Putovanja – Page 2 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 29, 2026September 29, 2026

Maroko (8): Rikov bar kojeg u filmu nije bilo

Iz Marakeša se modernim auto-putem brzo prebacujemo do Kazablanke, dvesta pedeset kilometara ka Atlantiku. Kazablanka je najveći grad Maroka, sa skoro pet miliona stanovnika, i njegova ekonomska prestonica. Osnovali su je Portugalci 1575. godine, na mestu razorenog berberskog sela, i dali joj ime Casa Branca, „bela kuća”.

Novi grad je u francuskom periodu projektovao arhitekta Anri Prost, i to kao model modernog grada; građevine su uglavnom u špansko-mavarskom stilu i stilu art dekoa.

Najviši minaret na svetu

Glavna znamenitost je džamija Hasana Drugog, podignuta na samoj obali Atlantika. Može da primi dvadeset pet hiljada vernika unutra i još osamdeset hiljada na platou ispred. Njen minaret, visok dvesta deset metara, najviši je na svetu; sama džamija je najveća u severnoj Africi i treća po veličini na svetu. Građena je od 1980. do 1993. godine i, prema procenama, koštala je oko osamsto miliona dolara.

Trg na kome kuca gradsko bilo

Slobodno vreme provodimo oko Trga Ujedinjenih nacija, ka kome vode sve glavne gradske arterije. Sa bankama, prodavnicama, hotelima i restoranima, tu kuca bilo Kazablanke. Koristim priliku da Nešu pošaljem razglednicu, nažalost, sa panoramom grada, jer smo pored replike Rikovog bara samo prošli.

Bar kojeg u filmu nije bilo

Uz Kazablanku svako prvo pomisli na film sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman. Ali Rikov bar, „Rick’s Café”, otvoren je tek 2004. godine, kao uspomena na taj film. Napravljen je u stilu starog dvorišta pored zidina medine, sa lukovima, mesinganim svetiljkama i autentičnim klavirom iz tridesetih; svaki pijanista, kažu, mora da zna da odsvira glavnu melodiju iz filma.

Ono što malo ko zna jeste da film „Kazablanka” nikada nije ni sniman u Kazablanci, cео je nastao u holivudskom studiju. Tako je i ovaj bar zapravo uspomena na mesto koje u stvarnosti nije ni postojalo. Napuštamo grad pomalo razočarani što u njemu nismo proveli više vremena.

September 28, 2026September 28, 2026

Maroko (7): Trg koji eksplodira u sumrak

Obilazak Marakeša počinjemo srednjovekovnim vrtom Menara, sagrađenim u dvanaestom veku. Paviljon sa malom zelenom piramidom i veštačkim jezerom nalazi se usred plantaže voća i maslina. Jezero je snabdevano vodom starim hidrauličnim sistemom koji je dovodi iz planina tridesetak kilometara daleko, a služilo je za navodnjavanje plantaže kroz mrežu podzemnih kanala.

Stepenice za mujezina na konju

Odatle odlazimo do džamije Kutubije, najveće u Marakešu. Njen minaret, visok šezdeset devet metara, dovršen je krajem dvanaestog veka i poslužio je kao uzor za Hiraldu u Sevilji i Hasanov toranj u Rabatu. Ime džamije potiče od trgovaca knjigama čije su se tezge nekada nalazile na trgu pred njom.

Unutar minareta nisu stepenice nego blaga rampa, da bi se mujezin mogao popeti čak i na konju.

Palata i grobnice

U medini, okruženoj sa šesnaest kilometara bedema, obilazimo palatu El Bahiju, koju je krajem devetnaestog veka za sebe sagradio vezir Si Musa. Ima prelepu baštu i unutrašnja dvorišta sa stablima banana, fontanama i mozaicima; plafone krase oslikane kedrove daske, a prozore vitraži. Tokom kolonijalnog doba u njoj je stanovao francuski guverner.

Posećujemo i grobnice dinastije Sadi, sagrađene na prelazu iz šesnaestog u sedamnaesti vek. Posle smene dinastija kompleks je bio zatrpan i ponovo otkriven tek 1917. godine. Sale su ukrašene rezbarijom, a nadgrobne ploče izrađene od mermera iz Karare.

Prodavci vode

Popodne provodimo obilazeći sukove oko trga Džema el Fna. Trgom dominiraju tezge sa pomorandžama, na kojima se za sitne pare dobija sok isceđen pred tobom. Odmah upadaju u oči prodavci vode u živopisnoj odeći, sa tradicionalnim mešinama i mesinganim šoljama.

Trg je sa jedne strane oivičen sukovima, a sa druge hotelima i kafeima čije terase gledaju na vrevu. Ne tako davno, u aprilu 2011, bomba postavljena u jednom od tih kafea ubila je sedamnaest ljudi. Taj podatak stoji tiho pored sve te vreve, kao podsetnik da je i najživlje mesto ranjivo.

Trg koji eksplodira

Posle predaha vraćamo se na Džema el Fna u sumrak. Trg koji je i preko dana bio pun ljudi kao da je eksplodirao. Na sve strane okupljene su grupe oko akrobata, žena koje proriču sudbinu, majstora tetovaže, krotitelja zmija. Šire se dimovi sa roštilja, a ljudi u đelabijama pozivaju da se proba njihov specijalitet.

Posle muvanja kroz taj ljudski mravinjak, odlučujemo da dešavanja posmatramo sa terase restorana, uz kafu na magrebski način. Kupujemo urme i, uz još jedan prolazak kroz uzavreli trg, polako se opraštamo od Marakeša.

Bio je to oproštaj sa gradom u kome se dodiruju Orijent i Evropa, gde je lako zaboraviti da si na afričkom tlu, a opet dovoljno je doći na Džema el Fna pa da se osetiš vraćen u vreme velikih marokanskih vladara.

September 28, 2026September 28, 2026

Maroko (6): Afrički Zlatibor

Od Fesa do Marakeša ima bezmalo petsto kilometara, pa nas je čekalo putovanje od skoro dvanaest sati. Srećom, put nije bio naporan, iako smo prešli lanac Srednjeg Atlasa. Planinski venci pružaju se pravcem sever-jug, pa se između njih nalaze plodne doline pune vlage koju donose vetrovi sa Atlantika. Prepreka je jedino Visoki Atlas, on zaustavlja te vlažne talase, pa sa druge strane, prema istoku, počinje pustinja.

Afrički Zlatibor

Prvu pauzu pravimo u zimskom centru Ifranu, na oko hiljadu šesto metara. Dočekuje nas čisto planinsko mesto obasjano suncem. Malo je prohladno, ali kafu ipak pijemo u bašti restorana. Pomalo liči na Zlatibor. Na berberskom jeziku Ifran znači „jama”; ovde je 11. februara 1935. izmerena najniža temperatura ikada zabeležena u Africi, minus dvadeset četiri stepena.

Ifran je osnovan kao planinska stanica, mesto gde su kolonijalne porodice provodile vrele letnje mesece, po uzoru na „grad-park”, sa letnjim kućama u alpskom stilu, ograđenim vrtovima i drvoredima. Boravak u mestu gde je takoreći do juče bilo snega deluje nestvarno kad se setimo da smo u Africi. Uostalom, ceo ovaj put kroz Srednji Atlas deluje iznenađujuće, mešaju se zasadi agava i kaktusa sa kedrovim šumama.

Puške i mek islam

Usput nailazimo na vašar na kome živopisno obučeni jahači pokazuju veštinu jahanja uz pucnjavu iz dugačkih starinskih pušaka. Manifestacija je lokalnog karaktera, ali po svemu što smo nakratko videli reč je o događaju koji vredi videti, jedna od stvari koje bi Maroko mogao da pokaže svetu.

Treba se podsetiti da je u Maroku na delu „mek” islam, u restoranima može da se popije i alkohol, pre svega pivo i vino, i to domaće proizvodnje. Od svih zemalja severne Afrike, Maroko ima najbolje prirodne uslove za proizvodnju kvalitetnog vina; danas je drugi proizvođač u arapskom svetu, posle Alžira.

Ručak u „Parizu”

Sledeće pauze pravimo u restoranima pored puta, pomalo iznenađeni što se u ovoj dubokoj marokanskoj provinciji nalaze pristojna mesta. Sa jedne terase vidi se kako na malom prostoru rastu jabuke, kajsije, masline, smokve i kaktusi, za nas sa Balkana neobičan spoj.

Ručamo u Beni Melalu, u restoranu zvučnog imena „Pariz”. Spolja ne ostavlja utisak, ali unutra je sasvim u redu; hrana je raznovrsna i odlična. Jedino se ne usuđujem da probam sveže povrće, još se prisećam stomačnih problema iz Egipta i Izraela od pre četiri godine.

Crveni grad

U Marakeš ulazimo u smiraj dana. Putevi su oivičeni palmama, koje su ovde skoro sveto drvo, za njihovo sečenje zaprećene su visoke kazne. Na pojedinim mestima primećujemo veštačke palme, koje maskiraju antene mobilne telefonije.

Marakeš se ubraja u četiri carska grada Maroka. Zovu ga „biser juga” i „crveni grad”, jer su fasade svih zgrada boje pečene gline. Ime potiče iz berberskog jezika i znači „Božja zemlja”. Smeštamo se u hotel „Divan”, koji se nalazi u Jugoslovenskoj ulici.

Chez Ali

Poseta takozvanom nacionalnom programu kod mene uvek izaziva podozrenje, jer se po pravilu radi o ugođaju za znatiželjne turiste. Ali „Chez Ali” bio je pravo otkrovenje. U ambijentu arapskih palata, pod šatorima, služe se harira-supa, jagnjetina, kuskus, slatkiši, voće i tradicionalni čaj od nane. Uz to gosti uživaju u nacionalnoj muzici iz raznih delova Maroka, a na kraju se na areni sa tribinama okupljaju da gledaju borbe i akrobacije konjanika. Spektakl se završava vatrometom.

Tako se završio još jedan dan u Maroku. Uglavnom smo ga proveli u autobusu, ali česti odmori u zanimljivim ambijentima i prolazak kroz egzotične krajeve Srednjeg Atlasa učinili su da put protekne bez većeg napora, iako smo prešli preko četiristo kilometara.

September 27, 2026September 28, 2026

Maroko (5): Grad u kome je vreme stalo

Iz Meknesa odlazimo u Fes, versko i kulturno središte Maroka, a moglo bi se reći i celog islamskog sveta. To je najstariji od carskih gradova, osnovan krajem osmog veka. U njemu je 859. godine osnovan univerzitet Al-Karauin, najstariji univerzitet na svetu koji još uvek radi. Zbog svog verskog i obrazovnog značaja Fes se često naziva Mekom Afrike, Atinom Afrike, pa i Mekom Zapada.

Fes je drugi po veličini grad u Maroku, sa nešto preko milion stanovnika. U dvanaestom veku, u vreme dinastije Almohada, smatra se da je bio najveći grad na svetu. Na njegovom univerzitetu studirali su i mnogi hrišćani iz Evrope.

Plavi grad

Posle panoramskog razgledanja i odlaska na vidikovac, odakle puca pogled na stari grad, odlazimo u medinu. Fes el Bali, najstariji deo grada, po Plavoj kapiji na jednom od ulaza dobio je nadimak „plavi grad”.

Kad stupiš u medinu

Kad stupiš nogom u medinu, kao da uđeš u drugačije stanje. Čula registruju sve mirise i prijatne i, isto toliko, neprijatne. Oči se moraju priviknuti na moćnu, snažnu koloritnost tog čudesnog mesta. Kuće su bez prozora, ali stiče se utisak da su graditelji negovali kult vrata, ona su prosto lepa, izuzetno lepa.

Fes el Bali je najveće urbano područje na svetu bez automobilskog saobraćaja, i najveća medina u islamskom svetu. Sa više od dve hiljade uskih uličica, sukova i prolaza, najstarija je i najduže neprekidno naseljena medina na svetu. Da bi se cela obišla, kažu, potrebno je nedelju dana pešačenja i uvek u pratnji vodiča, jer se neverovatno lako zaluta.

Izlozi stari vekovima

U ovom pravom malom gradu, unutar najčuvenijih zidina Maroka, imaš utisak da je vreme stalo. To se najbolje oseti kad se u uskim i strmim uličicama jedva mimoilaziš sa natovarenim magarcima, dok posmatraš bakalnice na otvorenom, „izloge” stare vekovima, na kojima se prodaje voće, povrće i meso, iako je vrelo i sparno, a o frižideru nema ni govora.

U zanatskim, grnčarskim i obućarskim radnjicama sve je prastaro, kao u vreme kad je nastajalo. Tu se kroza sve provlači ono što tera na razmišljanje: siromaštvo i bogatstvo jedno pored drugog, na dohvat ruke.

September 27, 2026September 27, 2026

Maroko (4): Marokanski Versaj

Posle doručka obilazimo Meknes. Grad je za svoju prestonicu proglasio sultan Mulaj Ismail, koji je vladao pune pedeset pet godina, na prelazu iz sedamnaestog u osamnaesti vek. Bio je savremenik i prijatelj francuskog kralja Luja Četrnaestog, sve dok ga Lujeva vanbračna kći nije odbila da se uda za njega. Po predanju je imao harem od pet stotina žena i preko sedam stotina sinova, koje je postavljao za carske službenike širom Maroka, čime je obezbedio dugu i sigurnu vladavinu.

U Meknesu je sve podređeno njemu, gotovo sve što se danas vidi potiče iz vremena njegove vladavine.

Skladište za dvadeset godina opsade

Podigao je monumentalne građevine, carsku palatu, skladište hrane i konjušnicu. Najbolje se očuvalo skladište, koje je moglo da obezbedi zalihe za stanovnike Meknesa tokom dvadeset godina opsade. U konjušnici, koja je mogla da primi dvanaest hiljada grla, Martin Skorseze je snimao film „Poslednje iskušenje Isusa Hrista”.

Zeleni grad

Prolazimo kroz monumentalna gradska vrata Bab el Mansur, poslednji graditeljski poduhvat Mulaj Ismaila i jednu od najlepših gradskih kapija u Maroku. Po zelenoj boji njenih pločica Meknes nazivaju i „zelenim gradom”.

Meknes ima još dva nadimka, „grad sa stotinu minareta” i „marokanski Versaj”, ovaj drugi zbog raskoši svog graditelja. Široki trg ispred glavne kapije je natkrivena pijaca hrane.

Obilazak završavamo kod mauzoleja Mulaj Ismaila, koji je kasnije obnovio kralj Muhamed Peti.

Senka nesreće

Starom gradu preti propadanje, jer nema odgovarajuće kišne kanalizacije. Zbog toga se, posle nekoliko kišnih dana u februaru 2010. godine, jedan stari minaret srušio usred molitve, poginula je četrdeset jedna osoba. To je senka koja stoji nad lepotom ovog grada: raskošno nasleđe koje polako propada jer se ne održava.

Po završetku obilaska upućujemo se za Fes.

September 27, 2026September 27, 2026

Maroko (3): Magarci pored puta

Usput odmaramo u restoranima čiji izgled i ponuda donose nova iznenađenja i teraju da na trenutak zaboravimo da smo u Africi. Ipak, većinom zabrađene žene vraćaju nas u stvarnost. Muškarci nose đelabije, ali su u većini obučeni na evropski način, pogotovu mladi, koji se zbog farmerki i patika ne razlikuju od svojih evropskih vršnjaka. Kod devojaka se često vidi spoj: uske farmerke i visoke potpetice, ali sa maramom oko glave.

Marokanska nacionalna životinja

Pored puta uočavamo veliki broj magaraca, kao da su marokanska nacionalna životinja. Ali oni su ovde saobraćajno sredstvo. Magarce koji spokojno pasu ili se odmaraju pored puta tu su ostavili vlasnici, koji su poslom otišli u neki od gradova duž magistrale. Kad završe posao, prevozom se vrate do svoje životinje, koja će ih odneti natrag u planinsku zabit do koje nema asfalta, i do koje se ne može stići nijednim prevoznim sredstvom osim jašući magarca.

Volubilis

Tridesetak kilometara pre Meknesa nalaze se ostaci rimskog grada Volubilisa, najbolje očuvani ostaci jednog rimskog grada na tlu Afrike. Ovde je u antičko doba bila rimska provincija Tingitanska Mauritanija, a Volubilis se smatrao jednom od najudaljenijih ispostava Carstva. Carski putevi zaustavljali su se upravo ovde; i pored brojnih pokušaja, Rimljani nikada nisu uspeli da pokore berberska plemena sa Atlasa.

Zanimljivo je da je latinski ostao govorni jezik lokalnog stanovništva, Berbera, hrišćana, Jevreja i Grka, još vekovima pošto se rimski garnizon povukao. Grad je stradao u zemljotresu krajem četvrtog veka, a konačno opusteo posle velikog lisabonskog zemljotresa 1755. godine, čije su se posledice osetile i ovde. Da nije bilo njega, grad bi bio mnogo bolje očuvan, jer je posle njega odavde odvezeno mnogo mermera za gradnju u Meknesu.

Manje od polovine lokaliteta je istraženo. Najlepši nalazi, pre svega zbirke bronze, danas su u Arheološkom muzeju u Rabatu.

Grad na brežuljku

S leve strane puta ostaju zeleni krovovi Mulaj Idrisa, gradića šćućurenog na vrhu brežuljka. Iza belih kućica krije se jedno od svetilišta Maroka, mauzolej Mulaj Idrisa, osnivača dinastije Idrisida, koji je krajem osmog veka na ove prostore doneo islam. Šest hodočašća ovamo, tokom godišnje svetkovine posvećene tom svecu, smatra se jednakim jednom hadžiluku u Meku. Tu je i džamija sa okruglim minaretom, jedinim takvim u celom Maroku.

Meknes

U smiraj dana, među brežuljcima, konačno vidimo krovove Meknesa, grada usred plantaža voća i povrća, naročito maslina. Smeštamo se u hotel „Malta”, u takozvanom novom gradu.

Posle pređenih više od četiristo kilometara na dva kontinenta, i vožnje trajektom preko Sredozemnog mora, silazak na večeru bio je jedini luksuz koji smo mogli da priuštimo.

September 27, 2026September 27, 2026

Maroko (2): Herkulovi stubovi

Zbog trajekta iz hotela krećemo u pet sati. Vozimo se po mraku prema gradiću Tarifi, odakle nam polazi brod za Maroko. Na prilazima Tarifi put se spušta, a vozač vozi prilično oštro, pa se mi budni ne osećamo baš prijatno.

Grad na kraju Evrope

Tarifa je na najjužnijem delu Španije, svega četrnaest kilometara od Afrike, na ulazu u Gibraltarski moreuz. Ima lepu, ali izuzetno vetrovitu plažu, idealnu za surfere; kažu da je jedna od najvetrovitijih na svetu. Po lokalnoj legendi, od vetrova Tarife može da se poludi. Rt Punta de Tarifa najjužnija je tačka kopnene Evrope.

Ime je dobila po berberskom vojskovođi Tarifu ibn Maliku, iz vremena kad je počelo muslimansko osvajanje Iberijskog poluostrva u osmom veku. Pod muslimanskom vlašću bila je gotovo šest vekova, do 1292. godine.

Pošto smo dobili pakete za doručak, čekajući trajekt koristimo priliku da doručkujemo. Dok se nismo domogli broda, prošli smo više kontrola i poprilično pešačili.

Herkulovi stubovi

Gibraltarski moreuz odvaja Atlantski okean od Sredozemnog mora. Na severnoj strani je Španija, na južnoj Maroko. U antičko doba ovo mesto se nazivalo Herkulovi stubovi, sa obe strane se izdižu visoki krečnjački grebeni, na severu stena Gibraltar, na jugu brdo Musa. Na najužem delu moreuz je širok samo četrnaest kilometara.

I samo ime Gibraltar potiče od „Tarikove stene” — Džebel Tarik, nazvane po Tariku ibn Zijadu, berberskom vođi prve arapske ekspedicije na Španiju. Iste one po kojoj je i Tarifa dobila ime.

Trajekt putuje skoro sat. Kad smo se iskrcali, dočekali su nas lokalni vodiči Išam i Ibrahim i vozač Ahmed, naši pratioci u narednim danima.

Afrika koja liči na Evropu

Tanger, ili Tanžer na arapskom, upoznajemo iz autobusa, vozeći se kroz prilično široke ulice. Sve na prvi pogled liči na Evropu. Da ne znamo da smo u Africi, i da ulicom ne prolaze uglavnom zabrađene žene, moglo bi se pomisliti da smo u Španiji ili južnoj Francuskoj.

Suprotno očekivanju, čisto je, duž ulica ima puno čistača koji brišu prašinu sa kolovoza i trotoara.

Tanger je oduvek privlačio evropske umetnike, kao najbliža tačka Orijenta Evropi. Ovde je u devetnaestom veku slikao Ežen Delakroa, a početkom dvadesetog Anri Matis. Kasnije su u kosmopolitskom gradu boravili i pisci, Tenesi Vilijams, Vilijam Barouz, Truman Kapote. Jedno vreme je Tanger bio Međunarodna zona pod upravom više evropskih sila, a njegova bescarinska luka postala je centar krijumčarenja. Nezavisnom Maroku pridružio se 1956. godine.

Vidikovac na dva mora

Posle panoramskog obilaska odlazimo na vidikovac sa kog se vidi mesto gde se razdvajaju Atlantik i Mediteran. Na četrnaest kilometara od grada su Herkulove pećine, jedna od najvećih atrakcija, po predanju, tu je antički junak spavao pre nego što je obavio svojih dvanaest zadataka.

Odatle nas je čekao put od oko tristo kilometara do carskog grada Meknesa.

September 27, 2026September 27, 2026

Maroko (1): Carski gradovi

Dan u kojem započinjemo još jedno egzotično putovanje, a takva su valjda sva putovanja u Afriku, počeo je okupljanjem na starom mestu, ispred Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Uglavnom su to poznata lica, mada ima i novih putnika; ali i oni su poznati sa čačanske kaldrme.

Odredište je Maroko, za koji sam prvi put čuo u septembru 1961. godine, kada je u Beogradu održana prva konferencija nesvrstanih. Maroko je na njoj predstavljao kralj Hasan Drugi, koji je nekoliko meseci ranije nasledio oca, kralja Muhameda Petog, čoveka koji je Maroku doneo nezavisnost od Francuske 1956. godine.

Tokom putovanja posetićemo Meknes, Fes, Marakeš i Rabat, gradove koji su kroz istoriju bili prestonice Maroka. Zato se naše putovanje i zove „Maroko — carski gradovi”.

Dva Vlade Jovanovića

Put do Beograda prošao je neuobičajeno brzo, iako vozač Bojan, dobro poznat sa ranijih putovanja, vozi pažljivo i bez jurcanja. Ritam kvari samo čekanje na Rudniku, na advokaticu Vesnu iz Topole. Ostatak grupe se ukrcava u Beogradu, zajedno sa neizbežnim vodičem Vladom, koji je obeležio mnoga naša putovanja.

On će nam zamalo napraviti problem na granici, ispostaviće se da postoji još jedan Vlade Jovanović, sa istim datumom rođenja, ali i sa Interpolovom poternicom.

Franc List umesto Ferihedja

Na odmorištu u Mađarskoj obeležavamo rođendan jednog saputnika, mog kolegu sa fakulteta, generaciju starijeg, koji sada živi u Danskoj.

Aerodrom u Budimpešti više nije onaj stari, sa kog sam 1986. leteo za Moskvu. Umesto nekadašnjeg imena Ferihedj, od 2011. godine zove se „Franc List” i ni po čemu ne zaostaje za najmodernijim aerodromima Evrope. Napešačili smo se, doduše, dok nismo stigli do aviona.

Letimo niskobudžetnim „Vizerom”. Iako je najavljeno tri i po sata leta, u Malagu slećemo već oko pola osam.

Dve krigle po litar

Put do Toremolinosa je kratak, pa se brzo smeštamo u hotel „Servantes”. Posle predaha šetamo okolinom, večeramo i veče završavamo pivom. Naručujem jedno veliko, grande cerveza, a konobar donosi dve ogromne krigle od po litar, sa kojima ni ja nisam mogao da se izborim.

Hotel je odličan, u samom centru Toremolinosa, u pešačkoj zoni sa mnoštvom kafanica i restorana. Iako je subotnje veče, nema prevelike gužve. Ležemo rano, čeka nas rano ustajanje, da na vreme stignemo na trajekt za Maroko.

September 26, 2026September 26, 2026

Tour de World (9): Vulkan koji nas je zamalo zadržao

Posle Petre put nas je vodio u Šarm el Šeik, na obalu Crvenog mora, poslednju stanicu pre povratka kući, i jedinu na celom putovanju predviđenu za odmor.

Borba za omlet

Prvi dan započinjemo doručkom. Iako je april, sezona je u punom jeku i hotel je pun. Nisam se iznenadio što i ovde ima najviše Rusa. Nažalost, ne iznenađuje me ni njihova bahatost, do posuda sa hranom gotovo je nemoguće doći, a kod pulta gde se prave omleti jedan uzima za petoro-šestoro, ili se prosto uskače preko reda.

Šarm el Šeik — Hotelski kompleks Sol Vergina

Posle doručka idemo na plažu. Hotel nije uz more, pa se do plaže ide autobusom, malim, a gostiju mnogo, tako da je ući u njega pravo umeće. Nova borba čeka nas oko ležaljki i suncobrana. Voda je topla, čista i puna riba čije šare daju posebnu draž kupanju, ali se do nje dolazi preko dugačkog plastičnog pontona koji se ljulja na talasima, pa se teško odlučujemo za ulazak.

Svetski centar u nastajanju

Uveče odlazimo do zaliva Namma Bay, centra Šarm el Šeika, tri kilometra šetališta sa hotelima, kafićima i prodavnicama. Na sve strane vidimo nazive čuvenih svetskih brendova, kao da smo u nekoj evropskoj metropoli.

Ali čim sednemo u kafić, vidi se da je do pravog svetskog centra još daleko: dočekuju nas stolovi vlažni od prosutog pića i mokre fotelje, a cene ni po čemu ne zaostaju za Azurnom obalom. Do hotela se, kao i tamo, vraćamo uz cenkanje sa taksistom oko vožnje od pet minuta. Ovde noću svi voze bez upaljenih svetala, ali čovek brzo ogugla, na kraju krajeva, na meridijanima smo gde vlada druga kultura.

Imunitet stečen usput

Naredna dva dana provodimo u istom ritmu — doručak, kupanje, večera, izlazak. Zbog gužve u Namma Bay-u veče radije provodimo u obližnjem tržnom centru Merkato, gde je atmosfera opuštenija. Na plaži smo otkrili izvrstan sladoled, pa ta dva dana nismo bili baš besposleni. I ovde su se Egipćani po pitanju higijene pokazali u pravom svetlu — ali smo tokom prethodnih deset dana svi stekli imunitet na takve izazove.

Vulkan koji nas je zamalo zadržao

A onda je erupcija vulkana na Islandu prizemljila avione širom Evrope. Kako se bližio dan povratka, sve više nas je hvatao strah hoćemo li uopšte moći da poletimo. U tim trenucima ljudima se rađaju svakojake ideje o tome kako bi drugačije mogli kući. U takvom raspoloženju ušli smo u poslednji dan putovanja.

Prepodne smo proveli na bazenu, a oko osam uveče ukrcali se u autobus koji nas je odvezao na aerodrom, prekrasno zdanje u obliku beduinskog šatora. Neizvesnost je potrajala do trenutka kad je počelo prijavljivanje karata; tada su svi živnuli, pa nastade tiskanje ko će pre do šaltera, u strahu da ne ostane bez mesta.

Konačno smo se našli u avionu i mogli da se uputimo ka domovini.

Sledio je standardni scenario, sletanje u Beograd, pasoška kontrola, prtljag, carina, pa autobus za Čačak. Kad smo stigli kući, već je uveliko bio utorak. Preostalo je da saberemo utiske i sećamo se onoga što smo videli na ovom uzbudljivom putovanju.

September 26, 2026September 26, 2026

Tour de World (8): Sad i nikad više

Sa Jerusalimom se opraštamo sa setom. Pokušavam da uhvatim još ponešto od ovog razmeđa tri religije, još jednom da bacim pogled na Hramovni breg, na kome već blešti Kupola na steni. Konačno grad ostaje iza nas, a mi hitamo ka Jerihonu i graničnom prelazu prema Jordanu.

Granica koja se ne prelazi

Sa osamsto metara nadmorske visine spuštamo se u najveću svetsku depresiju, četiristo metara ispod nivoa mora. Ali na granici nas čeka iznenađenje: na tom prelazu ne možemo da pređemo, nego moramo na sedamdesetak kilometara severniji, kod grada Bet Šana. To znači dvostruku kilometražu i novo čekanje. Pošto je podne već prošlo, jasno je da od posete Petri tog dana neće biti ništa.

Posle mnogo peripetija i presedanja konačno prelazimo u Jordan, gde nas dočekuje lokalni vodič. Posle udobnih izraelskih autobusa, jordanski nas pomalo vraća u stvarnost, putevi su lošiji, a prašnjave bankine podsećaju na Srbiju.

Rešenje u razgovoru

Pošto sedimo odmah iza vodiča Dimitrija, slušamo kako pregovara sa agentima u Jordanu i Egiptu. Razabiram da nam se sprema drugačija varijanta: da prespavamo u Jordanu, pa sutra rano posetimo Petru i onda produžimo pravo za Šarm el Šeik. Konačan izbor pada na hotel na jordanskoj obali Mrtvog mora.

Pošto sa sobom imamo samo ručni prtljag, koji nije za spavanje, u radnjicama pored restorana snabdevamo se najnužnijim. Najviše se traži kupaći pribor. Ja za pet evra nalazim neki ogroman šorts.

Sad i nikad više

Novo iznenađenje čeka nas u holu hotela Kempinski, gde nas osoblje dočekuje sa sokovima i toplim ubrusima. Ali tu iznenađenjima nije kraj.

Soba je zapravo apartman, deo za spavanje i deo za sedenje, svaki sa svojim televizorom. Kupatilo ima četiri odvojene prostorije, a između njega i sobe budoar sa stolom za šminkanje. Iz sobe se izlazilo pravo na travnjak, preko terase sa pletenom garniturom.

Pošto prtljaga nemamo, brzo se smeštamo i odlazimo na kupanje. Desno od sobe je bazen, a tu je i Mrtvo more. Obukoh onaj ogromni šorts i uđoh u bazen, pa se spustih i do plaže. Dok Sunce polako sklapa zrake, sa ivice okruglog bazena puca pogled na Mrtvo more i svetla na izraelskoj strani. Usred bazena gori gasna buktinja i celom ambijentu daje poseban izgled.

Za večeru se nemamo u šta obući osim u ono što se zateklo na nama. Večeramo u restoranu sa pogledom na Mrtvo more i daleka svetla Izraela. Posle večere šetamo pored bazena okupanog raznobojnom svetlošću, zamišljajući kako bi bilo lepo ostati ovde duže od jednog popodneva. „Sad i nikad više”, odzvanja kao eho, jer je ovo ambijent kakav sebi teško možemo priuštiti, a zapao nas je slučajno, zahvaljujući granici koju nismo mogli da pređemo.

Kameni grad

Jutro nas vraća na prašnjavu jordansku džadu koja vodi ka prestonici Nabatejaca, Petri. Još pre tridesetak godina Boško mi je rekao da doći na Bliski istok, a ne videti Petru ne može biti pravi doživljaj. Za većinu nas taj skriveni kamenjar poznat je iz filma o Indijani Džonsu; sada ćemo ga videti sopstvenim očima.

Do samog ulaska u kameni prolaz koji vodi u srce Petre ima kilometar i po. Usput srećemo kamilare i konjovodce. Vodič nas obaveštava da je u cenu ulaznice uračunat i povratak na konju, ali ispostaviće se da između teorije i prakse postoji raskorak, jer konjovodci ipak traže dodatni novac. To, međutim, ne može da pokvari užitak.

Klanac je dug kilometar i po, mestimično dubok i dvesta metara, a u najužem delu širok samo dva. Grad je bio raskršće karavanskih puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom i južnu Arabiju sa Sredozemljem. Na kraju klanca, kad se stene razmaknu, ukazuje se ono zbog čega se ovamo dolazi, u kamenu isklesano zdanje poznato kao Riznica.