Author: Siniša Ranđić

Posted on

Malo istorije (5): Sastanak u VTI

Studija o mogućnostima jugoslovenske privrede da proizvodi računare za potrebe JNA imala je veći značaj od samog truda koji su inženjeri u nju uložili. Ona je pre svega nama samima pokazala da je tehnologija računarskih komponenata napravila značajan iskorak i da dolazi novo računarsko doba, koje će računar učiniti dostupnim mnogo širem krugu korisnika nego do tada. Možda toga nismo bili neposredno svesni, ali u onim jutarnjim razgovorima uz kafu se pominjalo.

Po okončanju Studije trebalo je da prođu četiri godine da bi se razvoj vojnog računara ponovo aktuelizovao. Ne sećam se tačno kada smo ponovo dobili priliku da JNA ponudimo svoje viđenje njihovih računarskih potreba. Biće da je to bilo s proleća 1982. godine.

Pominjanje vojske kao korisnika tehničkih sredstava prvo asocira na oružje i oruđa za borbu. Međutim, ovde se radilo o računaru koji je trebalo da obezbedi podršku u praćenju stanja borbenih sredstava, transportne opreme, municije i slično.

Novi projekat se u nečemu razlikovao od prethodnog. Sada je trebalo ponuditi idejno rešenje. Pošto su se u međuvremenu u Jugoslaviji počeli proizvoditi mini računari, jedna od ideja bila je da se u okviru nove Studije da njihov detaljan prikaz, sa osvrtom na mogućnost da neki od njih bude osnova za vojni računar. Čini mi se da je idejno rešenje pomalo ličilo na arhitekturu sistema MU5, razvijanog sedamdesetih na Univerzitetu u Mančesteru. Inicijator takvog pristupa bio je Joca, koji je i sam učestvovao u razvoju tog sistema, a jedan od njegovih arhitekata bio je Roland Ibbett, Jocin mentor na doktoratu.

Creme de la creme

Pošto je Studija završena, sledilo je njeno predstavljanje pred stručnim jugoslovenskim auditorijumom. Skup je održan u Vojnotehničkom institutu. S obzirom na to da se potencijalno radilo o velikom i sigurnom poslu, sastanku je prisustvovao creme de la creme jugoslovenskog računarstva. Bili su prisutni direktori i saradnici svih preduzeća koja su proizvodila ili prodavala računare. Iz akademske sfere, pored nas Beograđana, sećam se kolega sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.

Diskusija koja se tu vodila ostala mi je u sećanju kao trenutak u kome je praktično utvrđeno stanje računarske industrije u Jugoslaviji. I trenutak kada je počela da se sagledava realna slika našeg računarstva u odnosu na svet. To je posebno bilo značajno za „Pupin”, jer je do tada kopča sa svetom bila više intuitivna, a manje tehnološka. Pogotovu za našu Laboratoriju, koja je bila mesto rađanja jugoslovenskog računarstva.

Ako iz ove perspektive pogledam to vreme, moram da konstatujem da su u nekim drugim laboratorijama Instituta bolje osetili nadolazeće tehnološke promene. Bila je to 1982. godina, kada je IBM PC već uveliko bio zakoračio na računarsku scenu, a Intel ponudio tržištu procesor 80286, koji se po svojim karakteristikama približio procesorima klasičnih računara.

Ako je za utehu, čak i u razvijenom svetu ponekad nije bilo sluha za novu tehnologiju. Ken Olsen, predsednik kompanije DEC, smatrao je da mikroračunari nemaju perspektivu, nipodaštavajući IBM PC i da se DEC time neće baviti.

Dve strane stola

Sastanak u VTI je verovatno bio najširi skup računarskih poslenika održan do tada u Jugoslaviji. U to vreme je za direktora OOUR-a Računska tehnika već bio izabran dr Dragoljub Milićević, i on je koristio priliku da se nametne kao važan igrač u domaćoj računarskoj priči. Vreme koje sledi pokazaće da će se nešto od toga i ostvariti.

Sastanak je trajao, čini mi se, dva dana, a diskusija posle uvodnih izlaganja bila je otvorena i na momente oštra. S jedne strane su bili predstavnici firmi koje su proizvodile ili prodavale strane računare, a sa druge Institut. Da li smo i koliku podršku imali od prisutnih predstavnika akademske zajednice, ne sećam se.

Najglasniji su bili Janez Škrubej iz „Iskra Delte” i Milojko Marić iz „Interkomerca”. Već krajem sedamdesetih „Iskra” je preuzela firmu „Delta”, nastalu u okrilju ljubljanske „Elektrotehne”. Zahvaljujući popularnosti računara PDP-11 i kasnije VAX-11, koje je „Delta” nudila jugoslovenskom tržištu, postali su značajan akter domaće računarske scene. Istovremeno je Slovenija tražila veći kolač u snabdevanju JNA, pa je zainteresovanost „Iskra Delte” bila jasna.

S druge strane, „Interkomerc” i njegov direktor Marić želeli su proširenje tržišta na kome bi plasirali računare firme Burroughs. Marić je kao osnovu za razmatrani računar ponudio mikroračunar Burroughs B20, u suštini njihovu verziju IBM PC-ja, zasnovanu na procesoru Intel 8086, sa operativnim sistemom BTOS, sličnim CP/M-u i MS-DOS-u.

Posted on

Malo istorije (4): Pomnoženo sa 2

Možda najznačajniji za okretanje ka takozvanim vojnim poslovima bio je već pominjani projekat Simulatora leta aviona. U njegovoj realizaciji učestvovala su čak tri OOUR-a Instituta, Automatika, Računska tehnika i Hidraulika i pneumatika. To se odrazilo i na unutrašnju organizaciju našeg OOUR-a: formiranjem odeljenja Profesionalni sistemi stvoreni su uslovi za preorijentaciju ka projektima kod kojih računar nije bio sam sebi cilj, već platforma uz čiju su se podršku realizovali specijalizovani sistemi. Dolazeći dani će pokazati da je time stvorena dobra baza za nastup kod JNA kao poslodavca.

Istina, i druga odeljenja su imala projekte za vojsku, računari CER-11, CER-111 i KOSMOS, ili uređaj DFŠ, digitalni frekventni šifrator. Saradnici Odeljenja za sistemski softver su za te računare razvijali elemente sistemskog softvera.

Cena pomnožena sa dva

Početak 1978. godine označio je prekretnicu. Negde u martu priključen sam Ljuši na poslovima izrade Programa realizacije vizuelnog podsistema simulatora leta aviona.

Neko ko je imao tek nepuna četiri meseca radnog staža i tek počeo da se upoznaje sa računarom i njegovim periferijama odjednom se našao na sasvim drugoj vrsti posla. Morao sam da se razaberem u vektorsku grafiku i kolimaciona sočiva. O vrstama i značenju svetala na aerodromima da i ne govorim.

Ovde ću navesti samo jedan sitan detalj, vezan za dimenzionisanje cene tog podsistema. Ljuša i ja smo nekom matematikom došli do zaključka da bi realizacija trebalo da košta dvesta miliona starih dinara. Iako je od denominacije sprovedene privrednom reformom 1965. godine prošlo više od decenije, još uvek se govorilo o starim i novim dinarima, a sama ta reforma je već bila mrtva.

Kada je Dejan video ovu cifru, uz komentar „To je Ljušina procena”, iznos je pomnožio sa dva. Konačno, kada je Program realizacije došao kod Draška, tadašnjeg rukovodioca odeljenja, on je i tu cenu pomnožio sa dva.

Da neko ne pomisli da su se cene određivale onako od oka. Jednostavno, mi inženjeri smo uglavnom sagledavali samo one nama vidljive troškove. Srećom, rukovodioci su imali daleko širu sliku o tome koliko je novca potrebno za život OOUR-a.

Ovde treba izneti jedan podatak koji govori o uslovima poslovanja u socijalističkoj Jugoslaviji. Iz zarađenih sredstava se, pored poreza i doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, moralo izdvajati i u različite fondove na nivou radne organizacije — fond zajedničke potrošnje, rezervni fond i druge. Kada se sve to sabere sa platama zaposlenih, ispada da je trebalo zaraditi otprilike pet puta više novca nego što je iznosio zbir plata. Čini mi se da je tačan faktor bio 4,73, i da je važio za naučnoistraživačke organizacije. U privredi je bio nešto niži, oko 3,5.

Do realizacije vizuelnog podsistema doći će dve godine kasnije. Koliko je koštao i kako je izveden, više bi mogli da kažu oni koji su neposredno učestvovali. Ja sam tada bio u vojsci.

Studija od osamsto strana

U proleće 1978. ponovo se počelo govoriti o razvoju takozvanog vojnog računara. Naravno, to nije podrazumevalo samo prototip, kao do tada, računar je trebalo da bude standardno tehničko sredstvo JNA, što je značilo obezbediti uslove za serijsku proizvodnju.

Negde u junu krenuli smo u izradu Studije u kojoj je trebalo predstaviti stanje računarske tehnike u svetu i, u skladu sa tim, proceniti mogućnosti jugoslovenske privrede da proizvede savremen računar. Iako sam još uvek bio pripravnik, bio sam uključen. Moj zadatak je bio da prikažem stanje tehnologije pojedinih računarskih komponenata, uglavnom pasivnih, kao što su kablovi, konektori i prekidači, ali sam se dotakao i nekih važnih periferija, kao što su spoljašnje memorije i štampači.

Ovo pominjem da bih istakao pristup razvoju kadrova koji je postojao u „Pupinu”. Mladi su od starta bili uključivani u ozbiljne projekte, ne samo kao obični saradnici, već kao učesnici u svim fazama. To je podrazumevalo da pored projektnih sastanaka prisustvuju i poslovnim. Počinjalo se tako što su najmlađi na jednim i drugim sastancima bili neka vrsta zapisničara. Ali su vremenom, upoznavanjem sa problematikom, postajali aktivni učesnici. Zahvaljujući tome, mladi inženjeri su se osposobljavali za preuzimanje odgovornih dužnosti.

Kada je Studija završena, čini mi se da je bila obima nekih osamsto strana. Za mene je imala i dodatni značaj, imao sam priliku da se u kontinuitetu upoznam sa čitavim nizom komponenata računarskog sistema, ali i da počnem da učim korišćenje i pisanje tehničke dokumentacije.

Upitne kartice

Kad sam već kod stručne literature, vredi napraviti paralelu sa današnjim vremenom. Iako je ARPANET nastao davne 1969. godine, za nas u Jugoslaviji to je bila daleka budućnost, da uopšte postoji, saznaću tek kada se Joca Đorđević bude vratio iz Pitsburga.

Zato su osnovni izvori znanja bile knjige, priručnici, katalozi i časopisi. Institut je imao dobro snabdevenu biblioteku i nije bilo problema da se nabavi nova knjiga: dovoljno je bilo popuniti karticu, predati je u Sekretarijat i dobiti direktorov potpis. Svake srede na naš sprat je stizao kontingent novih časopisa.

Naravno, nije bilo vremena da se svaki zanimljiv članak pročita, pa smo posezali za kopiranjem. Kopirnica je opsluživala ceo Institut, pa se nekad moralo čekati, a i kopiranje je često izostajalo, jer je u to vreme bilo prilično skupo.

Alternativa je bila zanimljiva. U većini stručnih časopisa na kraju se nalazila stranica sa takozvanim upitnim karticama (Inquire Card). Popunjavanjem sopstvene adrese, zaokruživanjem odgovarajućeg broja i slanjem kartice redakciji mogle su se dobiti dodatne informacije o objavljenom članku. Ispod reklamnih materijala raznih firmi takođe su stajali brojevi, čijim su se zaokruživanjem mogli tražiti i po pravilu dobiti, materijali o njihovim proizvodima. Često smo tako dolazili do važnih priručnika i kataloga, a ponekad je to bio i jedini način da se dođe do kataloga elektronskih kola koja smo koristili.

Zanimljivo je da sam na svakoj upitnoj kartici zaokruživao broj koji se odnosio na literaturu firme National Instruments. Ta firma je na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete postajala vodeća u oblasti uređaja za računarsku akviziciju podataka, a kasnije će razviti programski paket LabVIEW, koji je do danas ostao svetski standard u toj oblasti.

Međutim, od njih nikada nisam dobio povratnu informaciju. Verovatno Jugoslavija kao tržište za njih nije bila zanimljiva, ili smo ipak bili zemlja sa druge strane gvozdene zavese.

Posted on

Malo istorije (3): Era računara CER

Gledano iz današnje perspektive, sedamdesete godine predstavljale su tehnološku prekretnicu u računarskoj tehnici. Sve veći broj računarskih uređaja bivao je zasnovan na novim poluprovodničkim komponentama, mikroprocesorima. Istina, oni se po svojoj procesnoj snazi nisu mogli meriti sa vladajućim procesorima velikih i mini računara. Ali su polako, ali sigurno osvajali primene koje do tada nisu mogle da budu računarski podržane, pre svega zbog gabarita i potrošnje električne energije tadašnjih sistema.

To se jasno videlo i na poslovima koji su rađeni u OOUR-u Računska tehnika. Polako se završavala era računara zasnovanih na integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, a počeli su da se razvijaju sistemi na mikroprocesorima. Istovremeno, to je značilo prelazak sa projektovanja računara opšte namene na namenske računare.

Termin „namenski” odmah asocira na sisteme za vojsku, ali u praksi nije sasvim bilo tako. U to vreme je na nivou Instituta razvijan simulator leta aviona, u čemu su učestvovali saradnici više OOUR-a. Radilo se o vrlo složenom sistemu koji je zahtevao stručnjake iz mašinstva, automatike, elektronike i računarstva. Simulator posebno navodim, jer su njegovo projektovanje i realizacija praktično označili prekretnicu u radu dobrog dela Instituta, a posebno našeg OOUR-a. Narednih deceniju i po aktivnosti će dominantno biti vezane za saradnju sa JNA, posebno u oblasti simulatora i trenažera borbenih sredstava.

U nastavku ću kroz lične impresije dati osvrt na neke od najvažnijih projekata iz tog vremena. Naravno, kao pripravnik nisam mogao da budem upoznat sa svim projektima, pogotovu što je sve veći broj bivao klasifikovan kao strogo poverljivo.

Odakle ime CER

Moj rad u Institutu započeo je upoznavanjem sa računarom CER-12.

Počev od prvog računara čija je realizacija okončana u Institutu „Mihajlo Pupin”, a to je bio CER-10, svi računari koji su ovde projektovani nosili su oznaku CER. Izuzeci su bili HRS-100, hibridni računarski sistem, i KOSMOS, koji je razvijan za potrebe JNA, a u suštini je bio digitalni deo pomenutog hibridnog računara.

Za poreklo oznake CER vezane su priče koje su u proteklih šest decenija pomalo prerasle u legendu. Ipak treba pomenuti dva moguća objašnjenja. Jedno je krajnje prozaično, a verovatno i najtačnije, CER je skraćenica od Cifarski Elektronski Računar. Drugo je vezano za planinu Cer, na čijim se padinama nalazi selo Ravnaja, u kome se rodio Tihomir Aleksić, jedan od arhitekata prvog domaćeg računara CER-10.

Šta je sve pravljeno

U periodu od 1960. do 1980. godine računari razvijani u Institutu uglavnom su bili namenjeni komercijalnoj primeni. Izuzeci su, pored sistema KOSMOS, bili CER-11 i CER-111, rađeni za potrebe JNA. Treba reći da je i KOSMOS imao kodnu oznaku CER-101.

Kod CER-11 i CER-111 radilo se o istoj arhitekturi, ali su se razlikovali po tehnologiji. CER-11 iz 1966. godine realizovan je u diskretnoj tehnologiji, tranzistorskim i diodnim logičkim kolima, sa operativnom memorijom na feritnim jezgrima. Taj sistem je 1975. reprojektovan i realizovan kao CER-111, korišćenjem integrisanih logičkih kola.

Pored njih, u Institutu su razvijeni i sistemi CER-2 (prototip), CER-20 i CER-30, prototipovi elektronskih knjigovodstvenih mašina za Elektronsku industriju iz Niša i RIZ iz Zagreba, zatim CER-22, CER-200, CER-202 i CER-12. Najuspešniji modeli bile su manje serije računara CER-22, CER-200 i CER-12, korišćene za obradu poslovnih podataka u preduzećima i bankama širom Jugoslavije, „Jugopetrolu”, „Planiki”, „Beobanci”, „Banatskoj banci” i drugima.

CER-12

Računar pored koga je počela moja profesionalna karijera realizovan je u dva primerka. Jedan je radio u Računskom centru „Banatske banke” u Zrenjaninu, a drugi u računskom centru Instituta.

Računski centar Instituta je, pored obrade podataka za sopstvene potrebe, vršio i uslužnu obradu za mnoge firme, od kojih su najpoznatije bile „Beobanka” i tada veliko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna”. Koliko je to bio unosan posao, govori podatak da su saradnici Računskog centra bili najbolje plaćeni radnici Instituta. Kada je u januaru 1978. objavljena rang-lista radnika po primanjima, prva tri mesta zauzimali su upravo zaposleni u Računskom centru.

CER-12 je razvijen 1971. godine. Inicijalno je koristio CDC diskove sa izmenjivim disk-paketima kapaciteta 5MB, linijski štampač ICL i operativnu memoriju na feritnim jezgrima firme AMPEX, kapaciteta 256kB. Imao je tridesetdvobitni procesor, a memorijska reč je bila dužine trideset šest bita, jer je postojala kontrola parnosti na nivou svakog bajta.

Radom računara se upravljalo preko konzole realizovane na bazi IBM pisaće mašine. Unos programa i podataka ostvarivao se preko bušene papirne trake. Podaci su dostavljani u grupu za pripremu, gde su zaposleni na specijalnim mašinama firme DATICA unosili podatke, koji su zatim bušeni na traku pomoću bušača, najčešće firme FACIT. Inicijalni program, nešto nalik na današnje boot programe, unošen je preko upravljačkog pulta, na kome su se nalazili nizovi prekidača i lampica za unos i prikaz adresa i podataka.

Primerak računara CER-12 koji se nalazio u Računskom centru Instituta poklonjen je Muzeju nauke i tehnike, tako da ga posetioci mogu videti u okviru stalne postavke, u zgradi prve električne centrale u Skenderbegovoj ulici 51.

U vreme mog zaposlenja krenulo se sa poslovima priključenja novih periferija na CER-12, i to paralelno na oba računara. Plan je bio da se nadgrade diskovima „velikog kapaciteta”, stavljam pod navodnike, jer je taj veliki kapacitet bio sto megabajta (100MB). Ali treba imati na umu da se radilo o diskovima sa izmenjivim medijumima, pa je svaki disk-paket pojedinačno imao taj kapacitet. I ovog puta bile su to jedinice magnetnih diskova firme CDC.

Posted on

Malo istorije (2): Kancelarija 224/5

Kancelarija u kojoj sam počeo svoju inženjersku karijeru imala je broj 224/8. Unutrašnje pregrade između kancelarija bile su paravani, verovatno je prilikom gradnje ideja bila da se dobiju velike prostorije, pa su kasnije postavljene drvene pregrade. Na njima je bio zalepljen ravan zeleni itison. Pregrade prema hodniku bile su od furnirane iverice, lakirane u boji drveta. Prema spolja, celom širinom kancelarije, od metar visine do plafona bili su prozori. Iznad vrata, celom dužinom, staklena pregrada.

U zgradi je postojalo centralno grejanje, za koje je Institut koristio sopstvenu kotlarnicu na mazut. U kancelariji su bila dva radijatora ispod prozora. Grejanje je bilo odlično, čak bi se moglo reći da je bilo i pretoplo. Da vazduh ne bi bio suv, koristile su se metalne posude koje su stajale na širokim livenim radijatorima; u njih je stalo sigurno tri-četiri litra vode. Ja sam ujutru po dolasku punio posudu, ali je do kraja radnog vremena već bila prazna.

Za dolazak na posao zaposleni su mogli da koriste organizovani prevoz. Institut je od Elektronske industrije iznajmljivao autobuse koji su na šest-sedam linija prevozili zaposlene. Polazili su sa Trošarine, Konjarnika, Petlovog brda, iz Zemuna, sa Karaburme. Ja sam mogao da koristim one koji su prolazili pored Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika. Zbog navike da svako jutro odlazim na Fakultet, najčešće sam koristio onaj koji je stajao kod Vukovog spomenika.

Ko je gde sedeo

Prvih dana vreme sam provodio sam u kancelariji. Pošto osim kolega sa kojima sam studirao nikoga nisam poznavao, praktično nisam ni izlazio.

Upoznavanje sa kolektivom počelo je tako što je tadašnji šef odeljenja 201, Brana Leposavić, kolegu Predraga Vraneša i mene proveo po kancelarijama.

U kancelariji 224/1 sedeli su Brana Leposavić i Veselin Potić. U sledećoj, 224/3, Dragoslav Maksimović zvani čika Maksa, Vasilije Jablan zvani čika Jaša, Ljiljana Spahijević, plava ili velika Ljilja i Blagomirka Vunjak, Blaženka. U 224/5 sedeli su Ljubivoje Marković zvani Ljuša, Miladin Dabić, Aleksandar Đorđević i Predrag Vraneš.

Prve dve kancelarije sa desne strane hodnika koristilo je odeljenje Servisa, a u 224/6 sedeli su Srđan Ćeramilac i Slobodan Davidović. Na kraju hodnika ulazilo se u takozvanu veliku sobu, u kojoj su sedele Slavica Simić i Mirjana Brašanac, mala Mira. U sobi preko puta bili su majstori Petar Selaković zvani Peki i Rade Tatalović. U odeljenju su još radili Nedžati Spahijević zvani Roki, Dušan Hristović, Boško Tanasijević i Boško Simonović, ali se ne sećam gde su tada sedeli. Na odsluženju vojnog roka bio je Milija Timotijević.

Ne sećam se baš kako su nas dočekali. Verovatno su bili, kao i mi, suzdržani. Jedino se sećam da je govorljiviji bio čika Jaša, pa sam verovatno na osnovu toga zaključio da je inženjer.

Prvi gost

Praktično prvi kolega koji mi je došao u posetu, ne računajući Branu, bio je Daba. Jednoga dana neko je pokucao na vrata. Okrenuh se i videh mlađeg čoveka proređene kose sa naočarima. Ostade nekako postrance okrenut, pruži mi ruku na karakterističan način i predstavi se: „Ja sam Miladin Dabić.” Reče da sedi preko puta i da, ako mi nešto zatreba, slobodno mogu da dođem.

Posle jedno sedam dana Brana mi reče da ću se privremeno preseliti u kancelariju u kojoj su sedeli Ljuša, Daba, Aca i Vranac. U moju će se privremeno smestiti kolega Sidorov iz Instituta iz Novosibirska. Tokom njegovog boravka biću u prilici da par puta prisustvujem radnim sastancima koje je sa njim imao Vesko, a na kojima su razmatrana pitanja vezana za digitalni deo hibridnog računara HRS-100, instaliranog u Novosibirsku.

Tokom tih sastanaka dokučih da Sidorova ne vidim prvi put. Bio je jedan od dvojice gostiju koje je Caja doveo na usmeni ispit u junskom roku 1974. godine, kada sam polagao Elektroniku I. Kasnije saznadoh da je drugi bio dr Šebic iz Istočne Nemačke.

Kafa, dim i šah

Privremenim preseljenjem u kancelariju 224/5 počela je moja socijalizacija u Institutu. Kancelarija je bila ista kao moja, s tim što je gledala na ulaz u krug Instituta i parking. Ispred prozora sedele su najstarije kolege, levo Ljuša, desno Daba. Iza Dabe je sedeo Aca, a iza njega, za omanjim stolom, Vranac. Onako krakat, sedeo je za stočićem u koji je jedva uvukao noge. Uz levi zid je stajao laboratorijski sto, za koji su mene smestili.

U to vreme zaposleni su sami kuvali kafu, po takozvanim klubovima. Ovde su jedan klub činili Ljuša i Daba, a Aca je sam sebi kuvao. Prva dvojica su pila kafu koja je više ličila na kačamak, jer je posle ispijanja talog u šoljicama ostajao do pola. Sećam se da je Daba pio iz okrnjene zelene keramičke šoljice bez drške.

Njih trojica su bili pušači, s tim što bi se za Ljušu i Dabu moglo reći da su više pućkali nego pušili. Zbog toga se oko njih tokom dana vio oblak dima, koji bi, kada su prozori bili zatvoreni, čak izlazio ispod vrata u hodnik. Vranac je u to vreme još uvek bio aktivni sportista, golman vaterpolo kluba „Partizan” i reprezentacije Jugoslavije. Trojica starijih su ga često zadirkivali da će mu uništiti karijeru svojim pušenjem. Posebno se u tome isticao Ljuša, koji je bio strastveni pušač, takav da je često imao i po dve istovremeno zapaljene cigarete, a pepeo je bio sastavni deo ambijenta njegovog radnog stola. Inače po ocu, koji je takođe bio inženjer elektrotehnike bio je unuk na belo Lenče iz čuvene vranjanske pesme, “Otvori mi belo Lenče”.

Jedno od pravila radnog ponašanja bila je svakodnevna polučasovna pauza. U našem OOUR-u trajala je od pola deset do deset. Daba, koji se tokom te jeseni vratio sa magistarskih studija iz Mančestera, vreme je uglavnom provodio čitajući knjigu profesora Trelivena o računarima u osamdesetim. Pored njega, na podvijenoj nozi, sedeo je Ljuša sa stalno upaljenom cigaretom.

U jednom trenutku Daba bi samo rekao: „Hoćemo li?” To je bio znak da se na stočiću otvori mala kutija sa šahovskim figurama, da se poređaju i započne meč. Bio je to svakodnevni ritual. Tokom proleća Vranac će sa nekog turnira iz Moskve doneti šahovski sat, nove plastične figure i onu plastičnu mušemu sa poljima. Sada su mogle da se organizuju brzopotezne partije, a često i turniri, u kojima ja po pravilu nisam učestvovao.

Posted on

Malo istorije (1): Presecanje čvora

Ovaj tekst posvećujem uspomeni na Miladina Dabića (1945–2020), kolegu i prijatelja. Njegov odlazak bio je povod da sednem i zapišem sećanja na godine provedene u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Kada sam počinjao pisanje ovog teksta, imao sam na umu potrebu da od zaborava otrgnem jedno vreme čiji sam bio aktivni učesnik. To vreme podrazumeva pre svega ljude i događaje u kojima su oni učestvovali. Neposredan povod bio je odlazak još jednog od onih sa kojima sam delio zajedničku istoriju. A zajednički imenitelj nam je bio Institut „Mihajlo Pupin”.

Posle više od četiri decenije nije lako pisati o prošlosti. Ne zato što ću biti subjektivan ili što sam mnogo toga zaboravio. Problem je u tome što se u tom vremenu mnogo toga promenilo, pogotovu u struci kojom smo se tada bavili. Ako bi ovaj tekst bio namenjen nama koji smo svedoci tog vremena, tu bi svakako preovladavao lament nad sopstvenom prošlošću. A mlađi bi ga mogli doživeti kao još jedan pokušaj tamo nekih matoraca da se istaknu. Zato je pisanje ovog teksta nešto poput plovidbe između Scile i Haribde.

Kada sam tog 1. decembra 1977. godine zakoračio u zgradu Instituta „Mihajlo Pupin”, nisam razmišljao o istoriji. Bio je četvrtak sa tek napadalim snegom, pravi zimski dan. Došao sam gradskim prevozom, koji je tada išao samo do studentskog doma „Patris Lumumba”, a odatle peške uzbrdo, ulicom koja se zvala Dragice Pravice, pa dalje Volginom, stigoh do Instituta.

Sigurno sam mnogo toga zaboravio. Ali nadam se da će ove moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja. Ne bežim od toga da će u ovom pisaniju biti mnogo toga subjektivnog. Možda sam ponešto uobrazio pa je postalo deo moje istine. Ali neka se prvo nešto nađe na papiru ili ekranu. Lako ćemo ga kasnije menjati i širiti. A možda i skraćivati.

Krenimo redom

Pre početka rada bio sam u Institutu tri puta.

Prvi put, kada me je Slavoljub Marjanović, čuveni Caja, profesor elektronike na Elektrotehničkom fakultetu, doveo da se upoznam sa mogućnošću zaposlenja. Posle diplomiranja i letnje pauze ponovo sam se u Beogradu obreo u septembru, sa željom da upišem postdiplomske studije. U međuvremenu sam upisao kurs engleskog na Institutu za strane jezike i praktično u Beogradu živeo od utorka do četvrtka. Nastavio sam da stanujem kod porodice Ivanović, gde sam proveo sve vreme studija.

Vrlo brzo sam shvatio da vodim, reklo bi se, parazitski život, jer sam u Beogradu trošio jednu penziju mojih roditelja. Istina, bilo je ponuda za posao, ali nijedna me nije privlačila. Svraćao sam svaki dan na Fakultet i u „Domovinu“. Bilo je to vreme kada je puno kolega diplomiralo, a većina je to obeležavala u tom, za nastavnike i studente Elektrotehničkog fakulteta kultnom restoranu.

Jednoga dana u hodniku Fakulteta sretoh Caju i ne propustih priliku da ga upitam ima li nekog posla za mene. On me upita da li sam slobodan u podne. Na potvrdan odgovor reče mi da ga sačekam ispred kancelarije. Odosmo prvo do ekspres-restorana „Studentski park” preko puta Fakulteta, gde on kupi pečeno pile, a onda se taksijem odvezosmo do Instituta.

Odvede me prvo u OOUR Merenje i regulacije kod Milorada Andonovskog, a nakon razgovora sa njim popesmo se na drugi sprat i nađoh se u kancelariji gde su sedeli Dejan Živković i Dragoljub Milićević. Ispostaviće se da je Dejan tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika, a Draško šef odeljenja 202. Od Dejana saznadoh da predstoji raspisivanje konkursa za inženjere pripravnike. Upita me šta me više zanima, hardver ili softver. Na moj izbor hardvera, iako baš nisam bio siguran šta se pod tim tačno podrazumeva, prokomentarisa da će biti primano više kandidata za softver.

Šah i Ampex

Nastavih da živim na relaciji Čačak–Beograd. Jedne večeri svratih u „Domovinu”. Zatekoh Caju i Dejana Živkovića. Neko od njih me upita da li sam konkurisao, a ja nisam znao ni da je konkurs objavljen. „Pa šta čekaš, konkurs se završava u ponedeljak.”

Sutradan poranih za Čačak da prikupim potrebna dokumenta. I prijavih se poslednjeg dana trajanja konkursa. Posle nekoliko dana dobih poziv na razgovor.

U „Pupinu” sretoh kolegu Vladimira Malinića i prvo nas odvedoše u takozvano softversko odeljenje, gde nas sačeka tadašnji šef Svetomir Ojdanić. Učtivo sam saslušao priču o njihovim poslovima. Nakon toga nas odvedoše kod Veselina Potića, koji je trebalo da nas upozna sa poslovima vezanim za hardver. Vesko, ili Pota, bio je u to vreme jedan od dvojice pomoćnika direktora OOUR-a, Georgija Konstantinova.

Pošto je on trenutno bio zauzet, pojavi se kolega sa kutijom u kojoj su bile šahovske figure i plastičnom mušemom koja je imala funkciju šahovske table. Kasnije ću saznati da se taj kolega zove Slobodan Ivančević, poznatiji kao Kraka.

Vladimir i ja poređasmo figure i počesmo partiju. U toku nje konačno se pojavi Vesko i krenu razgovor. Tokom njega par puta je razgovarao telefonom, jer su ga zvali zbog dolaska ljudi iz firme „Ampex”. Malo kasnije vrata se skoro sa treskom otvoriše i na njima se pojavi krupan mlađi čovek u belom radnom mantilu i farmerkama uvučenim u vojničke čizme. Sa vrata zagrme: „Dobro, Poto, ima li ovde još neko da zna engleski jezik?” I izađe.

Utom telefon ponovo zazvoni i obavesti Veska da ljudi iz „Ampeksa” dolaze. On gotovo panično reče da sklonimo figure, a i sam nam se pridruži u skupljanju. Figure se razleteše po kancelariji, i da je neko u tom trenutku ušao, video bi tri spodobe kako klečeći bauljaju po podu tražeći ih ispod stolova i fotelja.

Ionako kratak razgovor bio je završen, a time i moj drugi boravak u Institutu.

Presecanje čvora

U to vreme izbor kandidata podrazumevao je i proveru podobnosti, jer su u Institutu rađeni poslovi za JNA. Činilo mi se da se u tome često i preterivalo. Pa čak da je to bio paravan kojim su se maskirali lični odnosi i netrpeljivosti.

I danas, posle četiri decenije, Laboratorija mi je ostala kao primer liberalne sredine. Sredine u kojoj se poštuju pravila i zna red, ali i sredine gde su se nalazila i primenjivala inventivna i fleksibilna rešenja uprkos čestim administrativnim preprekama. I to ne samo kad je u pitanju bila struka, već i svakodnevni život. Čak i kada se formalno radilo o takozvanim tajnim poslovima, nije bilo zaziranja od kolega u pogledu informacija koje bi se usput čule. Naravno, bilo je izuzetaka, pa je u neke kancelarije bilo skoro nemoguće ući. Takve kancelarije su po završetku radnog vremena obavezno pečaćene, jemstvenikom i pečatnim voskom.

Ne sećam se koliko je vremena proteklo pre nego što sam dobio zvanično obaveštenje da sam primljen. Neslužbenu informaciju sam ponovo dobio jedne večeri u „Domovini”, gde sam se sreo, naravno, opet sa Cajom i Dejanom.

Trebalo je izvaditi lekarsko uverenje i prijaviti se u Zavod za zapošljavanje. Bilo je to trčanje sa jednog kraja Beograda na drugi, po pravom jesenjem vremenu, sa dosadnom kišom koju prati vetar. Dovoljno da ti noge budu mokre i da ti se hladnoća uvuče u kosti. Kada sam popodne konačno stigao na pregled kod interniste, doktorka me posle merenja pritiska upita: „Znate li da imate povišen pritisak, 140 sa 90?” I njoj i sebi pokušah da se opravdam jurcanjem po Beogradu, kiši i vetru. A tek što sam napunio dvadeset četiri godine.

Međutim, tek su počinjale zavrzlame. U to vreme si u Beogradu mogao da se zaposliš samo ako si imao boravište u njemu, dakle ako si bio žitelj Beograda. A da bi to postao, morao si da imaš zaposlenje. Pravi Gordijev čvor.

Smatrao sam da je čvor tanji na strani Instituta, to jest da ću dobiti potvrdu da sam zaposlen i sa njom prijaviti boravište u stanici milicije Vračar. Pošto sam nastavio da stanujem kod Jelene i Milivoja Ivanovića, oni su se saglasili da se prijavim da živim kod njih.

Međutim, šefica kadrovske službe hladno me je odbila kada sam došao i zatražio potvrdu. Nonšalantno je odgovorila: „Pošto niste iz Beograda, ne možete da zasnujete radni odnos u Institutu.”

Dok sam razmišljao šta da radim, iza njenih leđa mi je službenica Angelina dala mig da se strpim i sačekam. Kada je šefica izašla u svoju kancelariju, Angelina je hitro ubacila papir u mašinu i otkucala potvrdu o zaposlenju.

Čvor je bio presečen.

Posted on

Umesto na noge, na glavu

Ovaj tekst nije nastao odjednom. Napisan je aprila 2003. godine, dopunjen avgusta 2006, pa ponovo marta 2012. Svaki sloj nosi svoj datum. Objavljujem ga onako kako je nastajao, jer se iz tih razmaka najbolje vidi šta se u međuvremenu promenilo, a šta nije.

Razmišljanja o načinu unapređenja naučnoistraživačkog rada formalno traju već skoro deceniju. Međutim, razvoj naučnoistraživačkog rada je oblast koja me zanima gotovo trideset pet godina, od vremena kada sam započeo svoj istraživački rad u Institutu „Mihajlo Pupin” u Beogradu.

Ozbiljan naučnoistraživački rad podrazumeva postojanje nekoliko važnih uslova: adekvatne materijalno-tehničke uslove, mogućnost primene ostvarenih rezultata i druge. Uvek sam se zalagao da napori prvenstveno budu usmereni ka razvoju takozvanih primenjenih istraživanja, koja mogu da prerastu u kvalitativno viši nivo istraživanja.

Imajući to u vidu, i bez obzira na to što može delovati krajnje pesimistički, treba konstatovati: u Srbiji ima veoma malo pravog naučnoistraživačkog rada. Razloge treba tražiti pre svega u nedostatku pomenutih uslova, ali moraju se navesti i neki pogrešni koraci koji su sa formalnog aspekta uticali da dođe do erozije naučnoistraživačkog rada. Jer samo dobro utemeljen naučnoistraživački rad može da bude motor razvoja sredine u kojoj se odvija, a istovremeno i motor razvoja na nivou cele države.

U Čačku, 4. marta 2012. godine

Ovaj tekst je inicijalno napisan aprila 2003. godine i mislim da njegova aktuelnost nije sporna.

U međuvremenu su doneti zakoni koji definišu naučnoistraživački i obrazovni rad visokoškolskih institucija u Srbiji. Ono što je veoma važno, Zakon o visokoškolskom obrazovanju uvodi sasvim nove principe rada i jedan sasvim drugačiji obrazovni ambijent, nazvan bolonjski proces. Takođe, u oba zakona je predviđeno da visokoškolske ustanove prođu akreditaciju po oba segmenta delatnosti, kojom će se potvrditi da li zadovoljavaju kriterijume da i dalje deluju na oba polja.

U međuvremenu je, juna 2005. godine, doneta Strategija opštine Čačak, koja predviđa pokretanje aktivnosti na formiranju Univerziteta u Čačku. Sve to zahteva organizovanu aktivnost, koja treba da Tehnički fakultet, ali i visoko školstvo u Čačku, promoviše kao ozbiljan faktor na oba polja u Srbiji.

U Čačku, 4. avgusta 2006. godine

Umesto na noge, na glavu

Zakon o naučnoistraživačkom radu iz 1985. godine uveo je cenzus: koja institucija sme da se bavi naučnoistraživačkim radom. Tada je propisano da institucija, da bi mogla da se nazove naučnoistraživačkom, mora da ima najmanje pet doktora nauka i deset magistara.

Nije potrebno puno razmišljanja da se vidi da je problem naučnoistraživačkog rada umesto na noge postavljen na glavu. Umesto da istraživači stiču akademske titule zato što se bave naučnoistraživačkim radom, de facto je propisano da naukom mogu da se bave samo doktori i magistri. Takav pristup je, nažalost, imao krajnje nepovoljan efekat na razvoj naučnoistraživačkog rada u Srbiji.

Šta se najavljuje

Ministarstva koja uređuju okruženje za rad visokoškolskih i naučnoistraživačkih institucija najavljuju donošenje novih zakona. Iako je i do sada istraživanje bilo jednako važan segment delovanja visokoškolskih ustanova, novim zakonskim projektima predviđa se davanje još većeg značaja naučnoistraživačkoj delatnosti.

U predlogu za diskusiju o politici naučno-tehnološkog razvoja Srbije, koji je predstavio ministar Dragan Domazet, stoji stav da je univerzitet po definiciji prvenstveno naučna ustanova, i da fakulteti bez izraženog naučnog rada ne bi trebalo da budu verifikovani kao fakulteti univerziteta, već samo kao visoke škole, jer naziv fakulteta treba zaštititi od onih koji imaju organizovan samo nastavni, a ne i naučni proces.

Šta bi trebalo uraditi

Da bi se podigao nivo naučnoistraživačkog rada, neophodno je identifikovati: naučne oblasti u kojima postoje realne mogućnosti da se u kratkom roku ostvare rezultati; oblasti za koje postoji interesovanje nastavnika i saradnika; oblasti u kojima već postoji saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu; postojeće rezultate istraživanja koji se mogu ponuditi privredi u okruženju; mogućnosti angažovanja postdiplomaca na praktičnim projektima; i nivo materijalnih sredstava potrebnih za sve to.

Pri tome se treba podsetiti da se Fakultet, u svom Statutu, deklarisao kao institucija koja neguje prilično veliki broj naučnih oblasti. To pri nekoj budućoj verifikaciji može biti otežavajuća okolnost, jer taj skup oblasti realno ne može da se pokrije raspoloživim brojem nastavnika i saradnika u funkciji istraživača. Zato bi primarni zadatak bio identifikovanje onog minimalnog skupa istraživačkih oblasti u kojima trenutno imamo najveće mogućnosti i najznačajnije rezultate.

U Čačku, aprila 2003. godine

Posted on

Portal je obnovljen

Posle dužeg vremena, ovaj portal je obnovljen i dobio novu strukturu. Tekstovi koji su ranije bili razasuti po različitim mestima, na starom sajtu, na Fejsbuku ili samo u fasciklama na računaru, sada su sabrani i sređeni na jednom mestu.

Evo šta ćete zasad naći.

U delu Život i sećanja nalaze se dve zaokružene celine. Prva su sećanja na vojničke dane, „U mašini”, u devet nastavaka, od Škole rezervnih oficira na Banjici, preko vanrednog stanja i Titove smrti, do četiri meseca provedena u Sarajevu. Druga su „Školski dani”, u jedanaest nastavaka, od prvog razreda osnovne škole 1960. godine do diplomiranja na Elektrotehničkom fakultetu 1977. Tu je i podsekcija Sećanja na ljude, posvećena prijateljima i kolegama kojih više nema.

Deo Čačak podeljen je u tri celine: opšta priča o gradu, „Čačak koga nema”, o mestima, ljudima i običajima kojih više nema i „Čačak sa senkama”, lična sećanja vezana za grad.

U Putovanjima je za sada objavljena celina „Tour de Yugoslavia”, trideset pet nastavaka o putovanjima kroz zemlju koje više nema, od prvog odlaska na more 1959. godine do poslednjeg jedrenja pred raspad.

Portal će se i dalje dopunjavati. U pripremi su tekstovi o radu u Institutu „Mihajlo Pupin”, o istoriji računarstva na našim prostorima, kao i ostale celine iz Putovanja.

Pozivam vas da se javite. U tekstovima se pominju mnogi ljudi, mesta i događaji. Ako se nečega sećate drugačije, ako znate više ili ako želite da dopunite ono što je zapisano, ostavite komentar ispod odgovarajuće objave ili mi se javite preko strane Kontakt. Posebno bi mi bilo drago da se jave saborci iz 321. bataljona veze i kolege iz 64. klase Škole rezervnih oficira veze, kao i školski drugovi i kolege sa Elektrotehničkog fakulteta i naravno kolege iz Instituta “Mihajlo Pupin” i Fakulteta tehničkih nauka u Čačku.

Posted on

Srbija među šljivama i čipovima (Radar, jul 2025)

U nedeljniku „Radar” objavljen je tekst novinara Miloša Čolića o mestu Srbije u svetskoj industriji poluprovodnika. Povod je bio raskorak između najava da će se kod nas proizvoditi čipovi i stvarnog stanja, u tekstu se konstatuje da ni fabrika ni čipova nema, i da je zemlja pred strateškim izborom između izrade i projektovanja.

Pored mene, u tekstu su o toj temi govorili Predrag Vraneš, nekadašnji direktor Odeljenja za računarski inženjering Instituta „Mihajlo Pupin” i jedan od autora monografije Uvod u projektovanje VLSI kola, i Slobodan Simović, inženjer u korporaciji Broadcom, ranije dizajner procesora u Sun Microsystems.

Na pitanje da li se Srbija nalazi pred značajnom prilikom u industriji dizajna čipova, rekao sam sledeće:

„Zaključak istraživanja od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas je da kod nas postoje svi uslovi da Srbija, tačnije njeni inženjeri, mogu i treba da budu deo ekosistema za projektovanje integrisanih elektronskih kola.”

Taj zaključak zasnovan je na tradiciji koju kod nas ima projektovanje elektronskih sistema i na rezultatima ostvarenim na tom planu, ali i na tome što inženjeri koji se školuju na našim univerzitetima u oblasti elektronike i računarstva dobijaju najšire obrazovanje potrebno za projektovanje elektronskih sistema.

Ali postojanje uslova nije dovoljno. Kako sam u istom tekstu naveo:

„Da bi se oblast projektovanja integrisanih elektronskih kola u potpunosti razvila, neophodno je ostvariti jačanje saradnje univerziteta i industrije, povećati podršku R&D sektoru i pospešiti domaće investicije u ovu oblast.”

Ceo tekst dostupan je na sajtu „Radara”: Srbija među šljivama i čipovima (Radar, izdanje 69, 3. odnosno 9. jul 2025).

Posted on

Nikola Marković (1987 – 2025)

Nikola Marković

Za mene ćeš uvek ostati „mali plavi dečak”. Još od onih dana kada si, jednog nedeljnog julskog dana 1999. godine, sa porodicom stigao sa Kosova. Tih par meseci delila nas je samo ograda.

Ponovo će nas spojiti Fakultet, i više od decenije neću znati da si ti onaj mali plavi švrća sa naočarima iz komšijskog dvorišta. Tu činjenicu saznaću tek na odbrani tvog master rada. I to ne od tebe. Na moje „Pobogu, Nikola, što mi nisi rekao” samo si se osmehnuo i slegao ramenima.

Plava kosa, naočare i nemiran pogled činili su te uočljivim. Ali bio si tih i povučen. I takvog ću te se uvek sećati. I tada sam imao utisak da si omiljen u društvu. Nažalost, to će potvrditi broj ljudi, posebno mladih, na oproštaju sa tobom.

Nismo se viđali često u proteklih deceniju i po, pogotovu tokom poslednje decenije. Ostao mi je u sećanju slučajni susret u Institutu „Mihajlo Pupin”, gde si jedno vreme radio, u jednom trenutku povezalo nas je i mesto na kome smo obojica radili. Retkim viđanjima doprineo je tvoj život i rad van zemlje. Ali nisam propuštao priliku da se kod zajedničkih prijatelja raspitam o tebi. Bilo mi je jako žao što se nismo videli prošle godine, kada si posetio svoje rođake iz mog komšiluka.

Dragi plavi dečače, duboko me je potresla tvoja smrt. Posebno što te je u njoj pratio još jedan tek započeti život. Ne postoje reči koje mogu ublažiti bol tvojih najbližih. Ovih par reči su samo pokušaj da te sačuvamo u sećanju, onakvog kakav si bio. I da žalimo što se češće nismo viđali i družili.

Svet u kome živimo postao je pravo trkalište. A nama preostaje samo nada da ovakvih odlazaka ne bude. I da se srećemo uživo što duže.

Posted on

Dušan Hristović (1929 – 2023)

Dušan Hristović

Duleta Hristovića, kako su ga svi zvali, upoznao sam kada je rukovodilac odeljenja 201 predstavio novozaposlene kolege, decembra 1977. godine. Već posle mesec dana naći ćemo se u istoj kancelariji, 224/7. I bićemo cimeri sve do mog odlaska u vojsku, dve godine kasnije.

Naš odnos je u početku bio pomalo rezervisan. Jer Dule je bio najstariji inženjer u mom okruženju, a to je bilo dovoljno da jedan početnik ima povećanu dozu poštovanja.

Imao je svoj svakodnevni ritual. Ne sećam se da li je pio kafu. Ali svakog dana je donosio doručak, koji je držao u fioci od stola. I jeo ga je natenane, dok je prelistavao „Politiku”.

Sredom, kada su u naše odeljenje dolazili novi časopisi na pregled, pedantno je zapisivao zanimljive naslove u svoju svesku. Kasnije, kada se budemo sprijateljili, imaću privilegiju da zavirim u tu njegovu sveščicu i potražim članak koji me zanima.

Priče o počecima

Povremeno, uglavnom kada smo ostajali sami u kancelariji, znao je da se raspriča. Pričao mi je o počecima računarstva. O prvim računarima projektovanim u institutima „Boris Kidrič” i „Mihajlo Pupin”. Ali i o svom rodnom selu Lipolistu u Mačvi. Jako se ponosio čuvenim uzgajivačima ruža iz Lipolista, sa kojima je bio u kumovskim odnosima.

I kada više nismo sedeli zajedno u kancelariji, znao sam da svratim do njega na čašicu razgovora. Bio je zanimljiv sagovornik, jer je kao retko ko od kolega pratio sve što se dešava u svetu računarstva.

Po mom odlasku iz Instituta ređe smo se viđali, pogotovu što je i on relativno brzo otišao u penziju. Penzionerske dane posvetio je radu na beleškama o istoriji računarstva u Jugoslaviji. Kasnije ćemo se redovno viđati na proslavama Dana Elektrotehničkog fakulteta. Kada je elektronska pošta postala standardni vid komunikacije, često smo razmenjivali poruke, slao mi je svoje tekstove o računarstvu, ali i kopije onih za koje je smatrao da će me zanimati. Zbog njegovih problema sa vidom i taj vid komunikacije je polako jenjavao.

Kada mi je zajednički kolega pre par dana rekao za njegovu smrt, setih se svih onih zajedničkih dana u Institutu „Mihajlo Pupin”. Vremena koja polako prekrivaju, kao što stihovi kažu, ruzmarin, snegovi i šaš.