Obilazak Goča sam odavno planirao. Istina, o tome sam razmišljao u sklopu izleta sa „čičama”, koje smo prestali da upražnjavamo zbog pandemije.
Na Goču sam bio samo jednom u životu, tamo negde 1963. ili 1964. godine. Bili su to oni čuveni izleti koje je organizovala banka u kojoj je radila moja majka. Čak imam i par fotografija sa tog izleta. Goč me je kao odredište privlačio jer se radi o planini, i zbog mogućnosti da se sa nekog od njenih vidikovaca uživa u pogledu na okolinu.
Prilika da želju ispunim ukazala se prvog maja ove godine.
Četvrtak, 1. maj 2025.
Lep praznični dan pružio nam je priliku da malo izađemo van kuće, kao što se to obično kaže.
Kuda se uputiti kod nas po pravilu izaziva polemike, jer se stalno postavlja pitanje ko treba da iznese predlog. U principu ja uvek imam neku ideju, ali se pomalo plašim da je iznesem, jer ne znam kako će ostatak porodice na to reagovati. Zato mi je uvek lakše da neko drugi predloži odredište i tu po pravilu dođe do male svađe.
Ovoga puta na izlet smo krenuli samo Danka i ja, tako da sam rekao da imam ideju i da će videti kuda idemo. Kada smo se uputili prema Kraljevu, gotovo odmah je pogodila da idemo na Goč.
Iako smo krenuli prilično kasno, oko trinaest sati, nisam previše žurio. Naravno, uputili smo se starim putem prema Kraljevu. Koristim navigaciju, ali se ponovo pojavljuju situacije u kojima ne poslušam ono što mi preporučuje, pa sa glavnog puta skrećem na pogrešnom mestu i naravno lutamo. Ipak, brzo se nalazimo na pravoj stazi.
Prvomajski uranak
Put u početku vodi kroz sela, ali vrlo brzo ulazimo u područje gde je oko nas samo šuma. Uglavnom bukova, ali ima i dosta četinara. Put je dobar i nije previše strm.
Vrlo brzo nailazimo na ljude koji su izašli na prvomajski uranak. Što idemo dublje u planinu, sve ih je više. Put prati rečicu, pa gde god je neka livadica pored nje nailazimo na parkirana kola, postavljene roštilje, kamp-opremu, a ponegde je razapet i šator. Na Goču ima jako puno vikendica i sve su ih gotovo zauzeli izletnici. Praktično nema slobodnog mesta gde bi moglo da se zastane. I retke kafane su pune gostiju.
Pogled koji nije pukao
Ovaj obilazak Goča više je ličio na panoramsko razgledanje. Nažalost, sve vreme prolazimo kroz šumu, tako da nam se nijednom nije ukazala prilika da pogled „pukne” u daljinu.
Kada smo se popeli na planinski venac, gužva je postala baš velika. Sa obe strane puta parkirana vozila, a pešaci pomalo neoprezno šetaju kolovozom.
Nastavljamo ka Vrnjačkoj Banji sa idejom da tamo predahnemo i popijemo piće. Ali će to ostati samo lepa želja, ispostaviće se da je u Banji ogromna gužva, bez mogućnosti da se nađe pristojno mesto za parkiranje. Zato nastavljamo ka magistrali Kruševac–Kraljevo i krećemo kući.