Izleti za dušu: Prođoh Levač, prođoh Šumadiju
U životu sam za mnoge stvari mislio da ima vremena. A godine su prolazile. Reklo bi se da sam proputovao svetom, a nisam video Srbiju. I sada, kada su me pristigle godine, rešio sam da konačno upoznam sopstvenu zemlju. Nemam neki plan, ali znam šta bih voleo da vidim. Trebaće mi samo malo dobrog zdravlja i kondicije.
Nedelja, 24. mart 2019.
Dankin odlazak na Dojran bio je prava prilika da se usput malo prošetam Srbijom. Trebalo je da je odvezem do Batočine, do restorana „Kapija Šumadije”, gde put Kragujevac–Batočina izlazi na auto-put. Sa nama putuju Nena Dašić i njihova koleginica Danijela iz Užica.
Stižemo pre autobusa iz Beograda, pa imamo vremena za kafu. Ubrzo stižu i putnici iz Kragujevca, a posle dvadesetak minuta i autobus, tako da putovanje može da se nastavi.
Sve vreme razmišljam kuda bih se vratio u Čačak. U mislima su mi dve mogućnosti, Levač ili Gruža. Nije mi prijatno da putujem sam, ali treba iskoristiti lep nedeljni dan. Dilemu brzo rešavam: čim sam prešao nadvožnjak, okrećem nalevo i upućujem se prema Jagodini. Dakle, cilj je proći Levač.
Bagrdan
Posle sela Miloševa stižem do Bagrdana, smeštenog na levoj obali Velike Morave. Ranije nisam prolazio ovuda, a toponim mi je poznat po istoimenom tesnacu, gde se između brda i Morave provlače auto-put i pruga.
Mesto na pola deli reka Osanica. Prilično je veliko i pruža se paralelno sa prugom. Zatim slede Donji Ribnik, Ribnik i Voljavče, pre nego što se stigne do Lipara, predgrađa Jagodine.
Na ulazu u Jagodinu stajem da podesim navigaciju. Nemam nameru da se zadržavam, hoću odmah prema Rekovcu. Iako u Jagodini nisam bio odavno, nije mi nešto ugodno da sam švrljam. Za obilazak ovakve destinacije treba imati društvo.
Očekivao sam da će me navigacija uputiti prema Gornjoj Sabanti, ali prolazim lošim putevima kroz Šantrovac, Lukar i Ursule, i konačno stižem u Rekovac. Ovde sam bio samo jednom, kada smo dolazili na sahranu Sašinom ocu. Mesto je nekako naduž, pa je teško odrediti gde mu je centar.
Kalenić
Na jednom skretanju uočavam putokaz za manastir Kalenić. Prolazim kroz Komarane, Motrić i Kaludru, i stižem do sela Prevešt, odakle je manastir na par kilometara.
Na parkingu ima svega nekoliko automobila. Već na prvi pogled vidi se da je oko manastira bilo radova. U porti vlada mir, nema nikoga. Samo na terasi konaka sedi par ljudi, ali iz daljine ne vidim ko su. Vrata na crkvi su zatvorena, pa ne pokušavam da uđem.
Manastir je ženski, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Kao svoju zadužbinu podigao ga je protovestijar Bogdan, ugledni velmoža despota Stefana Lazarevića. Crkva je sagrađena u moravskom stilu, zidana i oslikana između 1407. i 1413. godine.
Oparić
Od Prevešta nastavljam ka Lepojeviću i Opariću. To selo je postalo poznato po Janku Brašiću, rodonačelniku srpskog naivnog slikarstva. Danas je poznato i po vinariji čija tradicija seže do osamnaestog veka.
Iz Oparića nastavljam prema Trsteniku. Ređaju se dobro poznata sela, Milutovac, Velika Drenova, Medveđa. Umesto da pređem Moravu i nastavim magistralom, putujem levom obalom. Razmišljao sam da skrenem do Ljubostinje, ali pošto je prošlo dva popodne, valjalo je požuriti kući.
Blizak susret
Ređaju se Bogdanje, Grabovac, Lozna, Ugljarevo i Čukojevac. I eto me u Vitanovcu, na putu Kraljevo–Kragujevac. Ovde imadoh „blizak susret” sa traktorom. Iako je izgledalo žestoko, posledice su bile malo ulubljena plastika i oštećen nosač prednje tablice.
Ulaz u Kraljevo od strane Kragujevca baš je onakav kakav treba da bude susret sa gradom te veličine, odvojene kolovozne trake sa rasvetom i travnjakom po sredini. Ovaj deo grada bio je nekadašnja industrijska zona; sada su ostale samo zidine i veliki dimnjak „Magnohroma” i spomenik u obliku aviona, kao sećanje na nekadašnju Fabriku aviona. Na tom prostoru sada je Fakultet za mašinstvo i građevinarstvo.
Najstarije poznato ime za Kraljevo je Rudo Polje; pod tim imenom se pominje 1476. u turskom katastarskom popisu. Osvajači su ime preveli na turski, a narod je to pojednostavljeno izgovarao, Karanovac. Na molbu meštana, posle krunisanja Milana Obrenovića za kralja u manastiru Žiča, ime je 19. aprila 1882. promenjeno u Kraljevo. Posle Drugog svetskog rata, 1949, preimenovano je u Rankovićevo, a staro ime vraćeno je 1955. godine.
Kroz moravska sela
U Adranima se odlučujem za put kroz moravska sela, Mrsać, Bapsko Polje, Goričane i Mršince. Prolazim pored kuće mog školskog druga Dula Ječmenića. Roditelji su mu pomrli, tako da on i sestra sada ređe dolaze u rodno selo.
Setih se davnog leta kada sam kao student proveo par dana kod njih u Mršincima. Kako je tada sve bilo obećavajuće. A mi bili mladi i bezbrižni. Sada kroz selo prolazi asfaltni put. Ali nema više žitelja. Stari su uglavnom pomrli, a mladi sreću potražili u gradu.
Put kroz Mršince izlazi na stari put Kraljevo–Čačak, nešto pre varošice Slatine. Ovde je malo življe, jer su tu škola, prodavnice i kafane. Pošto je već skoro tri popodne, žurim da što pre stignem kući. Ostalo mi je još desetak kilometara.
Izleti za dušu: Manastirska tura
Ove godine smo malo poranili, ali sa namerom da ovakvih izleta tokom leta bude još. Planiranu turu prošao sam sa Aleksandrom i Dankom 2006. godine, ali uvek se može videti nešto novo. Trebalo je da idemo i ranije, ali se mnogo toga isprečilo, obično kad se nešto na veliko planira, ograničavajuće okolnosti se lako pojave.
Plan je bio da obiđemo Studenicu i Gradac, a na povratku svratimo i do Žiče. Potajno sam se nadao da ćemo skoknuti i do Sopoćana, Petrove crkve i Đurđevih stupova, ali sam, po običaju, sprovođenje ideje ostavio da se uklopi sa razvojem događaja.
Subota, 14. jul 2018.
Veče uoči izleta pljuštala je kiša, ali sam očekivao da će subotnje jutro osvanuti vedro, što se i obistinilo. Uveče sam natočio gorivo i proverio pritisak u gumama, pa nije bilo prepreka da se tačno u pola osam pojavim pred domom Maričića.
Polaznu maršrutu smo malo promenili: kad smo pošli po Đuku, Aleksa se setio da je zaboravio posudu sa kolačima, pa smo se vratili po nju i onda kroz grad uputili starim putem ka Kraljevu.
Put do Kraljeva je skoro jedna ulica, jer su se sa obe strane smestili nizovi stambenih kuća i poslovnih objekata. O tome vozači, pa i pešaci, malo vode računa.
Prolazimo kroz Trnavu, Balugu, Vapu i stižemo do Zablaća. Podsećam se da sam ovde učio vožnju davne 1974. godine. Ovaj put ka Kraljevu odavno koristim i ne pamtim kada sam poslednji put prošao magistralom od Mrčajevaca. Stari put je kraći i zanimljiviji, a posle rekonstrukcije kolovoz je još uvek dobar. Uži je i praktično sve vreme prolazi kroz naselja, ali ako se pažljivo vozi, pravo je uživanje. Sa desne strane obronci Jelice i Troglava, sa leve plodna Moravska dolina.
Dolina jorgovana
Skrećemo na Ibarsku magistralu i prolazimo kroz Čibukovac i Konarevo. Sa desne strane protiče Ibar, koji je konačno napustio klisuru i pomalo usporio pre nego što će se kod Kamidžore spojiti sa Zapadnom Moravom. Uskoro stižemo do skretanja za Matarušku Banju i eto nas na vratima Doline jorgovana.
Kolovoz je dobar, ali ovaj deo puta poznat je po dugačkim krivinama koje lako zavaraju vozače, pa u njih ulaze prebrzo. A onda se začas nađu na suprotnoj strani kolovoza i nesreće su neizbežne. Pošto nam je ovo dan za uživanje, ne žurim, što drugi vozači koriste za preticanje i onda kada nije dozvoljeno.
Uskoro se sa leve strane ukazuju ostaci srednjovekovnog grada Magliča.
Iako se dolina Ibra najčešće naziva Dolinom jorgovana, koje je, prema legendi, dao posaditi kralj Uroš Prvi u čast svoje supruge Jelene, poznata je i kao Dolina kraljeva ili Dolina vekova. Ti nazivi nas vode u srednji vek, kada je ova dolina krila neke od najvećih svetinja srpskog naroda: Studenicu, Žiču, Sopoćane i Đurđeve stupove. Utvrđeni grad Maglič nosio je titulu zaštitnika, jer je čuvao ne samo manastire nego i celu Rašku. Ovuda je prolazio jedini karavanski put koji je povezivao Moravsku dolinu sa Kosovim poljem.
Ime je dobio po magli koja ga često obavija, dajući mu dodatnu vizuru tajanstvenosti.
Stižemo do Polumira, gde je po legendi Sveti Sava mirio braću Stefana i Vukana, ali su sklopili samo primirje, pa je otud i naziv. Kod sela Cerje, na steni sa desne strane Ibra, uočava se Spomenik ibarskim junacima, podignut 1930. godine.
Studenica
Nekada se u okviru Studenice nalazilo čak četrnaest crkava; danas su sačuvane tri u kojima se vrši bogosluženje, Bogorodičina crkva, crkva Svetog Nikole iz trinaestog veka i crkva Svetih Joakima i Ane, takozvana Kraljeva crkva, zadužbina kralja Milutina iz 1314. godine. UNESCO je 1986. Studenicu uvrstio na listu Svetske baštine.
U Bogorodičinoj crkvi u toku su restauratorski radovi, i to baš oko najznačajnije freske, Raspeća Hristovog.
Obilazimo trpezariju i portu i na kraju ulazimo u Kraljevu crkvu. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu i spada u najlepše primere. Živopis je iz dvadesetih godina četrnaestog veka i smatra se vrhuncem stvaralaštva dvorskih slikara kralja Milutina, Mihaila i Evtihija, istih koji su radili živopis Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Starog Nagoričana i Žiče.
Posle obilaska malo odmaramo u porti. Broj posetilaca je već priličan. Pokušavamo da u nekom od monaha prepoznamo našeg nekadašnjeg studenta Pavla Miloševića, u monaštvu Vitalija.
Kafa za devedeset dinara
Sledeće odredište je manastir Gradac u dolini Brvenice, zadužbina kraljice Jelene Anžujske.
Marec i Đuka dremuckaju, tako da prolazim kroz Brvenik, gde je trebalo skrenuti. Toga postajem svestan tek u Raški, pa se moramo vraćati.
Pokušavamo da napravimo još jednu pauzu za kafu, ali seoske birtije pored kojih prolazimo ne ostavljaju utisak. Aleksa se šali sa Đukom da će morati da plati skupu kafu u nekom od restorana na magistrali. Ja obećavam da ću refundirati razliku preko sto dvadeset dinara, koliko smo platili tri kafe u Studenici.
Manastir je izgrađen u poslednjoj četvrtini trinaestog veka. Veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke, kraljice Jelene. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.
Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.
Sami smo u porti. Posle obilaska odmaramo ispod velikog duda. Oko nas tišina i mir. Ostajemo tako skoro sat, a onda počinju da stižu posetioci i porta oživljuje.
U Brveniku, na izlasku na magistralu, svraćamo na kafu. Podsećam Đuku da važi ponuda o refundiranju. Međutim, i pored Marecovih predviđanja, kafa je bila još jeftinija, Đuka je ovog puta platio samo devedeset dinara.
Bili smo planirali da usput i ručamo. Marec je poneo ručak, pa tražimo zgodno mesto, ali ne nalazimo ništa pogodno, i on predlaže da se vratimo u Čačak i, ko ljudi, ručamo kod njega na terasi. Predlog se prihvata, pogotovu što smo dobru jagnjetinu mogli da zalijemo i pivom. Što ja, kao vozač, ne bih mogao da priuštim da smo ručali negde usput.
Izleti za dušu: U tišini bukava
Praznični dani su idealni za izlete. Već nekoliko godina trudimo se da tokom prvomajskih praznika posetimo neko zanimljivo mesto u Srbiji. Pošto je po pravilu reč o jednodnevnom izletu, biramo lokalitet u blizini Čačka.
Poslednja decenija je donela pojačana putovanja u inostranstvo, odakle se vraćamo oduševljeni izgledom turističkih destinacija, čistoćom gradova i puteva kojima prolazimo, ljubaznošću ljudi. Naravno, vajkamo se što tako nije i kod nas, pogotovu što i mi imamo šta da pokažemo svetu. Od značajnih kulturno-istorijskih spomenika do prirodnih lepota, koje se doduše uporno trudimo da oskrnavimo. Odlazak u tu našu prirodu i istoriju zato ostavlja i gorak ukus, jer zaista ima šta da se vidi u Srbiji.
Za ovogodišnje praznike odavno smo planirali da obiđemo manastir Vraćevšnicu, četrdesetak kilometara od Čačka. Ja sam tamo bio pre sedamnaest godina, u vreme kada smo na Tehničkom fakultetu intenzivno organizovali godišnje izlete. Ovo je prilika da se podsetim već viđenog, ali i da nastavimo započetu tradiciju.
Nedelja, 1. maj 2011.
Meteorolozi nisu predviđali lepo vreme, što se potvrdilo kišom koja nas je dočekala u praznično jutro. Prethodni dan smo proveli tabajući po beogradskim tržnim centrima u potrazi za haljinom koju će Aleksandra nositi na proslavi male mature, pa smo se kući vratili prilično umorni. Sve je nametalo odlaganje izleta za naredni dan, ali zbog obaveza to nije bilo moguće, pa je ostalo da se nadamo da će kiša stati.
Kiša je zaista prestala. Ali kad smo oko podne krenuli, ponovo je počelo da prokapljuje.
Preko Vujna
Da se sve ne bi svelo na vožnju dobro poznatom Ibarskom magistralom, odlučujemo se za put preko Gornje Trepče i planine Vujan. To je prilika da obiđemo i Atomsku banju, koja se ponovo intenzivno reklamira.
Put se sužava, a uz njega niču pansioni i vile zvučnih imena. Sve je nekako zbijeno i prilično neuređeno. Stižemo nadomak samog lečilišta, koje je sada privatizovano, na šta upućuje tabla da je reč o privatnom posedu. Kakva tranzicija iz nečega što je bilo primer društvene brige za građanina u ono što se zove privatna inicijativa.
Prema Milanovcu se upućujemo preko Vujna i sela Lunjevice. Ima krivina, a put je prilično uzak; umalo nas jedan meštanin, vozeći sredinom puta, ne satera u jarak. Pošto je ovo put na granici dve opštine, iako regionalnog karaktera nije preterano održavan.
Selo Lunjevica poznato je po porodici iz koje je potekla kraljica Draga. Njen deda Nikola bio je bogat trgovac i pobratim knjaza Miloša; tokom srpskih buna nije se bavio vojničkim poslovima, ali je izdašno pomagao ustanike. Posredovao je u ženidbi Miloša sa Ljubicom iz porodice Vukomanović i bio ručni dever potonje knjeginje.
Pominjanje imena tog sela uvek me je asociralo na tragičnu sudbinu kraljice Drage i njene porodice, pre svega braće Nikodija i Nikole, ubijenih u Majskom prevratu. Trebalo je da prođe skoro sto godina od tih krvavih događaja i da se snimi televizijska serija „Kraj dinastije Obrenović” da bi se bar malo promenila istorijska vizura koja je pratila kraj devetnaestog veka.
Manastir
Kod nekadašnjeg „Tovilišta”, odnosno restorana „Takovo”, skrećemo levo i posle par kilometara stižemo do parkinga ispred manastira. Na njemu zatičemo puno automobila. Prva misao je da su i to putnici namernici, kao mi, ali jedan od automobila je okićen, što znači da ćemo prisustvovati venčanju.
Upoznajem Aleksandru i Danku sa istorijom manastira, koji je 1428. godine podigao čelnik Radič Postupović, iz zahvalnosti što se vratio iz Kosovskog boja. Crkva je posvećena Svetom Đorđu. U njoj se knez Miloš sa narodom pričestio pred polazak u Drugi ustanak, ovde je 1818. Kragujevac proglašen za prestonicu, a 1812. je Karađorđe objavio zaključke Bukureškog mira.
U porti je knez Miloš 1814. sahranio majku, u narodu poznatiju kao baba Višnja, a pored nje i troje maloletne dece. Namera mu je bila da tu počivaju i ostali Obrenovići, ali mu se želja nije ispunila.
Ogledalo kraljice Natalije
Manastirska riznica čuva vredne tragove prošlosti. Tu su delovi odežde prvog mitropolita obnovljene Srbije Melentija Pavlovića, koji je na početku ustanka bio iguman manastira, među njima i dar knjeginje Ljubice, celokupna odežda od zlatotkanog brokata sa vezom od srme. Tu je i originalni Takovski krst, koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se vidi na poznatoj slici Paje Jovanovića.
Posebnu atrakciju predstavlja nameštaj porodice Obrenović: veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage, izrađen od orahovine u Parizu.
Posebno mesto zauzima veliko ogledalo, poklon kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Prema predanju, kraljica ga je darovala u znak zahvalnosti što je narod ovog kraja svime što je imao, slamaricama, ćilimima, jastucima i posteljinom, izravnavao rupe na drumu, da bi njena kočija nesmetano prošla.
Pošto je obred venčanja završen, koristimo priliku da uđemo u crkvu i vidimo freske u centralnom brodu. Uskoro najavljuju dolazak novih mladenaca, pa napuštamo crkvu. U međuvremenu je kiša prestala i počelo je da se promalja Sunce, dajući okolini manastira i tišini koja ovde vlada poseban pečat.
Preko Gruže
Umesto istim putem, predlažem da se vratimo preko Ljuljaka, Bara i Knića.
U selu Bare skrećemo prema Kniću i prolazimo kroz Grivac, koji me asocira na dečju pesmicu Dobrice Erića o princezi iz tog sela. Uživamo prolazeći Gružom. Ovde se nalazi veštačko Gružansko jezero, čijom se vodom snabdeva Kragujevac.
Ovim putem sam već nekoliko puta prolazio. Poslednji put jedne zimske večeri, vraćajući se iz Kragujevca. Kolega Marko Acović je u međuvremenu napustio Fakultet i prešao u firmu u Kragujevcu; sačekao sam ga posle radnog vremena i povezao do Milanovca. Usput smo se lepo ispričali, iako nas je pratio sneg i hladnoća. Pri tome nismo osetili da je naš kraj pogodio zemljotres, to sam saznao tek kad sam stigao kući.
Prelazimo jezero preko vitkog mosta. Slede poznata mesta, Bumbarevo Brdo, Bresnica, Bečanj, Mrčajevci. I konačno stižemo kući sa ovog kratkog, ali prijatnog izleta. Izleta koji bi pružio pun užitak da je vreme bilo sunčano.
Tour de Serbia (10): Protrčavanje kroz Valjevo
Prema Šapcu
U najvećem broju slučajeva Valjevo sam upoznavao vozeći ulicom Vladike Nikolaja. To je saobraćajnica koja predstavlja neku vrstu obilaznice oko gradskog jezgra. Nastavlja se na put Lajkovac–Valjevo, koji će uskoro biti brza saobraćajnica i povezati Valjevo sa auto-putem „Miloš Veliki”.
Tom ulicom sam uvek prolazio kada bih kroz Valjevo putovao prema Šapcu, a par puta i prema Loznici. Prema Šapcu se skreće desno u ulicu Vojvode Mišića, pa se nastavlja putem koji vodi pored Brankovine, Koceljeve, Belotića i Mišara.
Selo od belog kamena
Desetak kilometara iza Koceljeve dolazi se do sela Draginje. Veliki deo stanovništva čine gastarbajteri koji žive u Austriji, Italiji i Nemačkoj, a gotovo sav novac ulažu u kuću u rodnom selu.
U Draginju je većina kuća izgrađena od belog kamena, a na fasadama se nalaze gipsani ukrasi u obliku lavova, konja, labudova i sokolova, po čemu je selo prepoznatljivo. Ipak, meštani kažu da takva estetika polako izlazi iz mode; mnogi skidaju ukrase, a umesto njih u kuće ulaze zavese, pločice i nameštaj sa poznatim markama.
Ovuda sam najčešće prolazio subotom, pa sam imao priliku da vidim kako izgleda pazarni dan na tim prostorima.
Manastir Kaona
U blizini Draginja nalazi se manastir Kaona. Brat od tetke mog kolege Milana Plazinića bio je ovde monah, pa smo par puta svraćali. U to vreme iguman je bio počivši vladika valjevski Milutin.
Manastir i okolina su jedan od najuređenijih manastirskih kompleksa u kojima sam bio.
Prema Loznici
Ako se nastavi ulicom Vladike Nikolaja pa skrene u Dušanovu, dolazi se na put koji vodi ka Osečini i dalje ka Loznici. Put prati tok Kolubare, a zatim njene pritoke Obnice. Negde ispred Osečine putu će se pridružiti reka Jada, koja je zahvaljujući litijumu postala najpoznatija reka u Srbiji.
U Osečini postoji odlična kafana „Most”, poznata po jagnjetini. Iza Osečine ulazi se u dolinu Jadra, a onda počinju Rađevina i lozniči kraj.
Sve strane sveta
Pored pravaca prema Lajkovcu, Šapcu i Loznici, iz Valjeva se putnik namernik može uputiti i prema Požegi i Bajinoj Bašti. Putem prema Požegi stiže se i do Divčibara, ali i do Kosjerića. U Bajinu Baštu se ide preko Povlena i Debelog brda. A ako se na putu ka Lajkovcu u Divcima skrene desno, eto nas na putu ka Mionici, Struganiku, Banji Vrujci i ponovo na Ibarskoj magistrali.
Kao što se vidi, dolazak u Valjevo nosi sa sobom čitav niz izazova.
Iako se nisam dugo zadržavao, uspeo sam da se upoznam sa domaćom gastronomijom. Bilo je to u restoranu „Lovački dom” pored Kolubare, u društvu mog nekadašnjeg diplomca Voje Maksimovića. Poslednji put sam u Valjevu bio na koncertu harfistkinje Aleksandre Mohorko.
Tour de Serbia (7): Pregorela sijalica
Kosovo i Metohija su, slobodno se može reći, krajevi koje sam najmanje upoznao. Za nekoga ko je stigao i na druge kontinente, to je svakako velika sramota.
Teritorijom Kosova i Metohije prošao sam u tri navrata, 1986, 1990. i 1995. godine. Baš tako, samo sam prošao, jer se radilo o klasičnom proputovanju. Najduže sam se zadržao 1986, kada sam obišao manastir Gračanicu i kratko se prošetao Prištinom.
Na povratku iz Grčke
Te 1986. godine Kosovo i Metohija su neumitno postajali neuralgična tačka Jugoslavije. Raspad zemlje, koji će se desiti relativno brzo, nije bio nešto o čemu je običan čovek razmišljao. To je značilo da smo još uvek mogli bez prepreka da putujemo od Đevđelije do Jesenica.
Posle dvonedeljnog boravka u Grčkoj i par dana na Ohridskom jezeru, krenuli smo za Čačak. Putovali smo Zapadnom Makedonijom, dolinom Drima i Radike, posetili manastir Svetog Jovana Bigorskog, i u predvečerje stigli u manastir Gračanicu.
Kada smo se našli u manastirskoj porti, još je bio dan. Neću pisati o lepotama te poslednje zadužbine kralja Milutina. Pomenuću samo detalj koji me je više puta naterao na duboko razmišljanje, detalj kakvih ću sresti još nekoliko puta tokom obilaska srpskih svetinja.
Kada smo stigli do čudesne freske Jovana Krstitelja, shvatamo da je već toliko tamno da slabo svetlo koje dopire spolja nije dovoljno da uživamo u njenoj lepoti. Jer je sijalica koja bi trebalo da zameni dnevno svetlo, pregorela.
Izlazim iz crkve posvećene Uspenju Presvete Bogorodice i upućujem se u obližnju prodavnicu, ne bih li kupio sijalicu. Nažalost, već je prošlo osam sati i prodavnica ne radi.
Na odlasku razgovaramo sa monahinjom koja prodaje religijske suvenire. Žali se na nemaštinu, a ispred nas je prodala suvenira za prilično novca. Još jednom me savladava osećaj stida i nemoći, što naša država i crkva neće, ne umeju ili ne znaju da svetu predstave ono što predstavlja kulturnu baštinu celog čovečanstva.
Sa sličnim osećajem sam završavao i posete manastirima Studenica i Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Novo doba
Život u Jugoslaviji uticao je na to da nam ono što je na dohvat ruke bude najdalje. Zbog toga je moja mladost nekako bila omeđena putovanjima po tadašnjoj velikoj zemlji. Srbija je, normalno, bila tu i mislilo se da za nju uvek ima vremena.
Da nismo postali svedoci istorije i velikih promena, možda bi Srbija ostala u zapećku. Devedesete godine i sankcije međunarodne zajednice, iskazane i kroz obavezne vize za putovanje u inostranstvo, učinile su da se vratimo Srbiji. Početak novog milenijuma i konačni oproštaj sa Jugoslavijom u prvi plan su stavili putovanje po Srbiji. Konačno je došlo novo doba u kome sam počeo da je upoznajem.
Nažalost, pokazaće se da to ipak nisam uspeo u onoj meri u kojoj sam želeo. Ipak vredi učiniti napor i setiti se najvećeg broja mesta koja sam posetio u protekle dve decenije.
U Čačku, 2. maja 2023. godine
Tozr de Serbia (5): Kruševac i Ljubostinja
Kruševac
Valjda naredne godine posetismo Kruševac i manastir Ljubostinju. U Kruševcu smo obišli crkvu Lazaricu i Spomenik kosovskim junacima na centralnom gradskom trgu.
U Kruševcu do devedesetih godina nisam bio još od boravka na Jastrepcu, a to je bilo šezdesetih. Grad ću tek početi da upoznajem kada počnem da odlazim u Višu školu za industrijski menadžment, osnovanu 1993. godine. Zahvaljujući saradnji sa tom školom, Kruševac ću posećivati češće, a posebno u periodu između 1998. i 2008. godine, kada sam bio njihov honorarni nastavnik.
Crkva Lazarica je najstarije i najvrednije kulturno dobro prestonog grada kneza Lazara. Nalazi se u središtu ostataka kruševačke tvrđave. Građena je najverovatnije između 1375. i 1380. godine i posvećena svetom prvomučeniku Stefanu, podignuta je u čast prvorođenog Lazarevog sina Stefana. Zajedno sa crkvom u manastiru Ravanica predstavlja prototip moravske arhitektonske škole.
Povodom šest vekova Kruševca, 1971. godine je u arheološkom parku „Lazarev grad” otkriven spomenik knezu Lazaru, rad vajara Nebojše Mitrića. Lik je urađen prema ktitorskoj fresci iz manastira Ravanice. Graditeljske tekovine kneza Lazara prikazane su konturama srednjovekovnog grada na levom ramenu figure i obrisima Lazarice pod pazuhom desne ruke. Ornamenti na haljini preuzeti su sa Lazareve haljine, čija se kopija čuva u Narodnom muzeju u Kruševcu.
Knez Lazar je Kruševac počeo da gradi 1371. godine. Za zidanje je korišćen šareni rečni kamen, krušac. Zato se smatra da je grad po njemu i dobio ime.
Ljubostinja
Posle Kruševca odlazimo u manastir Ljubostinju. Nalazi se na levoj obali Zapadne Morave, na samo četiri kilometra od Trstenika. Sagrađen je neposredno pre Kosovskog boja, 1388. godine. Zadužbina je kneginje Milice, koja se u njemu zamonašila 1392, a tu je i umrla 1405. godine i sahranjena.
Ljubostinja je prvi ženski manastir u Srbiji. O poreklu imena postoji više tumačenja; jedno od njih je da je podignut na mestu gde su se Milica i Lazar upoznali, dakle na mestu ljubavi: ljubvestan, ljubvostin, ljubostinja.
Izletnički dan završavamo ručkom, ovoga puta u prostoru ispred manastira koji je za to predviđen.
Tour de Serbia (4): Pokajnica
Vraćevšnica i Takovo
Posle dve godine odredište nam je bio Gornji Milanovac. Tačnije, prvo smo posetili manastir Vraćevšnicu, koji se nalazi u istoimenom selu na putu Gornji Milanovac–Kragujevac. Manastir je sagrađen početkom petnaestog veka, a ktitor je bio srpski vlastelin Radič Postupović.
Vraćevšnica je značajna za istoriju Srbije, jer su se u njoj odigrali neki važni događaji. Tu je 1810. godine održan sastanak Karađorđa i Milana Obrenovića, na kome se razgovaralo o daljem toku ustanka. Ovde su 1812. i 1818. održane skupštine; na onoj o Đurđevdanu 1818. odlučeno je da Kragujevac postane prestonica kneževine. U porti manastira sahranjena je baba Višnja, majka kneza Miloša Obrenovića.
Iz Vraćevšnice odlazimo u Takovo. Ovde posećujemo Muzej Drugog srpskog ustanka i spomen-kompleks na kome se nalazi grm sličan onom ispod koga se knjaz Miloš obratio ustanicima na Cveti 1815. godine. Tu je i spomenik „Takovski ustanak”, sa figurama knjaza Miloša i arhimandrita Melentija. Izlet završavamo ručkom u obližnjoj kafani.
Pokajnica i Radovanjski lug
Ovaj izlet se verovatno odigrao 1995. godine. Na oba lokaliteta sam bio prvi put. Nalaze se u blizini Velike Plane, a i međusobno su blizu.
Manastir Pokajnica nalazi se u Starom Selu i posvećen je prenosu moštiju Svetog Nikole. Crkvu je 1818. godine podigao knez Smederevske nahije, vojskovođa i narodni starešina Vujica Vulićević, u blizini mesta na kojem je ubijen Karađorđe. Vujica, čiji je Karađorđe bio kum, učestvovao je u tom ubistvu. Zato se podizanje crkve tumači kao čin pokajanja, po čemu je hram u narodu i poznat.
U blizini manastira nalazi se hotel „Plana”. Otkako je izgrađen, oko njega su se plele različite priče, pre svega da je reč o nerentabilnoj investiciji. Novine su pisale kako hotel nema gostiju i slično. Pokušah da nešto o tome nađem na internetu, ali jedina informacija je bila to da je hotel prodat i za koliko.
U ataru sela Radovanja nalazi se stoletna šuma sa spomeničkim kompleksom Radovanjski lug, na osam i po kilometara od Velike Plane. Kompleks obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda Karađorđa. Tu su i crkva Zahvalnica, parohijski dom i letnja pozornica.
U Radovanjskom lugu postoji i restoran, tako da izlet završismo ručkom u njemu. Kako smo se vratili u Čačak i da li smo još nešto posetili, ne sećam se.