Tag: računarstvo

Posted on

Malo istorije (9): Kraj jedne decenije

Važan događaj koji se desio 1985. godine bio je definitivni odlazak Dejana Živkovića na Elektrotehnički fakultet. Ne toliko zato što je dugi niz godina bio tehnički direktor OOUR-a i time uticao na realizaciju mnogih projekata, koliko zato što smo u Fakultetu dobili konkurenciju u dobijanju poslova. Zahvaljujući Dejanovoj poziciji kod vojske, mnogi zanimljivi projekti su završili na Fakultetu umesto u Institutu. Čak smo izgubili i par projekata koji su nam bili čvrsto obećani i zbog kojih smo prethodno prihvatili realizaciju nekih beznačajnih poslova.

Nažalost, Fakultet se baš i nije pokazao kao pouzdan partner za vojsku, jer su skoro svi ti projekti na kraju završili u Institutu, pogotovu oni u okviru kojih je trebalo napraviti prototip uređaja. A bilo je projekata, kao što je FTS13, koji nisu odmakli od idejnog rešenja. Koliko se sećam, na tom projektu su tri saradnika Fakulteta doktorirala, a šest magistriralo.

Zvezda koja zasija i ugasi se

Draškova politička zvezda konačno je zasijala u vreme Osme sednice Centralnog komiteta, septembra 1987. godine. Ta sednica je značila obračun sa nekima od njegovih dotadašnjih prijatelja. Dotadašnje prijateljstvo mu nije smetalo da na sastanku Osnovne organizacije u našem OOUR-u kaže: „Partija mora da se obračuna sa onima koji su joj naneli zlo.”

Naredne tri godine biće vrhunac njegovog delovanja u Institutu. U to vreme postaće direktor Instituta, a ja ću imati priliku da to ispratim iz prvog reda, jer ću biti član Saveta Instituta.

U zimu 1989/90, posle produženja od skoro godinu dana, izabran je novi Savet. Iako se radilo o turbulentnom vremenu u kome se sve češće pominjao čak i raspad Jugoslavije, Draško je u tome video šansu da učvrsti svoje vođstvo. Posle nas, Dejana Vasiljevića, Slobodana Ivančevića i mene, koji smo kao predstavnici OOUR-a Računska tehnika delovali kao konstruktivna opozicija rukovodstvu, on je uticao da novi članovi Saveta budu njemu podobnije kolege.

Međutim, kao što je preko noći, u proleće 1982, skinuta anatema sa njegovog imena, tako se i njegova zvezda ugasila one februarske večeri kada je prekinut Četrnaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije, na kome je on podržao stavove slovenačke delegacije. Ili je bar tako izgledalo. Uglavnom, već u maju 1990. godine Savet ga je smenio sa mesta direktora, uključujući i glasove onih za koje je mislio da će mu biti glavni oslonac.

Izazovi koji su ostali u senci

Vreme koje možemo nazvati „Draškovim dobom” bilo je vreme izazova. Iako smo skloni da ga pamtimo po političkim izazovima, mora se reći da su zbog toga u senci ostali oni važniji, tehnološki.

Buran razvoj poluprovodničke tehnologije odrazio se na sve tri glavne oblasti delovanja Instituta: automatiku, računarstvo i telekomunikacije. Iako nam nije manjkalo znanja, jednostavno smo teško mogli da pratimo promene koje su se dešavale u svetu. Koncept primenjenih istraživanja polako je gubio dah, jer su se potencijalni investitori radije odlučivali za kupovinu gotovih rešenja nego da nas angažuju da im nešto razvijemo. Čak je i vojsci, koja je bila glavni naručilac, trebalo sve više vremena da se odluči za otvaranje novog programa.

Pojava IBM PC-ja i kasnije kompatibilnih računara ukazala je na novu konkurenciju, na koju nismo pravovremeno reagovali. Ili smo mislili da je naš odgovor u vidu programa TIM adekvatan, bar na domaćem planu. Međutim, veliki broj domaćih firmi počeo je da se pojavljuje kao zastupnik svetskih brendova, što nisu mogli da spreče ni restriktivni propisi doneti da bi se to onemogućilo. Firme su pronalazile rupe u zakonima i registrovale se kao domaći proizvođači, a u najboljem slučaju su samo sklapale računare od uvoznih komponenata i stavljale svoje ime.

Da li na osnovu one studije predstavljene u Vojnotehničkom institutu, tek JNA se posle toga odlučila da računarsku bazu daljeg razvoja zasnuje na računarima iz familije Hewlett-Packard 1000. Štaviše, HP je postao strateški partner JNA; od njega su nabavljani i PC računari, „čuveni” HP Vectra, ali i druga računarska i merna oprema. Poslovanje se odvijalo preko spoljnotrgovinskog preduzeća „Hermes” iz Ljubljane. Kao ilustracija obima može da posluži podatak da je naš kolega Darko Dunjić, zaposlen u beogradskom predstavništvu „Hermesa”, negde 1987. godine proglašen za najboljeg menadžera prodaje na nivou celog Hewlett-Packarda.

Šta smo propustili

Bez obzira na to što se razvoj sistema na bazi mikroprocesora i mikrokontrolera tokom osamdesetih odomaćio, druga polovina te decenije pokazala je da Institut sve više tehnološki zaostaje.

Umesto da pokušamo da napravimo projektantski proboj prema razvoju integrisanih kola, mi smo forsirali razvoj višeslojnih štampanih ploča. A bila su to vremena kada se uveliko prelazilo na integraciju logičkih sklopova u složena integrisana kola, i kada se iz segmenta kola opšte namene sve više prelazilo u segment ASIC, integrisanih kola specifične namene. Istina, prelazak na razvoj uređaja sa mikroprocesorima kod nas je bio praćen korišćenjem programabilnih logičkih komponenata, kao što su PAL i PLA. Ali tu se uglavnom završavao naš tehnološki napredak.

Računar iz delova

Krajem osamdesetih pokušalo se sa uključivanjem na PC tržište. Inicijativom Predraga Vraneša krenulo se u razvoj PC/AT kompatibilnog računara na bazi procesora Intel 80386. Novinu je predstavljala činjenica da je osnovna ploča razvijana u Sjedinjenim Državama, od strane naših inženjera, ali na iznajmljenoj opremi i softveru. Tako je izbegnuta nabavka skupe računarske opreme, a pogotovu CAD softvera, koji bi morao stalno da se ažurira uz dodatne troškove. Pored osnovne ploče, u laboratoriji su razvijeni i adapteri za povezivanje sa periferijskim uređajima.

Mali kuriozitet je vezan za moj prvi PC računar, koji je sklopljen iz delova. Ploča je kupljena direktno na Tajvanu, a pošto sa njima nismo imali nikakve odnose, u Srbiju je stigla preko Sjedinjenih Država. Kućište i tastaturu je Vraneš kupio prilikom boravka na sajmu CeBIT u Hanoveru. EGA monitor sam kupio polovan, a video-adapter, adapter hard-diska i paralelno-serijski interfejs bili su prototipovi uređaja razvijenih u Laboratoriji. I to oni prvi ispitani primerci. Ko je imao priliku da zaviri u moj PC računar mogao je da vidi adapterske ploče, koje su, zbog velikog broja žica kojima su vršene ispravke ličile na “božićno drvce”.

Posted on

Malo istorije (8): Sve se vrtelo oko njega

Druga situacija u kojoj se Draško pokazao kao principijelan vezana je za donošenje Pravilnika o raspodeli stanova. Prilikom razmatranja na Savetu zapelo je kod stavke o vrednovanju doprinosa zaposlenih. Komisija je predložila da se doprinos računa na osnovu zarade onih koji konkurišu za stan ili stambeni kredit. Pojedini članovi Saveta, među njima i ja, smatrali su da je to nepravedno, jer ne mora da znači da onaj koji ima veću platu nužno više doprinosi rezultatima rada.

Rasprava se protegla, čini mi se, na tri sednice. Draško im nije prisustvovao, jer je bio odsutan. Kada se pojavio i kada se diskusija ponovo rasplamsala, odmah se javio za reč i rekao da zarada ne može biti merilo doprinosa pojedinca pri raspodeli stambenog fonda.

Od proskribovanog do miljenika

Početak njegovog direktorovanja obeležili su već pominjani sastanci u Vojnotehničkom institutu. Na tom planu će pokazati punu inicijativu, iako će se cela ideja, umesto ka JNA, okrenuti ka civilnom sektoru, što će kulminirati dobijanjem posla za automatizaciju šalterskog poslovanja u PTT Srbije, kroz konzorcijum koji je trebalo da postane okosnica Beogradske računarske industrije (BRI).

Narednih tri-četiri godine njegova aktivnost odvijala se na više koloseka. Jedan je bio poslovni, gde je cilj bio obezbediti što više poslova. Pri tome je OOUR sve više gubio istraživačko obeležje i sve više se bavio inženjeringom.

To je bilo uslovljeno i burnim tehnološkim razvojem. Razvoj hardvera je sve više ličio na slaganje kockica koje je neko drugi projektovao. Sistemi zasnovani na mikroprocesorima i mikrokontrolerima, da bi postali funkcionalni, zahtevali su razvoj odgovarajućeg softvera, često i sistemskog, a ne samo aplikativnog. A to je za našu sredinu bila novina. Pri tome nije bilo organizovanog i planskog pristupa; radilo se stihijski, što se odražavalo i na kadrovsku politiku.

Istovremeno je Draško od nekoga ko je bio proskribovan postao politički miljenik, čija će zvezda zasjati punim sjajem u vreme čuvene Osme sednice Centralnog komiteta. U međuvremenu se njegovo političko delovanje odvijalo na nivou grada. Zahvaljujući tome, biće jedan od glavnih nosilaca ideje da Beograd konkuriše za domaćina Olimpijskih igara 1992. godine, čak će biti i glavni glumac u promotivnom filmu snimljenom tom prilikom.

Kada se sve vrti oko jednog čoveka

Gledano iz današnje perspektive, Draško je stvorio situaciju u kojoj se sve vrtelo oko njega. Bio je prisutan u gotovo svakoj aktivnosti OOUR-a. To će kasnije stvoriti sliku da je i u stručnom pogledu sve poticalo od njega. Na internetu se mogu naći tekstovi u kojima se navodi da je čak bio glavni projektant sistema TIM. To, naravno, ne umanjuje njegov značaj u razvoju i promociji tog programa. Ali bojim se da ga je, i pored velike energije koju je ulagao, ograničavala površnost, pogotovu kada je u pitanju računarstvo kao struka.

U prethodnom periodu u Digitalnoj laboratoriji je postojao nepisani princip da se rukovodioci regrutuju iz redova zaposlenih. Zaposleni su imali punu autonomiju u vođenju poslova i priliku da iskažu inicijativu. Pošto sam prve korake u struci napravio dok je direktor bio Georgi Konstantinov, moja iskustva potiču iz tog vremena. On se po pravilu nije mešao u realizaciju projekata. Učestvovao je u započinjanju razgovora oko novog posla, a kasnije je sve bilo prepušteno šefu projekta i njegovim saradnicima. Ponovo bi se aktivirao tek ako bi došlo do problema.

Draško je, za razliku od njega, voleo da se meša u realizaciju. Kao prvo, on je za rukovodioca odeljenja došao sa strane, što je samo po sebi bilo presedan. Osim toga, do tada se nije bavio računarstvom, što je takođe odudaralo od dotadašnje prakse. Istina, odeljenje 202 je bilo zametak nove orijentacije, jer su poslovi koje je radilo krajem sedamdesetih više podrazumevali primenu računara nego njihov razvoj.

Kada je postao direktor, pojedine segmente realizacije počeo je da preuzima na sebe. Razvoj monitora za program TIM bio je u potpunosti pod njegovom kontrolom, ne samo poslovni deo, gde su troškovi dizajna i izrade alata za plastiku išli preko Italije, već se mešao i u sam dizajn kućišta. Na neki način, bio je prototip rukovodioca koji će obeležiti početak dvadeset prvog veka.

U to vreme došli smo u priliku da preko Savezne direkcije za promet i rezerve proizvoda sa posebnom namenom dobijemo velike ugovore sa Libijom, između ostalog za izvoz simulatora leta, ali i nekih drugih uređaja razvijenih za potrebe JNA. Naravno, nije propustio priliku da bude šef te delegacije, iako je njen zadatak bio da predstavi sisteme koje smo nudili, a ne da vodi poslovne razgovore.

Reklama koje ranije nije bilo

Za njegovo direktorovanje vezana je još jedna novina, prilično agresivna plaćena reklamna kampanja, kakva do tada nije pratila aktivnosti Instituta.

Ono što smo radili jeste bilo praćeno u medijima, ali uglavnom u funkciji promovisanja dostignuća domaće nauke. S druge strane, svojim dotadašnjim rezultatima i realizovanim projektima u zemlji i inostranstvu Institut je već stekao odgovarajuću poziciju. Nismo, takoreći, imali potrebu da se reklamiramo, jer se znalo šta sve može da se uradi u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Posted on

Malo istorije (5): Sastanak u VTI

Studija o mogućnostima jugoslovenske privrede da proizvodi računare za potrebe JNA imala je veći značaj od samog truda koji su inženjeri u nju uložili. Ona je pre svega nama samima pokazala da je tehnologija računarskih komponenata napravila značajan iskorak i da dolazi novo računarsko doba, koje će računar učiniti dostupnim mnogo širem krugu korisnika nego do tada. Možda toga nismo bili neposredno svesni, ali u onim jutarnjim razgovorima uz kafu se pominjalo.

Po okončanju Studije trebalo je da prođu četiri godine da bi se razvoj vojnog računara ponovo aktuelizovao. Ne sećam se tačno kada smo ponovo dobili priliku da JNA ponudimo svoje viđenje njihovih računarskih potreba. Biće da je to bilo s proleća 1982. godine.

Pominjanje vojske kao korisnika tehničkih sredstava prvo asocira na oružje i oruđa za borbu. Međutim, ovde se radilo o računaru koji je trebalo da obezbedi podršku u praćenju stanja borbenih sredstava, transportne opreme, municije i slično.

Novi projekat se u nečemu razlikovao od prethodnog. Sada je trebalo ponuditi idejno rešenje. Pošto su se u međuvremenu u Jugoslaviji počeli proizvoditi mini računari, jedna od ideja bila je da se u okviru nove Studije da njihov detaljan prikaz, sa osvrtom na mogućnost da neki od njih bude osnova za vojni računar. Čini mi se da je idejno rešenje pomalo ličilo na arhitekturu sistema MU5, razvijanog sedamdesetih na Univerzitetu u Mančesteru. Inicijator takvog pristupa bio je Joca, koji je i sam učestvovao u razvoju tog sistema, a jedan od njegovih arhitekata bio je Roland Ibbett, Jocin mentor na doktoratu.

Creme de la creme

Pošto je Studija završena, sledilo je njeno predstavljanje pred stručnim jugoslovenskim auditorijumom. Skup je održan u Vojnotehničkom institutu. S obzirom na to da se potencijalno radilo o velikom i sigurnom poslu, sastanku je prisustvovao creme de la creme jugoslovenskog računarstva. Bili su prisutni direktori i saradnici svih preduzeća koja su proizvodila ili prodavala računare. Iz akademske sfere, pored nas Beograđana, sećam se kolega sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.

Diskusija koja se tu vodila ostala mi je u sećanju kao trenutak u kome je praktično utvrđeno stanje računarske industrije u Jugoslaviji. I trenutak kada je počela da se sagledava realna slika našeg računarstva u odnosu na svet. To je posebno bilo značajno za „Pupin”, jer je do tada kopča sa svetom bila više intuitivna, a manje tehnološka. Pogotovu za našu Laboratoriju, koja je bila mesto rađanja jugoslovenskog računarstva.

Ako iz ove perspektive pogledam to vreme, moram da konstatujem da su u nekim drugim laboratorijama Instituta bolje osetili nadolazeće tehnološke promene. Bila je to 1982. godina, kada je IBM PC već uveliko bio zakoračio na računarsku scenu, a Intel ponudio tržištu procesor 80286, koji se po svojim karakteristikama približio procesorima klasičnih računara.

Ako je za utehu, čak i u razvijenom svetu ponekad nije bilo sluha za novu tehnologiju. Ken Olsen, predsednik kompanije DEC, smatrao je da mikroračunari nemaju perspektivu, nipodaštavajući IBM PC i da se DEC time neće baviti.

Dve strane stola

Sastanak u VTI je verovatno bio najširi skup računarskih poslenika održan do tada u Jugoslaviji. U to vreme je za direktora OOUR-a Računska tehnika već bio izabran dr Dragoljub Milićević, i on je koristio priliku da se nametne kao važan igrač u domaćoj računarskoj priči. Vreme koje sledi pokazaće da će se nešto od toga i ostvariti.

Sastanak je trajao, čini mi se, dva dana, a diskusija posle uvodnih izlaganja bila je otvorena i na momente oštra. S jedne strane su bili predstavnici firmi koje su proizvodile ili prodavale strane računare, a sa druge Institut. Da li smo i koliku podršku imali od prisutnih predstavnika akademske zajednice, ne sećam se.

Najglasniji su bili Janez Škrubej iz „Iskra Delte” i Milojko Marić iz „Interkomerca”. Već krajem sedamdesetih „Iskra” je preuzela firmu „Delta”, nastalu u okrilju ljubljanske „Elektrotehne”. Zahvaljujući popularnosti računara PDP-11 i kasnije VAX-11, koje je „Delta” nudila jugoslovenskom tržištu, postali su značajan akter domaće računarske scene. Istovremeno je Slovenija tražila veći kolač u snabdevanju JNA, pa je zainteresovanost „Iskra Delte” bila jasna.

S druge strane, „Interkomerc” i njegov direktor Marić želeli su proširenje tržišta na kome bi plasirali računare firme Burroughs. Marić je kao osnovu za razmatrani računar ponudio mikroračunar Burroughs B20, u suštini njihovu verziju IBM PC-ja, zasnovanu na procesoru Intel 8086, sa operativnim sistemom BTOS, sličnim CP/M-u i MS-DOS-u.

Posted on

Malo istorije (4): Pomnoženo sa 2

Možda najznačajniji za okretanje ka takozvanim vojnim poslovima bio je već pominjani projekat Simulatora leta aviona. U njegovoj realizaciji učestvovala su čak tri OOUR-a Instituta, Automatika, Računska tehnika i Hidraulika i pneumatika. To se odrazilo i na unutrašnju organizaciju našeg OOUR-a: formiranjem odeljenja Profesionalni sistemi stvoreni su uslovi za preorijentaciju ka projektima kod kojih računar nije bio sam sebi cilj, već platforma uz čiju su se podršku realizovali specijalizovani sistemi. Dolazeći dani će pokazati da je time stvorena dobra baza za nastup kod JNA kao poslodavca.

Istina, i druga odeljenja su imala projekte za vojsku, računari CER-11, CER-111 i KOSMOS, ili uređaj DFŠ, digitalni frekventni šifrator. Saradnici Odeljenja za sistemski softver su za te računare razvijali elemente sistemskog softvera.

Cena pomnožena sa dva

Početak 1978. godine označio je prekretnicu. Negde u martu priključen sam Ljuši na poslovima izrade Programa realizacije vizuelnog podsistema simulatora leta aviona.

Neko ko je imao tek nepuna četiri meseca radnog staža i tek počeo da se upoznaje sa računarom i njegovim periferijama odjednom se našao na sasvim drugoj vrsti posla. Morao sam da se razaberem u vektorsku grafiku i kolimaciona sočiva. O vrstama i značenju svetala na aerodromima da i ne govorim.

Ovde ću navesti samo jedan sitan detalj, vezan za dimenzionisanje cene tog podsistema. Ljuša i ja smo nekom matematikom došli do zaključka da bi realizacija trebalo da košta dvesta miliona starih dinara. Iako je od denominacije sprovedene privrednom reformom 1965. godine prošlo više od decenije, još uvek se govorilo o starim i novim dinarima, a sama ta reforma je već bila mrtva.

Kada je Dejan video ovu cifru, uz komentar „To je Ljušina procena”, iznos je pomnožio sa dva. Konačno, kada je Program realizacije došao kod Draška, tadašnjeg rukovodioca odeljenja, on je i tu cenu pomnožio sa dva.

Da neko ne pomisli da su se cene određivale onako od oka. Jednostavno, mi inženjeri smo uglavnom sagledavali samo one nama vidljive troškove. Srećom, rukovodioci su imali daleko širu sliku o tome koliko je novca potrebno za život OOUR-a.

Ovde treba izneti jedan podatak koji govori o uslovima poslovanja u socijalističkoj Jugoslaviji. Iz zarađenih sredstava se, pored poreza i doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, moralo izdvajati i u različite fondove na nivou radne organizacije — fond zajedničke potrošnje, rezervni fond i druge. Kada se sve to sabere sa platama zaposlenih, ispada da je trebalo zaraditi otprilike pet puta više novca nego što je iznosio zbir plata. Čini mi se da je tačan faktor bio 4,73, i da je važio za naučnoistraživačke organizacije. U privredi je bio nešto niži, oko 3,5.

Do realizacije vizuelnog podsistema doći će dve godine kasnije. Koliko je koštao i kako je izveden, više bi mogli da kažu oni koji su neposredno učestvovali. Ja sam tada bio u vojsci.

Studija od osamsto strana

U proleće 1978. ponovo se počelo govoriti o razvoju takozvanog vojnog računara. Naravno, to nije podrazumevalo samo prototip, kao do tada, računar je trebalo da bude standardno tehničko sredstvo JNA, što je značilo obezbediti uslove za serijsku proizvodnju.

Negde u junu krenuli smo u izradu Studije u kojoj je trebalo predstaviti stanje računarske tehnike u svetu i, u skladu sa tim, proceniti mogućnosti jugoslovenske privrede da proizvede savremen računar. Iako sam još uvek bio pripravnik, bio sam uključen. Moj zadatak je bio da prikažem stanje tehnologije pojedinih računarskih komponenata, uglavnom pasivnih, kao što su kablovi, konektori i prekidači, ali sam se dotakao i nekih važnih periferija, kao što su spoljašnje memorije i štampači.

Ovo pominjem da bih istakao pristup razvoju kadrova koji je postojao u „Pupinu”. Mladi su od starta bili uključivani u ozbiljne projekte, ne samo kao obični saradnici, već kao učesnici u svim fazama. To je podrazumevalo da pored projektnih sastanaka prisustvuju i poslovnim. Počinjalo se tako što su najmlađi na jednim i drugim sastancima bili neka vrsta zapisničara. Ali su vremenom, upoznavanjem sa problematikom, postajali aktivni učesnici. Zahvaljujući tome, mladi inženjeri su se osposobljavali za preuzimanje odgovornih dužnosti.

Kada je Studija završena, čini mi se da je bila obima nekih osamsto strana. Za mene je imala i dodatni značaj, imao sam priliku da se u kontinuitetu upoznam sa čitavim nizom komponenata računarskog sistema, ali i da počnem da učim korišćenje i pisanje tehničke dokumentacije.

Upitne kartice

Kad sam već kod stručne literature, vredi napraviti paralelu sa današnjim vremenom. Iako je ARPANET nastao davne 1969. godine, za nas u Jugoslaviji to je bila daleka budućnost, da uopšte postoji, saznaću tek kada se Joca Đorđević bude vratio iz Pitsburga.

Zato su osnovni izvori znanja bile knjige, priručnici, katalozi i časopisi. Institut je imao dobro snabdevenu biblioteku i nije bilo problema da se nabavi nova knjiga: dovoljno je bilo popuniti karticu, predati je u Sekretarijat i dobiti direktorov potpis. Svake srede na naš sprat je stizao kontingent novih časopisa.

Naravno, nije bilo vremena da se svaki zanimljiv članak pročita, pa smo posezali za kopiranjem. Kopirnica je opsluživala ceo Institut, pa se nekad moralo čekati, a i kopiranje je često izostajalo, jer je u to vreme bilo prilično skupo.

Alternativa je bila zanimljiva. U većini stručnih časopisa na kraju se nalazila stranica sa takozvanim upitnim karticama (Inquire Card). Popunjavanjem sopstvene adrese, zaokruživanjem odgovarajućeg broja i slanjem kartice redakciji mogle su se dobiti dodatne informacije o objavljenom članku. Ispod reklamnih materijala raznih firmi takođe su stajali brojevi, čijim su se zaokruživanjem mogli tražiti i po pravilu dobiti, materijali o njihovim proizvodima. Često smo tako dolazili do važnih priručnika i kataloga, a ponekad je to bio i jedini način da se dođe do kataloga elektronskih kola koja smo koristili.

Zanimljivo je da sam na svakoj upitnoj kartici zaokruživao broj koji se odnosio na literaturu firme National Instruments. Ta firma je na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete postajala vodeća u oblasti uređaja za računarsku akviziciju podataka, a kasnije će razviti programski paket LabVIEW, koji je do danas ostao svetski standard u toj oblasti.

Međutim, od njih nikada nisam dobio povratnu informaciju. Verovatno Jugoslavija kao tržište za njih nije bila zanimljiva, ili smo ipak bili zemlja sa druge strane gvozdene zavese.

Posted on

Malo istorije (3): Era računara CER

Gledano iz današnje perspektive, sedamdesete godine predstavljale su tehnološku prekretnicu u računarskoj tehnici. Sve veći broj računarskih uređaja bivao je zasnovan na novim poluprovodničkim komponentama, mikroprocesorima. Istina, oni se po svojoj procesnoj snazi nisu mogli meriti sa vladajućim procesorima velikih i mini računara. Ali su polako, ali sigurno osvajali primene koje do tada nisu mogle da budu računarski podržane, pre svega zbog gabarita i potrošnje električne energije tadašnjih sistema.

To se jasno videlo i na poslovima koji su rađeni u OOUR-u Računska tehnika. Polako se završavala era računara zasnovanih na integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, a počeli su da se razvijaju sistemi na mikroprocesorima. Istovremeno, to je značilo prelazak sa projektovanja računara opšte namene na namenske računare.

Termin „namenski” odmah asocira na sisteme za vojsku, ali u praksi nije sasvim bilo tako. U to vreme je na nivou Instituta razvijan simulator leta aviona, u čemu su učestvovali saradnici više OOUR-a. Radilo se o vrlo složenom sistemu koji je zahtevao stručnjake iz mašinstva, automatike, elektronike i računarstva. Simulator posebno navodim, jer su njegovo projektovanje i realizacija praktično označili prekretnicu u radu dobrog dela Instituta, a posebno našeg OOUR-a. Narednih deceniju i po aktivnosti će dominantno biti vezane za saradnju sa JNA, posebno u oblasti simulatora i trenažera borbenih sredstava.

U nastavku ću kroz lične impresije dati osvrt na neke od najvažnijih projekata iz tog vremena. Naravno, kao pripravnik nisam mogao da budem upoznat sa svim projektima, pogotovu što je sve veći broj bivao klasifikovan kao strogo poverljivo.

Odakle ime CER

Moj rad u Institutu započeo je upoznavanjem sa računarom CER-12.

Počev od prvog računara čija je realizacija okončana u Institutu „Mihajlo Pupin”, a to je bio CER-10, svi računari koji su ovde projektovani nosili su oznaku CER. Izuzeci su bili HRS-100, hibridni računarski sistem, i KOSMOS, koji je razvijan za potrebe JNA, a u suštini je bio digitalni deo pomenutog hibridnog računara.

Za poreklo oznake CER vezane su priče koje su u proteklih šest decenija pomalo prerasle u legendu. Ipak treba pomenuti dva moguća objašnjenja. Jedno je krajnje prozaično, a verovatno i najtačnije, CER je skraćenica od Cifarski Elektronski Računar. Drugo je vezano za planinu Cer, na čijim se padinama nalazi selo Ravnaja, u kome se rodio Tihomir Aleksić, jedan od arhitekata prvog domaćeg računara CER-10.

Šta je sve pravljeno

U periodu od 1960. do 1980. godine računari razvijani u Institutu uglavnom su bili namenjeni komercijalnoj primeni. Izuzeci su, pored sistema KOSMOS, bili CER-11 i CER-111, rađeni za potrebe JNA. Treba reći da je i KOSMOS imao kodnu oznaku CER-101.

Kod CER-11 i CER-111 radilo se o istoj arhitekturi, ali su se razlikovali po tehnologiji. CER-11 iz 1966. godine realizovan je u diskretnoj tehnologiji, tranzistorskim i diodnim logičkim kolima, sa operativnom memorijom na feritnim jezgrima. Taj sistem je 1975. reprojektovan i realizovan kao CER-111, korišćenjem integrisanih logičkih kola.

Pored njih, u Institutu su razvijeni i sistemi CER-2 (prototip), CER-20 i CER-30, prototipovi elektronskih knjigovodstvenih mašina za Elektronsku industriju iz Niša i RIZ iz Zagreba, zatim CER-22, CER-200, CER-202 i CER-12. Najuspešniji modeli bile su manje serije računara CER-22, CER-200 i CER-12, korišćene za obradu poslovnih podataka u preduzećima i bankama širom Jugoslavije, „Jugopetrolu”, „Planiki”, „Beobanci”, „Banatskoj banci” i drugima.

CER-12

Računar pored koga je počela moja profesionalna karijera realizovan je u dva primerka. Jedan je radio u Računskom centru „Banatske banke” u Zrenjaninu, a drugi u računskom centru Instituta.

Računski centar Instituta je, pored obrade podataka za sopstvene potrebe, vršio i uslužnu obradu za mnoge firme, od kojih su najpoznatije bile „Beobanka” i tada veliko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna”. Koliko je to bio unosan posao, govori podatak da su saradnici Računskog centra bili najbolje plaćeni radnici Instituta. Kada je u januaru 1978. objavljena rang-lista radnika po primanjima, prva tri mesta zauzimali su upravo zaposleni u Računskom centru.

CER-12 je razvijen 1971. godine. Inicijalno je koristio CDC diskove sa izmenjivim disk-paketima kapaciteta 5MB, linijski štampač ICL i operativnu memoriju na feritnim jezgrima firme AMPEX, kapaciteta 256kB. Imao je tridesetdvobitni procesor, a memorijska reč je bila dužine trideset šest bita, jer je postojala kontrola parnosti na nivou svakog bajta.

Radom računara se upravljalo preko konzole realizovane na bazi IBM pisaće mašine. Unos programa i podataka ostvarivao se preko bušene papirne trake. Podaci su dostavljani u grupu za pripremu, gde su zaposleni na specijalnim mašinama firme DATICA unosili podatke, koji su zatim bušeni na traku pomoću bušača, najčešće firme FACIT. Inicijalni program, nešto nalik na današnje boot programe, unošen je preko upravljačkog pulta, na kome su se nalazili nizovi prekidača i lampica za unos i prikaz adresa i podataka.

Primerak računara CER-12 koji se nalazio u Računskom centru Instituta poklonjen je Muzeju nauke i tehnike, tako da ga posetioci mogu videti u okviru stalne postavke, u zgradi prve električne centrale u Skenderbegovoj ulici 51.

U vreme mog zaposlenja krenulo se sa poslovima priključenja novih periferija na CER-12, i to paralelno na oba računara. Plan je bio da se nadgrade diskovima „velikog kapaciteta”, stavljam pod navodnike, jer je taj veliki kapacitet bio sto megabajta (100MB). Ali treba imati na umu da se radilo o diskovima sa izmenjivim medijumima, pa je svaki disk-paket pojedinačno imao taj kapacitet. I ovog puta bile su to jedinice magnetnih diskova firme CDC.

Posted on

Malo istorije (2): Kancelarija 224/5

Kancelarija u kojoj sam počeo svoju inženjersku karijeru imala je broj 224/8. Unutrašnje pregrade između kancelarija bile su paravani, verovatno je prilikom gradnje ideja bila da se dobiju velike prostorije, pa su kasnije postavljene drvene pregrade. Na njima je bio zalepljen ravan zeleni itison. Pregrade prema hodniku bile su od furnirane iverice, lakirane u boji drveta. Prema spolja, celom širinom kancelarije, od metar visine do plafona bili su prozori. Iznad vrata, celom dužinom, staklena pregrada.

U zgradi je postojalo centralno grejanje, za koje je Institut koristio sopstvenu kotlarnicu na mazut. U kancelariji su bila dva radijatora ispod prozora. Grejanje je bilo odlično, čak bi se moglo reći da je bilo i pretoplo. Da vazduh ne bi bio suv, koristile su se metalne posude koje su stajale na širokim livenim radijatorima; u njih je stalo sigurno tri-četiri litra vode. Ja sam ujutru po dolasku punio posudu, ali je do kraja radnog vremena već bila prazna.

Za dolazak na posao zaposleni su mogli da koriste organizovani prevoz. Institut je od Elektronske industrije iznajmljivao autobuse koji su na šest-sedam linija prevozili zaposlene. Polazili su sa Trošarine, Konjarnika, Petlovog brda, iz Zemuna, sa Karaburme. Ja sam mogao da koristim one koji su prolazili pored Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika. Zbog navike da svako jutro odlazim na Fakultet, najčešće sam koristio onaj koji je stajao kod Vukovog spomenika.

Ko je gde sedeo

Prvih dana vreme sam provodio sam u kancelariji. Pošto osim kolega sa kojima sam studirao nikoga nisam poznavao, praktično nisam ni izlazio.

Upoznavanje sa kolektivom počelo je tako što je tadašnji šef odeljenja 201, Brana Leposavić, kolegu Predraga Vraneša i mene proveo po kancelarijama.

U kancelariji 224/1 sedeli su Brana Leposavić i Veselin Potić. U sledećoj, 224/3, Dragoslav Maksimović zvani čika Maksa, Vasilije Jablan zvani čika Jaša, Ljiljana Spahijević, plava ili velika Ljilja i Blagomirka Vunjak, Blaženka. U 224/5 sedeli su Ljubivoje Marković zvani Ljuša, Miladin Dabić, Aleksandar Đorđević i Predrag Vraneš.

Prve dve kancelarije sa desne strane hodnika koristilo je odeljenje Servisa, a u 224/6 sedeli su Srđan Ćeramilac i Slobodan Davidović. Na kraju hodnika ulazilo se u takozvanu veliku sobu, u kojoj su sedele Slavica Simić i Mirjana Brašanac, mala Mira. U sobi preko puta bili su majstori Petar Selaković zvani Peki i Rade Tatalović. U odeljenju su još radili Nedžati Spahijević zvani Roki, Dušan Hristović, Boško Tanasijević i Boško Simonović, ali se ne sećam gde su tada sedeli. Na odsluženju vojnog roka bio je Milija Timotijević.

Ne sećam se baš kako su nas dočekali. Verovatno su bili, kao i mi, suzdržani. Jedino se sećam da je govorljiviji bio čika Jaša, pa sam verovatno na osnovu toga zaključio da je inženjer.

Prvi gost

Praktično prvi kolega koji mi je došao u posetu, ne računajući Branu, bio je Daba. Jednoga dana neko je pokucao na vrata. Okrenuh se i videh mlađeg čoveka proređene kose sa naočarima. Ostade nekako postrance okrenut, pruži mi ruku na karakterističan način i predstavi se: „Ja sam Miladin Dabić.” Reče da sedi preko puta i da, ako mi nešto zatreba, slobodno mogu da dođem.

Posle jedno sedam dana Brana mi reče da ću se privremeno preseliti u kancelariju u kojoj su sedeli Ljuša, Daba, Aca i Vranac. U moju će se privremeno smestiti kolega Sidorov iz Instituta iz Novosibirska. Tokom njegovog boravka biću u prilici da par puta prisustvujem radnim sastancima koje je sa njim imao Vesko, a na kojima su razmatrana pitanja vezana za digitalni deo hibridnog računara HRS-100, instaliranog u Novosibirsku.

Tokom tih sastanaka dokučih da Sidorova ne vidim prvi put. Bio je jedan od dvojice gostiju koje je Caja doveo na usmeni ispit u junskom roku 1974. godine, kada sam polagao Elektroniku I. Kasnije saznadoh da je drugi bio dr Šebic iz Istočne Nemačke.

Kafa, dim i šah

Privremenim preseljenjem u kancelariju 224/5 počela je moja socijalizacija u Institutu. Kancelarija je bila ista kao moja, s tim što je gledala na ulaz u krug Instituta i parking. Ispred prozora sedele su najstarije kolege, levo Ljuša, desno Daba. Iza Dabe je sedeo Aca, a iza njega, za omanjim stolom, Vranac. Onako krakat, sedeo je za stočićem u koji je jedva uvukao noge. Uz levi zid je stajao laboratorijski sto, za koji su mene smestili.

U to vreme zaposleni su sami kuvali kafu, po takozvanim klubovima. Ovde su jedan klub činili Ljuša i Daba, a Aca je sam sebi kuvao. Prva dvojica su pila kafu koja je više ličila na kačamak, jer je posle ispijanja talog u šoljicama ostajao do pola. Sećam se da je Daba pio iz okrnjene zelene keramičke šoljice bez drške.

Njih trojica su bili pušači, s tim što bi se za Ljušu i Dabu moglo reći da su više pućkali nego pušili. Zbog toga se oko njih tokom dana vio oblak dima, koji bi, kada su prozori bili zatvoreni, čak izlazio ispod vrata u hodnik. Vranac je u to vreme još uvek bio aktivni sportista, golman vaterpolo kluba „Partizan” i reprezentacije Jugoslavije. Trojica starijih su ga često zadirkivali da će mu uništiti karijeru svojim pušenjem. Posebno se u tome isticao Ljuša, koji je bio strastveni pušač, takav da je često imao i po dve istovremeno zapaljene cigarete, a pepeo je bio sastavni deo ambijenta njegovog radnog stola. Inače po ocu, koji je takođe bio inženjer elektrotehnike bio je unuk na belo Lenče iz čuvene vranjanske pesme, “Otvori mi belo Lenče”.

Jedno od pravila radnog ponašanja bila je svakodnevna polučasovna pauza. U našem OOUR-u trajala je od pola deset do deset. Daba, koji se tokom te jeseni vratio sa magistarskih studija iz Mančestera, vreme je uglavnom provodio čitajući knjigu profesora Trelivena o računarima u osamdesetim. Pored njega, na podvijenoj nozi, sedeo je Ljuša sa stalno upaljenom cigaretom.

U jednom trenutku Daba bi samo rekao: „Hoćemo li?” To je bio znak da se na stočiću otvori mala kutija sa šahovskim figurama, da se poređaju i započne meč. Bio je to svakodnevni ritual. Tokom proleća Vranac će sa nekog turnira iz Moskve doneti šahovski sat, nove plastične figure i onu plastičnu mušemu sa poljima. Sada su mogle da se organizuju brzopotezne partije, a često i turniri, u kojima ja po pravilu nisam učestvovao.

Posted on

Srbija među šljivama i čipovima (Radar, jul 2025)

U nedeljniku „Radar” objavljen je tekst novinara Miloša Čolića o mestu Srbije u svetskoj industriji poluprovodnika. Povod je bio raskorak između najava da će se kod nas proizvoditi čipovi i stvarnog stanja, u tekstu se konstatuje da ni fabrika ni čipova nema, i da je zemlja pred strateškim izborom između izrade i projektovanja.

Pored mene, u tekstu su o toj temi govorili Predrag Vraneš, nekadašnji direktor Odeljenja za računarski inženjering Instituta „Mihajlo Pupin” i jedan od autora monografije Uvod u projektovanje VLSI kola, i Slobodan Simović, inženjer u korporaciji Broadcom, ranije dizajner procesora u Sun Microsystems.

Na pitanje da li se Srbija nalazi pred značajnom prilikom u industriji dizajna čipova, rekao sam sledeće:

„Zaključak istraživanja od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas je da kod nas postoje svi uslovi da Srbija, tačnije njeni inženjeri, mogu i treba da budu deo ekosistema za projektovanje integrisanih elektronskih kola.”

Taj zaključak zasnovan je na tradiciji koju kod nas ima projektovanje elektronskih sistema i na rezultatima ostvarenim na tom planu, ali i na tome što inženjeri koji se školuju na našim univerzitetima u oblasti elektronike i računarstva dobijaju najšire obrazovanje potrebno za projektovanje elektronskih sistema.

Ali postojanje uslova nije dovoljno. Kako sam u istom tekstu naveo:

„Da bi se oblast projektovanja integrisanih elektronskih kola u potpunosti razvila, neophodno je ostvariti jačanje saradnje univerziteta i industrije, povećati podršku R&D sektoru i pospešiti domaće investicije u ovu oblast.”

Ceo tekst dostupan je na sajtu „Radara”: Srbija među šljivama i čipovima (Radar, izdanje 69, 3. odnosno 9. jul 2025).

Posted on

Dejan Simić (1962 – 2022)

Dejan Simić

Pojavio se u Institutu u vreme kada su studenti Elektrotehničkog fakulteta u velikom broju radili svoje diplomske radove u tamošnjim laboratorijama. Bilo je to vreme kada je klasični računarski hardver ubrzano ustupao mesto sistemima zasnovanim na mikroprocesorima i mikrokontrolerima. Štaviše, sve češće smo se bavili softverom. Dejan je nekako sve vreme ostao veran hardveru.

Iako smo ga sve ove godine smatrali mladim, napustio nas je na pragu svoje sedme decenije, posle tri i po decenije rada.

Bio je jedan od pionira PC hardvera u Institutu. U tom kontekstu bio je i jedan od projektanata računara PC AT/386, koji će se par godina proizvoditi u Digitalnoj laboratoriji. Bio je izuzetno talentovan inženjer, koji je još puno toga mogao da ponudi sredini u kojoj je radio.

Redovno smo se viđali prilikom mojih poseta Institutu u tri decenije otkako sam ga napustio. Jedno vreme se nalazio i na rukovodećem mestu u našoj nekadašnjoj Laboratoriji. Ali ipak ga taj posao nije ispunjavao u onoj meri u kojoj su to činili računarski hardver i digitalni sistemi. Pored posla imao je i drugu ljubav, ribolov. A pri tome nije zaboravljao ni porodicu, ni mnogobrojne prijatelje i kolege.

Ražalostila me je vest o njegovoj bolesti. Ali me je fascinirala njegova smirenost i želja da je prevaziđe. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim njegova želja da pobedi opaku bolest. Kada smo se poslednji put videli, delovao je tako smireno, kao da je sve ostalo iza njega.

Nažalost, stigla je pandemija i više nisam odlazio u Institut. Ali često sam se raspitivao o njegovom stanju. A onda stiže tužna vest. Poslednji oproštaj sa njim nas okupi, ali još jedno lice sa slike iz 1989. godine preseli se u večnost, a nama ostadoše samo sećanja.

Posted on

Tour de Yugoslavia (16): Poslednji tango

Do sledećeg boravka u Ljubljani trebalo je da prođe punih šest godina. Bila je to prava poslovna poseta. Vranac, Predrag Vraneš i ja smo krenuli sa dvostrukim povodom.

U to vreme se naša laboratorija spremala za proizvodnju sopstvenih PC računara i trebalo je obezbediti nabavku komponenata. Slovenija je već odavno prednjačila u preduzetništvu, tako da su tamo postojale male firme koje su nudile komponente za elektronsku industriju; imali smo nameru da posetimo jednu takvu u Tržiču. Uz to, nas dvojica smo u to vreme krenuli da realizujemo studiju o mogućnostima projektovanja VLSI kola u Jugoslaviji, pa je poseta bila prilika da obiđemo i „Iskrinu” fabriku Mikroelektronika.

Ljubljana
Panorama Ljubljane

Predvečerje bure

Kao pravi poslovni ljudi, doletesmo avionom. Na aerodromu Brnik čekao nas je rent-a-car automobil. Prvo se smestismo u hotel „Lev”, a onda krenusmo na posao. Vranac se dogovorio sa kolegom koji će nam naredna tri dana biti pratilac po Sloveniji da dođe po nas i da odemo u Tržič.

Ovaj rudarski gradić se nalazi na samom severu Slovenije, u blizini granice sa Austrijom. U novosagrađenom objektu na uređenoj obali Bistrice dočekuje nas gazda, bradonja u ribarskim čizmama. Prilično je arogantan; iako smo potencijalno značajni kupci, ne trudi se oko nas. Više uzgred nas ponudi kiselom vodom.

Vranac se načelno dogovori o mogućoj saradnji i krenusmo nazad. Tržič je gradić smešten u dolini Bistrice, a okolo su visoka brda, koja su, pošto je kraj februara, još uvek pod snegom.

Tržič
Panorama Tržiča

Kolega nas svrati u restoran na piće. Prilično je bučan, jer se za susednim stolovima uglavnom govori srpski; pošto je ovo rudarski i industrijski gradić, ima dosta dođoša, posebno iz Bosne. Domaćin nas nudi da ručamo, ali se zadovoljavamo samo pićem.

Dok sedimo, priča nam o preduzetništvu koje je dobilo nov zamah u Sloveniji. Od ranije je ono bilo vezano za manja mesta u okolini Ljubljane, u kojima su postojale male zanatske radnje, koje su vremenom postale prava industrija. Najpoznatiji su Kamnik, Domžale, Grosuplje. Kaže nam da su sada počele da se otvaraju firme i širom Jugoslavije, na primer u Makedoniji, gde su povoljniji uslovi i jeftinija radna snaga.

Po povratku u Ljubljanu malo obilazimo prodavnice. Prodavci su uslužni i ljubazni. Pomalo neočekivano, ali imam utisak da se nešto promenilo. Dve devojke se baš trude da nađu košulje za Vranca, s obzirom na njegovu konstituciju i dugačke ruke.

Ništa bez rasprave

Uveče izađosmo na večeru u obližnji restoran, zaboravio sam ime. Društvo nam je pravio moj drug iz vojske Dušan Kolnik; nije nam se pridružio na večeri, popio je samo piće.

Ostadosmo duboko u noć, a onda raspravu nastavismo ispred ulaza u hotel „Lev”. Ta 1988. godina je već nagoveštavala mogući raspad Jugoslavije. Sve se, naravno, vrtelo oko onoga o čemu se svakodnevno raspravljalo u javnim glasilima, ko je žrtva, a ko dobitnik života u Jugoslaviji. Raspravu smo završili tek negde oko tri ujutru.

Pitaj dete za put

Drugog dana krenusmo u posetu fabrici Iskra Mikroelektronika. Znali smo da se nalazi negde pored puta koji vodi prema Kranju. Da ne bismo lutali, zaustavismo se i upitasmo neke dečake za put. Oni nam rekoše da idemo pravo i da skrenemo, valjda, u petu ulicu.

Kada smo stigli tamo, odlučismo da ponovo proverimo, kod jednog starijeg čoveka. On nas upita: „Ko vas je poslao ovamo?” Reče nam da se vratimo otprilike na isto mesto gde smo pitali školarce i da tu skrenemo, jer je fabrika u blizini. Uskoro smo bili na željenom mestu i završili posao zbog koga smo došli.

Taj „nesporazum” sa decom bio je jedina, reklo bi se, neprijatnost koju smo imali tokom boravka u Ljubljani.

Popodne se odjavismo iz hotela, ostavismo kola na aerodromu i vratismo se u Beograd.

Bio je ovo moj poslednji boravak u Ljubljani kao delu Jugoslavije. Kroz Sloveniju ću proći još jednom 1990. godine, na proputovanju za Italiju. Proći će punih četrnaest godina do ponovnog susreta sa Slovenijom, a prolazak auto-putem koji obilazi Ljubljanu tom prilikom ću prespavati. Sve vreme sam pogledom tražio šta je to novo u odnosu na vreme koje nam je bilo zajedničko.

Od tada će boravci u Sloveniji biti deo Tour de Europe.

Posted on

Tour de Yuglslavia (14): Paket za pod mišku

Moji boravci u Ljubljani bili su u početku vezani za posetu Sajmu elektronike, koji se tradicionalno održavao početkom oktobra na Ljubljanskom sajmu, Gospodarskom razstavišču.

Ako zanemarim kratko zadržavanje u dvorištu ljubljanskog Elektrotehničkog fakulteta prilikom odlaska na Elektrijadu, prvi put sam u glavnom gradu Slovenije bio u oktobru 1977. godine. Već sam bio diplomirani inženjer elektrotehnike kada je moje novo društvo, ono sa kojim sam se sprijateljio na Elektrijadama, odlučilo da odemo na jedan dan do Ljubljane i posetimo Sajam.

Posle više od četiri decenije sećam se da smo putovali Smiljac, Jeca i Vesna Nikolić; ostalih se ne sećam sa sigurnošću. Putovali smo vozom, jednu noć do Ljubljane, a sledeću nazad u Beograd. Sećam se da smo se Smiljac i ja popeli na Ljubljanski grad, i da smo, birajući između restorana „Šestica” i picerije „Pod lipo”, izabrali piceriju. Čini mi se da smo posetili i poslastičarnicu u hotelu „Slon”.

Rastavišče
Gospodarsko rastavišče – Ljubljana

Promenih mišljenje

Ponovni susret sa Ljubljanom desio se već posle godinu dana. Ovoga puta sam putovao službeno, kao saradnik Instituta „Mihajlo Pupin”. Putovanje je opet bilo jednodnevno i ponovo vozom.

Trebalo je da preuzmem računar Iskra Data 1680 u fabrici „Iskra” u Kranju. Formalno sam putovao u Kranj, ali sam najviše vremena proveo u Ljubljani. Posao je trebalo da obavim 25. decembra 1978. godine, dakle, na katolički Božić. Kolega Vesko Potić mi je na polasku rekao da to što treba da preuzmem može da stane pod mišku.

Pošto nije bilo karata za avion, odlučeno je da putujem spavaćim kolima. Ali me je sekretarica obavestila da ni za njih nema karata, tako da sam put Ljubljane krenuo u prvom razredu. Biće to jedno od mojih najuzbudljivijih putovanja.

ubljana
Panorama Ljubljane

Na železničkoj stanici u Ljubljani saznajem zašto nije bilo mesta u spavaćim kolima: njima je za Ljubljanu putovao tada visoki partijski funkcioner Stane Dolanc. Dok on nije ušao u automobil koji ga je čekao na peronu, ostali putnici nisu mogli da napuste voz.

Pre odlaska za Kranj svraćam u filijalu „Beobanke” preko puta Cankarjevog doma, da bih predao poklone prijateljici moje gazdarice tetka Jele. Boravak u Sloveniji promeniće mi nekako neiskustveno mišljenje o Slovencima.

Kako je svet mali

Kada sam stigao u Kranj, ispostaviće se da sam došao na pogrešno mesto, tačnije, u drugu fabriku iz sistema „Iskre” od one kuda sam se uputio. Ljubazni portir je zamolio vozača kombija da me poveze do nove „Iskrine” fabrike računskih mašina. Za stolom u ogromnom holu sedela je mlada devojka, kojoj sam se predstavio, nakon čega je pozvala da neko dođe po mene.

Kranj
Panorama Kranja

Tu sam zatekao neke poznate ljude, pre svega Rada Vesovića, čuvenog urednika studentskih novina na ETF-u u Beogradu. Radilo se o pripravnicima iz predstavništava „Iskre” u Beogradu, koji su došli u Kranj da se upoznaju sa proizvodnim programom.

Ubrzo je došao mlađi kolega koji me je poveo u obilazak fabrike. U to vreme uveliko su dominirali mini računari, a nekoliko firmi iz Jugoslavije ušlo je u poslovnu saradnju sa najpoznatijim svetskim proizvođačima. Tako je „Iskra” kupila licencu od firme CDC za proizvodnju njihovih računara Cyber 18. Imao sam priliku da vidim pogon za njihovu montažu.

U toku obilaska pozvaše me da vidim šta preuzimam, pre nego što spakuju računar po koji sam došao. Tamo me sačekaše kaput i tašna koje sam ostavio, ali i veliko iznenađenje. Umesto paketa „za pod mišku”, čekao me je drveni sanduk dužine preko metar. Upitah šta da radim sa njim, a oni se iznenadiše kad rekoh da nisam došao kolima.

Odiseja se nastavlja

Ipak nađoše rešenje. Ukrcaše sanduk u kombi, koji me odveze do železničke stanice u Kranju. Tu se nastavi sa prijatnim iznenađenjima. Službenik na prijemu paketa upita me kako želim da pošaljem paket, na šta ja odgovorih pitanjem o mogućim načinima. On me upita kada se vraćam za Beograd; kad rekoh da planiram voz koji polazi u deset uveče, ponudi mi da paket putuje istim tim vozom.

Dok sam popunjavao formular za slanje, prvi put sam dodirnuo sanduk sa računarom, jer mi je poslužio kao oslonac za pisanje.

Službenik me obavesti da oko pet sati svratim na železničku stanicu u Ljubljani i proverim da li je paket stigao kamionom iz Kranja i da li će biti ukrcan u željeni voz.

Po povratku u Ljubljanu prvo odoh da pokušam da kupim kartu za spavaća kola. Nažalost, devojka na blagajni me dočeka odgovorom da nema mesta. Nekako uspeh da je umilostivim. Kad se budem ukrcao u voz, videću da je vagon praktično prazan, opet je imao VIP putnike, delegaciju slovenačkih poslanika u Saveznoj skupštini. Zbog čega se umalo ponovo ne klimah u prvom razredu.

U pet sati proverih da li je stigao kamion iz Kranja. Čovek, valjda šef radnika koji su radili na utovaru, reče da još nije, uze podatke o paketu i reče mi da navratim za pola sata. Čim me ponovo ugleda, kratko reče: „Paket putuje sa vama.” Upitah ga kako da ga sutra preuzmem u Beogradu. Reče da je bolje da zamolim železničare da mi ga odmah isporuče sa vagona, da ne bih išao u magacin, što bi usporilo proceduru.

Nije sve tako crno

Posle završenih službenih obaveza mogao sam da se prepustim upoznavanju Ljubljane, jer me je čekalo pet sati do polaska voza. Nažalost, počela je kiša, a povremeno je promicao i sneg.

Odlučih se da ručam u „Šestici”, kupus sa kranjskom, kažu ovdašnji specijalitet. Onda je krenulo šetanje Titovom cestom i Trgom revolucije. U knjižari „Mladinske knjige” kupih gramofonske ploče, i nekako vreme prođe. Posle napornog dana, odmor u spavaćim kolima mi je i te kako bio dobrodošao.

U Beogradu požurih da preuzmem paket pre nego što završi u magacinu. Kad se zahvalih radniku koji mi je istovario sanduk, dobih odgovor: „Šta imam od tvoga hvala.” Izvadih novčanicu od petsto dinara, ko se seća, bila je ljubičaste boje i odvezoše mi sanduk kolicima do izlaza iz stanice. Da sam dao malo više, možda bi mi ga odvezli i do „Pupina”.

Sa javnog telefona pozvah Veska i sačekah da on i Rade Tatolović dođu po mene. Dok smo prenosili sanduk do kola, drugi put sam se latio paketa po koji sam išao u Sloveniju.