Oznaka: računarstvo

Objavljeno

Lavina

Prethodno razmišljanje, „Sve je moguće“, zapisao sam pre nego što je krenula lavina. Ideja kolega sa Fakulteta inženjerskih nauka o osnivanju fakulteta za elektrotehniku i računarstvo tada nije bila široko poznata javnosti. Možda nisam bio dovoljno jasan, pa da ponovim: apsolutno sam protiv prakse, dobro odomaćene na našim fakultetima, da pod jednim krovom budu konglomerati struka, često na dijametralno suprotnim stranama. Ako ostanemo kod stručnih argumenata, multidisciplinarnost jeste argument, ali ne za pretvaranje fakulteta u male univerzitete. Multidisciplinarnost je osnova samog pojma univerziteta. Ovako se polako stvara težnja da univerziteti postanu udruženja tih novih malih univerziteta. Univerzitet u Kragujevcu je tipičan primer.

Računarstvo
Zgrada Univerziteta u Kragujevcu

Njegovi fakulteti su u šest gradova centralne Srbije: Kragujevcu, Čačku, Kraljevu, Užicu, Jagodini i Vrnjačkoj Banji. Takav razmeštaj je u velikoj meri doveo do toga da univerzitet ima dva pedagoška fakulteta. Ranije je imao i dva mašinska, a studijske programe iz računarstva ima na dva fakulteta. O broju programa iz informacionih tehnologija i menadžmenta ne treba trošiti reči. Ovakva struktura odstupa od klasičnog koncepta univerziteta. Pravdana je uglavnom prostornim razmeštajem fakulteta, ali i nekim, za savremenu civilizaciju pomalo nebuloznim argumentima.

Računarstvo
Zgrada Državnog univerziteta u Novom Pazaru

Među tim argumentima dominirala su dva. Prvi je da mladi treba da studiraju u svom gradu, zbog troškova. Po toj logici i drugi gradovi slične veličine treba da dobiju fakultete, što je već i počelo: Kruševac je, na primer, dobio Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Nišu. Sa istom motivacijom osnovan je čak i Državni univerzitet u Novom Pazaru. Pošto jedan fakultet ne može da zadovolji želje svakog pojedinca, rešenje je nađeno tako što su fakulteti širili svoju matičnost na druge struke, posebno one popularne među mladima. Drugi argument je da su gradovi u kojima se osnivaju novi fakulteti ili šire postojeći, odnosno njihova privreda, dostigli tehnološki nivo koji može da prati razvoj visokog školstva. Tu dolazimo do glavnog pitanja: postoje li za sve to uslovi, pre svega materijalni i kadrovski? Nažalost, po principu „papir trpi sve“, predlagači i njihovi mentori umeli su da u elaboratima o osnivanju fakulteta ili novog studijskog programa sve to nakite na način „prihvatljiv“ za one koji su odlučivali. A to su pre svega merodavni državni organi, od nacionalnih saveta za obrazovanje i nauku do ministarstva prosvete i nauke.

Računarstvo
Zgrada Ministarstva prosvete

Čim bi se dobila saglasnost prosvetnih vlasti i prošao prvi krug akreditacije, stvari su po pravilu krenule tokom na koji su ukazivali samo trezveni i objektivni. Sve zapisano u elaboratu i pratećim dokumentima ostajalo je mrtvo slovo na papiru i svedočanstvo o vremenu u kome je sve bilo moguće. Život novih fakulteta i studijskih programa svodio se uglavnom na zadovoljavanje forme propisane zakonima o visokom obrazovanju i naučnoistraživačkom radu. Praktično niko nije razmišljao, niti danas razmišlja, o posledicama osnivanja novih fakulteta, a još češće novih programa na postojećim fakultetima.

Mnogi su ukazivali na posledice, koje su bile više nego očigledne, ali su oni koji je trebalo da misle i deluju ostajali nemi. Svako je u toj situaciji nalazio neki svoj interes i sve je išlo dalje. Kaže naš narod da krčag ide na vodu dok se ne razbije. A to se može desiti sasvim neočekivano, kao što se razbio „krčag“ Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu. Mora se priznati da se razbio tamo gde je bio najtanji: u struci koja nije ni trebalo da bude deo tog fakulteta. Osim ako neki na njemu nisu mislili da su oni de facto Univerzitet u Kragujevcu. Ili se, opet po narodnoj, desilo „malo mačku goveđa glava“. Mašinski fakultet u Kragujevcu jedan je od utemeljivača Univerziteta. To niko ne može da porekne. Kada je „Crvena zastava“ 1955. godine počela licencnu proizvodnju „fiće“, pokazala se potreba za kadrovima, pre svega mašinskim inženjerima, i osnivanje odeljenja beogradskog Mašinskog fakulteta 1960. bio je logičan korak. Možda bi sve bilo normalno da „Zastava“ kao samostalna automobilska firma nije prestala da postoji i postala deo FIAT-a. Šta je to značilo za Mašinski fakultet, oni najbolje znaju i ne bih da se mešam. Ali način na koji je taj problem rešen bio je pogrešan. Bojim se da je promena naziva fakulteta bila u funkciji potreba pojedinaca, a ne institucije. Slično je bilo i sa Tehničkim fakultetom u Čačku.

Računarstvo
Kompleks fabrike automobila u Kragujevcu

A onda je otvaranje studijskog programa Računarsko i softversko inženjerstvo bilo kap koja je prelila čašu deset godina kasnije. Ono što je funkcionisalo deceniju odjednom je postalo veliki problem. Lepo kaže naš narod: „Što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji.“ Inicijativa članova Katedre za elektrotehniku i računarstvo izazvala je pravu lavinu komentara. Sigurno je da su se članovi ove katedre našli u neprirodnoj sredini, i to iz dva razloga. Kolege mašinci su pomislile da je dovoljno proći pored računara pa postati stručnjak za računarstvo. A ni kolege električari, prema raspoloživim podacima, nisu baš školovani za računarstvo. I kad se sve to složi, eto belaja.

Dok se čitaju argumenti za i protiv novog fakulteta, ne može se ostati bez pitanja. Jedni bi da osnuju novi fakultet sa pet nastavnika, koliko ih trenutno ima katedra. Nastavio bi se, dakle, onaj „račun bez krčmara“: uslovi za stvarni život institucije postoje u elaboratu, ali ne i u praksi. Drugi nastavnici tvrde da se time narušava nekakva tehnološka celina. A niko neće da prizna da je korišćenje računara i softvera danak civilizacijskom razvoju i da se danas teško može baviti bilo kojom strukom bez poznavanja računarskih alata. To važi i za same inženjere računarstva. Dakle, niko neće postati stručnjak za računarstvo zato što koristi računar. Fakultet inženjerskih nauka tu nije izuzetak. Ima i drugih fakulteta na kojima se kao stručnjaci za računarsku tehniku predstavljaju nastavnici koji računar u svojim istraživanjima koriste kao alat, i po tom osnovu su birani u naučnu oblast računarstva. Kako je to moguće? Jednostavno, nije na vreme sprečeno, a kad se htelo nešto učiniti, bilo je kasno. Možda će ova dešavanja na Fakultetu inženjerskih nauka otvoriti prostor za raspravu koja će, ako ne ispraviti postojeće greške, makar sprečiti da se ponove.

Objavljeno

Tri stuba računarstva

Kada me pitaju čime se bavim, odgovor je uvek isti: računarskom tehnikom. Ali ne propuštam da se bliže odredim i dodam da se bavim računarskim hardverom. U stvari, pre bih rekao da je moje opredeljenje bilo i ostalo sistemsko. Tokom više od četiri decenije najviše sam se bavio sistemskim aspektima računarstva, odnosno sistemskim komponentama računara.

Takvo shvatanje računarstva poneo sam od samog početka. Najviše zasluga za to ima dragi kolega Jovan Joca Đorđević, koji mi je u razgovorima početkom osamdesetih najbolje osvetlio tajne računarstva, a posebno njegove osnove: hardver i sve ono što se na njega naslanja. Joca se početkom 1981. godine vratio iz inostranstva, gde je 1979. stekao doktorat iz računarske tehnike na Univerzitetu u Mančesteru, a zatim proveo godine na postdoktorskim studijama na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu.

Na čemu počiva računarstvo

Možda se neko neće složiti sa mojom podelom, ali računarstvo, po meni, počiva na tri stuba:

  • arhitekturi i organizaciji računara,
  • programskim jezicima,
  • operativnim sistemima.

Ne ulazeći u detalje, arhitektura računara određuje šta računar radi, a organizacija računara kako to radi. Programski jezici su interfejs između čoveka i računara, odnosno alat kojim se čovekov opis rešenja problema preslikava na arhitekturu računara. Operativni sistemi su, najzad, uopštavanje samog korišćenja računara kroz programiranje.

Sistemski pristup podrazumeva poznavanje računara kao celine, odnosno svih veza između ova tri stuba. Te veze s jedne strane obezbeđuju ukupnu funkcionalnost računara, a s druge su važne za efikasnost njegovog rada i za to koliko je pogodan za korišćenje. Čoveka pri tome treba posmatrati u najmanje tri uloge: kao projektanta, kao programera i kao neposrednog korisnika.

Od privilegije do svakodnevice

Sve do pojave mikroprocesora, a zatim i mikroračunara, računari nisu imali puno pravo građanstva. Zbog veličine, potrošnje električne energije i, najzad, cene, bili su rezervisani za strogo namenske poslove. U početku su to bila istraživanja, motivisana pre svega vojnim razvojem, pa su računare mogle da priušte samo velike državne institucije i bogate korporacije. Prelom se desio kada su računari dokazali da su pogodni za obradu podataka u velikim trgovačkim, bankarskim i proizvodnim sistemima. Mogućnost komercijalizacije stvorila je uslove za serijsku proizvodnju i dalji razvoj tehnologije računarskih komponenata. Ali računari su se i dalje koristili samo sa mesta u njihovoj neposrednoj blizini.

Napredak je došao tokom sedamdesetih godina, kada se razvoj odvijao na dva koloseka: razvoj i proizvodnja mini računara bili su u punom zamahu, a zahvaljujući mikroprocesorima pojavili su se i mikroračunari. Mikroračunari su omogućili i pojedincima da postanu korisnici računara. Posebno je važan datum 12. avgust 1981. godine, kada je IBM, tada najmoćnija računarska kompanija na svetu, u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“ predstavio svoj mikroračunar IBM PC. Dva slova, PC, skraćenica od Personal Computer, postaće sinonim za računare koji će u narednim decenijama postati deo naše svakodnevice.

Paralelno sa razvojem samih računara, širini njihove primene doprinelo je i njihovo međusobno povezivanje. U početku su se povezivali lokalno, u lokalne računarske mreže (LAN, Local Area Network). Sa razvojem komunikacija povezivanje se širilo, da bismo danas imali globalnu mrežu poznatu kao Internet, koja omogućava povezivanje bilo kog računara na Zemlji u jedinstven sistem.

Kraj XX veka obeležio je dramatičan razvoj poluprovodničke tehnologije, koji je iz temelja izmenio računarsku tehniku. Od tehnike koja je svetu nudila proizvod, računar, koji se koristio u skladu sa svojim mogućnostima, dobili smo tehniku koja sve više ispunjava zahteve najrazličitijih primena. Može se reći čak i da ti zahtevi idu ispred stvarnih potreba čoveka, pa mogućnosti računara ne samo da olakšavaju ljudski život, već prete i da ga promene iz temelja.

Šta je arhitektura računara

Arhitektura računara (Computer Architecture) je, kao što sam rekao, jedan od tri stuba računarstva. Pojednostavljeno, ona određuje šta računar radi. Pojam se često vezuje za skup instrukcija računara, pa se umesto arhitektura računara kaže arhitektura skupa instrukcija (ISA, Instruction Set Architecture).

Razvoj računarstva i pojava mnogo novih pojmova doveli su do potrebe da se pojmovi sažmu, pa su neki od postojećih dobili šire značenje. Tako je bilo i sa arhitekturom računara, koja danas često obuhvata i ono što se nekada zvalo organizacija računara. Organizacija računara (Computer Organization) opisuje kako računar radi, odnosno njegovu konkretnu fizičku realizaciju: od kojih se blokova sastoji i kako su oni međusobno povezani.

Za samo pola veka računar je od privilegovanog uređaja postao svojina celog čovečanstva. Želja da se računar približi najširem krugu korisnika uticala je na to da mnogi pojmovi promene značenje. Tako je bilo i sa arhitekturom računara: od fundamentalnog pojma postala je jednostavan opis računara. Ako iole upućenoj osobi postavite pitanje šta je arhitektura računara, dobićete jednostavan odgovor: procesor, memorija, ulazno-izlazni uređaji. Ili, malo drugačije: CPU, RAM, tastatura, miš, štampač…

Pošto su računari svuda, postavlja se pitanje ko treba tačno da zna šta je arhitektura računara. Da li to mora da zna svaki korisnik, pogotovo kad se zna da su korisnici računara i vlasnici savremenih mobilnih telefona, često nesvesni da, dok pričaju i kuckaju po telefonu, zapravo koriste računar? U suštini, pitanje arhitekture računara je pitanje računarskog obrazovanja. Razumevanje njene važnosti često se ne pretvara u odgovarajući obrazovni pristup. Sve se svodi na meru: koliko znanja iz arhitekture računara treba da dobiju naši studenti.

Računarsko obrazovanje

Računarsko obrazovanje ne može se posmatrati izvan konteksta celokupnog obrazovanja. Pošto o obrazovanju uopšte pišem posebno, ovde ću se dotaći samo nekih specifičnosti. Obrazovanje u računarstvu prvo je bilo usmereno na to da stručnjaci projektuju računare, ili makar razvijaju programe koji omogućavaju njihovu neposrednu primenu. Pri tome je veoma važno da postoji industrija koja će tako školovane stručnjake prihvatiti.

Nažalost, računarske industrije u Srbiji praktično nema. Svedena je na firme koje razvijaju softver, i to često na način koji se ne može nazvati softverskom industrijom, pogotovo što je softver koji se kod nas razvija najvećim delom aplikativni. Za njegov razvoj, u principu, nije potrebno detaljno poznavanje arhitekture računara.

Treba se podsetiti da u vreme kada su se u Srbiji projektovali i proizvodili računari, posebnog računarskog obrazovanja suštinski nije ni bilo. Srbija, nažalost, nije izdržala tehnološku bitku, koja se najvećim delom vodila upravo na polju računarstva. S druge strane, računarsko obrazovanje se formalno razvijalo. Danas u Srbiji studijske programe sa rečju „računar“ u nazivu ima osam fakulteta, sedam državnih i jedan privatni.

Računarstvo je kao obrazovni fokus dobilo izraz i kroz studije takozvanih informacionih tehnologija. I u njihovim nastavnim planovima arhitektura računara ima svoje mesto, s naglaskom na upoznavanju studenata sa principima rada računara, što najčešće znači više prostora za organizaciju računara. Ali nepostojanje ozbiljne računarske industrije, posebno u oblasti hardvera, otvara pitanje koliko široko i duboko znanje iz arhitekture i organizacije računara treba pružiti studentima računarstva.

Objavljeno

Kuda ide računarstvo

Kako su računari zaista stizali u Jugoslaviju, najbolje pokazuje jedna zaobilaznica.

Početkom osamdesetih godina postojala je zabrana uvoza računara. Mnoge firme su upravo u tome videle šansu da, zaobilazeći zakon, dobro zarade. Klasičan primer je pojava PDP-11 računara na jugoslovenskom tržištu.

Slovenačke firme kao što su „Lesnina”, „Marles” i „Slovenijales” bile su tokom sedamdesetih veliki izvoznici nameštaja i proizvoda od drveta. U tom poslu njihov glavni spoljnotrgovinski partner bila je ljubljanska „Elektrotehna”. Izvozničke firme su bile obavezne da devize koje unesu u zemlju prodaju Narodnoj banci, ali ako su uvozile robu, te obaveze nisu imale. „Elektrotehna” je tu klauzulu iskoristila i formirala preduzeće „Delta”, registrovano za proizvodnju računara.

U to vreme su PDP-11 računari firme DEC bili najprodavaniji mini računari na svetu, pa su odlučili da ih pod svojim imenom prodaju na jugoslovenskom tržištu.

Autohtonu pojavu na domaćem računarskom tržištu predstavljala je grupacija okupljena oko Instituta „Mihajlo Pupin” i programa TIM. Najpoznatiji računari iz te familije bili su TIM-100, TIM-200, TIM-300 i TIM-600.

Softver koji nismo napisali

Pri svemu tome je propuštena šansa da se više uradi na razvoju softvera. Sem časnih izuzetaka, nije bilo izraženijih pokušaja da se radi na sopstvenim verzijama sistemskog softvera.

Legenda kaže da je prevodilac za FORTRAN IV+, razvijen u DEC-u, generisao toliko efikasan kod da bi ga programer teško mogao napisati direktno na mašinskom jeziku.

Šezdesetih i sedamdesetih je u praktičnoj upotrebi bio relativno mali broj programskih jezika visokog nivoa. Projektanti kompajlera su zato mogli ozbiljnije da se uhvate ukoštac sa problemom generisanja efikasnih mašinskih programa. Jer računari su bili znatno sporiji nego danas — gotovo da je svaka suvišna mašinska instrukcija kvarila performanse programa čiji je bila deo. S druge strane, operativni sistem, koji je već uveliko postao nezamenljiv, efektivno je trošio računarsko vreme. Bilo je očigledno da treba naći put ka novim operativnim sistemima, koji će efikasnije realizovati funkcije neophodne za uspešno korišćenje računara.

Bili su to samo neki od problema koji su nametali glavno pitanje: kuda ide računarstvo?

Zrelost, pa preokret

Sedamdesetih godina je klasično računarstvo dostiglo punu zrelost. Primena računara bila je u punom zamahu, operativni sistemi su omogućavali višekorisnički i višeprocesni rad, pojavljivali su se novi programski jezici prilagođeni konkretnim primenama. Veliki računari su polako ustupali mesto mini računarima.

Razvoj poluprovodničke tehnologije i pojava mikroprocesora na početku osme decenije najavili su velike promene. Prvi mikroprocesori su po računarskim parametrima daleko zaostajali za postojećim računarima. Međutim, trebalo je da prođe manje od decenije i po da se situacija promeni.

Neko novo računarstvo

Pored poznatih firmi, na računarskoj pozornici zaigrali su i novi igrači. Mikroračunarske komponente i računari zasnovani na njima demokratizovali su svet računarstva, praktično svako je mogao da razvije sopstveni računar. Počelo je vreme računara iz garaža. Zahvaljujući tome, neke firme su se izdigle do najvećih poslovnih visina, na primer Apple.

Neke firme su se prilagođavale novonastaloj situaciji. Kroz takav proces je IBM tržištu ponudio Personal Computer, koji svi znamo po skraćenici PC. Neke, kao Hewlett-Packard, prebacile su se sa drugih delatnosti i uplovile u vode računarstva.

Ali bilo je i firmi koje nisu prepoznale huk vremena i nestale sa scene. Najupečatljiviji primer je Digital Equipment Corporation. Sledeći viziju svog predsednika Kena Olsena, nisu verovali u mikroračunarsku eru. Kada su to shvatili, bilo je kasno. Iako je njihov mikroprocesor Alpha bio najnapredniji u svoje vreme, drugi su već osvojili tržište. Na kraju su i sami izašli na tržište, pa ih je kupio Compaq, firma nastala na tragovima popularnosti PC računara.

Današnje generacije i ne znaju šta je DEC bio u istoriji računarstva. Ni koliko su njihovi računari PDP-11 i VAX-11 doprineli da računari postanu to što jesu.

Literatura

Flynn, M. J., Directions and Issues in Architecture and Language, IEEE Computer, oktobar 1980, str. 5–22 · Ditzel, D. R., Patterson, D. A., Retrospective on High-Level Language Computer Architecture, Proceedings of the 7th International Conference on Computer Architecture, 1980, str. 97–104 · Wulf, W. A., Compilers and Computer Architecture, IEEE Computer, jul 1981, str. 41–47 · Myers, G. J., Advances in Computer Architecture, John Wiley & Sons, 1982 · Patterson, D. A., Sequin, C. H., A VLSI RISC, IEEE Computer, septembar 1982, str. 8–21

Objavljeno

Labudova pesma jugoslovenskog računarstva

Početak sedamdesetih godina prošlog veka, sa pojavom prvog mikroprocesora Intel 4004, najavio je revoluciju u računarstvu. Mikroprocesori su sa sobom donosili sopstvenu arhitekturu skupa instrukcija. Zadatak projektanata sada je bio usmeren na povezivanje mikroprocesora sa okruženjem, periferijama. I na tom planu je posao bio olakšan, jer su proizvođači nudili gotova periferijska integrisana kola za tu namenu.

Druga polovina sedamdesetih donela je preorijentaciju obrade podataka sa dotadašnjih mainframe i mini računara na mikroračunare. Njihova relativno niska cena uticala je da više ne budu privilegija bogatih. Dostupnost do nivoa pojedinca značila je svojevrsnu demokratizaciju primene računara.

Kako je „Delta” postala „Iskra Delta”

Razvoj mini računara imao je odraza i na „računarsku industriju” u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao država relativno otvorena prema svetu, jugoslovenska preduzeća su bila u prilici da kupuju licence za proizvodnju različitih industrijskih proizvoda. Tokom sedamdesetih to je obuhvatilo i računare, pa su se na tržištu pojavili računari poznatih svetskih firmi, DEC, CDC i Honeywell.

Slovenačko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna” 1974. godine formira preduzeće „Delta”, koje počinje da sklapa računare istog imena. Zapravo se radilo o računarima iz familije PDP-11, koje je proizvodila jedna od vodećih svetskih firmi, Digital Equipment Corporation. Istovremeno „Iskra” iz Kranja pokušava da jugoslovenskom tržištu ponudi mini računar Cyber 18 firme Control Data Corporation.

S obzirom na popularnost PDP-11, slovenačka vlada donosi odluku da „Delta” dalje funkcioniše u okviru sistema „Iskre”, tako da se na tržištu pojavljuje nova firma „Iskra Delta”, koja je nudila računare iz DEC-ovih familija PDP-11 i VAX-11.

U to vreme i Elektronska industrija iz Niša, u saradnji sa američkim Honeywellom, započinje proizvodnju mini računarskih sistema Honeywell Level 6.

Labudova pesma

Poslednji klasični računar projektovan u Institutu „Mihajlo Pupin”, a time i u celoj Jugoslaviji, bio je PMO. Projekat je realizovan od 1980. do 1985. godine, zajednički sa Institutom problema upravljanja iz Moskve.

Računar ipak nije bio sasvim klasičan, jer je realizovan kao RISC procesor. Pominjanje RISC-a budi asocijaciju na RISC I sa Berklija i MIPS sa Stanforda. Ali u isto vreme je i na Balkanu razvijen procesor zasnovan na sličnom konceptu. Čak je imao i bolje karakteristike u pogledu broja registara.

Ali sve je to ostalo nekako u senci. Možda nismo imali hrabrosti ili umeća da sami sebe promovišemo. Istina, naš procesor je realizovan korišćenjem SSI i MSI TTL tehnologije, dok su pomenuta dva bila VLSI projekti.

Tim projektom je spuštena zavesa na jednu delatnost kojom se Jugoslavija svrstala u razvijeni deo čovečanstva. I to u trenutku kada je računarstvo tek postajalo tehnika koja će pokoriti svet.

Šta smo se odrekli

Odlukom da se pažnja posveti razvoju sistema isključivo na osnovu gotovih računarskih komponenata, dobrovoljno smo se odrekli sopstvenog znanja.

Danas više nema ni kritične mase znanja ni kadrova za projektovanje u oblasti računarske tehnike. Sami smo sebe gurnuli u grupu zemalja koje su nekada bile daleko iza nas. A neke su čak i učile od nas, školujući svoje kadrove na našim fakultetima.

Danas nam ostaje da se tešimo nekakvim rezultatima u informacionim tehnologijama. Ti rezultati jesu stvarni, ali današnje generacije, čak i oni koji deluju u toj oblasti, moraju da znaju da to nije računarska tehnika. Tehnika u kojoj smo imali svoje mesto u svetskim razmerama.

Objavljeno

Ima li u Srbiji računarske tehnike

I sama pomisao na istoriju računarstva predstavlja ogroman izazov. A pri tome ne treba zaboraviti da je ta istorija sažeta u poslednjih sto godina, pa i manje. Gotovo da je teže pisati o istoriji računarstva nego o ratovima koji su se dešavali u isto vreme.

Računarstvo je oblast u kojoj su iskoraci pokušavani na različitim mestima u svetu. Pošto je najtešnje vezano za razvoj elektronike i odgovarajuće tehnologije, logično je gde je došlo do najvećih proboja. Bez dubljeg razmišljanja, računarstvo se danas prevashodno posmatra kao tehnološki problem. Međutim, treba očekivati da se u pozadini intenzivno razmišlja o novim konceptima, koji bi trebalo da ga podignu na višu stepenicu.

Obrnuta sudbina

Uprkos posledicama rata i činjenici da je elektronika ovde ušla tek uoči njega, Jugoslavija se prilično rano uključila u svet računarstva. Nosioci razvoja prvih računara bili su Institut u Vinči i kasnije Institut „Mihajlo Pupin”. Prvi računar razvijen u Jugoslaviji bio je CER-10.

Nažalost, računarstvo u Jugoslaviji, a time i u Srbiji, imalo je pomalo obrnutu sudbinu od one koja je postojala u svetu. Od zemlje koja je bila među pionirima, postali smo zemlja koja je u razvojnom smislu na repu događaja. Umesto toga, postali smo zemlja u kojoj je primena računara postala sinonim za samo računarstvo. A i dostignuća na tom planu su diskutabilna.

Suočavanje sa istinom

Četrdeset i kusur godina ubeđujem i sebe i druge da se bavim računarskom tehnikom. Možda je došao trenutak kada se treba suočiti sa istinom. Jer ima jedno tri decenije kako je taj pojam nekako gurnut u stranu. Za to vreme u prvi plan su izlazili pojmovi kao što su informatika, informacione tehnologije, a danas digitalizacija. A pri tome, da li iz neznanja ili nečeg drugog, svi zaboravljaju da iza svih tih pojmova u savremeno doba stoji, računar.

Kad se pomene računarska tehnika, dovoljno upućeni razmišljaju o projektovanju i o korišćenju, odnosno primeni računara. Gde je tu onda prava računarska tehnika? Bez straha da ću pogrešiti: pod računarskom tehnikom podrazumeva se oblast projektovanja računarskih sistema. To znači i hardvera i softvera, s tim što se kod softvera prvenstveno misli na sistemski softver.

Pitanje koje se mora postaviti glasi: ima li danas u Srbiji prave računarske tehnike?

Korak u budućnost, sa Zvezdarskog brda

Da bi se dao inicijalni odgovor, potrebno je posegnuti malo za istorijom. I to onim vremenom kada su se računari realizovali na osnovu integrisanih kola niskog i srednjeg stepena integracije. Ta kola su u principu bila slobodno dostupna na tržištu, pa je razvoj računara zavisio od sposobnosti inženjera da ga projektuju. To je podrazumevalo specificiranje nove arhitekture i njenu realizaciju u obliku konkretnog uređaja.

Bile su to šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Može se reći da je to bilo zlatno doba i za računarstvo u Srbiji. Vodeću ulogu imao je Institut „Mihajlo Pupin” i njegova Digitalna laboratorija.

CER-10 je bio prvi jugoslovenski digitalni računar. Projektovan je u Institutu u Vinči, a realizovan 1960. godine u Institutu „Mihajlo Pupin”. Izveden je korišćenjem elektronskih cevi, tranzistora, elektronskih releja i feritne memorije. Posle njega je sledio čitav niz računara koji su nosili istu oznaku.

I tada smo bili svet

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih inženjeri Instituta „Mihajlo Pupin” i Instituta problema upravljanja iz Moskve projektovali su i realizovali hibridni, analogno-digitalni računar HRS-100. Za potrebe instituta iz sastava Akademije nauka Sovjetskog Saveza realizovana su tri takva sistema.

Kraj ere računara na bazi diskretnih komponenata predstavljao je specijalizovani sistem PMO, Procesor multiprocesne obrade. Razvoj je tekao od 1980. do 1985. godine. Procesor je bio namenjen kao hardverska podrška radu operativnog sistema, a realizovan je kao RISC mašina.

Njegov razvoj tekao je paralelno sa razvojem RISC mikroprocesora, koji je na Univerzitetu Berkli vodio tim istraživača pod rukovodstvom Dejvida Patersona. Razvoj PMO bio je potpuno nezavisan od njega.

To pokazuje da je i početkom osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji postojala kritična masa istraživača i znanja da se uhvati ukoštac sa najsloženijim projektima u oblasti računarske tehnike.

Objavljeno

Malo istorije (18): Viđeni za gulag

Priče o boravcima u Sovjetskom Savezu bile su često prisutne u našim druženjima van radnog vremena. A to je po pravilu bilo tokom sedmičnih ručkova utorkom, u vreme velike pauze. Tokom boravaka tamo bili smo „osuđeni” da vreme provodimo u istoj prostoriji i u većoj grupi, pa je bilo više neposrednih svedoka zanimljivih događaja.

Konačno, u zimu 1985. godine PMO je završen, tačnije, prvi od dva računara koje je trebalo realizovati. Bilo je predviđeno da se oba spakuju i transportuju u Moskvu; dok se bude testirao kompletirani primerak, drugi je trebalo završiti u samom Institutu problema upravljanja. Ekipa je bila Veselin Potić, Dejan Srđević, Slobodan Davidović, Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja.

Rade, Ljubiša i ja smo doputovali 4. marta 1985. godine, sa idejom da raspakujemo opremu i pripremimo je za rad. Ispostaviće se da oprema neće biti dopremljena cele te sedmice, tako da smo sve vreme bili besposleni. Vreme je bilo jako hladno, ispod dvadeset stepeni ispod nule, ali sunčano. Odlazili smo svaki dan u Institut, zadržavali se do ručka, a onda odlazili u grad.

Iz kog je veka ova?

Za sovjetske prilike radnje su bile pune robe, a najrazličitije vrste pića, pogotovu votke, mogle su se kupiti u slobodnoj prodaji. Pošto smo po dolasku robu zamenili za rublje kod čuvenog Ženje, mogli smo čak i ponešto da pazarimo, pogotovu što smo imali onaj „ruski sindrom”: ako se nešto ne kupi odmah, druge prilike možda neće biti.

Tek u petak dobismo informaciju da su sanduci stigli i da ćemo sa raspakivanjem krenuti u ponedeljak, dakle sa sedam dana zakašnjenja.

Za vikend htedoh Rada i Ljubišu da kulturno uzdignem, pa ih povedoh u razgledanje Kremlja. U Arhangelskom saboru pokazah im ikonu Svetog Georgija kako ubija aždaju, napominjući da potiče iz desetog veka. Na to me Ljubiša upita, pokazujući na stariju ženu koja je sedela pored ikone: „Iz kog je veka ova?”

Pošto su me prethodno sve vreme pitali kad ćemo na pivo, videh da je vrag odneo šalu, pa ih povedoh na VDNH. Znao sam da se tamo na kioscima može kupiti pivo, ali je moralo da se ispija napolju. Jednostavno, u to vreme se u Moskvi nije moglo onako serbez ući u kafanu i popiti piće.

Vest u jedan sat

U ponedeljak, po dolasku u Institut, krenusmo sa radom. Uz pomoć Valerija Makarova i majstora iz Instituta napravismo dva postolja za računare i počesmo sa raspakivanjem.

Oko jedan sat dođe Nataša Dagureva da nas odvede na ručak i saopšti nam da je umro tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza i generalni sekretar Partije, Konstantin Černjenko.

Nas trojica se pogledasmo i počesmo da se smejemo. Naravno, izvinuh se Nataši i objasnih razlog. Jednostavno, na tu vest smo sva trojica zamislili Veska kako, sa rukom zabačenom iza glave, čupka obrvu i nervira se što ne mogu da polete za Moskvu, jer nam je bilo logično da granice budu nakratko zatvorene zbog smrti prvog čoveka države, kao što je ranije bilo uobičajeno.

Oko četiri sata Nataša nas obavesti da su kolege ipak doputovale i da će po običaju doći u hotel radi tradicionalne zakuske. Tako i bi. Votke je bilo u izobilju, pa se i zapeva.

Hol pun uniformi

Usred veselja zazvoni telefon. Nekako se nađoh najbliži, pa se javih. Recepcionarka me obavesti da je stigao još jedan kolega i da bi neko trebalo da siđe po njega. Radilo se o Serjoži Sverdlovu.

Onako veselo pođoh po njega. Kad sam izašao iz lifta, pomalo se zaledih. Ogromni hotelski hol bio je pun vojske, policije i dežurnih sa crvenim trakama oko rukava, takozvanih družinjika.

Jedva se probih do recepcije, pokupih Serjožu i krenusmo nazad. Ostatak druženja sam proveo mirno, u ćošku, sve vreme pogledajući ka vratima. Imao sam utisak da će svakog časa neko da pokuca. A onda, šta bude, bude.

Međutim, kao da je smrt Konstantina Černjenka u trenutku sve promenila. Kao da su ljudi nekako živnuli. To se jednostavno svuda videlo. Kao da su neke stege popustile. Dolazilo je vreme perestrojke.

„Ovako više ne može”

Rad na završetku PMO procesora tokom marta i aprila 1985. tekao je u pomalo grozničavoj atmosferi. Testiranje procesora kompletiranog još u Beogradu otkrilo je probleme u radu skupa registara opšte namene. Pokazalo se da i kod Amerikanaca ponekad važi ono da dokumentacija ne prati razvoj, komponente korišćene za realizaciju registara nisu radile prema specifikaciji iz kataloga.

Problem nije bio težak za rešavanje. Međutim, pokazalo se da to rešenje ne pije vodu, jer na montažnim pločama nije bilo mesta za dodatna kola. Sloba je uspeo da nađe minimalno rešenje i mogli smo da krenemo dalje.

Radili smo po ceo dan, jer smo po povratku iz Instituta nastavljali u hotelu, često do iza ponoći. Ali posao nije išao onako kako smo želeli.

Jednoga dana je Vesko otišao na sastanak sa Valerijem i Rubenom, pošto je Volkov bio na putu. Sa sastanka se vratio poslovično čupkajući obrvu, što je ukazivalo da nije raspoložen. Kao najstariji, odvažih se da ga upitam u čemu je problem.

Pomalo rezignirano odgovori: „Ovako više ne može. Moraću da razgovaram sa Albertom. Ne daju nam da radimo subotom.”

Mi ostali se pogledasmo. Osetih da se svako od nas u sebi nasmeja.

Objavljeno

Malo istorije (17): Ostala ti je još jedna

Jedna od zanimacija toga vremena bilo je igranje sportske prognoze i lota. Tada se na prognozi igralo na talonima od trinaest i deset parova. Jednom smo dobili četrdeset osam hiljada dinara; igrali smo ortački Rade Tatalović, France Presetnik i ja, četvrtog člana ekipe se ne sećam.

Ja sam retko igrao loto, ali je Rade bio redovan. I to je uvek uplaćivao iste brojeve. Tada se pogađalo pet brojeva.

Kao što sam pominjao, tokom 1978. smo često odlazili u Zrenjanin zbog proširivanja sistema CER-12 novim periferijama. Nekako u to vreme je Ljuba Melentijević iz Servisa prešao u naše odeljenje i, kao dobar poznavalac sistema, bio nosilac celog projekta. Pošto je tekao garantni rok za već ugrađene periferije, povremeno smo odlazili radi sitnih intervencija i redovnog održavanja. Obično smo išli Ljuba, Rade i ja.

Jednog ponedeljka se zadržasmo i posle kraja radnog vremena. A ponedeljak je bio poslednji dan za uplatu tiketa; izvlačenje je bilo utorkom.

Sutrašnje izvlačenje pokaza da su „konačno” izvučeni Radovi brojevi. Naravno, od toga nije imao nikakve vajde, jer je tiket ostao neuplaćen. A dobitak je bio nešto preko milion i dvesta hiljada starih dinara.

Dugo je na Radovom radnom stolu stajao zalepljen neuplaćeni tiket, a pored njega izveštaj iz novina o izvučenim brojevima u tom kolu.

Nešto kasnije saznasmo zašto se Ljubi nije žurilo, i pored naših podsećanja da se u Beograd vratimo pre deset sati. Ali to je predmet neke druge priče.

Ostala ti je još jedna

Danas se gorko vajkamo kada na tržištu dođe do nestašice elektronskih komponenata, kao da smo svetska sila u njihovoj potrošnji. A pomalo smo i mi, svedoci tih vremena, zaboravili kako je osamdesetih bilo teško nabaviti komponente, pre svega iz Sjedinjenih Država.

Trebala su nam odobrenja za kupovinu deviza i za devizno plaćanje. Razne potvrde za isporučioca, na primer takozvani end use certificate. A iznad svega, bilo je važno da se radi o robi koja uopšte sme da se isporuči firmi u Jugoslaviji. Osim toga, rokovi isporuke su često bili po više meseci. Čak i kada se o tome vodilo računa, dolazilo je do kašnjenja u realizaciji projekata.

Za projekat PMO smo koristili univerzalne montažne ploče američke firme AUGAT. Neplanirano, realizacija je zahtevala veći broj ploča nego što smo inicijalno predvideli. Projekat se morao što pre završiti, a rok isporuke novih ploča bio je prevelik.

Srećom, Vesko se setio da su takve ploče ugrađene u uređaj DFŠ, koji je krajem sedamdesetih razvijan za potrebe JNA. Uređaj se nalazio u Vazduhoplovnotehničkom institutu u Žarkovu i praktično je bio rashodovan. Vesko se raspitao ko je odgovoran za njegovo eventualno otuđenje. Saznadosmo da je to naš kolega i prijatelj sa prethodnih projekata, Žarko Barbarić. On se saglasio, i mi promptno krenusmo u VTI da vidimo šta možemo da iskamčimo.

Nama je nedostajalo dvanaest ploča, a u uređaju je bilo ugrađeno trinaest. Znači, u potpunosti bi rešile naš problem.

Naravno, Vesko poče izokola da licitira potreban broj. Njegova priča je otprilike išla ovako: „Trebaju nam dve. Ustvari četiri. Ali ako možeš da nam daš šest ili osam…”

U tom trenutku, vidno uzbuđen, Žarko reče: „Pa koliko ti, Vesko, ustvari treba?”

Sledio je odgovor u Veskovom stilu: „Pa znaš, dvanaest.”

Na to Žarko uzvrati: „Znači, sve.”

Konačno Vesko slavodobitno zaključi: „A ne, ostala ti je jedna.”

Posle toga Žarku nije ostalo ništa drugo do da odmahne glavom i nasmeje se. A Sloba i ja se spremno prihvatismo ponetih vadičipova i krenusmo da vadimo kola iz ploča. Ona nam nisu bila potrebna, bilo bi malo previše da i njih uzmemo, a i radilo se o kolima koja svojim karakteristikama nisu zadovoljavala zahteve našeg projekta.

Objavljeno

Malo istorije (15): Entuzijazam neupućenih

Znam da se mnogi neće složiti sa tim da je prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio kraj zlatnog doba Digitalne laboratorije. Ali treba se setiti da smo u to vreme polako napuštali svoju osnovnu delatnost i počinjali da budemo, kako je to plastično rekao jedan kolega, korisnici visokih tehnologija.

Pojava mikroprocesora je na neki način demokratizovala projektantski posao. On je u velikoj meri počinjao da liči na slaganje kockica, a sve više su do izražaja dolazile programerske veštine. Jer su šupljine u hardveru popunjavane softverom.

Godina 1980. donela je lament nad razvojem klasičnih računara i prelazak na razvoj mikroračunara. Nažalost, konkurencija na tom planu pojavila se i u samoj Jugoslaviji. Kašnjenje u prihvatanju PC tehnologije takođe je usporilo dalje opstajanje Laboratorije kao mesta gde se projektuju i prave računari. A neshvatanje i neprihvatanje ideje o projektovanju visokointegrisanih kola imalo je efekat pobadanja glogovog koca u hardversku budućnost Laboratorije.

Ali tada sam već bio sa druge strane.

Paralelno, tih godina postali smo vodeća firma za razvoj trenažera i simulatora za vojne primene. U teorijskom i algoritamskom smislu to je bio važan iskorak. Ali raspad Jugoslavije značio je prestanak delovanja na tom planu. Trebalo je tražiti nove poslovne prostore i izazove, a tamo nas je, zahvaljujući razvoju tehnologije, čekala sve žešća konkurencija.

Nešto za pamćenje

Kad prođe vreme, pogotovu ako se meri godinama, počinjemo da tražimo uzroke svojih navika i ponašanja. Ma koliko se trudili da atmosfera bude što ozbiljnija, rad ni u Institutu nije mogao da prođe bez raznih događaja. Naravno, radije se sećamo onih veselih. Ali bilo je i onih koji ostaju u pamćenju iako ih se nerado sećamo.

Entuzijazam neupućenih

Avgust 1978. godine. Iskoristio sam samo dve obavezne sedmice prvog godišnjeg odmora. Pošto se odmor koristi po kolektivnom principu, nema nas mnogo koji smo počeli da radimo.

Vreme uglavnom provodim sa Dabom, igrajući šah. Nisam neki ljubitelj šaha, jer ne odgovara mom temperamentu. Ali Daba je jako zanimljiv i obrazovan čovek. Pričamo o muzici, sportu i o njegovom boravku u Mančesteru na magistarskim studijama.

Tako čavrljajući, jednoga dana ga upitah: „Evo, ovde sam više od pola godine. Pomalo sam upoznao ljude i njihov odnos prema poslu. Na čemu se zasniva uspeh Instituta?”

On bez razmišljanja odgovori: „Na entuzijazmu neupućenih.”

Prošlo je od tada više od četiri decenije. Često sam tokom tog vremena pominjao tu rečenicu. Ljudi i događaji koji su me za to vreme mimoilazili ponovo su me uveravali u njenu istinitost i svevremenost.

Nažalost, entuzijasti su sve ređa kategorija. A i neupućenih je sve manje.

Velika pauza

Radno vreme u Institutu bilo je od sedam do petnaest sati tokom pet radnih dana. Izuzetak je bio utorak, kada se radilo od sedam do sedamnaest, da bi se ispunila četrdeset dva radna sata sedmično. Tokom dana je bila predviđena polučasovna pauza, koju su zaposleni koristili na razne načine.

Između ostalog, moglo se otići u Restoran društvene ishrane, gde se hrana plaćala novcem ili bonovima za topli obrok, koje smo dobijali početkom svakog meseca. Kada se odlazilo u restoran, obično se govorilo „idemo kod Rajke”, po imenu šefice restorana. Restoran je pripadao ugostiteljskom preduzeću „Višnjica”, koje je od Instituta iznajmljivalo prostor i opremu.

U sklopu restorana postojala je i posebna sala u koju su se vodili gosti i gde je hrana bila a la carte.

Novčani iznos bonova nije bio dovoljan da se svakodnevno odlazi u restoran, pa sam povremeno svraćao tek toliko da se bonovi potroše. Kasnije su bonovi mogli da se troše i u drugim objektima „Višnjice”, pa sam sve ređe odlazio kod Rajke.

Objavljeno

Malo istorije (14): Kraj zlatnog doba

U okviru Instituta „Mihajlo Pupin” postojali su ovi OOUR-i: 100 Automatika, 200 Računska tehnika, 300 Telekomunikacije, 400 Merenje i regulacije, 450 Sastavni delovi, 500 Hidraulika i pneumatika, 600 Kristali i 700 Robotika. Za zajedničke potrebe postojale su Zajedničke službe, koje su obezbeđivale ekonomsku i pravnu podršku, a u njihovom okviru su radile Biblioteka i Kopirnica.

Na čelu Instituta bio je Velimir Kostić, sa pomoćnicima Radivojem Petrovićem, Branimirom Lolićem i Slobodanom Radomanom.

Vraneš i ja smo bili deo „paketa” inženjera koji su počeli da rade istog dana, 1. decembra 1977. Pored nas dvojice, koji smo postali deo odeljenja 201, u OOUR-u su tog dana počeli da rade i Ljiljana Raković, Vladimir Krstić i Draško Sotirovski u odeljenju 205, i Veselin Vračar u odeljenju 202. Sa nama je broj saradnika bio negde oko sto trideset pet.

OOUR je bio organizovan u odeljenja: 201 Digitalni sistemi, 202 Profesionalni sistemi, 203 Računski centar, 204 Servis i 205 Sistemski softver. Početkom 1978. godine od odeljenja 202 odvojiće se grupa koja se bavila razvojem semafora, pa će se formirati i odeljenje 206 Upravljanje saobraćajem.

Najveći deo zaposlenih bio je smešten na drugom spratu glavne zgrade. OOUR je raspolagao i prostorijama na prvom spratu, gde su bili Odeljenje za upravljanje saobraćajem, nabavljač i magacioner. U velikom prostoru na zadnjoj strani Instituta nalazio se Računski centar.

Krajem 1977. godine direktor je bio Georgi Konstantinov, a pomoćnici dr Dejan Živković i mr Veselin Potić. Rukovodioci odeljenja bili su Branimir Leposavić (201), dr Dragoljub Milićević (202), Petar Vrbavac (203), Tomislav Jovanović (204), mr Svetomir Ojdanić (205) i mr Petar Samardžija (206).

Stanovi i sud

Takvo stanje se održalo naredne dve godine, do mog odlaska u vojsku. Kada sam se posle nepunih godinu dana vratio, zatekao sam dosta promena. Glavna je bila najava da će Georgi Konstantinov preći u menadžment Instituta. Zatekao sam i nova mlada lica.

Tokom 1980. došlo je i do promene u rešavanju stambenih potreba. Za razliku od ranijih godina, kada je iz Fonda zajedničke potrošnje finansirana kupovina stanova koji su onda raspoređivani zaposlenima, sada su iz istog fonda ponuđeni krediti za kupovinu. Uslov je bio da zaposleni ima određenu svotu sopstvenog novca za učešće. Desetak ljudi, u najvećem broju mladih inženjera, iskoristilo je tu priliku.

Inače, pre odlaska u vojsku iza mene je ostao jedan naporan period vezan upravo za raspodelu stanova, u kojoj sam učestvovao kao predsednik odgovarajuće komisije. Nezadovoljstvo pojedinih ishodom kulminiraće procesom pred Sudom udruženog rada.

Posle Georgijevog definitivnog prelaska u Zajedničke službe, za vršioca dužnosti direktora izabran je Dejan Živković. Na toj poziciji će se zadržati naredne dve godine, do „konačnog” izbora Draška Milićevića u junu 1982.

Referendum koji nije prošao

U proleće 1979. OOUR će doživeti i neuspešan referendum vezan za reorganizaciju.

Već tada je bilo vidljivo da OOUR nema perspektivu na komercijalnom tržištu računara. Tržište su uveliko osvojili mini računari, a neki od njih su počeli da se nude i kao domaći proizvodi. Računari koje smo mogli da ponudimo, pre svega CER-12, nisu bili konkurentni, jer su bili softverski nezaokruženi. Tačnije, mogli su da se programiraju samo na mašinskom nivou.

U takvim okolnostima odeljenje 201 je imalo sve manje posla i kuburilo sa obezbeđivanjem sredstava za plate. Takođe, smatralo se da u odeljenju postoji određeni broj saradnika koji nisu mogli da se nose sa novim tehnologijama. Zato je reorganizacijom bilo predviđeno da se izvrši preraspodela kadrova i da se u tom odeljenju stvori jezgro sposobno da se uhvati ukoštac sa izazovima takozvanih vojnih poslova.

Predlog nije dobio podršku kolektiva, pa je organizacija ostala ista.

Rast, pa podela

Početak osamdesetih doneo je povećanje obima poslova sa vojskom, pa je počeo intenzivniji prijem mladih inženjera. Uglavnom su se regrutovali kroz izradu diplomskih radova; po diplomiranju su zasnivali radni odnos i odmah se uključivali u projekte na kojima su već bili angažovani kao diplomci.

Nov zamah u prijemu kadrova doneo je razvoj familije mikroračunara u okviru programa TIM. Zahvaljujući tome, tokom decenije i po koliko sam bio u Institutu, Laboratorija se brojčano praktično udvostručila. To je uticalo da se postojeća radna jedinica podeli na dva dela.

Godine 1985, kada je Dejan Živković napustio Institut i prešao za profesora na Elektrotehnički fakultet, novi tehnički direktor postao je dr Dušan Starčević. Kasnije, kada Draško bude postao direktor Instituta, Starčević će postati direktor Laboratorije. Posle njegovog odlaska na Fakultet organizacionih nauka, direktor će postati Marko Hrašovec. Podelom Laboratorije na dve, njihovi direktori će postati Vesna Živković i Predrag Vraneš.

Kraj zlatnog doba

Po povratku iz vojske zatekao sam Laboratoriju nekako izmenjenu. U tih godinu dana pojavila su se nova lica. Kao da su se te 1980. godine na Institut reflektovale i promene u društvu, koje je najavila Titova smrt.

Oni koji se sećaju tih vremena po pravilu se slažu da se uspon druge Jugoslavije završio sa sedamdesetim godinama. Ako se pogleda istorija Digitalne laboratorije, prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio je kraj zlatnog doba.

Objavljeno

Malo istorije (13): RISC koji niko nije primetio

Aktivnosti su nastavljene i tokom 1984. godine došlo je do intenziviranja rada na realizaciji procesora. Kolege iz Moskve su ponovo došle u oktobru, kada su počela testiranja prvog primerka PMO.

Nažalost, krajem godine došlo je do osipanja tima. Joca je napustio Institut i otišao u GTE, a Milo i Miroslav su otišli u vojsku. Mi ostali smo uzeli dvonedeljni predah i krajem novembra se bacili na posao, jer je prvi primerak trebalo završiti do kraja februara 1985. godine, za kada je bilo planirano da se sistemi spakuju i transportuju u Sovjetski Savez. Tokom testiranja je ulogu računara domaćina igrao mikroračunar Iskra Data 1680; pošto se tim delom bavio Miroslav, zbog njegovog odlaska u vojsku projektu se priključio Dejan Srđević.

U naredna tri meseca uspeli smo da kompletiramo jedan primerak i da najvećim delom realizujemo blokove drugog, ali ne i da ih testiramo. Konačno, 4. marta 1985. godine PMO je krenuo put svog odredišta.

Do konačne primopredaje u oktobru 1986. proći će naporna godina i po testiranja i otklanjanja nedostataka. Tokom dvomesečnog boravka u proleće 1985. uglavnom smo uspeli da u potpunosti osposobimo oba primerka, iako smo drugi velikim delom uradili u samoj Moskvi. Kamen spoticanja se pokazao onaj deo PMO koji je sovjetskoj strani ponuđen kao dodatak, a procesor je i bez njega mogao u potpunosti da podrži multiprocesiranje.

Zašto niko nije primetio

Iako je realizacija potrajala punih šest godina, treba reći da je reč o značajnom hardverskom projektu, čiju vrednost ni Institut ni OOUR nisu prepoznali.

Već sam rekao da se PMO realizovao u vreme kada su se način rada i korišćene tehnologije u OOUR-u potpuno pomerili ka primeni mikroprocesora. Pojava mikroračunara, pre svega IBM PC-ja, stvorila je fascinaciju računarstvom na širokom planu, čemu nisu odoleli ni inženjeri. Verovatno zbog korišćene tehnologije, TTL kola, originalnost rešenja PMO kao RISC procesora ostala je nekako nezapažena.

A laboratorija je bila

Osnovna organizacija udruženog rada „Računska tehnika”, kako se zvanično zvala naša laboratorija, bila je mesto gde je začeto računarstvo u tadašnjoj Jugoslaviji.

Iako je računarstvo kod nas, bar u onom klasičnom smislu, bilo na samoj ivici, još uvek se nije smatralo samostalnom oblašću. Na Elektrotehničkom fakultetu, u vreme kada sam ja studirao, smer na kome su se specijalizovali inženjeri za tu oblast zvao se Smer za obradu podataka. I naš OOUR se zvao Računska, a ne Računarska tehnika.

Naziv „računarstvo” tek će se polovinom osamdesetih naći u imenu tada najvažnije električarske konferencije, pa će se ona iz ETAN preimenovati u ETRAN, elektronika, telekomunikacije, računarstvo, automatika, nuklearna tehnika.

A imali smo zaista čime da se predstavimo. U prethodne dve decenije u Digitalnoj laboratoriji Instituta „Mihajlo Pupin” razvijeno je, ali i komercijalno ponuđeno domaćem tržištu, više modela digitalnih računara.

Šta je značilo ono OOUR

Ono „OOUR” iz naziva laboratorije došlo je sa ustavnim amandmanima iz 1971. godine i Ustavom iz 1974. godine, kada je u privrednu praksu tadašnje Jugoslavije uveden pojam Organizacije udruženog rada. Takozvana „ourizacija” privrednih subjekata do kraja je formalizovana Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine. Praktično, dohodak se sticao i raspodeljivao na nivou OOUR-a.