Putovanja – Page 6 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (7): Pregorela sijalica

Kosovo i Metohija su, slobodno se može reći, krajevi koje sam najmanje upoznao. Za nekoga ko je stigao i na druge kontinente, to je svakako velika sramota.

Teritorijom Kosova i Metohije prošao sam u tri navrata, 1986, 1990. i 1995. godine. Baš tako, samo sam prošao, jer se radilo o klasičnom proputovanju. Najduže sam se zadržao 1986, kada sam obišao manastir Gračanicu i kratko se prošetao Prištinom.

Na povratku iz Grčke

Te 1986. godine Kosovo i Metohija su neumitno postajali neuralgična tačka Jugoslavije. Raspad zemlje, koji će se desiti relativno brzo, nije bio nešto o čemu je običan čovek razmišljao. To je značilo da smo još uvek mogli bez prepreka da putujemo od Đevđelije do Jesenica.

Posle dvonedeljnog boravka u Grčkoj i par dana na Ohridskom jezeru, krenuli smo za Čačak. Putovali smo Zapadnom Makedonijom, dolinom Drima i Radike, posetili manastir Svetog Jovana Bigorskog, i u predvečerje stigli u manastir Gračanicu.

Kada smo se našli u manastirskoj porti, još je bio dan. Neću pisati o lepotama te poslednje zadužbine kralja Milutina. Pomenuću samo detalj koji me je više puta naterao na duboko razmišljanje, detalj kakvih ću sresti još nekoliko puta tokom obilaska srpskih svetinja.

Kada smo stigli do čudesne freske Jovana Krstitelja, shvatamo da je već toliko tamno da slabo svetlo koje dopire spolja nije dovoljno da uživamo u njenoj lepoti. Jer je sijalica koja bi trebalo da zameni dnevno svetlo, pregorela.

Izlazim iz crkve posvećene Uspenju Presvete Bogorodice i upućujem se u obližnju prodavnicu, ne bih li kupio sijalicu. Nažalost, već je prošlo osam sati i prodavnica ne radi.

Na odlasku razgovaramo sa monahinjom koja prodaje religijske suvenire. Žali se na nemaštinu, a ispred nas je prodala suvenira za prilično novca. Još jednom me savladava osećaj stida i nemoći, što naša država i crkva neće, ne umeju ili ne znaju da svetu predstave ono što predstavlja kulturnu baštinu celog čovečanstva.

Sa sličnim osećajem sam završavao i posete manastirima Studenica i Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Novo doba

Život u Jugoslaviji uticao je na to da nam ono što je na dohvat ruke bude najdalje. Zbog toga je moja mladost nekako bila omeđena putovanjima po tadašnjoj velikoj zemlji. Srbija je, normalno, bila tu i mislilo se da za nju uvek ima vremena.

Da nismo postali svedoci istorije i velikih promena, možda bi Srbija ostala u zapećku. Devedesete godine i sankcije međunarodne zajednice, iskazane i kroz obavezne vize za putovanje u inostranstvo, učinile su da se vratimo Srbiji. Početak novog milenijuma i konačni oproštaj sa Jugoslavijom u prvi plan su stavili putovanje po Srbiji. Konačno je došlo novo doba u kome sam počeo da je upoznajem.

Nažalost, pokazaće se da to ipak nisam uspeo u onoj meri u kojoj sam želeo. Ipak vredi učiniti napor i setiti se najvećeg broja mesta koja sam posetio u protekle dve decenije.

U Čačku, 2. maja 2023. godine

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (6): Voz pun stolica i kosišta

Do sada sam pisao o obilascima Srbije koji su imali cilj da se vide znamenitosti i prirodne lepote. Međutim, tokom proteklih sedamdeset godina bilo je i upoznavanja sa Srbijom koja su se dešavala uzgred, obavljajući svakodnevne radne obaveze.

Kao student Elektrotehničkog fakulteta 1976. godine, obilazeći telekomunikacione objekte, upoznao sam neka zanimljiva mesta. Neka od njih nikada više neću biti u prilici da posetim, na primer Satelitsku stanicu u Prilikama. Takođe, kao student, učestvujući u čuvenom „Električar reliju”, obići ću izletišta u okolini Beograda, kao što su Trešnja i Bojčinska šuma.

Butik mesa

Kada sam počeo da radim, moja putovanja po Srbiji odvijala su se na relaciji Beograd–Zrenjanin, a nešto kasnije Beograd–Smederevo i Beograd–Požarevac. Zahvaljujući tome upoznaću te gradove. Putujući do Zrenjanina i nazad upoznaću i okolna mesta, Ečku, Stajićevo i Čentu, gde smo povremeno svraćali na riblju čorbu.

Krajem sedamdesetih je u centralnoj Srbiji vladala nestašica teletine. U Zrenjaninu se mogla normalno kupiti. Firma „Bek” je u samom centru imala prodavnicu mesa koja se zvala „Butik mesa”. Ako bih se zatekao petkom u Zrenjaninu, obavezno sam pazario teletinu i nosio je pravo u Čačak.

Finale svetskog prvenstva u košarci 1978. godine u Manili odgledaću u bašti restorana u Požarevcu, uz roštilj i špricer.

Zahvaljujući službenim putovanjima upoznaću i Niš, prvo 1978. godine, kada smo posetili Ei Fabriku računskih mašina, a onda 1981, kada sam bio u fabrici Ei Čegar. Prvom prilikom ručaćemo u čuvenom restoranu „Kod Amerikanca”.

Putovanje kao avantura

Živo se sećam boravka u manastiru Prohor Pčinjski. Bilo je to 1993. godine; u hotelu pored manastira održavala se konferencija „Jupiter”. Bila je to godina najžešće inflacije i krize nastale posle uvođenja sankcija.

Bilo je to i jedno od mojih poslednjih putovanja vozom. Tada se još moglo putovati od Čačka do Stalaća. U Stalaću smo prilično dugo čekali voz koji iz Beograda ide prema Grčkoj. Kada je stigao, bila je prava umetnost ući u njega, hodnici su bili zakrčeni robom koju su naši građani nosili u Makedoniju. Najviše je bilo drvenih stolica i kosišta. U Nišu smo nekako uspeli da se, preskačući preko tih predmeta, dokopamo kupea.

Kada smo pomislili da je mukama došao kraj, one su tek počinjale.

Zahvaljujući kolegi koji je pomešao stanice Vranjska Banja i Vranje, nastavili smo putovanje prema Makedoniji. Preostalo nam je da izađemo u poslednjoj stanici pre granice, u Ristovcu, i tražimo način da se domognemo Vranja. Od svih opcija najbolja nam se učinila da u Davidovcu uhvatimo autobus koji iz Bujanovca ide za Vranje. Od Ristovca do Davidovca trčimo, jer ne znamo kada autobus stiže. Srećom, došli smo prilično rano, pa nam ne preostaje ništa drugo do da dremamo.

Kada sam se probudio, konstatujem da smo u nekom selu. Autobus u koji smo ušli namenjen je prevozu radnika iz druge smene, a to podrazumeva i njihovo razvoženje po okolnim selima. Konačno stižemo u Vranje, ali u hotelu „Vranje” nema mesta, pa nas upućuju u istoimeni motel, nekih četiri kilometra van grada.

Avantura je tek počinjala

Recepcioner nam kaže da će uskoro stići kombi koji prevozi učesnike na relaciji hotel–motel. Međutim, kolega ne veruje u tu opciju i predlaže da idemo peške. Usput počinju sevanje i grmljavina, a kiša nas hvata na pola puta, kod fabrike „Koštana”. U motel stižemo mokri do gole kože, istovremeno kad i onaj pomenuti kombi.

Avantura se nastavila i sutradan. Zahvaljujući organizovanom prevozu, uspešno smo stigli do manastira. Neverni kolega, koji je sumnjao i u taj prevoz, u manastir odlazi sa kolegama iz Užica njihovim „Jugom”. Zatičemo ga skroz zelenog u licu, jer je vozač gasio motor na nizbrdicama da bi uštedeo gorivo. Tako da je tih četrdesetak kilometara bilo prava avantura.

Pošto smo završili učešće na konferenciji, postavilo se pitanje povratka. Saznajemo da za Vranje ide nekakav kombi. Hladno sedamo i pravimo se ludi dok kombi nije krenuo. Putovanje traje malo duže, jer svraćamo u Bujanovac da stvari uzmu oni koji su spavali u tamošnjem hotelu. U Vranju sedamo u autobus koji iz Skoplja ide za Sarajevo i kući stižemo u ponoćnim satima.

September 7, 2026September 11, 2026

Tozr de Serbia (5): Kruševac i Ljubostinja

Kruševac

Valjda naredne godine posetismo Kruševac i manastir Ljubostinju. U Kruševcu smo obišli crkvu Lazaricu i Spomenik kosovskim junacima na centralnom gradskom trgu.

U Kruševcu do devedesetih godina nisam bio još od boravka na Jastrepcu, a to je bilo šezdesetih. Grad ću tek početi da upoznajem kada počnem da odlazim u Višu školu za industrijski menadžment, osnovanu 1993. godine. Zahvaljujući saradnji sa tom školom, Kruševac ću posećivati češće, a posebno u periodu između 1998. i 2008. godine, kada sam bio njihov honorarni nastavnik.

Crkva Lazarica je najstarije i najvrednije kulturno dobro prestonog grada kneza Lazara. Nalazi se u središtu ostataka kruševačke tvrđave. Građena je najverovatnije između 1375. i 1380. godine i posvećena svetom prvomučeniku Stefanu, podignuta je u čast prvorođenog Lazarevog sina Stefana. Zajedno sa crkvom u manastiru Ravanica predstavlja prototip moravske arhitektonske škole.

Povodom šest vekova Kruševca, 1971. godine je u arheološkom parku „Lazarev grad” otkriven spomenik knezu Lazaru, rad vajara Nebojše Mitrića. Lik je urađen prema ktitorskoj fresci iz manastira Ravanice. Graditeljske tekovine kneza Lazara prikazane su konturama srednjovekovnog grada na levom ramenu figure i obrisima Lazarice pod pazuhom desne ruke. Ornamenti na haljini preuzeti su sa Lazareve haljine, čija se kopija čuva u Narodnom muzeju u Kruševcu.

Knez Lazar je Kruševac počeo da gradi 1371. godine. Za zidanje je korišćen šareni rečni kamen, krušac. Zato se smatra da je grad po njemu i dobio ime.

Car Lazar — Spomenik knezu Lazaru, rad vajara Nebojše Mitrića

Ljubostinja

Posle Kruševca odlazimo u manastir Ljubostinju. Nalazi se na levoj obali Zapadne Morave, na samo četiri kilometra od Trstenika. Sagrađen je neposredno pre Kosovskog boja, 1388. godine. Zadužbina je kneginje Milice, koja se u njemu zamonašila 1392, a tu je i umrla 1405. godine i sahranjena.

Ljubostinja je prvi ženski manastir u Srbiji. O poreklu imena postoji više tumačenja; jedno od njih je da je podignut na mestu gde su se Milica i Lazar upoznali, dakle na mestu ljubavi: ljubvestan, ljubvostin, ljubostinja.

Izletnički dan završavamo ručkom, ovoga puta u prostoru ispred manastira koji je za to predviđen.

September 6, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (4): Pokajnica

Vraćevšnica i Takovo

Posle dve godine odredište nam je bio Gornji Milanovac. Tačnije, prvo smo posetili manastir Vraćevšnicu, koji se nalazi u istoimenom selu na putu Gornji Milanovac–Kragujevac. Manastir je sagrađen početkom petnaestog veka, a ktitor je bio srpski vlastelin Radič Postupović.

Vraćevšnica je značajna za istoriju Srbije, jer su se u njoj odigrali neki važni događaji. Tu je 1810. godine održan sastanak Karađorđa i Milana Obrenovića, na kome se razgovaralo o daljem toku ustanka. Ovde su 1812. i 1818. održane skupštine; na onoj o Đurđevdanu 1818. odlučeno je da Kragujevac postane prestonica kneževine. U porti manastira sahranjena je baba Višnja, majka kneza Miloša Obrenovića.

Iz Vraćevšnice odlazimo u Takovo. Ovde posećujemo Muzej Drugog srpskog ustanka i spomen-kompleks na kome se nalazi grm sličan onom ispod koga se knjaz Miloš obratio ustanicima na Cveti 1815. godine. Tu je i spomenik „Takovski ustanak”, sa figurama knjaza Miloša i arhimandrita Melentija. Izlet završavamo ručkom u obližnjoj kafani.

Pokajnica i Radovanjski lug

Ovaj izlet se verovatno odigrao 1995. godine. Na oba lokaliteta sam bio prvi put. Nalaze se u blizini Velike Plane, a i međusobno su blizu.

Manastir Pokajnica nalazi se u Starom Selu i posvećen je prenosu moštiju Svetog Nikole. Crkvu je 1818. godine podigao knez Smederevske nahije, vojskovođa i narodni starešina Vujica Vulićević, u blizini mesta na kojem je ubijen Karađorđe. Vujica, čiji je Karađorđe bio kum, učestvovao je u tom ubistvu. Zato se podizanje crkve tumači kao čin pokajanja, po čemu je hram u narodu i poznat.

U blizini manastira nalazi se hotel „Plana”. Otkako je izgrađen, oko njega su se plele različite priče, pre svega da je reč o nerentabilnoj investiciji. Novine su pisale kako hotel nema gostiju i slično. Pokušah da nešto o tome nađem na internetu, ali jedina informacija je bila to da je hotel prodat i za koliko.

U ataru sela Radovanja nalazi se stoletna šuma sa spomeničkim kompleksom Radovanjski lug, na osam i po kilometara od Velike Plane. Kompleks obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda Karađorđa. Tu su i crkva Zahvalnica, parohijski dom i letnja pozornica.

U Radovanjskom lugu postoji i restoran, tako da izlet završismo ručkom u njemu. Kako smo se vratili u Čačak i da li smo još nešto posetili, ne sećam se.

September 6, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (3): Nušićijada i fontana vina

Ivanjica

Te 1969. godine u Ivanjici je prvi put održan festival filma jugoslovenske komedije, pod nazivom „Nušićijada”. Održavaće se do 1972. godine. Njena preteča bila je turističko-zabavna priredba „Septembar u Ivanjici”, prvi put održana 1967. Tim povodom je mamina banka organizovala izlet do Ivanjice u vreme trajanja te manifestacije.

Osim par fotografija koje me podsećaju na taj dan, malo toga mi je ostalo u sećanju. Kasnije ću u Ivanjici boraviti više puta, ali će najveći broj tih boravaka biti vezan za „Nušićijadu”.

Aleksandrovac

U Aleksandrovcu Župskom se od 1963. godine održava privredno-turistička manifestacija Župska berba. Banka je organizovala posetu u jesen 1968. godine. Bila je to prilika da prvi put posetim taj pitomi gradić u blizini Kruševca.

Jedna od atrakcija manifestacije bila je „fontana vina”. Na nju me podseća i fotografija. U Aleksandrovcu ću ponovo boraviti posle više od dve decenije, ali to je već druga priča.

Aleksandrovac — *Sećanje na Župsku berbu*

Sa bankom sam bio na još dva izleta, na Goču i na planini Rudnik. Izlet na Goč je ličio na one na Kopaonik i Maljen, samo je bio jednodnevni. Izlet na Rudnik bio je upriličen u okviru saradnje sa bankom iz Užica: prvog dana je bilo takozvano drugarsko veče sa kolegama iz Užica, a sutrašnji dan posvećen šetnji Rudnikom.

Šta je dalje bilo

Bio je tu još poneki izlet. O nekima sam već pisao u okviru Tour de Yugoslavia, tada je za nas sve bilo Jugoslavija.

U drugoj polovini šezdesetih i početkom sedamdesetih putovanja po Srbiji bila su vezana za školu. Ali sve je to nekako išlo utabanim stazama: Beograd, Užice i bliža okolina Čačka. Gimnazijsko vreme obeležiće prvi odlazak u inostranstvo, a zatim ekskurzije van Srbije, prvo Sarajevo, pa ona maturska kroz Jugoslaviju. Doduše, svela se samo na Hrvatsku i Crnu Goru, ali izgledalo je kao da smo proputovali celu tadašnju veliku državu.

Tokom studija sam uglavnom bio miran. Imao sam samo dva izleta do Poreča, zbog učešća na Elektrijadi. Blizina Italije omogućila je i odlazak do Trsta, naravno, zbog kupovine; sam grad ću upoznati mnogo kasnije.

Godine do raspada Jugoslavije obeležiće putovanja u inostranstvo. Tu i tamo biće i nekog izleta po Srbiji. Na primer, izlet na Rtanj u zimu 1978. godine, koji je organizovala omladinska organizacija Instituta; tom prilikom smo obišli i Boljevac, Bor i Zaječar. Jeste sramota, ali u tim gradovima više nikada nisam bio.

Osamdesete su uglavnom bile okrenute putovanjima u inostranstvo. Ako je i bilo poseta mestima u Srbiji, uglavnom se radilo o proputovanjima.

Izleti sa Fakultetom

Devedesete su uglavnom donele izlete koje je organizovala sindikalna organizacija Fakulteta. Bila je to prilika da vidim mnoga mesta na kojima ranije nisam bio.

Opšta situacija u zemlji, sankcije, inflacija, kasnije bombardovanje, uticala je na društveni život na Fakultetu. Tokom devedesetih se on uglavnom odvijao kroz drugarske večeri povodom Dana Fakulteta i izlete na kraju školske godine. Uglavnom je bilo reči o jednodnevnim izletima, u okviru kojih smo posećivali kulturno-istorijske znamenitosti Srbije.

Na kraju školske 1991/92. godine napravili smo izlet u Ivanjicu. Usput smo posetili motel „Mlinarev san” na Velikom Rzavu u blizini Arilja i obišli crkvu Svetog Ahilija, zadužbinu kralja Dragutina. Nakon toga smo produžili do Kušića i dalje do Javora i spomenika majoru Iliću. Posle toga smo se vratili u Ivanjicu na ručak u restoranu „Vidik” iznad hidrocentrale na Moravici.

September 6, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (2): Izleti sa bankom

Tražeći fotografije kojima bih ilustrovao svoje boravke po banjama i planinama, setih se izleta na Zlatibor i u banju Prilički kiseljak. Mislim da je to bilo 1958. i 1959. godine. Prema ljudima koji se nalaze na slikama mogu da zaključim da su te izlete organizovale razne društvene organizacije, na primer Savez boraca.

Dok pišem ove redove, prisećam se pojedinosti. Na Zlatiboru je u to vreme postojala zemljoradnička zadruga „Čigota”, poznata po mlečnim proizvodima. Naša prijateljica tetka Jela je sve vreme postavljala isto pitanje: „Kad ćemo u “Gigotu” na kiselo mleko?”

Sećam se i da je u vreme kada smo mi bili na Zlatiboru stric Vojo sa porodicom putovao na more. Videli smo se sa njima tamo, gde je njihov autobus stao na pauzu.

Na izlet u Prilički kiseljak naredne godine išli smo familijarno. O tome svedoče i slike napravljene tom prilikom. Prethodne godine je tata kupio foto-aparat Altix, pa smo mogli da zabeležimo poneki trenutak sa putovanja.

Izleti sa bankom

Mama je radila u lokalnoj banci u Čačku, koja je veoma često organizovala sindikalne izlete. Kolektiv je bio relativno mali, pa su ti izleti bili prilika da se zaposleni druže i porodično.

Zahvaljujući njima imao sam prilike da upoznam planine kao što su Kopaonik, Maljen, Goč i Rudnik. Tu su bile i posete nekim manifestacijama u gradovima Srbije, „Nušićijadi” u Ivanjici i „Župskoj berbi” u Aleksandrovcu.

Kopaonik

Prvi izlet na koji smo išli sa bankom bio je odlazak na Kopaonik. Čini mi se da je to bilo 1962. godine, i bilo je to moje prvo putovanje dolinom Ibra.

Tada se na Kopaonik išlo iz Rudnice, tako da smo prošli kroz Rašku. Sećam se onih rudarskih korpi koje su prevozile rudu sistemom žičare i koje su na izlasku iz Raške prelazile preko puta. Vožnja dolinom Ibra bila je posebno zanimljiva, sa pogledom na bukove dok se voda penuša udarajući u stene.

Na takve izlete se hrana obično nosila, pa smo ispred Doma „Olga Dedijer” ručali na livadi. Dan smo proveli u šetnji padinama Kopaonika. Posebno sam bio oduševljen mnogobrojnim izvorima hladne vode. Pošto je bio jul, padine su bile u bojama planinskog cveća, a nailazili smo i na čitave delove planine pod borovnicama.

Noć smo proveli u vili iznad Sunčane doline. Nažalost, do sledeće posete Kopaoniku proći će više od dve decenije, ponovo ću tamo boraviti pokušavajući da postanem skijaš.

Maljen

Izlet na Maljen 1962. godine bio je zapravo odlazak na izletište Divčibare. To izletište je relativno blizu Čačka, ali se tada do njega moglo doći samo putem koji od Požege, preko Kosjerića, vodi ka Valjevu.

Za taj izlet vezana je dogodovština sa spavanjem. Ne sećam se kako je do toga došlo, ali ispostavilo se da nemamo obezbeđeno prenoćište. Pošto nije bilo druge dece, ja sam iskoristio priliku i prespavao na zadnjem sedištu autobusa, sa glavom u maminom krilu. Muškarci su se snašli i noć proveli u senu.

Na povratku se nismo vraćali preko Ovčar Banje, već smo u Kratovskoj steni skrenuli ka Lučanima i Guči. Na prevoju Karaula smo napravili pauzu, tokom koje je napravljena i ova fotografija.

Početkom šezdesetih godina počele su da se održavaju različite manifestacije. Jedna od prvih bio je Sabor trubača u Guči, prvi put održan 1961. godine. O svojim doživljajima sa te manifestacije pisaću na drugom mestu. Ovde ću pomenuti dve druge, kojima sam prisustvovao zahvaljujući bankarskim izletima.

September 6, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (1): Srbija na dlanu

Kada nam se država svela na teritoriju nekadašnje jugoslovenske republike Srbije, jedan kolega je napravio zanimljiv komentar. Pomalo vulgarno, rekao je da se Srbijom može proputovati, a da se ne mora nigde prenoćiti.

To se svakako najviše odnosi na nas iz srca Šumadije, koji smo podjednako udaljeni od svih delova Srbije ako uopšte Čačak pripada Šumadiji. Ono što je za nas iz središta države sigurno jeste da nam je Srbija na dlanu.

Moja putovanja po njoj uglavnom su bila jednodnevna, ili su u najboljem slučaju podrazumevala jedno noćenje. Takvih putovanja, ili bolje rečeno izleta, bilo je jako mnogo. Nažalost, ostalo je puno delova Srbije u kojima nisam bio. To delimično moram da zahvalim onom poslovičnom, ima vremena. A vremena je uvek bilo malo.

Sada, kada sam zakoračio u osmu deceniju života, možda još uvek imam želju da prokrstarim Srbijom. Za to će, nadam se, konačno biti vremena.

Dok ne bude svežih zapisa, hajde da se prisetim onoga što sam do sada video. Biću neskroman ako kažem da se sećam svih predela u kojima sam bio. Teško da ću moći da se prisetim svakog detalja sa tih izleta, ali bar ću pokušati da se setim onih mesta koja su na mene ostavila poseban utisak.

Zanimljivo je da sam neke delove Srbije, kao što je Vojvodina, upoznao tek u ovom veku. Pokušaću da svoje sećanje na putovanja izložim hronološki, čini mi se da ću se tako najlakše setiti i mesta i događaja.

Prvo putovanje

Moje prvo putovanje bio je jednodnevni izlet na Kadinjaču, 1956. godine. Bio sam suviše mali da bih ga pamtio, imao sam nepune tri godine. Čak ni par fotografija napravljenih tom prilikom ne budi sećanje. Stariji i deca su na taj izlet išli autobusom, a ostali kamionom. Sećam se samo da sam tražio da iz autobusa pređem u kamion, gde su bili moji roditelji.

Prvi put u Beogradu

Sledeće godine se sa majkom uputih u Beograd. U to vreme je glavni prevoz prema glavnom gradu bio voz, popularni „Ćira”. Ostali smo par dana.

Boravili smo kod strica Alekse, koji je tada živeo u Zemunu, u ulici Jakuba Kuburovića. Sećam se da smo sa strina Fanikom išli u Zoološki vrt i da smo u onom parku pored sedeli na klupi i jeli pirinčaru koju je strina napravila. Ujak Vladan mi je u prodavnici muzičkih instrumenata u ulici Maršala Tita kupio malu tamburu.

Sajam

U Beogradu se ponovo nađoh u maju 1958. godine, povodom posete Sajmu tehnike.

U avgustu 1957. u Beogradu je organizovan Sajam tehnike, prva sajamska manifestacija posle Drugog svetskog rata. Za tu namenu izgrađen je novi sajamski prostor pored Save. Poseban utisak je ostavljala Hala 1, sa kružnom kupolom prečnika sto devet metara, najvećom kupolom na svetu napravljenom od prednapregnutog betona. Projektanti su bili arhitekta Milorad Pantović i građevinski inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić; hala je građena od 1954. do 1957. godine. Tokom Sajma tehnike 1958. iz studija smeštenog na Sajmu Televizija Beograd je emitovala svoju prvu emisiju.

Ranđići na Sajmu — Poseta Sajmu tehnike 1958. godine u Beogradu

Noć kod upravnika kupatila

Moj stric Aleksandar je sa porodicom živeo u malom stanu u Zemunu. Pored njih troje, trebalo je da se smesti i nas devetoro iz Čačka. Moja majka je predložila da nas troje iskoristimo poziv njenog brata od tetke, Sredoja, i budemo njegovi gosti. On je bio upravnik javnog kupatila „Dunav” u ulici Cara Dušana i stanovao je u dvorištu kupatila. Do tamo smo lako stigli tramvajem.

Ispostaviće se da njegova gospođa, jedna ogromna žena, nije bila baš oduševljena našom posetom. Imala je neku gošću kojoj je posvećivala punu pažnju. Sve vreme je pravila veštačke cvetove, što je izgleda bilo njeno zanimanje. Koliko se sećam, Sredoje je pokušavao da pokaže gostoprimstvo, osećajući se neprijatno zbog njenog ponašanja. Mi smo se brzo povukli u sobu, a ujutru, i pored njegovog navaljivanja da doručkujemo, potrudili smo se da što pre odemo. Sledeću noć ipak provedosmo u Zemunu.

Banje i planine

Jedno od obeležja doba socijalizma bili su i sindikalni izleti. Tata je radio u „Slobodi”; zbog veličine preduzeća sindikalnih izleta nije bilo, ali je postojao veoma velik broj društava i udruženja koja su organizovala izlete za svoje članove. Tata je bio član planinarskog društva „Sloboda”, pa je i mene početkom šezdesetih učlanio.

Društvo je organizovalo mnogobrojne izlete, ali mi nismo išli tako često. Sećam se dvodnevnog izleta na Jastrebac i izleta u Vrnjačku Banju. Bili smo jedne nedelje i u Mataruškoj Banji, gde se održavalo takmičenje planinara u orijentacionom kretanju. Tom prilikom smo posetili i manastir Žiču, kao i crkvu Kosturnicu u njegovoj blizini, u kojoj su položene kosti mučenika stradalih za vreme turskog ropstva.

Kosturnica u Žiči — Crkva kosturnica u Žiči

Izleti sa planinarskim društvom po pravilu su bili vezani za neku od njihovih akcija, takmičenje u orijentaciji, ili godišnje sletove planinara Srbije, kada su se na nekoj od planina okupljali članovi društava iz cele republike.

September 4, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (35): Ja se opraštam

Avantura se nastavlja

Zagrejanost za jedrenje pokazala se već početkom jeseni iste te 1989. godine, kada smo odlučili da se ponovo otisnemo put Jadrana. Ovoga puta ekipa je bila manja, samo nas sedmoro. Za početak smo odabrali Rovinj.

Do Rovinja putujemo vozom linijom Beograd–Pula, koja ide na zapad sve do Divače, a onda okreće na jug. Poslednja stanica nam je Kanfanar, odakle se autobusom vozimo do odredišta. Marina se nalazi na suprotnom kraju od starog grada, kojim dominira crkva Svete Eufemije; preko puta marine je ostrvo Sveta Katarina.

Cilj jesenje ture je jedrenje na jug do Kornata i povratak u Rovinj. Pošto smo već uhodani u prijem jedrilice, brzo se pakujemo i krećemo put marine u Pomeru, na samom jugu Istre.

Ne sećam se svih mesta na kojima smo konačili, osim onih na ostrvu Rabu, Raba i Supetarske Drage. Doduše, u Supetarsku Dragu smo se sklonili prinudno, bežeći od čuvene senjske bure, koja nas je uhvatila baš kod Golog otoka. Buru ćemo doživeti i dok smo plovili pored Suska i Unija; tada ćemo se skloniti u jednu od uvala kod Malog Lošinja. Čini mi se da smo jednu noć proveli i u uvali na Premudi.

Svet je ipak mali

Poslednju noć sidrimo u luci Pula. U to vreme se neke naše kolege nalaze službeno u Puli, pa koristimo priliku da se vidimo. Ujutru se kroz Fažanski kanal, pored Brionskih ostrva, vraćamo u Rovinj.

Dok čekamo autobus za Kanfanar, Kraka i ja uživamo u pogledu sa brda na kome se nalazi crkva Svete Eufemije. U jesen 1989. već se osećala bura koja će narednih godina dovesti do raspada Jugoslavije. Iako će se Istra pokazati kao drugačija regija u odnosu na ostatak Hrvatske, nekako smo se osećali pomalo nelagodno dok smo čekali voz iz Pule koji će nas vratiti u Beograd.

Kraj je bio na vidiku

Godina 1990. bila je po mnogo čemu prekretnica u mom životu. Odlučio sam da napustim Institut „Mihajlo Pupin” i sreću potražim na Tehničkom fakultetu u Čačku. Zbog zaostalih poslova i dalje ću živeti na relaciji Čačak–Beograd. Valjda jedino te godine nisam mnogo razmišljao o troškovima. Putovao sam kao nikada ranije, a bogami ni kasnije; kući sam svraćao tek toliko da promenim garderobu.

S proleća su počeli višestranački izbori, koji su u Sloveniji, a zatim i u Hrvatskoj, značili silazak Saveza komunista sa vlasti. U takvim okolnostima po treći put sam se našao na Jadranu zbog jedrenja.

Ovoga puta smo odlučili da povežemo prethodna dva jedrenja i obiđemo Kornatski arhipelag. Time bismo praktično prokrstarili celu jugoslovensku obalu Jadrana, tačnije onaj njen deo u kome ima mnogo ostrva. Za polazište smo izabrali marinu u Jezerima na ostrvu Murteru.

Postali smo mi i oni

Prema Jadranu putujemo vozom na relaciji Beograd–Split. U Perkoviću presedamo u lokalni voz do Šibenika. Poslednja je dekada juna. Višestranački izbori u Hrvatskoj održani su početkom maja i pobedila je Hrvatska demokratska zajednica. Na košarkaškom igralištu pored stanice iscrtani su njeni simboli i poruke podrške.

Od Šibenika do Murtera ide se autobusom. Pošto imam vremena do polaska, Boško i ja se penjemo do pijace, da vidimo isplati li nam se da tu kupimo voće i povrće za narednih sedam dana. Usput nailazimo na natpise koji pozivaju na smrt Srba. Nimalo se ne osećamo prijatno.

Namirnice kupujemo na Murteru. Meni zapada da nosim džak sa krompirom, pa malo zaostajem za ostalima, koji prilično bučno idu ka marini. Prolazim pored grupe meštana koji sede na parapetu pored trotoara. Čujem komentar: „Ovi mora da su Slobodanovi.”

Po dolasku u marinu čeka nas standardna procedura. Ovoga puta plovimo sa dve jedrilice, sa sedmočlanim posadama. Ne sećam se svih mesta gde smo prenoćili; jednu noć smo bili u marini na ostrvu Žutu, a jednu u uvali Telašćici na Dugom otoku.

Ja se opraštam…

Poslednje veče provodimo u Vodicama. Sidrimo u samoj luci i izlazimo na večeru u jedan od restorana na rivi. Pomalo se osećamo neprijatno. Pogotovu kada jedan pijan čovek, po svoj prilici građevinski radnik, teturajući se rivom zapeva „Oj, vojvodo Sinđeliću”.

Po povratku u marinu Jezera završavamo administrativne obaveze i žurimo na voz. Par dana po povratku u Beograd pravimo večerinku kod Boška, čime se to jedrenje praktično završava.

Iako je raspad Jugoslavije faktički bio stvar vremena, opet smo odlučili da nastavimo tradiciju. Potvrdio sam svoje učešće u novoj ekspediciji, ali je razvoj događaja uticao da se to, bar što se mene tiče, ne dogodi. Za početak jedrenja ponovo su izabrali Split. Samo jedrenje je uglavnom prošlo bez problema. Ali povratak je doneo silne nevolje. Neki su imali velikih neprijatnosti u vozu koji ih je vraćao u Beograd. Neki su se odlučili za avion, ali je i tu bilo komplikacija.

September 4, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (34): Jedrenje

Iako su se osećale tenzije, još uvek smo se nadali da će Jugoslavija opstati. U martu 1989. godine premijer je postao Ante Marković i počeli su da duvaju vetrovi ekonomskog liberalizma. A društvo iz „Pupina” je našlo novu zanimaciju, jedrenje.

Grupa kolega je u leto 1988. odlučila da preko kompanije ACI Club Yugoslavia iznajmi jedrilicu i obiđe neka od ostrva u središnjem delu Jadrana. To se ponovilo i 1989, kada sam se i ja priključio ekspediciji.

Novi izazov

Krajem juna smo se vozom uputili ka Splitu, gde se u ACI marini nalazila početna tačka naše avanture. Grupu čini dvanaest članova posade. Glavni skiperi su Kraka, Slobodan Ivančević i Komsomolac, Nebojša Vuksanović. Jedrilica, koja će nam biti dom narednih sedam dana, velika je i nova.

Naravno, pravi ugođaj kod jedrenja je kretanje na vetar. Ali kada njega nema, moraju se pokrenuti motori. Kraka je zagovornik jedrenja čak i kada je vetar toliko slab da ne može da naduva jedra. Narednih dana suočićemo se i sa još jednom njegovom strašću, sidrenjem u divljim uvalama, umesto uplovljavanja u neku od ACI marina.

Iz Splita krećemo oko tri popodne. Prvo odredište nam je marina u Palmižani na Paklenim otocima, naspram grada Hvara. Iako sidrimo u marini u kojoj postoji restoran, večeramo na jedrilici, što je takođe poseban doživljaj. Tokom plovidbe ješćemo par puta u restoranima, ali doručak i ručak će uvek biti spremani na brodu. Posle večere sledi druženje na palubi uz piće, priču, a ponekad i pesmu.

Pakleni otoci — *ACI marina Palmižana na Paklenim otocima*

Stražari Jadrana

Na Visu nam je cilj mesto Komiža. Pre toga plovimo do ostrva Biševa, gde se zadržavamo na kupanju. Ne propuštamo priliku da posetimo čuvenu Modru špilju; uspevam da roneći prođem kroz podvodni otvor.

Predveče pristajemo u Komižu i odlučujemo da večeramo u nekoj od konoba. Zbog toga izlazimo na obalu, što baš i nije jednostavno, pošto sidrimo dalje od mola. Boško, dok pokušava da iz čamca pređe na stepenice, ostaje bez oslonca, čamac beži i on pada u vodu. U tom trenutku sam još bio na jedrilici, i to sa fotoaparatom u rukama. Ali jednostavno mi se nije dalo da ovekovečim taj prizor.

Posle večere se vraćamo na jedrilicu. Pošto mi je unutra suviše toplo, odlučujem da spavam na palubi. To će se pokazati kao dobar izbor, pa ću tako i narednih noći.

Ujutru plovimo ka Lastovu. Dan je prekrasan. Kupamo se na Lastovčićima; plaža je od sitnog šljunka, jedna od najlepših na kojima sam bio. Uživanje me čini nesmotrenim, što se završava opekotinama po ramenima. Na Lastovu kupujemo jastoga i Boško se iskazuje kao vrstan kuvar.

Posle doručka jedrenje nastavljamo put Mljeta. Noćimo u uvali Saplunara na južnom kraju ostrva. Pošto smo oplovili ostrvo, sidrimo u Pomeni i obilazimo Mljetska jezera. Popodne plovimo prema Korčuli. Prolazimo pažljivo kroz plitki kanal između Korčule i ostrva Badije, kobilica u jednom trenutku čak zastruže po dnu. Sidrimo u korčulanskoj luci, tako da veče provodimo na kopnu.

Šlag na tortu

Narednog dana jedrimo oko Korčule i Pelješca i noć provodimo u jednoj od uvala na špicu Pelješca. Pretposlednjeg dana plovimo oko Hvara i Brača i noćimo u marini u Milni na Braču. Poslednjeg dana prelazimo samo put do marine u Splitu, gde treba da se razdužimo sa jedrilicom.

Dok čekamo da se postupak razduženja završi, Boško i ja pijemo kafu u restoranu u marini. Kupili smo „Politiku” i čitamo komentare o mitingu na Gazimestanu, održanom na Vidovdan povodom šeststo godina Kosovske bitke. Prilaze nam dva momka i pitaju da li je slobodno. Dok odgovaramo potvrdno, shvatamo da su to Goran Bregović i Emir Kusturica, bavili su se bojenjem Bregovićeve jedrilice, kojom će krenuti na put preko Atlantika.

September 4, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (33): Sve sem kupanja

Trebalo je da prođe punih osam godina da se ponovo nađem na Jadranu. Više to nije bilo putovanje kroz veliku državu. Sada se ona zvala Savezna Republika Jugoslavija, i od nekadašnje zemlje u njenom sastavu su ostale samo Srbija i Crna Gora. U međuvremenu se na ovim prostorima desilo mnogo toga. Nestala je jedna država koja je za nešto više od sedamdeset godina promenila nekoliko naziva, ali i epiteta kojima su je častili njeni žitelji.

Dva dana pre polaska na odmor u Bečiće, Aleksandra je napunila prvi rođendan, pa je ovo bilo njeno prvo ozbiljno putovanje. A i početak porodičnih putovanja. Smeštaj smo rezervisali preko čačanskog „Autoprevozturista”, u hotelu „Splendid”. Bio je to stari hotel iz socijalističkog perioda, prilično ruiniran, jer su tokom zbivanja devedesetih u njemu boravile izbeglice. Kasnije, kada bude napravljen novi „Splendid”, hvaliću se kako smo tamo boravili.

Biće ovo zanimljivo letovanje, jer će voda tokom celog boravka biti izuzetno hladna, tako da se neću nijednom okupati.

Čekajući novi milenijum

Pošto smo nekako uspeli da spakujemo stvari, uključujući i Aleksandrina kolica, u naš „Jugo”, mogli smo da se uputimo prema Jadranu. Prvu pauzu, radi doručka, pravimo na Zlatiboru. Posle toga počinje saobraćajna avantura: prvo treba savladati krivine dok se spuštamo niz Zlatibor, a onda i kanjon Morače i druge opasne delove puta kroz Crnu Goru. Od Titograda se vozimo dobrim putem ka Budvi. Doduše, imamo problema sa Aleksandrom, koja se na izlasku iz Titograda baš rasplakala.

U Bečiće stižemo relativno rano, tako da možemo da se smestimo i malo odmorimo pre večere. Sobe nisu neudobne, ali su nameštaj, a posebno kupatilo, baš izraubovani. Hrana u restoranu će biti prilično dobra. Konobari tokom večere prave intervju sa gostima u pogledu izbora jela za naredni dan. Doručak je na bazi švedskog stola, što je već počinjalo da bude standard i u našim hotelima.

Sve sem kupanja

Pored svakodnevnog sunčanja na hotelskoj plaži, trudimo se da napravimo izlete u okolinu, uglavnom u večernjim časovima. Tako odlazimo par puta u susednu Budvu, ali i do Kotora i Tivta. Jedan dan smo se provozali sve do Sutomora.

Tokom te šetnje svraćamo u manastir Reževiće, gde je iguman monah Mardarije, rodom iz Gojne Gore. Pošto je on bio prijatelj sa Dankinim dedom i stricem, svraćamo da ga obiđemo i pozdravimo. Danka je kao dete sa stricem i njegovom porodicom kampovala u maslinjaku pored manastira.

Da je voda bila topla, bio bi to prilično ugodan boravak.

U isto vreme, u hotelu „Alet”, letovala je i porodica Stanković, Irena, Zorica i Nebojša. Par puta smo se našli sa njima, a jedan dan sam sa njima išao i na, u to vreme čuveni, buvljak u Tuzi. Kada nismo išli van, šetali smo obalom, uz obavezno svraćanje u odmaralište „Naftne industrije” na odlične kolače.

Malu senku na boravak u „Splendidu” bacilo je skraćivanje boravka za jedan dan. Po našem računu, pretposlednjeg večera boravka, konobar nam je neočekivano saopštio da nam je to poslednja večera. Umesto da proverimo na recepciji da li je to tačno, mi smo se spakovali i posle doručka krenuli da se odjavimo. Recepcioner nas je začuđeno pitao zašto idemo kad imamo još jedan dan. Nismo hteli da se vraćamo, iako je on išao za nama sve do kola, ubeđujući nas da se predomislimo.

Bio je ovo svojevrstan oproštaj sa Jugoslavijom kao turističkom destinacijom. Jer sledeći put kada budem boravio na crnogorskom delu Jadrana, to će biti država Crna Gora. A putovanja će imati odrednicu Tour de Balkan.