Crkva Svetog Save nalazi se u pećini na sredini planine Kablar. Do nje se može doći samo peške, strmom stazom. Preko puta, u podnožju Ovčara, nalazi se manastir Preobraženje, koji je nekada stajao tačno ispod ove crkve, ali je prilikom izgradnje pruge premešten na desnu obalu Zapadne Morave.
Crkva Savinje
Po predanju, pećina je bila isposnica Svetog Save, koji je molitvom učinio da iz pukotine u steni poteče voda. Vodu je blagoslovio kao lekovitu; u narodu je poznata kao Savina voda. Crkva u pećini podignuta je 1938, ali je osveštana tek 1966. godine.
Kađenica
Kađenica se nalazi na desnoj obali Zapadne Morave, u blizini brane hidrocentrale Ovčar Banja. Pećina je površine oko pedeset kvadratnih metara; u njenom zidu probijen je prozor, tako da je dobro osvetljena. Ispred se nalazi veliki krst.
Pećina Kađenica
Za vreme Hadži Prodanove bune u pećinu se sklonio narod bežeći od Turaka. Turci su otkrili zbeg, na ulaz nagomilali granje i slamu i zapalili vatru, pa su se ljudi u pećini ugušili. Po kadu, odnosno dimu od koga su stradali, pećina je i dobila ime.
Kosti ubijenih ležale su tako sve do 1936. godine, kada su zalaganjem vladike žičkog Nikolaja Velimirovića sahranjene u dva kamena sarkofaga. Prilaz pećini uređen je pred početak Drugog svetskog rata, a ponovo 1991. godine.
Kako su manastiri nastali
Smatra se da su prvi manastiri u klisuri izgrađeni posle katalonske najezde 1307–1309. godine, kada su stradali manastiri na Svetoj Gori Atonskoj. Bežeći u dubinu Balkanskog poluostrva, srpski kaluđeri su ovde osnovali svoje manastire. Sledeći veliki talas usledio je posle Maričke bitke. Dolaskom Turaka ovi manastiri dobijaju nove uloge, čuvara duhovnosti i identiteta, ali i golih života, jer su se u klisuri, pećinama i oko manastira skrivali zbegovi.
Tridesetih godina prošlog veka mnoge od tih svetinja bile su u lošem stanju, pa su viđeni ljudi iz okolnih pet srezova pokrenuli akciju za obnovu, koju je blagoslovio episkop žički Nikolaj.
U literaturi je poznat i manastir Svetog Georgija, koji je verovatno bio na jugoistoku Ovčara. Njegov pečat čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Rajinovac
Kada se pređe rečica Gročica, putokaz ukazuje na put kojim se stiže do manastira Rajinovac. Put povezuje Grocku i Umčare, prolazeći kroz Begaljicu i Pudarce. Na ulazu u Begaljicu skreće se levo i posle nepuna dva kilometra stiže na ulaz u manastir. Crkva se nalazi na uzvišenju, sa koga pogled puca na gročanske voćnjake, sve do Dunava.
Manastir Rajinovac
Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane. Današnja je jednostavna izdužena građevina usred prilično velikog i lepo uređenog dvorišta, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara.
Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka, prenet u manastir iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine. Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen pisac Gordan Mihić.
Na području Srbije postoji nekoliko lokaliteta poznatih po tome što se na njima nalazi veći broj manastira. Među njima su svakako najpoznatiji Kosovo i Metohija, Fruška gora i Ovčarsko-kablarska klisura.
Klisura koju je Zapadna Morava prosekla između Ovčara i Kablara jedna je od najlepših u Srbiji. U njoj se danas nalaze i dva veštačka jezera, napravljena posle Drugog svetskog rata za potrebe hidrocentrala. U centralnom delu, ispod Kablara i uz samu reku, nalazi se termalna banja koja je od davnina privlačila bolesnike.
U takvom predelu, kroz koji vijuga magistralni put što povezuje centralnu Srbiju sa zapadnom i dalje sa Crnom Gorom i Hercegovinom, smestilo se deset manastira i dva sveta mesta. Zbog prirode i tolikog broja manastira, ovaj kraj se u narodu često naziva Srpska Sveta Gora.
Na desnoj strani Zapadne Morave su Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Svete Trojice i Sretenje. Na levoj Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje i Uspenje. Uz njih, tu su i crkva Savinje, posvećena Svetom Savi, i crkva-pećina Kađenica.
Za razliku od manastira podizanih pre dolaska Turaka, koje su gradili vladari i velikaši, manastire u ovoj klisuri gradio je narod, pa im se ktitori uglavnom ne znaju.
Preobraženje
Pogled sa Kablara na manastir Preobraženje
Manastir je 1910. premešten sa mesta ispod litica Kablara, zbog izgradnje pruge Čačak–Višegrad; tamo gde je prvobitno stajao sada je železnička stanica Ovčar Banja. Prvi pomen u pisanim izvorima je iz 1525. godine.
Obnovu je 1938. pokrenuo episkop Nikolaj, sa željom da novi manastir podseća na ohridske hramove, gde je ranije bio episkop. Preobraženje je muški manastir u kome monasi nemaju materijalna dobra i žive po jerusalimskom tipiku, po kome žive i hilandarski monasi. Pod njegovom upravom su i dve obližnje svetinje, crkva Savinje i pećina Kađenica.
Vavedenje
Manastir Vavedenje
Nalazi se pored samog magistralnog puta, osam kilometara od Čačka, na ulasku u klisuru. Po predanju su ga sagradili Sveti Sava i njegov otac Simeon, ali se po turskim izvorima prvi put pominje 1528. godine. Odlukom crkvenih vlasti 1933. manastirska crkva postala je parohijska za obližnja sela.
Vaznesenje
Manastir Vaznesenje
Na obroncima Ovčara, pretpostavlja se da je sagrađen u dvanaestom ili trinaestom veku. Do 1937. bio je u ruševinama, kada ga je obnovio vladika žički Nikolaj. U manastiru je postojala prepisivačka škola; po četvorojevanđelju prepisanom ovde 1570. može se pouzdano tvrditi da je u šesnaestom veku postojao. Do 2012. bio je ženski, a otada muški.
Svete Trojice
Manastir Svete Trojice
Nalazi se na zapadnim padinama Ovčara, u ataru dragačevskog sela Dučalovići. Prvi pouzdan pomen je sa početka sedamnaestog veka, sa natpisa na zapadnim vratima. Pred Drugi svetski rat obnovio ga je vladika Nikolaj; već 1941. dvaput je bombardovan. Tokom rata u njemu su boravili budući patrijarh Pavle i otac Justin Popović. Crkva je stradala i u zemljotresu 1965. godine.
Sretenje
Manastir Sretenje
Prema predanju, sa vrha Ovčara bačena je kruna, korona, pa se gledalo gde će pasti, da bi se tu gradila crkva. Po tome se brdo iznad manastira zove Koronjsko.
Ovo je prvi manastir koji sam posetio. Bilo je to 1964. godine, kada sam sa ocem pešačeći stigao iz Čačka do vrha Ovčara; povratak je vodio pored manastira. Kratko smo se zadržali u porti, poslužili se šećerom i vodom koju su nam ponudile kaluđerice, i nastavili put. Posetiću ga još pet-šest puta, praktično svaki put kad sam se na Ovčar peo peške. Poslednji put početkom ovog veka, ali sada je do njega vodio asfaltni put, porta je bila sređena a konak novoizgrađen.
Blagoveštenje
Manastir Blgoveštenje
Pod Kablarom, na levoj obali, iznad same hidrocentrale. Arhitektonski elementi ukazuju da je mogao biti sazidan u vreme procvata raške škole, ali natpis iznad ulaznih vrata kaže da je hram podignut 1602. godine.
Ilinje
Manastir Ilinje
Na brdu iznad Blagoveštenja, podigli su ga blagoveštenjski monasi kao svoj metoh. Temelj ranije crkve mnogo je veći od današnje. Ikonostas je darovao sam vladika Nikolaj. Za sada nije „živi” manastir — u njemu nema monaha.
Jovanje
Manastir Jovanje
Do njega se može doći putem koji prati trasu stare uskotračne pruge. Prema nadgrobnim spomenicima smatra se da je postojao i pre Kosovskog boja. Stara crkva je 1954. potopljena prilikom izgradnje hidrocentrale Međuvršje. Vuk Karadžić je zapisao da je Jovanje bilo lavra iz koje se upravljalo ostalim manastirima u klisuri. Današnji manastir podignut je 1957. i po stilu je jedna od najlepših crkava u klisuri.
Nikolje
Manastir Nikolje
U podnožju Kablara, u ataru sela Rošci. Prema ikoni iz 1489. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju, zna se da je postojao u petnaestom veku. Vuk je zabeležio da je u Nikolju nekada živelo i do tri stotine kaluđera.
U njemu je utočište nalazio narod krijući se od Turaka; među njima i Miloš Obrenović sa porodicom. Zato je 1817. u porti sagradio konak, koji se i danas zove po njemu.
Nikoljsko jevanđelje
Nikolje je bilo poznat prepisivački centar. Ovde je napisano i čuveno Nikoljsko jevanđelje, koje je tokom Prvog svetskog rata nestalo iz arhive Narodne biblioteke u Nišu. Kasnije se pojavilo u Dablinu, gde se i danas nalazi.
Uspenje Presvete Bogorodice
Manastir Uspenje Presvete Bogorodice
Najmlađa od svih svetinja u klisuri, na Jovanjskom brdu, vidljiva sa svih strana. Vuk Karadžić je 1820. zabeležio predanje da su više manastira na bregu ostaci nekakve kule koju zovu Gradina, i da je pod zvonarom bila pisarnica gde su se knjige pisale, a pod pisarnicom tamnica.
U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Obnovio ga je vladika Nikolaj pred Drugi svetski rat, sa željom da na uzvišenju iznad Jovanja sagradi grobnicu sebi i potonjim žičkim episkopima. Gotovo pola veka stajala je prazna i zapuštena, kao metoh Jovanja. Dolaskom monahinje Naume za igumaniju, uz pomoć naroda, nastavljeni su radovi na crkvi, konaku i porti.
Crkve i manastiri su svakako više od verskih objekata, i to ne samo u Srbiji. Kroz istoriju su bili izraz moći država i njihovih vladara. Pored dvorova i carskih palata, crkveni i manastirski kompleksi bili su prilika da se pokaže graditeljsko umeće pojedinaca, ali i snaga države i sposobnost vladara da narednim pokolenjima ostavi značajna zdanja.
U Srbiji su najznačajniji sagrađeni u srednjem veku, za vladavine Nemanjića. Iako su mnogi bili devastirani, naročito za turske vladavine, ili ih je načeo zub vremena, na prostoru Srbije i drugih zemalja koje su ranije bile u sastavu srpske države ostalo je dovoljno velelepnih sakralnih objekata koje treba posetiti, bez obzira na to da li ste vernik ili ne.
Na ovim stranicama izneću svoja sećanja na posete manastirima i crkvama.
Studenica
Vladimir Petrović, pisac prve naučne monografije o Studenici, napisao je da nijedan srpski manastir nema tako dugu i svetlu istoriju, niti je ostao tako duboko urezan u pamćenje srpskog naroda.
Moj prvi susret sa Studenicom desio se davne 1966. godine. Istorijska sekcija osnovne škole „Dr Dragiša Mišović”, koju je vodila pokojna nastavnica istorije Dana Barać, organizovala je obilazak Žiče, Studenice i Sopoćana.
Bogorodičina crkva u manastiru Studenica
Jednom dvanaestogodišnjaku sami manastiri, monaški život i freske nisu bili od posebnog značaja. Ali povezivanjem sa Nemanjom, Stefanom Prvovenčanim, Savom i njihovim naslednicima, sve je to dobijalo pravu dimenziju. Kasnija saznanja samo su popunjavala mozaik sećanja na vreme kada se stvarala istorija na ovim prostorima.
Đoto i Studenica
Ovim manastirima vratio sam se posle bezmalo dvadeset godina, u jesen 1985. Bio je to dvodnevni izlet sa prijateljima u Dolinu vekova, ili kraljeva, ili jorgovana, kako kome odgovara. Pored pomenutih, posetili smo tada malo poznati manastir Crna Reka u blizini Ribarića. Do njega od Ribarića ima nekih dva i po kilometra, koje smo morali da pešačimo, jer šumski put baš nije bio pogodan za mog „keca”. Zatekli smo samo četiri monaha, uključujući igumana koji će koju godinu kasnije postati vladika raško-prizrenski Artemije.
Freska “Hristovo raspeće” u Studenici
Nekoliko meseci ranije, tokom boravka u Padovi, posetio sam Đotovu kapelu Scrovegni. Đoto se smatra začetnikom modernog slikarstva. Međutim, kada sam video freske u Bogorodičinoj crkvi u Studenici, setio sam se da su one slikane skoro sto pedeset godina pre Đota.
Žiča
Manastir Žiča
Žiču sam prvi put video na tom istom izletu istorijske sekcije 1966. godine. Manastir se nalazi nadomak Kraljeva, a njegova crvena boja vidi se izdaleka. Zadužbina je Stefana Prvovenčanog i sedište prve srpske arhiepiskopije.
Sopoćani
Manastir Sopoćani
Sopoćane pamtim po freskama, pre svega po čuvenom Uspenju Bogorodice. Zadužbina je kralja Uroša Prvog. Ponovo sam ih posetio na onom izletu iz 1985. godine.
Gradac
Manastir Gradac
Manastir Gradac, u dolini Brvenice, zadužbina je kraljice Jelene Anžujske. Izgrađen je u poslednjoj četvrtini trinaestog veka; veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.
Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.
Te 1980. godine Moskva se oporavljala od Olimpijskih igara. Senku je bacio bojkot nekih zemalja, motivisan protivljenjem ulasku Sovjetskog Saveza u Avganistan. Istovremeno je Rusija slavila šeststo godina od Kulikovske bitke.
U toj bici, na Kulikovskom polju pored reke Don u blizini Tule, ruska vojska pod Dmitrijem Donskim porazila je mongolsku vojsku predvođenu kanom Mamajem. Pre nego što su se Mamajevi saveznici ujedinili, Dmitrij je napao Tatare 8. septembra 1380. godine. Blagoslov je dobio od Sergija Radonješkog, u lavri Trojice Sergijeve u Sergijevom Posadu.
Sergije Radonješki je monah i svetitelj Ruske pravoslavne crkve, osnivač manastira Svete Trojice severoistočno od Moskve. Prema predanju, tokom života činio je mnoga čuda.
Rafik kroz mećavu
U kasnu jesen 1980. godine obreh se službeno u Moskvi. Posle osam godina ponovo sam bio u prilici da šetam moskovskim ulicama. Dok su me 1972. godine drugi vodili, sada sam mogao da Moskvu upoznam onako, za svoju dušu. Biće to početak mojih čestih boravaka u Moskvi tokom narednih šest godina.
Negde sredinom boravka kolege iz Instituta problema upravljanja ponudiše nam da jedne nedelje posetimo gradić Zagorsk. Ukratko nam objasniše da je posredi jedno od verskih svetilišta u Rusiji, gde se nalazi manastirski kompleks poznat kao Trojicka lavra, jedan od tri religijska centra u Rusiji sa statusom carske lavre. Druga dva su Lavra Aleksandra Nevskog u tadašnjem Lenjingradu i Kijevo-pečerska lavra.
Tada još nije bilo interneta da bismo se pripremili za posetu. Ponešto je o Zagorsku znao Bora Lazić, a ponešto su nam rekli i domaćini, posebno u kontekstu Kulikovske bitke, čiji je jubilej obeležen dva-tri meseca ranije.
Hladno nedeljno jutro. Sneg je već bio pao. „Rafik” grabi magistralom ka severoistoku. Na pola puta se nalazi Radonjež, po kome je sveti Sergije dobio nadimak; tu je i velika Radonješka šuma, gde se svetac, kako predanje kaže, družio i razgovarao sa životinjama.
Počinje i sneg, i kad smo stigli u Zagorsk to je već bila mećava. Reklo bi se, prava ruska zima.
Panorama Troicke lavre
Jedan glas
Manastirski kompleks je okružen četvorougaonim zidom sa kulama u temenima. Pod snegom sve deluje nekako romantično.
Ovo je najvažniji ruski pravoslavni manastir i duhovni centar Ruske pravoslavne crkve. Osnovan je 1345. godine, kada je sveti Sergije Radonješki sagradio drvenu crkvu u čast Svetog Trojstva na brdu Makovec. U manastiru je živeo i stvarao značajni ruski ikonopisac i svetitelj Andrej Rubljov; nažalost, freske koje je on slikao nisu sačuvane. Do 1983. ovde je bilo sedište Moskovske patrijaršije. U kompleksu ima jedanaest crkava. Ovde je sahranjen Boris Godunov, a kršten Ivan Grozni.
Hram Svete Trojice – Trojicki sabor
Snežni ambijent daje nekako svečanu atmosferu. Unutar kompleksa sve staze vode ka Trojickoj crkvi, sagrađenoj početkom petnaestog veka na mestu drvene. U njoj se nalazi ćivot sa moštima Svetog Sergija.
Prisustvujemo nedeljnoj liturgiji. Poseban doživljaj je hor građana koji pomaže sveštenicima. Sve je nekako obično, zabrađene žene sa cegerima u rukama strpljivo stoje u redu za celivanje ćivota. Usput pevaju, a sve to zvuči kao jedan glas.
Poziv u hotelu
Kada smo napustili prostor lavre, sneg je i dalje uporno vejao. Posle posete svratismo na ručak. Kada smo napuštali Zagorsk već je bilo veče, a sneg je konačno prestao. Put do Moskve bio je pod debelim slojem snega, ali se „Rafik” uporno probijao kroz smetove.
U hotel stigosmo prilično kasno. Sačeka nas telefonski poziv Alberta Fjodoroviča Volkova, direktor Instituta, akademik Trapeznikov, lično se interesovao za našu sudbinu.
Deset godina kasnije
U Zagorsku sam se obreo tačno posle deset godina. U leto 1990. vodio sam grupu studenata Tehničkog fakulteta na praksu u Sovjetski Savez. Ovoga puta Zagorsk me je dočekao julskom vrelinom. Možda je to i razlog što ne nosim neka posebna sećanja na taj boravak.
U Sovjetskom Savezu sam boravio u rasponu od dve decenije, između 1972. i 1991. godine, praktično u svakom mesecu u godini. I uvek se setim odgovora naše vodičke Rite iz 1972. godine. Na primedbu jedne putnice da je ovde sigurno mnogo lepše zimi, ona je odgovorila: „Ipak je ovde lepše u leto.”
Zlatni krug Rusije
Zagorsk je jedan od gradova takozvanog Zlatnog kruga, severoistočno od Moskve, gradova koji su imali značajnu ulogu u stvaranju ruske države i crkve. Nema pune saglasnosti o tome koji su to gradovi; najčešće se pominju Sergijev Posad, Pereslavlj-Zaleski, Rostov Veliki, Jaroslavlj, Kostroma, Ivanovo, Suzdalj, Vladimir, Uglič, Ribinsk i Aleksandrov.
Grad se sa manastirom ujedinio 1742. godine. Posle Oktobarske revolucije nazvan je Sergijev, a nešto kasnije Zagorsk. Posle raspada Sovjetskog Saveza vraćeno mu je originalno ime.
Izgradnja auto-puta Beograd–Čačak još više je smanjila mogućnost, ili potrebu, da se na toj relaciji potraži neka druga ruta i bar malo upoznaju nepoznati delovi Srbije. Odavno se kanim da na povratku iz Beograda, kada sam bez obaveza, posetim neko od mesta u blizini te glavne saobraćajnice. Dodatni razlog što se retko odlučujem za to jeste činjenica da se u Čačak najčešće vraćam sam.
Ovoga puta mi je društvo pravila Aleksandra, pa sam joj predložio da malo skrenemo sa puta. Rado je prihvatila, iako joj nisam unapred rekao gde idemo.
Zapravo, ni sam nisam bio siguran gde bih želeo da svratim. Onako na prvu, pao mi je na um manastir Rajinovac u blizini Grocke. Za njega sam čuo kada je pisac Gordan Mihić odlučio da bude sahranjen na manastirskom groblju.
Sreda, 14. maj 2025.
Smederevski put je prilično opterećena saobraćajnica. Obilazni put oko Beograda, kojim smo krenuli, izlazi na njega u selu Leštani. Prolazimo pored Boleča, a onda se put spušta ka Dunavu, kroz plantaže trešanja i bresaka. Konačno stižemo do Grocke.
Pošto smo prešli reku Gročicu, putokaz pokazuje da za Rajinovac treba skrenuti desno. Pratimo navigaciju i stižemo do naselja Begaljica, koje mi je više poznato po onom usponu na niškom auto-putu kod petlje Mali Požarevac. Ne uočavamo skretanje pa produžavamo ka centru, ali brzo okrećemo.
Manastir Rajinovac
Manastir se nalazi na uzvišenju, sa parkingom iza velike gvozdene kapije. Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane.
Sadašnja je jednostavna izdužena građevina, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara, u sredini prilično velikog i lepo uređenog dvorišta. Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka; u manastir je prenet iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine.
Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen Gordan Mihić. Kratko se zadržavamo. Odlazeći, pogled nam puca na okolne brežuljke iza kojih se krije dolina Dunava.
Pokajnica
Dolazeći ka manastiru, pada mi na pamet da bi sledeće odredište mogla biti Pokajnica kod Velike Plane. Do nje ne moramo natrag na Smederevski put, pored manastira prolazi put koji od Grocke vodi ka Umčarima, gde postoji izlaz na niški auto-put.
Usput prolazimo kroz Pudarce; po kućama bi se reklo da je u pitanju bogato šumadijsko selo.
Crkva brvnara Pokajnica
Crkvu brvnaru podigao je 1818. godine knez smederevske nahije Vujica Vulićević. Pošto je pomogao u ubistvu Karađorđa godinu dana ranije u Radovanjskom lugu, podigao ju je u znak pokajanja, po čemu je i dobila ime. Od 1954. je manastir, a od 1992. ženski.
U neposrednoj blizini je hotel „Plana”, ali sve deluje zapušteno.
Radovanjski lug
Do Radovanjskog luga imamo nepuna četiri kilometra, ali me navigacija baš ne vodi dobro, pa se pomažemo alternativom na Aleksandrinom telefonu. Sa glavnog puta do mesta gde je Karađorđe prvobitno sahranjen silazi se kroz šumu uskim, ali novim asfaltnim putem.
Mesto prvobitnog Karađorđevog groba
Spomen-kompleks se nalazi u gustoj šumi u ataru sela Radovanje i obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda, crkvu posvećenu Svetom arhangelu Gavrilu poznatu kao Crkva Zahvalnica, parohijski dom, letnju pozornicu i ulaznu kapiju. Crkva je izgrađena po projektu arhitekte Vasilija Androsova i predstavlja minijaturu oplenačke crkve.
Trag koji nije dovršen
Posle kraćeg zadržavanja put nastavljamo ka Topoli, do koje ima nešto više od četrdeset dva kilometra. Vodi nas preko Rače, a zatim preko Viševca, Đurđeva i Natalinaca.
Pošto smo tokom ovog izleta posetili mesta vezana za život Đorđa Petrovića, od rođenja u Viševcu, preko života u Topoli, do smrti u Radovanjskom lugu, ovom kratkom putopisu nadenuh naziv „Karađorđevim tragom”.
Da bi se trag zaokružio, ostaje da se poseti spomenički kompleks u Topoli, Karađorđev grad i spomen-crkva na Oplencu.
Fruška gora je od Beograda udaljena nekih pedesetak kilometara. Ali to je sasvim dovoljno da se obilazak ovog, više brda nego planine, po pravilu odlaže.
Koristimo pomalo neobavezan boravak u Beogradu da konačno prokrstarimo nacionalnim parkom i bar na trenutak upoznamo ono što ovaj prostor između Dunava i sremske ravnice nudi. Pokazaće se da je za upoznavanje Fruške gore premalo jedno jesenje popodne.
Četvrtak, 22. oktobar 2020.
Zbog ranije dogovorenog sastanka, put Srema se upućujemo tek oko pola jedan. Odlučio sam da do Fruške gore stignemo starim novosadskim putem, ali pokazaće se da to nije tako jednostavno. Zanemarili smo činjenicu da u Beogradu može biti protesta. A ispostaviće se da su bila čak dva: ispred Ministarstva prosvete protestvovali su studenti tražeći smanjenje školarina, a ispred Skupštine, koja je danas konačno dobila novog predsednika, vlasnici turističkih organizacija.
Put od Inđije prema obroncima Fruške gore presvučen je novim asfaltom, tako da je vožnja udobna.
Iriški venac
U Maradiku skrećemo prema Iriškom vencu. Najveći deo Fruške gore nalazi se u Srbiji, a mali deo zalazi u istočnu Hrvatsku. Deo je 1960. godine proglašen nacionalnim parkom, prvim u Srbiji. Najviši vrh je Crveni Čot sa petsto trideset devet metara. Naziv Fruška gora potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, pa ime znači „planina Franaka”.
Pogled na Crveni Čot
Na vrhu se nalaze ostaci televizijskog tornja, oštećenog u bombardovanju 1999. godine. Toranj nije obnovljen — tačnije, nije mu vraćena prethodna funkcija, ali su njegovi ostaci iskorišćeni da se na vrh montiraju nove komunikacione antene.
Ispod tornja je hotel „Norcev”, koji je Elektrovojvodina svojevremeno izgradila kao nastavno-obrazovni i rekreativni centar. U njemu sam boravio u jesen 2006. godine, na konferenciji o naučno-tehničkim informacijama.
Na Iriškom vencu se nalazi i spomenik „Sloboda”, podignut 1951. godine, rad Sretena Stojanovića. Tu je i spomenik „Ljudskom nemaru”, podignut 2010. na inicijativu ekoloških organizacija.
Vrdnik
Sa Iriškog venca nastavljamo prema Vrdniku, sa ciljem da posetimo turistički kompleks „Vrdnička kula”. Nalazi se ispod ostataka nekadašnjeg utvrđenog grada; od njega je danas ostala samo Donžon kula, sa nešto bedema i ruševinom jedne kule. Pronađeni predmeti iz rimskog doba ukazuju da je prvobitno utvrđenje ovde podignuto još tada, kao osmatračnica ili predstraža Sirmijumu.
Etno – kompleks “Vrdnička kula”Hotel “Fruške terme”
Ručak koji nije bio
Vraćamo se na Iriški venac i upućujemo ka manastiru Krušedolu, sa namerom da u restoranu pored samog manastira ručamo. Put je asfaltiran, ali toliko uzak da se dva automobila ne mogu mimoići, pa jedan mora da siđe na prašnjavu bankinu.
Kad smo stigli, čekalo nas je iznenađenje: po spoljnim obeležjima, restoran nije radio.
Manastir Krušedol
Krušedol je zadužbina poslednjih srpskih despota u Sremu, Brankovića. Sastoji se iz dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima, koji je osnovao vladika Maksim Branković, i ženskog sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina.
U manastiru su, pored porodice Brankovića, sahranjena dva patrijarha Srpske pravoslavne crkve, Arsenije Treći Čarnojević i Arsenije Četvrti Jovanović Šakabenta, kao i kralj Milan Obrenović, vojvoda Stevan Šupljikac i knjeginja Ljubica Obrenović.
Kada smo se spremali da krenemo, prilaze nam dve devojke koje smo mimoišli pri dolasku. Zanimalo ih je kako da dođu do restorana „Arena” na Iriškom vencu. Pošto su pominjale Grgeteg, pomislio sam da traže istoimeni manastir, pa ih vozimo do skretanja za selo. Tek kad sam pisao ove redove, shvatih da su Grgeteg pominjale zato što se sam Iriški venac nalazi u ataru tog sela.
Irig
Irig je najveće mesto na samoj Fruškoj gori. Okolina je poznata kao voćarsko-vinogradarski rejon. Ima i bogatu kulturnu tradiciju, naročit značaj ima Prva srpska čitaonica, osnovana 1842. godine.
Nažalost, odustajemo i od ručka u vinskoj kući, jer nam se učinilo da je zauzeta za neko porodično slavlje. Pošto se već približava veče, odustajemo i od svraćanja u Novi Sad, više zbog problema sa parkiranjem, a manje zbog straha od korone.
Kod Sremskih Karlovaca vidljivi su radovi na izgradnji brze pruge Beograd–Budimpešta. Hotel „Dunav”, koji se nalazio na samoj obali, srušen je.
Blizina koja vara
Pošto u Vojvodini nismo uspeli da nađemo mesto za ručak, odlučujemo se da večeramo u restoranu u našem naselju.
Kao što rekoh na početku, Fruška gora je tako blizu Beogradu, ali da bi se upoznale sve njene čari, potrebno je više od jednog dana. A mi smo na ovaj izlet krenuli iza podneva. Samo da se obiđu, a ne i posete fruškogorski manastiri, nije dovoljno to vreme. A posetiti ih svakako treba, jer kriju toliko toga vezanog za našu istoriju da to i ne slutimo.
Ovaj naš izlet obuhvatio je samo jedno popodne, ali prešli smo više od dvesta kilometara. Dan je bio sunčan, iako je kraj oktobra. Nažalost, celim putem je lebdela epidemija korona virusa, koja je bila u punom zamahu.
U životu sam za mnoge stvari mislio da ima vremena. A godine su prolazile. Reklo bi se da sam proputovao svetom, a nisam video Srbiju. I sada, kada su me pristigle godine, rešio sam da konačno upoznam sopstvenu zemlju. Nemam neki plan, ali znam šta bih voleo da vidim. Trebaće mi samo malo dobrog zdravlja i kondicije.
Nedelja, 24. mart 2019.
Dankin odlazak na Dojran bio je prava prilika da se usput malo prošetam Srbijom. Trebalo je da je odvezem do Batočine, do restorana „Kapija Šumadije”, gde put Kragujevac–Batočina izlazi na auto-put. Sa nama putuju Nena Dašić i njihova koleginica Danijela iz Užica.
Stižemo pre autobusa iz Beograda, pa imamo vremena za kafu. Ubrzo stižu i putnici iz Kragujevca, a posle dvadesetak minuta i autobus, tako da putovanje može da se nastavi.
Panorama Batočine
Sve vreme razmišljam kuda bih se vratio u Čačak. U mislima su mi dve mogućnosti, Levač ili Gruža. Nije mi prijatno da putujem sam, ali treba iskoristiti lep nedeljni dan. Dilemu brzo rešavam: čim sam prešao nadvožnjak, okrećem nalevo i upućujem se prema Jagodini. Dakle, cilj je proći Levač.
Bagrdan
Posle sela Miloševa stižem do Bagrdana, smeštenog na levoj obali Velike Morave. Ranije nisam prolazio ovuda, a toponim mi je poznat po istoimenom tesnacu, gde se između brda i Morave provlače auto-put i pruga.
Bagrdanski tesnac
Mesto na pola deli reka Osanica. Prilično je veliko i pruža se paralelno sa prugom. Zatim slede Donji Ribnik, Ribnik i Voljavče, pre nego što se stigne do Lipara, predgrađa Jagodine.
Na ulazu u Jagodinu stajem da podesim navigaciju. Nemam nameru da se zadržavam, hoću odmah prema Rekovcu. Iako u Jagodini nisam bio odavno, nije mi nešto ugodno da sam švrljam. Za obilazak ovakve destinacije treba imati društvo.
Očekivao sam da će me navigacija uputiti prema Gornjoj Sabanti, ali prolazim lošim putevima kroz Šantrovac, Lukar i Ursule, i konačno stižem u Rekovac. Ovde sam bio samo jednom, kada smo dolazili na sahranu Sašinom ocu. Mesto je nekako naduž, pa je teško odrediti gde mu je centar.
Kalenić
Na jednom skretanju uočavam putokaz za manastir Kalenić. Prolazim kroz Komarane, Motrić i Kaludru, i stižem do sela Prevešt, odakle je manastir na par kilometara.
Na parkingu ima svega nekoliko automobila. Već na prvi pogled vidi se da je oko manastira bilo radova. U porti vlada mir, nema nikoga. Samo na terasi konaka sedi par ljudi, ali iz daljine ne vidim ko su. Vrata na crkvi su zatvorena, pa ne pokušavam da uđem.
Manastir je ženski, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Kao svoju zadužbinu podigao ga je protovestijar Bogdan, ugledni velmoža despota Stefana Lazarevića. Crkva je sagrađena u moravskom stilu, zidana i oslikana između 1407. i 1413. godine.
Manastir Kalenić
Oparić
Od Prevešta nastavljam ka Lepojeviću i Opariću. To selo je postalo poznato po Janku Brašiću, rodonačelniku srpskog naivnog slikarstva. Danas je poznato i po vinariji čija tradicija seže do osamnaestog veka.
Iz Oparića nastavljam prema Trsteniku. Ređaju se dobro poznata sela, Milutovac, Velika Drenova, Medveđa. Umesto da pređem Moravu i nastavim magistralom, putujem levom obalom. Razmišljao sam da skrenem do Ljubostinje, ali pošto je prošlo dva popodne, valjalo je požuriti kući.
Blizak susret
Ređaju se Bogdanje, Grabovac, Lozna, Ugljarevo i Čukojevac. I eto me u Vitanovcu, na putu Kraljevo–Kragujevac. Ovde imadoh „blizak susret” sa traktorom. Iako je izgledalo žestoko, posledice su bile malo ulubljena plastika i oštećen nosač prednje tablice.
Ulaz u Kraljevo od strane Kragujevca baš je onakav kakav treba da bude susret sa gradom te veličine, odvojene kolovozne trake sa rasvetom i travnjakom po sredini. Ovaj deo grada bio je nekadašnja industrijska zona; sada su ostale samo zidine i veliki dimnjak „Magnohroma” i spomenik u obliku aviona, kao sećanje na nekadašnju Fabriku aviona. Na tom prostoru sada je Fakultet za mašinstvo i građevinarstvo.
Centar Kraljeva, “spomenik Milutinu”
Najstarije poznato ime za Kraljevo je Rudo Polje; pod tim imenom se pominje 1476. u turskom katastarskom popisu. Osvajači su ime preveli na turski, a narod je to pojednostavljeno izgovarao, Karanovac. Na molbu meštana, posle krunisanja Milana Obrenovića za kralja u manastiru Žiča, ime je 19. aprila 1882. promenjeno u Kraljevo. Posle Drugog svetskog rata, 1949, preimenovano je u Rankovićevo, a staro ime vraćeno je 1955. godine.
Panorama Kraljeva
Kroz moravska sela
U Adranima se odlučujem za put kroz moravska sela, Mrsać, Bapsko Polje, Goričane i Mršince. Prolazim pored kuće mog školskog druga Dula Ječmenića. Roditelji su mu pomrli, tako da on i sestra sada ređe dolaze u rodno selo.
Setih se davnog leta kada sam kao student proveo par dana kod njih u Mršincima. Kako je tada sve bilo obećavajuće. A mi bili mladi i bezbrižni. Sada kroz selo prolazi asfaltni put. Ali nema više žitelja. Stari su uglavnom pomrli, a mladi sreću potražili u gradu.
Put kroz Mršince izlazi na stari put Kraljevo–Čačak, nešto pre varošice Slatine. Ovde je malo življe, jer su tu škola, prodavnice i kafane. Pošto je već skoro tri popodne, žurim da što pre stignem kući. Ostalo mi je još desetak kilometara.
Ove godine smo malo poranili, ali sa namerom da ovakvih izleta tokom leta bude još. Planiranu turu prošao sam sa Aleksandrom i Dankom 2006. godine, ali uvek se može videti nešto novo. Trebalo je da idemo i ranije, ali se mnogo toga isprečilo, obično kad se nešto na veliko planira, ograničavajuće okolnosti se lako pojave.
Plan je bio da obiđemo Studenicu i Gradac, a na povratku svratimo i do Žiče. Potajno sam se nadao da ćemo skoknuti i do Sopoćana, Petrove crkve i Đurđevih stupova, ali sam, po običaju, sprovođenje ideje ostavio da se uklopi sa razvojem događaja.
Subota, 14. jul 2018.
Veče uoči izleta pljuštala je kiša, ali sam očekivao da će subotnje jutro osvanuti vedro, što se i obistinilo. Uveče sam natočio gorivo i proverio pritisak u gumama, pa nije bilo prepreka da se tačno u pola osam pojavim pred domom Maričića.
Polaznu maršrutu smo malo promenili: kad smo pošli po Đuku, Aleksa se setio da je zaboravio posudu sa kolačima, pa smo se vratili po nju i onda kroz grad uputili starim putem ka Kraljevu.
Pogled na Atenicu iz vazduha
Put do Kraljeva je skoro jedna ulica, jer su se sa obe strane smestili nizovi stambenih kuća i poslovnih objekata. O tome vozači, pa i pešaci, malo vode računa.
Prolazimo kroz Trnavu, Balugu, Vapu i stižemo do Zablaća. Podsećam se da sam ovde učio vožnju davne 1974. godine. Ovaj put ka Kraljevu odavno koristim i ne pamtim kada sam poslednji put prošao magistralom od Mrčajevaca. Stari put je kraći i zanimljiviji, a posle rekonstrukcije kolovoz je još uvek dobar. Uži je i praktično sve vreme prolazi kroz naselja, ali ako se pažljivo vozi, pravo je uživanje. Sa desne strane obronci Jelice i Troglava, sa leve plodna Moravska dolina.
Dolina jorgovana
Skrećemo na Ibarsku magistralu i prolazimo kroz Čibukovac i Konarevo. Sa desne strane protiče Ibar, koji je konačno napustio klisuru i pomalo usporio pre nego što će se kod Kamidžore spojiti sa Zapadnom Moravom. Uskoro stižemo do skretanja za Matarušku Banju i eto nas na vratima Doline jorgovana.
Most na Ibru u Mataruškoj Banji
Kolovoz je dobar, ali ovaj deo puta poznat je po dugačkim krivinama koje lako zavaraju vozače, pa u njih ulaze prebrzo. A onda se začas nađu na suprotnoj strani kolovoza i nesreće su neizbežne. Pošto nam je ovo dan za uživanje, ne žurim, što drugi vozači koriste za preticanje i onda kada nije dozvoljeno.
Uskoro se sa leve strane ukazuju ostaci srednjovekovnog grada Magliča.
Pogled na Maglič i dolinu Ibra
Iako se dolina Ibra najčešće naziva Dolinom jorgovana, koje je, prema legendi, dao posaditi kralj Uroš Prvi u čast svoje supruge Jelene, poznata je i kao Dolina kraljeva ili Dolina vekova. Ti nazivi nas vode u srednji vek, kada je ova dolina krila neke od najvećih svetinja srpskog naroda: Studenicu, Žiču, Sopoćane i Đurđeve stupove. Utvrđeni grad Maglič nosio je titulu zaštitnika, jer je čuvao ne samo manastire nego i celu Rašku. Ovuda je prolazio jedini karavanski put koji je povezivao Moravsku dolinu sa Kosovim poljem.
Ime je dobio po magli koja ga često obavija, dajući mu dodatnu vizuru tajanstvenosti.
Pogled na Maglič iz vazduha
Stižemo do Polumira, gde je po legendi Sveti Sava mirio braću Stefana i Vukana, ali su sklopili samo primirje, pa je otud i naziv. Kod sela Cerje, na steni sa desne strane Ibra, uočava se Spomenik ibarskim junacima, podignut 1930. godine.
Spomenik ibarskim junacima
Studenica
Pogled na manastir Studenicu
Nekada se u okviru Studenice nalazilo čak četrnaest crkava; danas su sačuvane tri u kojima se vrši bogosluženje, Bogorodičina crkva, crkva Svetog Nikole iz trinaestog veka i crkva Svetih Joakima i Ane, takozvana Kraljeva crkva, zadužbina kralja Milutina iz 1314. godine. UNESCO je 1986. Studenicu uvrstio na listu Svetske baštine.
U Bogorodičinoj crkvi u toku su restauratorski radovi, i to baš oko najznačajnije freske, Raspeća Hristovog.
Freska Raspeće Hristovo, Stdenica
Obilazimo trpezariju i portu i na kraju ulazimo u Kraljevu crkvu. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu i spada u najlepše primere. Živopis je iz dvadesetih godina četrnaestog veka i smatra se vrhuncem stvaralaštva dvorskih slikara kralja Milutina, Mihaila i Evtihija, istih koji su radili živopis Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Starog Nagoričana i Žiče.
Kraljeva crkva u Studenici — freska Rođenje Bogorodice
Posle obilaska malo odmaramo u porti. Broj posetilaca je već priličan. Pokušavamo da u nekom od monaha prepoznamo našeg nekadašnjeg studenta Pavla Miloševića, u monaštvu Vitalija.
Kafa za devedeset dinara
Sledeće odredište je manastir Gradac u dolini Brvenice, zadužbina kraljice Jelene Anžujske.
Marec i Đuka dremuckaju, tako da prolazim kroz Brvenik, gde je trebalo skrenuti. Toga postajem svestan tek u Raški, pa se moramo vraćati.
Pokušavamo da napravimo još jednu pauzu za kafu, ali seoske birtije pored kojih prolazimo ne ostavljaju utisak. Aleksa se šali sa Đukom da će morati da plati skupu kafu u nekom od restorana na magistrali. Ja obećavam da ću refundirati razliku preko sto dvadeset dinara, koliko smo platili tri kafe u Studenici.
Manastir Gradac
Manastir je izgrađen u poslednjoj četvrtini trinaestog veka. Veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke, kraljice Jelene. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.
Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.
Manastir Gradac Noću
Sami smo u porti. Posle obilaska odmaramo ispod velikog duda. Oko nas tišina i mir. Ostajemo tako skoro sat, a onda počinju da stižu posetioci i porta oživljuje.
U Brveniku, na izlasku na magistralu, svraćamo na kafu. Podsećam Đuku da važi ponuda o refundiranju. Međutim, i pored Marecovih predviđanja, kafa je bila još jeftinija, Đuka je ovog puta platio samo devedeset dinara.
Bili smo planirali da usput i ručamo. Marec je poneo ručak, pa tražimo zgodno mesto, ali ne nalazimo ništa pogodno, i on predlaže da se vratimo u Čačak i, ko ljudi, ručamo kod njega na terasi. Predlog se prihvata, pogotovu što smo dobru jagnjetinu mogli da zalijemo i pivom. Što ja, kao vozač, ne bih mogao da priuštim da smo ručali negde usput.
Praznični dani su idealni za izlete. Već nekoliko godina trudimo se da tokom prvomajskih praznika posetimo neko zanimljivo mesto u Srbiji. Pošto je po pravilu reč o jednodnevnom izletu, biramo lokalitet u blizini Čačka.
Poslednja decenija je donela pojačana putovanja u inostranstvo, odakle se vraćamo oduševljeni izgledom turističkih destinacija, čistoćom gradova i puteva kojima prolazimo, ljubaznošću ljudi. Naravno, vajkamo se što tako nije i kod nas, pogotovu što i mi imamo šta da pokažemo svetu. Od značajnih kulturno-istorijskih spomenika do prirodnih lepota, koje se doduše uporno trudimo da oskrnavimo. Odlazak u tu našu prirodu i istoriju zato ostavlja i gorak ukus, jer zaista ima šta da se vidi u Srbiji.
Za ovogodišnje praznike odavno smo planirali da obiđemo manastir Vraćevšnicu, četrdesetak kilometara od Čačka. Ja sam tamo bio pre sedamnaest godina, u vreme kada smo na Tehničkom fakultetu intenzivno organizovali godišnje izlete. Ovo je prilika da se podsetim već viđenog, ali i da nastavimo započetu tradiciju.
Nedelja, 1. maj 2011.
Meteorolozi nisu predviđali lepo vreme, što se potvrdilo kišom koja nas je dočekala u praznično jutro. Prethodni dan smo proveli tabajući po beogradskim tržnim centrima u potrazi za haljinom koju će Aleksandra nositi na proslavi male mature, pa smo se kući vratili prilično umorni. Sve je nametalo odlaganje izleta za naredni dan, ali zbog obaveza to nije bilo moguće, pa je ostalo da se nadamo da će kiša stati.
Kiša je zaista prestala. Ali kad smo oko podne krenuli, ponovo je počelo da prokapljuje.
Preko Vujna
Da se sve ne bi svelo na vožnju dobro poznatom Ibarskom magistralom, odlučujemo se za put preko Gornje Trepče i planine Vujan. To je prilika da obiđemo i Atomsku banju, koja se ponovo intenzivno reklamira.
Put se sužava, a uz njega niču pansioni i vile zvučnih imena. Sve je nekako zbijeno i prilično neuređeno. Stižemo nadomak samog lečilišta, koje je sada privatizovano, na šta upućuje tabla da je reč o privatnom posedu. Kakva tranzicija iz nečega što je bilo primer društvene brige za građanina u ono što se zove privatna inicijativa.
Atomska banja u Gornjoj Trepči
Prema Milanovcu se upućujemo preko Vujna i sela Lunjevice. Ima krivina, a put je prilično uzak; umalo nas jedan meštanin, vozeći sredinom puta, ne satera u jarak. Pošto je ovo put na granici dve opštine, iako regionalnog karaktera nije preterano održavan.
Selo Lunjevica poznato je po porodici iz koje je potekla kraljica Draga. Njen deda Nikola bio je bogat trgovac i pobratim knjaza Miloša; tokom srpskih buna nije se bavio vojničkim poslovima, ali je izdašno pomagao ustanike. Posredovao je u ženidbi Miloša sa Ljubicom iz porodice Vukomanović i bio ručni dever potonje knjeginje.
Pominjanje imena tog sela uvek me je asociralo na tragičnu sudbinu kraljice Drage i njene porodice, pre svega braće Nikodija i Nikole, ubijenih u Majskom prevratu. Trebalo je da prođe skoro sto godina od tih krvavih događaja i da se snimi televizijska serija „Kraj dinastije Obrenović” da bi se bar malo promenila istorijska vizura koja je pratila kraj devetnaestog veka.
Manastir
Kod nekadašnjeg „Tovilišta”, odnosno restorana „Takovo”, skrećemo levo i posle par kilometara stižemo do parkinga ispred manastira. Na njemu zatičemo puno automobila. Prva misao je da su i to putnici namernici, kao mi, ali jedan od automobila je okićen, što znači da ćemo prisustvovati venčanju.
Ulaz z manastir Vraćevšnicu
Upoznajem Aleksandru i Danku sa istorijom manastira, koji je 1428. godine podigao čelnik Radič Postupović, iz zahvalnosti što se vratio iz Kosovskog boja. Crkva je posvećena Svetom Đorđu. U njoj se knez Miloš sa narodom pričestio pred polazak u Drugi ustanak, ovde je 1818. Kragujevac proglašen za prestonicu, a 1812. je Karađorđe objavio zaključke Bukureškog mira.
U porti je knez Miloš 1814. sahranio majku, u narodu poznatiju kao baba Višnja, a pored nje i troje maloletne dece. Namera mu je bila da tu počivaju i ostali Obrenovići, ali mu se želja nije ispunila.
Ogledalo kraljice Natalije
Manastirska riznica čuva vredne tragove prošlosti. Tu su delovi odežde prvog mitropolita obnovljene Srbije Melentija Pavlovića, koji je na početku ustanka bio iguman manastira, među njima i dar knjeginje Ljubice, celokupna odežda od zlatotkanog brokata sa vezom od srme. Tu je i originalni Takovski krst, koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se vidi na poznatoj slici Paje Jovanovića.
Posebnu atrakciju predstavlja nameštaj porodice Obrenović: veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage, izrađen od orahovine u Parizu.
Posebno mesto zauzima veliko ogledalo, poklon kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Prema predanju, kraljica ga je darovala u znak zahvalnosti što je narod ovog kraja svime što je imao, slamaricama, ćilimima, jastucima i posteljinom, izravnavao rupe na drumu, da bi njena kočija nesmetano prošla.
Crkva Svetog Đorđa u manastiru Vraćevšnica
Pošto je obred venčanja završen, koristimo priliku da uđemo u crkvu i vidimo freske u centralnom brodu. Uskoro najavljuju dolazak novih mladenaca, pa napuštamo crkvu. U međuvremenu je kiša prestala i počelo je da se promalja Sunce, dajući okolini manastira i tišini koja ovde vlada poseban pečat.
Preko Gruže
Umesto istim putem, predlažem da se vratimo preko Ljuljaka, Bara i Knića.
U selu Bare skrećemo prema Kniću i prolazimo kroz Grivac, koji me asocira na dečju pesmicu Dobrice Erića o princezi iz tog sela. Uživamo prolazeći Gružom. Ovde se nalazi veštačko Gružansko jezero, čijom se vodom snabdeva Kragujevac.
Gružansko jezero
Ovim putem sam već nekoliko puta prolazio. Poslednji put jedne zimske večeri, vraćajući se iz Kragujevca. Kolega Marko Acović je u međuvremenu napustio Fakultet i prešao u firmu u Kragujevcu; sačekao sam ga posle radnog vremena i povezao do Milanovca. Usput smo se lepo ispričali, iako nas je pratio sneg i hladnoća. Pri tome nismo osetili da je naš kraj pogodio zemljotres, to sam saznao tek kad sam stigao kući.
Prelazimo jezero preko vitkog mosta. Slede poznata mesta, Bumbarevo Brdo, Bresnica, Bečanj, Mrčajevci. I konačno stižemo kući sa ovog kratkog, ali prijatnog izleta. Izleta koji bi pružio pun užitak da je vreme bilo sunčano.
U najvećem broju slučajeva Valjevo sam upoznavao vozeći ulicom Vladike Nikolaja. To je saobraćajnica koja predstavlja neku vrstu obilaznice oko gradskog jezgra. Nastavlja se na put Lajkovac–Valjevo, koji će uskoro biti brza saobraćajnica i povezati Valjevo sa auto-putem „Miloš Veliki”.
Tom ulicom sam uvek prolazio kada bih kroz Valjevo putovao prema Šapcu, a par puta i prema Loznici. Prema Šapcu se skreće desno u ulicu Vojvode Mišića, pa se nastavlja putem koji vodi pored Brankovine, Koceljeve, Belotića i Mišara.
Brankovina
Selo od belog kamena
Desetak kilometara iza Koceljeve dolazi se do sela Draginje. Veliki deo stanovništva čine gastarbajteri koji žive u Austriji, Italiji i Nemačkoj, a gotovo sav novac ulažu u kuću u rodnom selu.
U Draginju je većina kuća izgrađena od belog kamena, a na fasadama se nalaze gipsani ukrasi u obliku lavova, konja, labudova i sokolova, po čemu je selo prepoznatljivo. Ipak, meštani kažu da takva estetika polako izlazi iz mode; mnogi skidaju ukrase, a umesto njih u kuće ulaze zavese, pločice i nameštaj sa poznatim markama.
Ovuda sam najčešće prolazio subotom, pa sam imao priliku da vidim kako izgleda pazarni dan na tim prostorima.
Manastir Kaona
U blizini Draginja nalazi se manastir Kaona. Brat od tetke mog kolege Milana Plazinića bio je ovde monah, pa smo par puta svraćali. U to vreme iguman je bio počivši vladika valjevski Milutin.
Manastir i okolina su jedan od najuređenijih manastirskih kompleksa u kojima sam bio.
Manastir Kaona
Prema Loznici
Ako se nastavi ulicom Vladike Nikolaja pa skrene u Dušanovu, dolazi se na put koji vodi ka Osečini i dalje ka Loznici. Put prati tok Kolubare, a zatim njene pritoke Obnice. Negde ispred Osečine putu će se pridružiti reka Jada, koja je zahvaljujući litijumu postala najpoznatija reka u Srbiji.
Kafana “Most” u Osečini
U Osečini postoji odlična kafana „Most”, poznata po jagnjetini. Iza Osečine ulazi se u dolinu Jadra, a onda počinju Rađevina i lozniči kraj.
Sve strane sveta
Pored pravaca prema Lajkovcu, Šapcu i Loznici, iz Valjeva se putnik namernik može uputiti i prema Požegi i Bajinoj Bašti. Putem prema Požegi stiže se i do Divčibara, ali i do Kosjerića. U Bajinu Baštu se ide preko Povlena i Debelog brda. A ako se na putu ka Lajkovcu u Divcima skrene desno, eto nas na putu ka Mionici, Struganiku, Banji Vrujci i ponovo na Ibarskoj magistrali.
Kao što se vidi, dolazak u Valjevo nosi sa sobom čitav niz izazova.
Iako se nisam dugo zadržavao, uspeo sam da se upoznam sa domaćom gastronomijom. Bilo je to u restoranu „Lovački dom” pored Kolubare, u društvu mog nekadašnjeg diplomca Voje Maksimovića. Poslednji put sam u Valjevu bio na koncertu harfistkinje Aleksandre Mohorko.
