Crkve i manastiri su svakako više od verskih objekata, i to ne samo u Srbiji. Kroz istoriju su bili izraz moći država i njihovih vladara. Pored dvorova i carskih palata, crkveni i manastirski kompleksi bili su prilika da se pokaže graditeljsko umeće pojedinaca, ali i snaga države i sposobnost vladara da narednim pokolenjima ostavi značajna zdanja.
U Srbiji su najznačajniji sagrađeni u srednjem veku, za vladavine Nemanjića. Iako su mnogi bili devastirani, naročito za turske vladavine, ili ih je načeo zub vremena, na prostoru Srbije i drugih zemalja koje su ranije bile u sastavu srpske države ostalo je dovoljno velelepnih sakralnih objekata koje treba posetiti, bez obzira na to da li ste vernik ili ne.
Na ovim stranicama izneću svoja sećanja na posete manastirima i crkvama.
Studenica
Vladimir Petrović, pisac prve naučne monografije o Studenici, napisao je da nijedan srpski manastir nema tako dugu i svetlu istoriju, niti je ostao tako duboko urezan u pamćenje srpskog naroda.
Moj prvi susret sa Studenicom desio se davne 1966. godine. Istorijska sekcija osnovne škole „Dr Dragiša Mišović”, koju je vodila pokojna nastavnica istorije Dana Barać, organizovala je obilazak Žiče, Studenice i Sopoćana.
Jednom dvanaestogodišnjaku sami manastiri, monaški život i freske nisu bili od posebnog značaja. Ali povezivanjem sa Nemanjom, Stefanom Prvovenčanim, Savom i njihovim naslednicima, sve je to dobijalo pravu dimenziju. Kasnija saznanja samo su popunjavala mozaik sećanja na vreme kada se stvarala istorija na ovim prostorima.
Đoto i Studenica
Ovim manastirima vratio sam se posle bezmalo dvadeset godina, u jesen 1985. Bio je to dvodnevni izlet sa prijateljima u Dolinu vekova, ili kraljeva, ili jorgovana, kako kome odgovara. Pored pomenutih, posetili smo tada malo poznati manastir Crna Reka u blizini Ribarića. Do njega od Ribarića ima nekih dva i po kilometra, koje smo morali da pešačimo, jer šumski put baš nije bio pogodan za mog „keca”. Zatekli smo samo četiri monaha, uključujući igumana koji će koju godinu kasnije postati vladika raško-prizrenski Artemije.
Nekoliko meseci ranije, tokom boravka u Padovi, posetio sam Đotovu kapelu Scrovegni. Đoto se smatra začetnikom modernog slikarstva. Međutim, kada sam video freske u Bogorodičinoj crkvi u Studenici, setio sam se da su one slikane skoro sto pedeset godina pre Đota.
Žiča
Žiču sam prvi put video na tom istom izletu istorijske sekcije 1966. godine. Manastir se nalazi nadomak Kraljeva, a njegova crvena boja vidi se izdaleka. Zadužbina je Stefana Prvovenčanog i sedište prve srpske arhiepiskopije.
Sopoćani
Sopoćane pamtim po freskama, pre svega po čuvenom Uspenju Bogorodice. Zadužbina je kralja Uroša Prvog. Ponovo sam ih posetio na onom izletu iz 1985. godine.
Gradac
Manastir Gradac, u dolini Brvenice, zadužbina je kraljice Jelene Anžujske. Izgrađen je u poslednjoj četvrtini trinaestog veka; veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.
Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.