Poseta Fabrici kugličnih ležajeva podsetila me je na praksu nekadašnjih socijalističkih preduzeća, pored osnovnih proizvoda, u fabrikama su se pravile i stvari za opšte potrebe. Ovde smo videli fenove, rešoe i posuđe od aluminijuma.
Ponešto starog, ponešto novog
Domaćini su se zaista potrudili da nam boravak učine prijatnim. Jedan dan smo imali izlet u Zagorsk. Za razliku od one posete iz 1980, sada je bilo leto; dok smo tada uživali u pravoj zimskoj idili, ovoga puta nam je preko bilo potrebno osveženje. Nalazili smo ga i u svetoj vodici.
Krajem boravka proveli smo par dana u Lenjingradu. Novo za mene bile su bele noći i prisustvo podizanju mostova na Nevi. Zbog podignutih mostova nismo mogli da se vratimo u dom, pa smo vreme do ponovnog spuštanja proveli na Moskovskoj železničkoj stanici, uspeli smo da nađemo parkirane vagone, pa je bilo i spavanja.
Muzej koji sam zaboravio
Pišući o svojim boravcima u Sovjetskom Savezu, zaboravih na jedno od najzanimljivijih mesta, Puškinov muzej likovnih umetnosti, najveći muzej evropske umetnosti u Moskvi. Nalazi se preko puta hrama Svetog Spasitelja. Osnivač je bio Ivan Cvetajev, otac pesnikinje Marine Cvetajeve; građen je od 1898. do 1912. godine.
Pored galerije kopija čuvenih skulptura, tu su originali italijanskog, holandskog, flamanskog, španskog i francuskog slikarstva, kao i arheološki eksponati iz Starog Egipta, Grčke, Rima i Male Azije. Među najznačajnijima je Prijamovo blago. U susednoj zgradi je Galerija umetnosti Zapadne Evrope i Amerike, sa delima impresionista i postimpresionista.
Muzej je jedno od najposećenijih mesta u Moskvi. Zbog ogromnih redova skoro da je bilo nemoguće posetiti ga regularno. Moja prva poseta ostvarila se zahvaljujući „starom triku”, pokazivanjem pasoša i objašnjenjem da smo samo jedan dan u Moskvi, a toliko bismo želeli da vidimo tako značajan muzej. Ovoga puta to nije bilo potrebno, jer neočekivano nije bilo gužve.
Crkva pod tamnim oblacima
Posebno bih istakao posetu Kolomenskom, nekadašnjem carskom posedu na jugoistoku Moskve. Odavde se pruža prekrasan pogled na strmu obalu reke Moskve, koja ovde pravi veliki luk.
Ovde je 1532. veliki knez Vasilije Treći sagradio Vaznesenjsku crkvu, kao zahvalnost što su on i supruga Jelena posle dugog braka dobili sina. Kada smo je posetili, dan je bio tmuran, a tamni oblaci nadvili se nad rekom. Crkva je delovala sablasno. Baš kao i onaj u čiju je slavu podignuta, car Ivan Grozni.
Ipak je ovde lepše leti
Jednog vikenda uputili smo se na kupanje na veštačko jezero u parku Srebrni bor, na severozapadu Moskve. Popodne smo proveli u kupanju i igri. Pomalo neobičan doživljaj za nekoga kome su Moskva i Rusija sinonimi zime.
Setih se komentara naše vodičke Rite iz 1972. godine, kada je jedna od saputnica rekla da je ovde sigurno predivno zimi, a ona odgovorila: „Ipak je ovde lepše leti.” Ovaj jul 1990. godine podsetio me je na onaj iz 1972. godine, Ako ništa drugo, i tada i sada bilo je lepo vreme.
Tokom ovog boravka prvi put sam bio u čuvenom moskovskom Cirkusu, na Prospektu Vernadskog. Dok sam boravio u Moskvi zbog PMO projekta, često sam prolazio tom ulicom i bacao pogled na zdanje građeno po uzoru na cirkusku šatru.
Prvi put sam bio i u Parku kulture i odmora Gorki, pored reke Moskve.
Vetrovi rata
Vratismo se kući puni utisaka. Relativno brzo u uzvratnu posetu dođoše kolege sa Instituta MASI i naš dragi Lekso, kako smo interno zvali kolegu Aleksandra.
U povratku sam kupe delio sa jednim Bosancem i njegovom suprugom Ruskinjom. Radio je preko neke bosanske firme u Sovjetskom Savezu i tamo se oženio; sada je vodio ženu prvi put u Jugoslaviju. Često je u kupe dolazio i njegov kolega. Kroz razgovor je sve vreme provejavao njihov stav:
„Samo da nam niko ne dira u Jugoslaviju.”
Slušajući ih, nisam mogao da se otrgnem utisku da počinju da duvaju vetrovi rata.