoriti o razvoju takozvanog vojnog računara. Naravno, to nije podrazumevalo samo prototip, kao do tada, računar je trebalo da bude standardno tehničko sredstvo JNA, što je značilo obezbediti uslove za serijsku proizvodnju.
Negde u junu krenuli smo u izradu Studije u kojoj je trebalo predstaviti stanje računarske tehnike u svetu i, u skladu sa tim, proceniti mogućnosti jugoslovenske privrede da proizvede savremen računar. Iako sam još uvek bio pripravnik, bio sam uključen. Moj zadatak je bio da prikažem stanje tehnologije pojedinih računarskih komponenata, uglavnom pasivnih, kao što su kablovi, konektori i prekidači, ali sam se dotakao i nekih važnih periferija, kao što su spoljašnje memorije i štampači.
Ovo pominjem da bih istakao pristup razvoju kadrova koji je postojao u „Pupinu”. Mladi su od starta bili uključivani u ozbiljne projekte, ne samo kao obični saradnici, već kao učesnici u svim fazama. To je podrazumevalo da pored projektnih sastanaka prisustvuju i poslovnim. Počinjalo se tako što su najmlađi na jednim i drugim sastancima bili neka vrsta zapisničara. Ali su vremenom, upoznavanjem sa problematikom, postajali aktivni učesnici. Zahvaljujući tome, mladi inženjeri su se osposobljavali za preuzimanje odgovornih dužnosti.
Kada je Studija završena, čini mi se da je bila obima nekih osamsto strana. Za mene je imala i dodatni značaj, imao sam priliku da se u kontinuitetu upoznam sa čitavim nizom komponenata računarskog sistema, ali i da počnem da učim korišćenje i pisanje tehničke dokumentacije.
Upitne kartice
Kad sam već kod stručne literature, vredi napraviti paralelu sa današnjim vremenom. Iako je ARPANET nastao davne 1969. godine, za nas u Jugoslaviji to je bila daleka budućnost, da uopšte postoji, saznaću tek kada se Joca Đorđević bude vratio iz Pitsburga.
Zato su osnovni izvori znanja bile knjige, priručnici, katalozi i časopisi. Institut je imao dobro snabdevenu biblioteku i nije bilo problema da se nabavi nova knjiga: dovoljno je bilo popuniti karticu, predati je u Sekretarijat i dobiti direktorov potpis. Svake srede na naš sprat je stizao kontingent novih časopisa.
Naravno, nije bilo vremena da se svaki zanimljiv članak pročita, pa smo posezali za kopiranjem. Kopirnica je opsluživala ceo Institut, pa se nekad moralo čekati, a i kopiranje je često izostajalo, jer je u to vreme bilo prilično skupo.
Alternativa je bila zanimljiva. U većini stručnih časopisa na kraju se nalazila stranica sa takozvanim upitnim karticama (Inquire Card). Popunjavanjem sopstvene adrese, zaokruživanjem odgovarajućeg broja i slanjem kartice redakciji mogle su se dobiti dodatne informacije o objavljenom članku. Ispod reklamnih materijala raznih firmi takođe su stajali brojevi, čijim su se zaokruživanjem mogli tražiti i po pravilu dobiti, materijali o njihovim proizvodima. Često smo tako dolazili do važnih priručnika i kataloga, a ponekad je to bio i jedini način da se dođe do kataloga elektronskih kola koja smo koristili.
Zanimljivo je da sam na svakoj upitnoj kartici zaokruživao broj koji se odnosio na literaturu firme National Instruments. Ta firma je na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete postajala vodeća u oblasti uređaja za računarsku akviziciju podataka, a kasnije će razviti programski paket LabVIEW, koji je do danas ostao svetski standard u toj oblasti.
Međutim, od njih nikada nisam dobio povratnu informaciju. Verovatno Jugoslavija kao tržište za njih nije bila zanimljiva, ili smo ipak bili zemlja sa druge strane gvozdene zavese.