Zapisničar
Na projektnim sastancima imao sam i ulogu zapisničara, pokušavajući da zabeležim ono što su nam sovjetske kolege pričale. Te papire ću kasnije ukoričiti i oni će do danas ostati svedočanstvo o tome kako su se nekada realizovali projekti.
Za mene je mnogo toga o čemu se diskutovalo bilo novo, pogotovu delovi koji su se odnosili na baze podataka. Procesor koji smo razvijali trebalo je, između ostalog, da bude hardverska podrška radu sa bazama, a takođe i da obezbedi brže izvršavanje multiprocesnosti na računarima serije ES, sovjetskim verzijama IBM-ovih računara iz serije 360. Moje inženjerske aktivnosti do tada su bile vezane isključivo za hardver, pa nisam imao znanja iz operativnih sistema.
Kad se nozdrve slepe
Vikendom smo bili slobodni, pa smo to koristili da obiđemo znamenitosti Moskve.
Pošto je bio kraj novembra, dočekali su nas sneg i mraz. Iako je temperatura povremeno padala i ispod dvadeset stepeni, subjektivni osećaj nije ukazivao na hladnoću, jer je vazduh suv. Da je baš niska, pokazuje lepljenje nozdrva.
To iskustvo sam doživeo jedne večeri kad smo se vraćali iz grada. Bilo je oko jedanaest sati. Kad smo izašli iz metroa, dočekala nas je ledena moskovska noć, upravo sa lepljenjem nozdrva. Rekoh: „Ima ispod dvadeset stepeni.” Na to će Dule Velašević: „Ma kakvi, nema više od minus pet.”
Po dolasku u hotel, po običaju smo se našli kod nas u apartmanu na čašicu razgovora pre spavanja. Po navici uključih televizor. Završavalo se pretponoćno izdanje vesti. Spiker saopšti da je u Moskvi trenutno minus dvadeset pet.
Sa Albertom Fjodorovičem se ne takmiči
Par puta smo uveče izašli na večeru u neki od moskovskih restorana. Najveći utisak na mene ostavio je gruzinski „Aragvi”, u kome su zaista služena nacionalna gruzinska jela, što nije bio slučaj sa nekim drugim restoranima, iako im je ime asociralo na neki kraj Sovjetskog Saveza.
Domaćini su nam organizovali svečanu večeru u hotelu „Moskva”. Volkov, mislim pomalo zlurado, uspe da napije Velaševića, što uostalom i nije bilo teško. Makarov, koji je sedeo pored mene, kratko reče: „Sa Albertom Fjodorovičem ne treba se takmičiti.”
U hramu baleta i opere
Jedno veče posetili smo Boljšoj teatar. Gledali smo operu Pjetra Maskanjija Cavalleria rusticana.
Treba ukazati na jednu zanimljivost ovdašnjih pozorišta i koncertnih dvorana: u njima se nalaze dobro snabdeveni bifei sa probranim zakuskama i desertima. U pauzama nastaje prava trka ko će pre da stigne do bifea. Ponekad mi se činilo da mnogi „uživaju” u kulturnim događajima samo da bi mogli da se posluže.
Posetili smo i Tretjakovsku galeriju, jednu od najvećih u Rusiji. Naročito su bogate zbirke ikona iz perioda od jedanaestog do sedamnaestog veka, kao i zbirke ruskog slikarstva od osamnaestog do početka dvadesetog.
Tokom posete Bora i Dule odlučiše da napuste galeriju i potraže gde bi mogli da popiju kafu. Ubeđivasmo ih da to u Moskvi baš i nije jednostavno, ali nisu se dali. Kad smo se kasnije našli, bili su veoma razočarani, jedva su našli nešto što im je odgovaralo, a i tu su morali da čekaju mesto. Pogotovu su bili razočarani što uz lošu kafu nisu mogli da popiju i po konjak.
Zagorsk
Jednog dana domaćini nam predložiše da za vikend odemo u Zagorsk, gde se nalazi Trojicka lavra.
Moskva nas je ispratila gotovo snežnom mećavom. Kombi se jedva probijao kroz nanose na putu. Ali bio je to pravi ambijent za posetu ovom mestu.
Posebno je upečatljivo bilo prisustvo službi u hramu Trojice Sergijeve, gde se nalazi grob sa moštima Svetog Sergija Radonješkog. U sasluženju učestvuje običan narod, najviše žene koje su navratile na nedeljno bogosluženje i da se provuku ispod ćivota sa moštima sveca.
Posle posete ručamo u restoranu na periferiji Zagorska. U međuvremenu je mećava prestala, ali je vožnja i dalje usporena, pa u Moskvu stižemo u kasnim večernjim časovima. Sam direktor Instituta, akademik Trapeznikov, zvao je Volkova da proveri da li smo se bezbedno vratili.
Dnevnice i obračunski dolari
Tokom boravka dobijali smo dnevnice, čini mi se petnaest rubalja. Za osnovne troškove to je bilo više nego dovoljno, ishrana, muzeji, prevoz, uključujući i taksi, bili su zaista jeftini. Moglo se čak ponešto i kupiti. Mene su najviše zanimale knjige i gramofonske ploče sa klasičnom muzikom. Pokazaće se i da se par meseci posle Olimpijade u Moskvi može kupiti ponešto od robe sa zapada, originalni parfemi, ali i kvalitetna roba od pamuka, lana i svile.
Imali smo i naše dnevnice, iskazane u takozvanim obračunskim dolarima. Garantno pismo moglo se realizovati u specijalnim bankama; jedna takva postojala je u najvećem moskovskom hotelu „Rusija”. S obzirom na nepovoljan zvanični kurs dolara prema rublji, niko ih nije realizovao tamo, nego u Jugoslaviji, deklarišući to kao uštedu na putovanju.