Studentski dom u kome smo bili smešteni nalazi se na severozapadu, u blizini Lenjingradskog prospekta, ulice koja se nastavlja na nekadašnju ulicu Gorkog, kojoj je u međuvremenu vraćen stari naziv Tverska.
Pored prospekta, u blizini Himkija, nalazi se spomen-obeležje u vidu tenkovskih zapreka. Ono označava mesto do koga su Nemci 1941. najbliže prišli centru Moskve, devetnaest kilometara.
Tu su i tereni dva velika kluba, Dinama i CSKA. Setih se da sam 1985. u dvorani CSKA gledao utakmicu protiv zagrebačke Cibone. Cibona je pobedila sa dva koša razlike; bila je tada prvak Evrope i u njoj je igrao Dražen Petrović. Dejan Srđević i ja smo navijali za Cibonu, a Vesko, Sloba, Rade i Ljubiša za CSKA.
Tek iz sadašnje perspektive vidi se koliko sam toga propustio da vidim u Moskvi. Naravno, sve nadajući se da će biti vremena.
Vernisaž na ledini
Tokom ovog boravka upoznao sam „Vernisaž” u Izmailovu, začetak svojevrsne buvlje pijace, koja će kasnije postati svetski poznat sajam umetničkih proizvoda. U vreme kada smo je posetili tek je počinjala sa radom; faktički se nalazila na ledini. Uglavnom su se prodavale slike, suveniri i vojna oprema. Veoma popularne bile su vojničke šapke i šubare.
Novo za mene bila je i poseta Kljazminskom vodohranilištu, gde MADI ima centar za odmor. Do centra smo išli brodovima; tamo nas je čekao celodnevni odmor, kupanje i sportske aktivnosti.
Na kraju treba pomenuti i večeru u restoranu „Piloti”, gde su nam domaćini priredili divno veče uz muziku i bogatu trpezu.
Nekoliko dana po našem odlasku iz Moskve pokušan je državni udar i smenjivanje Gorbačova. Slamanje puča faktički je značilo kraj Sovjetskog Saveza, jer su pored pribaltičkih i neke druge republike, pre svega Ukrajina, proglasile nezavisnost.
Sve isto, a sve drugačije
U Moskvu se vratih posle dva meseca. Spolja je delovalo sve isto. A sve je bilo drugačije.
Putovali smo Zvonko Jugović, Žiko Karović, Sreten Dragutinović i ja. Zvonko i ja pravo za Moskvu, dok su se Žiko i Sreten iz Kijeva uputili u Aluštu na Krimu, na konferenciju o fizičkoj kulturi.
U samo dva meseca život se drastično promenio. Postale su vidljive sve promene koje su ranije bile skrivene. Sve što je do juče bilo gotovo nemoguće sada je postalo stvarnost. Preko noći se razmahao privatni sektor. Počelo se trgovati svim i svačim. Na crnom tržištu pojavila se i takozvana „crvena živa”, za koju se tvrdilo da je ključni sastojak nuklearnog oružja, vrlo brzo će se pokazati da je reč o velikoj prevari. Ali „preduzetnici” koji su počeli da vode glavnu reč videli su u tome šansu za veliku zaradu.
Restorani su postali veliki biznis. Činilo mi se da su u poslednja dva meseca nikli kao pečurke posle kiše.
Prstom da ne taknete
Dok smo čekali da Sreten i Žiko stignu sa Krima, obilazili smo MADI. Zanimljivo je da su napravili prilično velik iskorak u korišćenju savremene računarske opreme, videli smo 3D skener, ali i CAD programe za projektovanje puteva. Posebno su bila zanimljiva istraživanja o dobijanju građevinskih materijala od zgure, pepela i drugih otpadnih materijala.
Nažalost, tokom obilaska imali smo i jedan neprijatan susret sa starijim profesorom. U to vreme su već bile krenule borbe po Hrvatskoj. Interesujući se za dešavanja u Jugoslaviji, u jednom trenutku je podigao kažiprst i, mrdajući njime, rekao:
„Vi ne smete ni prstom da taknete Dubrovnik.”
Bili smo pomalo zatečeni.
Magacin pun frižidera
Jedno veče otišli smo na večeru u hotel „Moskva”. Tamo je još uvek važilo pravilo da se mora podmititi livrejisani portir na ulazu. Nekada je za to trebalo izdvojiti dve-tri rublje; sada je cena bila dvadeset pet.
Jedno popodne kolege nas odvedoše u svoju privatnu firmu. Magacin je bio pun japanskih frižidera i televizora. Za nas je ostala zagonetka ko je svu tu robu uvezao i kako su relativno siromašni sovjetski građani mogli da je kupe. Kasnije ću čuti da su građani za nju uglavnom davali privatizacione vaučere, pa nije iznenađujuće kako su „uticajni” i „preduzimljivi” drugovi ubrzo postali vlasnici velikih fabrika.
Tu smo isprobali rusku banju, masažu i kupanje u hladnoj vodi. Pošto se domaćini nisu mogli dogovoriti oko restorana, na kraju smo ručali u samoj firmi, bilo je sušene ribe i ribe iz konzervi, a to u Rusiji nikada ne može biti pogrešan izbor.