Author: rasin_admin

Kako su računari zaista stizali u Jugoslaviju, najbolje pokazuje jedna zaobilaznica.

Početkom osamdesetih godina postojala je zabrana uvoza računara. Mnoge firme su upravo u tome videle šansu da, zaobilazeći zakon, dobro zarade. Klasičan primer je pojava PDP-11 računara na jugoslovenskom tržištu.

Slovenačke firme kao što su „Lesnina”, „Marles” i „Slovenijales” bile su tokom sedamdesetih veliki izvoznici nameštaja i proizvoda od drveta. U tom poslu njihov glavni spoljnotrgovinski partner bila je ljubljanska „Elektrotehna”. Izvozničke firme su bile obavezne da devize koje unesu u zemlju prodaju Narodnoj banci, ali ako su uvozile robu, te obaveze nisu imale. „Elektrotehna” je tu klauzulu iskoristila i formirala preduzeće „Delta”, registrovano za proizvodnju računara.

U to vreme su PDP-11 računari firme DEC bili najprodavaniji mini računari na svetu, pa su odlučili da ih pod svojim imenom prodaju na jugoslovenskom tržištu.

Autohtonu pojavu na domaćem računarskom tržištu predstavljala je grupacija okupljena oko Instituta „Mihajlo Pupin” i programa TIM. Najpoznatiji računari iz te familije bili su TIM-100, TIM-200, TIM-300 i TIM-600.

Softver koji nismo napisali

Pri svemu tome je propuštena šansa da se više uradi na razvoju softvera. Sem časnih izuzetaka, nije bilo izraženijih pokušaja da se radi na sopstvenim verzijama sistemskog softvera.

Legenda kaže da je prevodilac za FORTRAN IV+, razvijen u DEC-u, generisao toliko efikasan kod da bi ga programer teško mogao napisati direktno na mašinskom jeziku.

Šezdesetih i sedamdesetih je u praktičnoj upotrebi bio relativno mali broj programskih jezika visokog nivoa. Projektanti kompajlera su zato mogli ozbiljnije da se uhvate ukoštac sa problemom generisanja efikasnih mašinskih programa. Jer računari su bili znatno sporiji nego danas — gotovo da je svaka suvišna mašinska instrukcija kvarila performanse programa čiji je bila deo. S druge strane, operativni sistem, koji je već uveliko postao nezamenljiv, efektivno je trošio računarsko vreme. Bilo je očigledno da treba naći put ka novim operativnim sistemima, koji će efikasnije realizovati funkcije neophodne za uspešno korišćenje računara.

Bili su to samo neki od problema koji su nametali glavno pitanje: kuda ide računarstvo?

Zrelost, pa preokret

Sedamdesetih godina je klasično računarstvo dostiglo punu zrelost. Primena računara bila je u punom zamahu, operativni sistemi su omogućavali višekorisnički i višeprocesni rad, pojavljivali su se novi programski jezici prilagođeni konkretnim primenama. Veliki računari su polako ustupali mesto mini računarima.

Razvoj poluprovodničke tehnologije i pojava mikroprocesora na početku osme decenije najavili su velike promene. Prvi mikroprocesori su po računarskim parametrima daleko zaostajali za postojećim računarima. Međutim, trebalo je da prođe manje od decenije i po da se situacija promeni.

Neko novo računarstvo

Pored poznatih firmi, na računarskoj pozornici zaigrali su i novi igrači. Mikroračunarske komponente i računari zasnovani na njima demokratizovali su svet računarstva, praktično svako je mogao da razvije sopstveni računar. Počelo je vreme računara iz garaža. Zahvaljujući tome, neke firme su se izdigle do najvećih poslovnih visina, na primer Apple.

Neke firme su se prilagođavale novonastaloj situaciji. Kroz takav proces je IBM tržištu ponudio Personal Computer, koji svi znamo po skraćenici PC. Neke, kao Hewlett-Packard, prebacile su se sa drugih delatnosti i uplovile u vode računarstva.

Ali bilo je i firmi koje nisu prepoznale huk vremena i nestale sa scene. Najupečatljiviji primer je Digital Equipment Corporation. Sledeći viziju svog predsednika Kena Olsena, nisu verovali u mikroračunarsku eru. Kada su to shvatili, bilo je kasno. Iako je njihov mikroprocesor Alpha bio najnapredniji u svoje vreme, drugi su već osvojili tržište. Na kraju su i sami izašli na tržište, pa ih je kupio Compaq, firma nastala na tragovima popularnosti PC računara.

Današnje generacije i ne znaju šta je DEC bio u istoriji računarstva. Ni koliko su njihovi računari PDP-11 i VAX-11 doprineli da računari postanu to što jesu.

Literatura

Flynn, M. J., Directions and Issues in Architecture and Language, IEEE Computer, oktobar 1980, str. 5–22 · Ditzel, D. R., Patterson, D. A., Retrospective on High-Level Language Computer Architecture, Proceedings of the 7th International Conference on Computer Architecture, 1980, str. 97–104 · Wulf, W. A., Compilers and Computer Architecture, IEEE Computer, jul 1981, str. 41–47 · Myers, G. J., Advances in Computer Architecture, John Wiley & Sons, 1982 · Patterson, D. A., Sequin, C. H., A VLSI RISC, IEEE Computer, septembar 1982, str. 8–21

I sama pomisao na istoriju računarstva predstavlja ogroman izazov. A pri tome ne treba zaboraviti da je ta istorija sažeta u poslednjih sto godina, pa i manje. Gotovo da je teže pisati o istoriji računarstva nego o ratovima koji su se dešavali u isto vreme.

Računarstvo je oblast u kojoj su iskoraci pokušavani na različitim mestima u svetu. Pošto je najtešnje vezano za razvoj elektronike i odgovarajuće tehnologije, logično je gde je došlo do najvećih proboja. Bez dubljeg razmišljanja, računarstvo se danas prevashodno posmatra kao tehnološki problem. Međutim, treba očekivati da se u pozadini intenzivno razmišlja o novim konceptima, koji bi trebalo da ga podignu na višu stepenicu.

Obrnuta sudbina

Uprkos posledicama rata i činjenici da je elektronika ovde ušla tek uoči njega, Jugoslavija se prilično rano uključila u svet računarstva. Nosioci razvoja prvih računara bili su Institut u Vinči i kasnije Institut „Mihajlo Pupin”. Prvi računar razvijen u Jugoslaviji bio je CER-10.

Nažalost, računarstvo u Jugoslaviji, a time i u Srbiji, imalo je pomalo obrnutu sudbinu od one koja je postojala u svetu. Od zemlje koja je bila među pionirima, postali smo zemlja koja je u razvojnom smislu na repu događaja. Umesto toga, postali smo zemlja u kojoj je primena računara postala sinonim za samo računarstvo. A i dostignuća na tom planu su diskutabilna.

Suočavanje sa istinom

Četrdeset i kusur godina ubeđujem i sebe i druge da se bavim računarskom tehnikom. Možda je došao trenutak kada se treba suočiti sa istinom. Jer ima jedno tri decenije kako je taj pojam nekako gurnut u stranu. Za to vreme u prvi plan su izlazili pojmovi kao što su informatika, informacione tehnologije, a danas digitalizacija. A pri tome, da li iz neznanja ili nečeg drugog, svi zaboravljaju da iza svih tih pojmova u savremeno doba stoji, računar.

Kad se pomene računarska tehnika, dovoljno upućeni razmišljaju o projektovanju i o korišćenju, odnosno primeni računara. Gde je tu onda prava računarska tehnika? Bez straha da ću pogrešiti: pod računarskom tehnikom podrazumeva se oblast projektovanja računarskih sistema. To znači i hardvera i softvera, s tim što se kod softvera prvenstveno misli na sistemski softver.

Pitanje koje se mora postaviti glasi: ima li danas u Srbiji prave računarske tehnike?

Korak u budućnost, sa Zvezdarskog brda

Da bi se dao inicijalni odgovor, potrebno je posegnuti malo za istorijom. I to onim vremenom kada su se računari realizovali na osnovu integrisanih kola niskog i srednjeg stepena integracije. Ta kola su u principu bila slobodno dostupna na tržištu, pa je razvoj računara zavisio od sposobnosti inženjera da ga projektuju. To je podrazumevalo specificiranje nove arhitekture i njenu realizaciju u obliku konkretnog uređaja.

Bile su to šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Može se reći da je to bilo zlatno doba i za računarstvo u Srbiji. Vodeću ulogu imao je Institut „Mihajlo Pupin” i njegova Digitalna laboratorija.

CER-10 je bio prvi jugoslovenski digitalni računar. Projektovan je u Institutu u Vinči, a realizovan 1960. godine u Institutu „Mihajlo Pupin”. Izveden je korišćenjem elektronskih cevi, tranzistora, elektronskih releja i feritne memorije. Posle njega je sledio čitav niz računara koji su nosili istu oznaku.

I tada smo bili svet

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih inženjeri Instituta „Mihajlo Pupin” i Instituta problema upravljanja iz Moskve projektovali su i realizovali hibridni, analogno-digitalni računar HRS-100. Za potrebe instituta iz sastava Akademije nauka Sovjetskog Saveza realizovana su tri takva sistema.

Kraj ere računara na bazi diskretnih komponenata predstavljao je specijalizovani sistem PMO, Procesor multiprocesne obrade. Razvoj je tekao od 1980. do 1985. godine. Procesor je bio namenjen kao hardverska podrška radu operativnog sistema, a realizovan je kao RISC mašina.

Njegov razvoj tekao je paralelno sa razvojem RISC mikroprocesora, koji je na Univerzitetu Berkli vodio tim istraživača pod rukovodstvom Dejvida Patersona. Razvoj PMO bio je potpuno nezavisan od njega.

To pokazuje da je i početkom osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji postojala kritična masa istraživača i znanja da se uhvati ukoštac sa najsloženijim projektima u oblasti računarske tehnike.