Do punoletstva su moja putovanja po zemlji uglavnom bila letovanja. A onda su počeli školski izleti i za to što ih je uopšte i bilo moramo zahvaliti našem razrednom starešini, nastavniku matematike Boriši Borišiću. Imao je petlju da sam povede grupu pubertetlija do Užica, a kasnije iste godine i do Beograda.
Kraj sedmog razreda doneo nam je jednodnevni izlet do Užica. Naravno, putovali smo već čuvenim „Ćirom”, koji je brojao poslednje dane. Od Čačka do Užica putovao je tačno dva sata i valjda je to bilo moje prvo dnevno putovanje na toj maršruti. Putovanje nije prošlo bez nestašluka, pa sam čak i ja, koji sam važio za mirno i poslušno dete, prelazio iz vagona u vagon u vožnji. Naravno, ne preko onih platformi između vagona, već sa stepenice jednog na stepenicu drugog. Iako je rastojanje bilo relativno malo, takav poduhvat nimalo nije bio bezazlen.
Na izvoru urbanog graditeljstva
Bilo je to vreme u kome je socijalističko uređenje doživljavalo svoj procvat. S obzirom na to da je Užice, zbog čuvene „Užičke republike” iz 1941. godine, bilo jedan od simbola socijalističke revolucije, njegovoj izgradnji posvećivana je posebna pažnja. Za obeležavanje trideset godina ustanka, 1961. godine izgrađen je Trg partizana, a na njemu postavljena statua Josipa Broza Tita visoka 4,75 metara. Mnogo godina kasnije saznaću da trg predstavlja jedan od najboljih primera urbanog graditeljstva kod nas; projektovao ga je arhitekta Stanko Mandić.
Na trgu se, između ostalog, nalazi i desetospratna zgrada, soliter. Pošto takve građevine u Čačku nije bilo, ona nam je privukla najviše pažnje. Pogotovu prilika da se prvi put provozamo liftom. U to vreme se u liftove nije moglo ući slobodno; koristili su ih samo stanari koji su imali ključ. Ljubaznošću jednog stanara pružila nam se prilika da se provozamo tim užičkim liftom.
Boravak u Užicu iskoristili smo i da posetimo Narodni muzej, smešten u zgradama koje su pre Drugog svetskog rata korišćene za potrebe Narodne banke. Tokom trajanja „Užičke republike” u tom prostoru se nalazio Vrhovni štab, a u trezorima ukopanim u brdo radila je Fabrika oružja i municije.
Na krovu Srbije
Pomalo će izgledati nestvarno, ali već naredne jeseni nas je Boriša Borišić poveo na nov jednodnevni izlet, ovoga puta u Beograd. Naravno, opet vozom. Samo do Beograda je trebalo putovati punih sedam sati, pa smo na put pošli kasnim večernjim vozom. Ne treba ni pominjati da smo putovali legendarnim „Ćirom”, koji će za nešto više od godinu dana prestati da saobraća na relaciji Beograd–Užice. Bila je to naša poslednja zajednička jesen, jer ćemo sledeću dočekati kao srednjoškolci.
Putovali smo u vagonu drugog razreda, sa čuvenim drvenim klupama i bez kupea. Bila su to vremena kada je televizija tek osvajala naše prostore, pa smo na spavanje odlazili rano. Vrlo brzo smo pospali, a neki su smeštaj našli na policama namenjenim prtljagu.
Negde oko tri sata probudila nas je škripa i naglo zaustavljanje voza. Nastala je trka konduktera kroz kompoziciju, jer se ispostavilo da je neko povukao sigurnosnu kočnicu i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Brzo je utvrđeno da je aktivirana kočnica u našem vagonu, i to baš u onom delu gde smo mi sedeli.
Ostalo je tajna ko je to uradio i da li namerno ili slučajno. Tek, Boriša je vreme do Beograda proveo ubeđujući konduktera da ne piše prijavu. Konačno, kada smo stigli na železničku stanicu Čukarica, počastio je konduktera vinjakom u staničnoj restoraciji.
Tamo-amo po Beogradu
U Beograd smo stigli u rano jutro, još se nije bilo sasvim razdanilo. Železnička stanica Čukarica je od 1960. godine bila „Ćirina” terminalna stanica u Beogradu. Gradskim autobusom se izvezosmo do Trga Republike i Boriša nas odvede u restoran „Zagreb” na doručak.
Posle toga se uputismo na Avalu, da posetimo Grob neznanog junaka i televizijski toranj. Nismo propustili priliku da pogledamo Srbiju odozgo. Po povratku sa Avale uputismo se na Kalemegdan; pored obilaska drevne tvrđave, posetili smo i Zoološki vrt i Vojni muzej.
