Putovanja – Page 3 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 11, 2026September 11, 2026

Crkve i manastiri: Nemanjićke zadužbine

Crkve i manastiri su svakako više od verskih objekata, i to ne samo u Srbiji. Kroz istoriju su bili izraz moći država i njihovih vladara. Pored dvorova i carskih palata, crkveni i manastirski kompleksi bili su prilika da se pokaže graditeljsko umeće pojedinaca, ali i snaga države i sposobnost vladara da narednim pokolenjima ostavi značajna zdanja.

U Srbiji su najznačajniji sagrađeni u srednjem veku, za vladavine Nemanjića. Iako su mnogi bili devastirani, naročito za turske vladavine, ili ih je načeo zub vremena, na prostoru Srbije i drugih zemalja koje su ranije bile u sastavu srpske države ostalo je dovoljno velelepnih sakralnih objekata koje treba posetiti, bez obzira na to da li ste vernik ili ne.

Na ovim stranicama izneću svoja sećanja na posete manastirima i crkvama.

Studenica

Vladimir Petrović, pisac prve naučne monografije o Studenici, napisao je da nijedan srpski manastir nema tako dugu i svetlu istoriju, niti je ostao tako duboko urezan u pamćenje srpskog naroda.

Moj prvi susret sa Studenicom desio se davne 1966. godine. Istorijska sekcija osnovne škole „Dr Dragiša Mišović”, koju je vodila pokojna nastavnica istorije Dana Barać, organizovala je obilazak Žiče, Studenice i Sopoćana.

Jednom dvanaestogodišnjaku sami manastiri, monaški život i freske nisu bili od posebnog značaja. Ali povezivanjem sa Nemanjom, Stefanom Prvovenčanim, Savom i njihovim naslednicima, sve je to dobijalo pravu dimenziju. Kasnija saznanja samo su popunjavala mozaik sećanja na vreme kada se stvarala istorija na ovim prostorima.

Đoto i Studenica

Ovim manastirima vratio sam se posle bezmalo dvadeset godina, u jesen 1985. Bio je to dvodnevni izlet sa prijateljima u Dolinu vekova, ili kraljeva, ili jorgovana, kako kome odgovara. Pored pomenutih, posetili smo tada malo poznati manastir Crna Reka u blizini Ribarića. Do njega od Ribarića ima nekih dva i po kilometra, koje smo morali da pešačimo, jer šumski put baš nije bio pogodan za mog „keca”. Zatekli smo samo četiri monaha, uključujući igumana koji će koju godinu kasnije postati vladika raško-prizrenski Artemije.

Nekoliko meseci ranije, tokom boravka u Padovi, posetio sam Đotovu kapelu Scrovegni. Đoto se smatra začetnikom modernog slikarstva. Međutim, kada sam video freske u Bogorodičinoj crkvi u Studenici, setio sam se da su one slikane skoro sto pedeset godina pre Đota.

Žiča

Žiču sam prvi put video na tom istom izletu istorijske sekcije 1966. godine. Manastir se nalazi nadomak Kraljeva, a njegova crvena boja vidi se izdaleka. Zadužbina je Stefana Prvovenčanog i sedište prve srpske arhiepiskopije.

Sopoćani

Sopoćane pamtim po freskama, pre svega po čuvenom Uspenju Bogorodice. Zadužbina je kralja Uroša Prvog. Ponovo sam ih posetio na onom izletu iz 1985. godine.

Gradac

Manastir Gradac, u dolini Brvenice, zadužbina je kraljice Jelene Anžujske. Izgrađen je u poslednjoj četvrtini trinaestog veka; veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.

Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.

September 10, 2026September 10, 2026

Izleti u istoriju: Zagorsk

Te 1980. godine Moskva se oporavljala od Olimpijskih igara. Senku je bacio bojkot nekih zemalja, motivisan protivljenjem ulasku Sovjetskog Saveza u Avganistan. Istovremeno je Rusija slavila šeststo godina od Kulikovske bitke.

U toj bici, na Kulikovskom polju pored reke Don u blizini Tule, ruska vojska pod Dmitrijem Donskim porazila je mongolsku vojsku predvođenu kanom Mamajem. Pre nego što su se Mamajevi saveznici ujedinili, Dmitrij je napao Tatare 8. septembra 1380. godine. Blagoslov je dobio od Sergija Radonješkog, u lavri Trojice Sergijeve u Sergijevom Posadu.

Sergije Radonješki je monah i svetitelj Ruske pravoslavne crkve, osnivač manastira Svete Trojice severoistočno od Moskve. Prema predanju, tokom života činio je mnoga čuda.

Rafik kroz mećavu

U kasnu jesen 1980. godine obreh se službeno u Moskvi. Posle osam godina ponovo sam bio u prilici da šetam moskovskim ulicama. Dok su me 1972. godine drugi vodili, sada sam mogao da Moskvu upoznam onako, za svoju dušu. Biće to početak mojih čestih boravaka u Moskvi tokom narednih šest godina.

Negde sredinom boravka kolege iz Instituta problema upravljanja ponudiše nam da jedne nedelje posetimo gradić Zagorsk. Ukratko nam objasniše da je posredi jedno od verskih svetilišta u Rusiji, gde se nalazi manastirski kompleks poznat kao Trojicka lavra, jedan od tri religijska centra u Rusiji sa statusom carske lavre. Druga dva su Lavra Aleksandra Nevskog u tadašnjem Lenjingradu i Kijevo-pečerska lavra.

Tada još nije bilo interneta da bismo se pripremili za posetu. Ponešto je o Zagorsku znao Bora Lazić, a ponešto su nam rekli i domaćini, posebno u kontekstu Kulikovske bitke, čiji je jubilej obeležen dva-tri meseca ranije.

Hladno nedeljno jutro. Sneg je već bio pao. „Rafik” grabi magistralom ka severoistoku. Na pola puta se nalazi Radonjež, po kome je sveti Sergije dobio nadimak; tu je i velika Radonješka šuma, gde se svetac, kako predanje kaže, družio i razgovarao sa životinjama.

Počinje i sneg, i kad smo stigli u Zagorsk to je već bila mećava. Reklo bi se, prava ruska zima.

Jedan glas

Manastirski kompleks je okružen četvorougaonim zidom sa kulama u temenima. Pod snegom sve deluje nekako romantično.

Ovo je najvažniji ruski pravoslavni manastir i duhovni centar Ruske pravoslavne crkve. Osnovan je 1345. godine, kada je sveti Sergije Radonješki sagradio drvenu crkvu u čast Svetog Trojstva na brdu Makovec. U manastiru je živeo i stvarao značajni ruski ikonopisac i svetitelj Andrej Rubljov; nažalost, freske koje je on slikao nisu sačuvane. Do 1983. ovde je bilo sedište Moskovske patrijaršije. U kompleksu ima jedanaest crkava. Ovde je sahranjen Boris Godunov, a kršten Ivan Grozni.

Snežni ambijent daje nekako svečanu atmosferu. Unutar kompleksa sve staze vode ka Trojickoj crkvi, sagrađenoj početkom petnaestog veka na mestu drvene. U njoj se nalazi ćivot sa moštima Svetog Sergija.

Prisustvujemo nedeljnoj liturgiji. Poseban doživljaj je hor građana koji pomaže sveštenicima. Sve je nekako obično, zabrađene žene sa cegerima u rukama strpljivo stoje u redu za celivanje ćivota. Usput pevaju, a sve to zvuči kao jedan glas.

Poziv u hotelu

Kada smo napustili prostor lavre, sneg je i dalje uporno vejao. Posle posete svratismo na ručak. Kada smo napuštali Zagorsk već je bilo veče, a sneg je konačno prestao. Put do Moskve bio je pod debelim slojem snega, ali se „Rafik” uporno probijao kroz smetove.

U hotel stigosmo prilično kasno. Sačeka nas telefonski poziv Alberta Fjodoroviča Volkova, direktor Instituta, akademik Trapeznikov, lično se interesovao za našu sudbinu.

Deset godina kasnije

U Zagorsku sam se obreo tačno posle deset godina. U leto 1990. vodio sam grupu studenata Tehničkog fakulteta na praksu u Sovjetski Savez. Ovoga puta Zagorsk me je dočekao julskom vrelinom. Možda je to i razlog što ne nosim neka posebna sećanja na taj boravak.

U Sovjetskom Savezu sam boravio u rasponu od dve decenije, između 1972. i 1991. godine, praktično u svakom mesecu u godini. I uvek se setim odgovora naše vodičke Rite iz 1972. godine. Na primedbu jedne putnice da je ovde sigurno mnogo lepše zimi, ona je odgovorila: „Ipak je ovde lepše u leto.”

Zagorsk je jedan od gradova takozvanog Zlatnog kruga, severoistočno od Moskve, gradova koji su imali značajnu ulogu u stvaranju ruske države i crkve. Nema pune saglasnosti o tome koji su to gradovi; najčešće se pominju Sergijev Posad, Pereslavlj-Zaleski, Rostov Veliki, Jaroslavlj, Kostroma, Ivanovo, Suzdalj, Vladimir, Uglič, Ribinsk i Aleksandrov.

Grad se sa manastirom ujedinio 1742. godine. Posle Oktobarske revolucije nazvan je Sergijev, a nešto kasnije Zagorsk. Posle raspada Sovjetskog Saveza vraćeno mu je originalno ime.

September 10, 2026September 10, 2026

Izleti za dušu: Povod nije bio izlet

Kad sam odlazio u penziju, rekao sam svojim mlađim kolegama: „Sada je došlo vreme da se radujem vašim, a ne sopstvenim uspesima.”

Ima dosta primera uspešnih bivših studenata. Jedan od njih je Dejan Nikolić iz sela Gostinica kod Užica. Već sedam godina je uspešan preduzetnik i vlasnik firme koja se prvenstveno bavi proizvodnjom mašina za obradu drveta. Posebno sam zadovoljan što je pod mojim mentorstvom uradio oba diplomska rada i tako okončao studije mehatronike na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Sa suprugom Željanom, koja je takođe moj diplomac, i dvoje male dece živi na porodičnom imanju, podalje od gradske vreve.

Odavno sam se kanio da ga posetim i vidim kako se može biti uspešan, a istovremeno relativno daleko od putnih pravaca, koji se danas pominju kao bitan preduslov uspešnog poslovanja.

Pošto se bliži jesen i kišno vreme, što može biti prepreka odlasku u ruralnu sredinu, odlučujem da iskoristim preostale dane, iako Sunce još uvek nemilosrdno prži. Društvo će mi praviti drugar i kolega Miško Kukić, koga to što Dejan radi jako zanima.

Utorak, 8. septembar 2026.

Iako smo planirali da na odredištu budemo što ranije, udovoljavamo Dejanovoj želji da dođemo oko petnaest sati, jer bi želela da me vidi i njegova supruga, koja radi kao profesor u Tehničkoj školi u Užicu. Zato iz Čačka krećemo u trinaest.

Dejan mi je preporučio da dođemo iz pravca Požege, preko sela Karan. Pošto je Miško vozač, njemu prepuštam da predloži rutu. Izabrao je da do Požege stignemo starom magistralom kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. To i meni odgovara, jer tim putem, bar od Ovčara do Požege, nisam odavno prošao.

Kroz Požegu

Put prolazi kroz samu Požegu, kroz čije neke delove uopšte nisam prolazio, na primer kroz kraj gde se nalazi požeška crkva. Iako je građena pre manje od sto godina, svojom fasadom od sige ostavlja utisak, kao i prostrana, lepo uređena porta.

Dalje prolazimo pored železničke stanice. Požega je važno železničko čvorište: ovde se pruga Beograd–Bar spaja sa krakom koji preko Čačka vodi ka Kraljevu, a dalje prema Kragujevcu, Raškoj i Stalaću. U okviru stanice nalazi se i Muzej stare železnice, za koji ovog puta nemamo vremena.

Nastavljamo putem prema Karanu. Usput treba da prođemo kroz Lunovo Selo. Stara trasa uskotračne železnice dodirivala je atar tog sela, koje se nekada zvalo Dobrodol. Nažalost, danas je to prigradski deo Požege sa mnogobrojnim poslovnim objektima, tako da se obeležja nekadašnje pruge ne mogu uočiti.

Čekanje u pogrešnom selu

Kada smo stigli u centar Lunovog Sela, ja pomislih da smo već u Karanu. Pošto je dogovor bio da se nađemo tamo, Miško i ja čekamo Dejana u hladu ispred obližnje škole. Kada se Dejan javio, shvatamo da smo još uvek u Lunovom Selu, pa nastavljamo put.

Dejan nas sačekuje na terasi mesne kafane. Ljubazno nas nudi ručkom, ali se mi zadovoljavamo samo pićem.

Znamenitost ovog sela je bela crkva iz četrnaestog veka, jednostavne bele spoljašnosti po kojoj je i dobila ime.

Gostinica

Od Karana do Gostinice, tačnije do porodičnog doma Nikolića, ima nekih pet-šest kilometara. Put je prilično uzan, ali prekriven asfaltom. Ispočetka se penje, a kada smo se ispeli na venac brda počinje spuštanje. Prolazimo kroz voćnjake, dominira šljiva.

Poslednjih par stotina metara je posuto rizlom, koja je utabana. Dočekuje nas Željana sa decom. Dvorište je lepo sređeno, sa velikom porodičnom kućom. Parkiramo se ispred cilja našeg izleta, radionice u kojoj Dejan stvara.

Bili smo u prilici da vidimo gotovu CNC mašinu, spremnu za isporuku. Uz posluženje, kako dolikuje domaćinskoj kući, razgovor se vodi oko mašina koje Dejan pravi i oko iskustava sa studija na Fakultetu tehničkih nauka.

Zaključak sa povratka

Na povratku za Čačak kažem Mišku: „Eto, kad imaš kvalitetan proizvod, nije neophodno da živiš pored auto-puta da bi bio uspešan.”

Uz komentarisanje onoga što smo videli u Gostinici, stižemo nazad u Čačak.

September 9, 2026September 10, 2026

Izleti za dušu: Posle šest i kusur decenija

Prvi i jedini put na Divčibarama sam bio davne 1962. godine. Bilo je to vreme kada sam Srbiju upoznavao zahvaljujući majčinom radu u banci.

Moram priznati da sam puno puta prošao blizu Divčibara, ali ponovni odlazak se prosto nije nametao. Čak ni onda kada je Aleksandra, dok je bila u vrtiću, ovde boravila u sklopu boravka u prirodi.

Pošto su prvomajski izleti postali gotovo tradicija, predložih da ove godine posetimo Divčibare. Nametnule su se gotovo slučajno, pročitah kako nisu ništa manje lepe od Zlatibora, ali su dosta slabije posećene.

Subota, 2. maj 2026.

Jutro osvanu sunčano i prilično toplo. Na put krenusmo odmah posle doručka. Odlaznu maršrutu sam odmah znao: Čačak–Jančići–Gojna Gora–Duškovci–Tometino Polje–Divčibare. Prema karti, tim putem ima nešto preko pedeset kilometara.

Put do Jančića je dobro poznat, jer smo njime prolazili prilikom odlazaka i povrataka sa Kablara. Vijuga dolinom reke Kamenice, koja je sedamdesetih i osamdesetih bila glavna kupališna oaza Čačana. Danas ovde niču vikendice, čak i mnogo lepše nego nekada; mnoge imaju svoje bazene, što ukazuje na status vlasnika.

Gojna Gora se nalazi na visoravni sa koje puca pogled čak do Čačka. A i Ovčar i Kablar odavde imaju drugačiju vizuru. Iako je dan vedar, prema Čačku ima izmaglice, pa pogled i nije baš idealan.

Devojačke bare

Divčibare se nalaze u centralnom delu planine Maljen. Često se tretiraju kao posebna planina, dok se u suštini radi o visoravni. Ime, devojačke bare, lokalitet je dobio u spomen na tragičnu smrt jedne mlade devojke. Administrativno najvećim delom pripadaju Valjevu, od kog su udaljene trideset sedam kilometara.

Noć u autobusu

Divčibare sam jedini put posetio davne 1962. godine. Majka je radila u čačanskoj banci i oni su imali običaj da organizuju izlete. S obzirom na to da se tada radilo i subotom, obično se polazilo subotom popodne, prenoćilo na odredištu i vraćalo u nedelju.

Za taj boravak vezana je jedna zanimljivost. Kad smo stigli, ispostavilo se da prenoćište nije obezbeđeno, pa se postavilo pitanje gde će grupa od četrdesetak „turista” provesti noć. Deo putnika je noć proveo u autobusu. Pošto sam bio najmlađi u grupi, noć sam proveo na zadnjem sedištu, sa glavom u majčinom krilu. Najveći deo muške populacije odlučio se za noćnu šetnju Divčibarama, da bi pred zoru odmor potražio u senu.

Kranovi na sve strane

Majsko podnevno Sunce mami da se posedi napolju. Praznik je na Divčibare doveo puno turista, prednjače Beograđani i Novosađani, ako je suditi po registracijama. I ovde je izgradnja u punom zamahu. Možda ne kao na Zlatiboru, ali na sve strane se vide kranovi i objekti u izgradnji.

Posle kafe nastavljamo ka Valjevu. Cilj nam je vidikovac „Paljba”. Pošto je na istoj strani kao i onaj prethodni, pogled je sličan, samo ovde ima mnogo više ljudi koji bi hteli da im pogled zaluta prema Drini ili da naprave fotografiju za uspomenu. Pojedinci nemaju osećaj za meru, to jest za potrebu drugih da i oni uživaju u pogledu, pa se zadržavaju predugo na platou.

Preko Suvobora

Vraćamo se putem preko Mionice, gde skrećemo prema Ljigu. Posle pet-šest kilometara stižemo do skretanja za selo Struganik, rodno mesto vojvode Živojina Mišića. Odavde nas put vodi preko suvoborskih sela, Planinice, Brajića i Teočina. Sa leve strane ostaje nam vrh Suvobora, a sa desne Ravna gora.

U ataru sela Brezna prelazimo put Gornji Milanovac–Pranjani, a zatim stižemo u Srezojevce. U tom selu, u porodici Vukomanović, rođena je knjeginja Ljubica, supruga knjaza Miloša, i njen bratanac Aleksa, profesor Liceja u Beogradu i suprug Mine Karadžić.

Gornja Gorevnica — Pejzaž iz Gornje Gorevnice

Odavde je put dobro poznat i brzo stižemo u grad. Praznični izletnički dan završavamo u gostionici „Mladost”, uz girice.

September 9, 2026September 9, 2026

Izleti za dušu: Obećanje i vraćanje

Sigurno će vas iznenaditi naslov, pa hajde da ga objasnim. Dragačevo je kraj kome se po mnogo osnova vraćam, otud vraćanje. A obećanje potiče od dogovora sa mojim drugom Žikom Karovićem da mu pokažem Dragačevo. Tačnije, onaj njegov deo koji se obično naziva Donje Dragačevo.

Iskreno, ne bih umeo tačno da objasnim šta je to Donje Dragačevo, ali pretpostavljam da su to mesta između Bjelice i Jelice, odnosno Guče i Lučana.

Za Dragačevo me vezuju preci, koji listom potiču iz dragačevskih sela. I mnogobrojna rodbina raširena po celom kraju. Nažalost, po onom narodnom „ima vremena”, propustio sam da zapišem nešto više dok su mi roditelji bili živi. Ali i ovako mi je ostalo puno u sećanju, najviše od moje bake Ljubice, pored koje sam odrastao.

I ranije sam prokrstario Dragačevom, čak sam mnogo toga i prepešačio. Osam puta sam se peške popeo na Ovčar, stižući do njegovih obronaka kroz Rtare i Dučaloviće. Zato je ovaj izlet sa Žikom bio vraćanje starim stazama, ali pokazaće se da uvek može da se otkrije i neka nova.

Sreda, 24. septembar 2025.

Javih se Žiku oko pola devet, sa jednostavnim pitanjem: „Jesi li za šetnju po Dragačevu?” Ubrzo stiže potvrdan odgovor.

Glavni put prema Dragačevu je onaj koji se nastavlja na ulicu Kneza Miloša, nekadašnji Ivanjički sokak, jer je preko Dragačeva put dalje vodio ka Ivanjici, gde je dugo bila granica Srbije.

Ovim putem, tada još prašnjavom džadom, prošao sam peške davne 1958. godine. Bilo je proleće, a ja sam imao četiri i po godine. Bila je nedelja kada me je tata poveo na izlet do Karaule. Naravno, zastali smo kod česme koja i danas postoji. Do sada nisam znao da se zove Rusovača. Ali sam znao da je podignuta pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog 1927. godine, u spomen na poginule Dragačevce u ratovima od 1912. do 1918.

Na Gučkom putu nekada je bila poznata kafana koju je držao Slavo Dragićević, popularna među Čačanima, jer se s proleća tu prvo služila mlada jagnjetina. Zgrada i danas postoji, ali kafana je odavno zatvorena. A odavno nema ni Slava.

Lisičije rupe — Pogled na Čačak iz restorana “Petrović”

Odmaralište koga nema

Loznica — *Manastir Svetog Nikole Mirlikijskog*

Jelica — Arheološki lokalitet Gradina na Jelici

Sa Gučkog puta skrećemo ka selu Grab. Ovim putem se stiže do nekadašnjeg dečjeg odmarališta „Zdravljak”, koje je danas potpuno devastirano. Podignuto je 1935. sredstvima Crvenog krsta, a posle rata postalo dečje odmaralište. Početkom raspada Jugoslavije postalo je smeštaj za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Posle toga je bivalo sve zapuštenije, da bi konačno bilo dovedeno do uništenja požarom 2016. godine.

Levo se skreće prema arheološkom lokalitetu Gradina, koji je još uvek nedovoljno poznat — a kamoli posećen.

Tijanje

Na oko dva kilometra pre Tijanja, s leve strane puta, nalazi se stari hrast za koji se veruje da ima isceliteljske moći.

Tijanje je dugo bilo sresko središte za okolna sela, Zeoke, Rtare, Negrišore, Turicu, jer se tu nalazila crkva i škola u koju su išla deca iz svih njih. Crkva posvećena Svetom velikomučeniku Prokopiju sazidana je 1810. godine; njen ktitor je Josif Milovanović.

Nekada je put išao pored same reke, ali je sedamdesetih napravljen nov, brdom sa desne strane, kroz atar Markovice. Probijanjem puta srušene su dve velike stene, Mali i Veliki Kamalj, koje su se nalazile u zabranu mog pradede Živojina Jovaševića. Ispod njih se u Tijanjskoj reci nalazio Maniti vir, baka mi je pričala da su tu dovodili ovce na kupanje. S druge strane klisure, ispod Milojevića brda, nalazio se izvor Popovac.

Na našim pešačkim turama otac me je obavezno vodio na izvore, koji su bili veliko blago dragačevskih sela.

Rtari

Rtari su, pored Zeoka, selo koje me najviše veže za Dragačevo. Tu je 1914. godine rođena moja majka Radojla. U ovom selu ostala mi je i jedina imovina nasleđena od predaka, na brdu Klik, pored puta poznatog kao Rankovac, posedujem šumu od nekih sedamdeset ari.

Put od Čačka preko Pridvorice bio je od velike važnosti za sela u Donjem Dragačevu. Krajem devetnaestog veka narodni poslanik Ranko Tajsić izborio se da se taj pravac osposobi za kolski saobraćaj, pa je u narodu ostao poznat kao Rankovac.

Usput prolazimo pored Rtarskog groblja, gde su sahranjeni moji prababa Ružica i pradeda Milovan Stojanović.

Prolazimo pored još jednog izvora, koji se nalazi tačno ispod mesta gde je bila rodna kuća moje majke. Od cele familije Stojanović sada postoji samo još kuća mog ujaka Mića. Njegov deda Bogosav i moj Milovan bili su rođena braća. A on je samo godinu stariji od mene.

Kafa iz automata

Pošto sam želeo da se popnemo uz Lis prema Kravarici, pogrešio sam kod mosta preko Bjelice, pa smo se vraćali.

Konačno nalazimo mesto gde ćemo popiti kafu. Nije se radilo o kafani, već o prodavnici. A kafa, iako iz automata, odlična. Posedesmo u hladovini, dok je napolju još uvek pržilo jesenje Sunce.

Iz Guče nas put vodi preko Rogače. To je još jedno dragačevsko selo iz kog potiču moji preci, odavde, iz familije Zoćević, potiče moja prababa sa majčine strane Stanija.

Ručak u Atenici

Nažalost, Dragačevo uglavnom živi u vreme Sabora trubača, tako da nismo našli pogodno mesto za ručak. Odlučujemo da to obavimo u restoranu „Baralić” u Atenici. Pokušavamo da nađemo kraći put preko Loznice, ali ne uspevamo, pa se spuštamo skroz do Čačka.

Konačno smo mogli da predahnemo uz dobru kuvanu govedinu i neizbežno pivo.

September 9, 2026September 9, 2026

Izleti za dušu: Na kaficu kroz Munjino brdo

Odlazeći u penziju, nadao sam se da ću tokom prolećnih, letnjih i lepih jesenjih dana moći da napravim bar jedan izlet mesečno. Pod izletom sam podrazumevao odlazak u neki deo Srbije do koga se stigne u toku jednog dana, obilazak nekog istorijskog ili kulturnog lokaliteta, ručak i povratak kući.

Nažalost, mnogo toga je ometalo ispunjenje tog plana. Ipak, bilo je godina kada sam uspevao da ostvarim makar delić.

Prošlog vikenda otvorena je deonica auto-puta između Pakovraća i Prilipca, dobra prilika da se provozamo tih dvadesetak kilometara i lično proverimo kako je urađeno. I da li sumnjama kojima nas mediji zasipaju ima mesta. Usput smo odlučili da odemo do Zlatibora, prošetamo, popijemo kaficu i vratimo se.

Četvrtak, 10. jul 2025.

Danas je Dan nauke u Srbiji. Izgleda da su to zaboravili baš oni koji taj dan treba da slave, takozvani srpski naučnici. Ali razmišljanja na tu temu treba prepustiti njima, jer ovo je dan kada treba uživati.

Krenusmo odmah iza podneva. Put do Pakovraća, pređen već toliko puta, više nam je bio nužda nego nešto što traži pažnju. Pažnju nam jedino privuče porodica roda, koja obitava na stubu u Beljini.

Selo koje je nestalo

Danka odmah primeti da je, gledano sa trase auto-puta, selo Pakovraće nekako nestalo. Navikli smo na vizuru koju pruža vijugavi put pored kuća, a sada kao da selo gledamo sa visine.

Vrlo brzo stižemo do prvog tunela. Laz, sa dužinom od dve hiljade šesto odnosno dve hiljade sedamsto metara, trenutno su najduži tuneli u Srbiji.

Tunel Laz je probijen kroz masiv Jelice i na drugom kraju izlazi u atar sela Rtari. Iako sam to selo dobro upoznao prolazeći njime i peške i kolima, sa auto-puta sve izgleda drugačije. Izlaz iz tunela nalazi se između dva puta koja od Čačka vode prema Dragačevu, jednog koji preko Pakovraća, Rtara i Markovice ide ka Lučanima, i onog čuvenog Rankovca, najkraće veze od Čačka do Arilja.

Iz Rtara auto-put prelazi u Markovicu, pa u Negrišore, i konačno izlazi u selo Krstac, gde se nalazi petlja Lučani, a odmah iza nje ulaz u tunel Munjino brdo. Izlaz je u Prilipcu, gde je i kraj do sada realizovane trase.

Šta valja, a šta ne

Što se tiče auto-puta, deluje dosta dobro. Putniku ne može promaći da je, pored dva tunela, izgrađen veći broj mostova i da na pojedinim delovima trasa leži na stubovima. Očigledno je i da su u osiguranje okoline ugrađene ogromne količine betona, zaštitnih ograda i zvučnih barijera.

Da li ima propusta u izvođenju, tek treba da se vidi, sve će zavisiti od uslova u kojima će se koristiti. A priori reći da nešto ne valja ili da je sve savršeno krajnje je neozbiljno. Pogotovu takvi stavovi ne smeju dolaziti iz redova struke. I kada se zaključci donose na osnovu medijskog rekla-kazala.

Ono što će biti problem jeste uključenje na put Požega–Arilje i kasnije na magistralu ka Užicu, na takozvanoj Ariljskoj rampi. Od kružnog toka u Gorobilju do rampe ima nekih šest kilometara, tako da je dužina puta ista bez obzira ide li se od Pakovraća magistralom ili auto-putem. Ali mora se reći da se auto-putem ide brže i sigurnije.

Zlatibor kao grad

Zlatibor se poslednjih godina drastično promenio. Definitivno je postao mali grad, sa više visokih zgrada nego neki gradovi u Srbiji. I dalje se gradi, tamo gde je nekada bila autobuska stanica i veliki parking niče nekoliko ogromnih zgrada.

Centar Zlatibora su takozvane Kraljeve vode, gde je nekada bilo malo selo Kulaševac, nazvano po istoimenom izvoru. Kralj Aleksandar Obrenović je 1893. tu boravio i obećao tadašnjem predsedniku opštine Petru Mićiću da će Zlatibor postati turistički kraj. Na Preobraženje iste godine podigao je česmu na izvoru, i od tada se mesto zove Kraljeva voda. Posle Drugog svetskog rata, u spomen na poginule partizanske ranjenike iz 1941, dobija naziv Partizanske vode; 1995. preimenovano je u Zlatibor, pa često dolazi do mešanja imena mesta i planine, posebno među turistima.

U naselju vlada prilična gužva. Problem je parkiranje, ali ipak nalazimo jedno mesto. Do Kraljevog trga pored jezera je vrlo blizu.

Do tada nam je put protekao bez kiše, ali je na planini ipak bilo hladno, tako da su jakne koje smo poneli bile dobrodošle. Za potpuni užitak nedostajalo nam je jedino Sunce.

Sedamo u baštu obližnjeg kafića i uz pogled na jezero prepuštamo se, kao što će račun pokazati, prilično skupom uživanju.

Jagnjetina po meri

Pošto je vreme ručku, kao logičan izbor nameće se jagnjetina. A gde drugde nego u Mačkatu.

Veliki parking, i baš nepopunjen, obećava da nema gužve. Pošto je pravo vreme ručka, očekujemo da će jagnjetina biti baš kako treba, mlaka. Sve je bilo kao što smo očekivali. Usluga brza, konobar ljubazan, jagnjetina po meri.

Dok smo ručali, progrejalo je Sunce.

Krug

Od Prilipca do Pakovraća tih devetnaest i po kilometara prelazimo za petnaest minuta. Vreme je lepo i sunčano, putujemo na istok, pa nam svetlost ne bije u oči.

Nadomak Pakovraća zauzeti smo raspravom o utiscima sa prve vožnje ovim delom auto-puta. Zbog toga nepažnjom promašim skretanje za Čačak, što znači da ćemo morati da se isključimo tek u Preljini.

A usput smo napravili baš pravi krug.

September 9, 2026September 9, 2026

Izleti za dušu: Karađorđevim tragovima

Izgradnja auto-puta Beograd–Čačak još više je smanjila mogućnost, ili potrebu, da se na toj relaciji potraži neka druga ruta i bar malo upoznaju nepoznati delovi Srbije. Odavno se kanim da na povratku iz Beograda, kada sam bez obaveza, posetim neko od mesta u blizini te glavne saobraćajnice. Dodatni razlog što se retko odlučujem za to jeste činjenica da se u Čačak najčešće vraćam sam.

Ovoga puta mi je društvo pravila Aleksandra, pa sam joj predložio da malo skrenemo sa puta. Rado je prihvatila, iako joj nisam unapred rekao gde idemo.

Zapravo, ni sam nisam bio siguran gde bih želeo da svratim. Onako na prvu, pao mi je na um manastir Rajinovac u blizini Grocke. Za njega sam čuo kada je pisac Gordan Mihić odlučio da bude sahranjen na manastirskom groblju.

Sreda, 14. maj 2025.

Smederevski put je prilično opterećena saobraćajnica. Obilazni put oko Beograda, kojim smo krenuli, izlazi na njega u selu Leštani. Prolazimo pored Boleča, a onda se put spušta ka Dunavu, kroz plantaže trešanja i bresaka. Konačno stižemo do Grocke.

Pošto smo prešli reku Gročicu, putokaz pokazuje da za Rajinovac treba skrenuti desno. Pratimo navigaciju i stižemo do naselja Begaljica, koje mi je više poznato po onom usponu na niškom auto-putu kod petlje Mali Požarevac. Ne uočavamo skretanje pa produžavamo ka centru, ali brzo okrećemo.

Manastir se nalazi na uzvišenju, sa parkingom iza velike gvozdene kapije. Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane.

Sadašnja je jednostavna izdužena građevina, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara, u sredini prilično velikog i lepo uređenog dvorišta. Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka; u manastir je prenet iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine.

Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen Gordan Mihić. Kratko se zadržavamo. Odlazeći, pogled nam puca na okolne brežuljke iza kojih se krije dolina Dunava.

Pokajnica

Dolazeći ka manastiru, pada mi na pamet da bi sledeće odredište mogla biti Pokajnica kod Velike Plane. Do nje ne moramo natrag na Smederevski put, pored manastira prolazi put koji od Grocke vodi ka Umčarima, gde postoji izlaz na niški auto-put.

Usput prolazimo kroz Pudarce; po kućama bi se reklo da je u pitanju bogato šumadijsko selo.

Crkvu brvnaru podigao je 1818. godine knez smederevske nahije Vujica Vulićević. Pošto je pomogao u ubistvu Karađorđa godinu dana ranije u Radovanjskom lugu, podigao ju je u znak pokajanja, po čemu je i dobila ime. Od 1954. je manastir, a od 1992. ženski.

U neposrednoj blizini je hotel „Plana”, ali sve deluje zapušteno.

Radovanjski lug

Do Radovanjskog luga imamo nepuna četiri kilometra, ali me navigacija baš ne vodi dobro, pa se pomažemo alternativom na Aleksandrinom telefonu. Sa glavnog puta do mesta gde je Karađorđe prvobitno sahranjen silazi se kroz šumu uskim, ali novim asfaltnim putem.

Spomen-kompleks se nalazi u gustoj šumi u ataru sela Radovanje i obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda, crkvu posvećenu Svetom arhangelu Gavrilu poznatu kao Crkva Zahvalnica, parohijski dom, letnju pozornicu i ulaznu kapiju. Crkva je izgrađena po projektu arhitekte Vasilija Androsova i predstavlja minijaturu oplenačke crkve.

Trag koji nije dovršen

Posle kraćeg zadržavanja put nastavljamo ka Topoli, do koje ima nešto više od četrdeset dva kilometra. Vodi nas preko Rače, a zatim preko Viševca, Đurđeva i Natalinaca.

Pošto smo tokom ovog izleta posetili mesta vezana za život Đorđa Petrovića, od rođenja u Viševcu, preko života u Topoli, do smrti u Radovanjskom lugu, ovom kratkom putopisu nadenuh naziv „Karađorđevim tragom”.

Da bi se trag zaokružio, ostaje da se poseti spomenički kompleks u Topoli, Karađorđev grad i spomen-crkva na Oplencu.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Odavno planirano

Obilazak Goča sam odavno planirao. Istina, o tome sam razmišljao u sklopu izleta sa „čičama”, koje smo prestali da upražnjavamo zbog pandemije.

Na Goču sam bio samo jednom u životu, tamo negde 1963. ili 1964. godine. Bili su to oni čuveni izleti koje je organizovala banka u kojoj je radila moja majka. Čak imam i par fotografija sa tog izleta. Goč me je kao odredište privlačio jer se radi o planini, i zbog mogućnosti da se sa nekog od njenih vidikovaca uživa u pogledu na okolinu.

Prilika da želju ispunim ukazala se prvog maja ove godine.

Četvrtak, 1. maj 2025.

Lep praznični dan pružio nam je priliku da malo izađemo van kuće, kao što se to obično kaže.

Kuda se uputiti kod nas po pravilu izaziva polemike, jer se stalno postavlja pitanje ko treba da iznese predlog. U principu ja uvek imam neku ideju, ali se pomalo plašim da je iznesem, jer ne znam kako će ostatak porodice na to reagovati. Zato mi je uvek lakše da neko drugi predloži odredište i tu po pravilu dođe do male svađe.

Ovoga puta na izlet smo krenuli samo Danka i ja, tako da sam rekao da imam ideju i da će videti kuda idemo. Kada smo se uputili prema Kraljevu, gotovo odmah je pogodila da idemo na Goč.

Iako smo krenuli prilično kasno, oko trinaest sati, nisam previše žurio. Naravno, uputili smo se starim putem prema Kraljevu. Koristim navigaciju, ali se ponovo pojavljuju situacije u kojima ne poslušam ono što mi preporučuje, pa sa glavnog puta skrećem na pogrešnom mestu i naravno lutamo. Ipak, brzo se nalazimo na pravoj stazi.

Prvomajski uranak

Put u početku vodi kroz sela, ali vrlo brzo ulazimo u područje gde je oko nas samo šuma. Uglavnom bukova, ali ima i dosta četinara. Put je dobar i nije previše strm.

Vrlo brzo nailazimo na ljude koji su izašli na prvomajski uranak. Što idemo dublje u planinu, sve ih je više. Put prati rečicu, pa gde god je neka livadica pored nje nailazimo na parkirana kola, postavljene roštilje, kamp-opremu, a ponegde je razapet i šator. Na Goču ima jako puno vikendica i sve su ih gotovo zauzeli izletnici. Praktično nema slobodnog mesta gde bi moglo da se zastane. I retke kafane su pune gostiju.

Pogled koji nije pukao

Ovaj obilazak Goča više je ličio na panoramsko razgledanje. Nažalost, sve vreme prolazimo kroz šumu, tako da nam se nijednom nije ukazala prilika da pogled „pukne” u daljinu.

Kada smo se popeli na planinski venac, gužva je postala baš velika. Sa obe strane puta parkirana vozila, a pešaci pomalo neoprezno šetaju kolovozom.

Nastavljamo ka Vrnjačkoj Banji sa idejom da tamo predahnemo i popijemo piće. Ali će to ostati samo lepa želja, ispostaviće se da je u Banji ogromna gužva, bez mogućnosti da se nađe pristojno mesto za parkiranje. Zato nastavljamo ka magistrali Kruševac–Kraljevo i krećemo kući.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Marš na Drinu

Gotovo istim putem prošao sam pre šest godina. A kao da je bilo juče.

Odavno sam Aleksandri obećao jesenji izlet. Bilo je više ruta u opticaju, ali nas je privukla poseta podzemnom gradu u Malom Zvorniku. Pošto smo se odlučili za „marš na Drinu”, predložih da putanja bude malo duža. I tako krenusmo na još jednu avanturu u Podrinje, pokazaće se da to i nije bilo daleko od prave avanture.

Utorak, 8. oktobar 2024.

Po običaju, uvek nešto pomeri vreme polaska. Ovoga puta je uzrok bila neisporučena pošiljka, po koju smo Danka i ja morali da skoknemo u magacin kurirske službe. Zato krećemo tek u pola devet.

Prvo odredište nam je Kadinjača. Prema Užicu nisam vozio pune dve godine. Posle Ovčar Banje standardno ulazimo u čuvenu Požešku maglu, koja nas prati sve do Sevojna. Put je u prilično lošem stanju, verovatno zbog najavljenog probijanja tunela i izgradnje obilaznice.

Spomen-kompleks nas dočekuje u tišini. Na parkingu nema automobila. Posle nas se parkira još jedan, ali su izgleda stali samo da doručkuju, jer brzo nastaviše put. Prostor se dobro održava, trava je pokošena, ima i cveća, poneka ploča na stazama je rasklimana. Tišinu naruši samo pokoje vozilo.

Čitam poznate stihove Slavka Vukosavljevića i, i pored svih ideoloških razlika kojima je ophrvana naša bliska istorija, moram da postavim pitanje: zar Kadinjača nije slična grčkim Termopilima?

Dok se spremamo da krenemo, pored našeg automobila se zaustavlja džip. Izlaze dvoje Kineza i upućuju se ka spomeniku.

Rasparne šoljice

Želim Aleksandri da pokažem branu hidrocentrale, ali i najkraću reku u Srbiji, Vrelo. Zbog dužine od tristo šezdeset pet metara neki je zovu i reka Godina.

Na ušću se nalazi restoran „Vrelo”. Bašta ne radi, a nisam siguran da li radi i restoran; staze između stolova posute su lišćem. I ovde sve deluje tiho.

Zaustavljamo se kod restorana „Studenac”, iznad čuvene Kućice na steni. Nalazi se na odličnom mestu, ima veliki parking, dakle sve uslove za uspešan rad. Ali čim se uđe, oseti se da nešto nedostaje. Umesto da novog gosta dočekaju sa par ljubaznih reči, gost se oseća kao izgubljen u svemiru. Morali smo sami da pitamo da li radi terasa. Brzo smo bili usluženi, ali je kafa doneta u rasparnim šoljicama, što restoranu koji pretenduje da bude poznat ne sme da se desi. Kasnije se ispostavilo da ne primaju kartice, a naplaćuju i bez izdavanja fiskalnog računa. Onako, odoka.

Bojim se da nije dovoljan pogled na kućicu da bi se neko vratio.

Ko vodi u meču

Između Bajine Bašte i Ljubovije Drina deluje pitomo. Od one snažne reke iz gornjeg toka ostala je samo modrozelena boja. Nažalost, čovek je i ovde dao svoj pečat u vidu prljavštine.

Na prostoru između puta i rečnog korita ubrzano niču etno-naselja. Pitanje je ko vodi u meču između profita i ekologije. Preduzetnici moraju da imaju na umu da se lep apartman i dobra hrana mogu dobiti i u betonskoj šumi, a savremenog hedonistu pomalo privlači i prava priroda, koju su mu soliteri i asfalt sakrili, makar od pogleda. Drina je ta koja ovde dovodi posetioce. Ako ona počne da liči na kanalizacioni kanal, završiće se i era etno-turizma.

Manastir Soko posvećen je Svetom Nikoli Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Sagradio ga je episkop šabačko-valjevski Lavrentije, čiji se grob nalazi pored crkve. Manastir je ženski, a jedna od monahinja je Jovana, unuka generala Aleksandra fon Lera.

I ovde vlada mir. Ali je neobično što nema posetilaca. Istina, radni je dan, ali predivno jesenje vreme trebalo bi da je u prirodu izvelo više ljudi. Pogotovu što se hvalimo razvojem turizma.

Mačkov kamen — Spomen – kosturnica na mačkovom kamenu

Na Mačkovom kamenu, gde su se krajem septembra 1914. vodile krvave borbe, ponovo nas dočekuje tišina kojom se odaje počast palim herojima. Ni ovde nema posetilaca. Upravo kad smo nastavljali put, stiže jedan biciklista, praćen glasnom rok muzikom.

Odavde krenu avantura

Navigacija nas uputi ka Malom Zvorniku preko Krupnja. Aleksandra na telefonu nađe da je put na koji se skretalo ranije kraći. Zato se vratismo.

Ubrzo ćemo ustanoviti da se radi o pravom šumskom putu. Navigacija nas obaveštava da nam valja voziti oko sedam kilometara. Počinje spuštanje obroncima Boranje prema Drini, ka planinarskom domu „Šarena bukva”. Nadamo se da će odatle biti asfalt.

Očekivanja se nisu ispunila. Navigacija javlja da treba voziti još devet kilometara. Prolazimo pored traktora natovarenog drvima i gledamo u pomalo začuđeno lice traktoriste, koje kao da govori: „Kud li su ovi pošli?” Nešto kasnije, na uskom šumskom putu, mimoilazimo se sa golfom nemačkih tablica. U kolima je sama žena. Odmah se nameće pitanje da li je i nju ovamo dovela navigacija.

Sve vreme put vijuga kroz gustu bukovu šumu. Odavno nisam video ovakvu šumu, sa drvećem pravim kao strela. Kažu da na Boranji raste jedna od najkvalitetnijih bukvi.

Usput srećemo i đaka pešaka, a vrlo brzo nailazimo na kuću oko koje se vije gust dim. Pomislih da se peče rakija, ali ispostavi se da je u pitanju ćumurana.

Konačno nas iznenadi asfalt.

Kasno za podzemni grad

Stigli smo do sela Radalj. Pošto nam je sledeće odredište podzemni grad u Malom Zvorniku, tražimo lokaciju i utvrđujemo da je poseta samo do tri sata, a već je skoro četiri.

Provozasmo se do brane hidroelektrane, gde se okrenusmo. Samu branu nismo videli, jer ju je zaklanjalo drveće.

Put nastavljamo niz Drinu. Usput prolazimo pored poznatog etno-naselja “Sunčana reka”. Parking ispred je prilično popunjen, čak ima i par autobusa. Česta prezentacija na televiziji učinila je da bude zanimljivo turistima. Kakva razlika u odnosu na mesta koja smo danas ranije posetili.

Kur-salon

Banja Koviljača — Kur – salon u Banji Koviljači

U centru Banje Koviljače nalazi se Banjski park sa čuvenim Kur-salonom, reprezentativnim zdanjem koje je 1923. godine podigao kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Pravljen je po uzoru na bečki, ali sa razlikom: dok je u Beču bilo dozvoljeno samo lečenje, ovaj je pravljen za zabavu.

Za njega su vezane zanimljivosti, ovde je otvorena prva kockarnica na Balkanu, održan prvi izbor za mis Jugoslavije, a muzičari su plaćali da bi u njemu svirali. U njemu je kralj Petar Drugi, posle bombardovanja Beograda, proglasio mobilizaciju.

Ovde nas dočekuje puno banjskih gostiju. Jedni šetaju, drugi sede u parku, a neki uz piće na terasi.

Usput prolazimo pored ruševine nekadašnjeg privrednog giganta „Viskoza”. Od izlaska iz Loznice počinju sela koja se pominju u aktuelnim pričama o rudarenju jadarita.

U Osečini svraćamo u restoran „Most” na jagnjetinu. Bila je dobra, ali previše posna za moj ukus. Kada smo kretali dalje, noć se već bila spustila.

Bio je ovo izlet od nekih četiristo pedeset kilometara kroz Zapadnu Srbiju. Ostalo je još toga što treba videti i doživeti.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: A sad malo na istok

Moto ferijalaca je bio „Upoznaj domovinu da bi je više voleo”. Izgleda da je trebalo da nam se desi pandemija korona virusa da bismo shvatili da je i Srbija lepa i da ima puno mesta koja treba posetiti.

Prošle godine sam posetio obnovljenu Golubačku tvrđavu, ali u njenoj blizini nalaze se i arheološki kompleks Viminacijum i takođe obnovljena tvrđava Ram. Lepi dani na kraju oktobra bili su prava prilika da se krene na istok Srbije, u Stig i Braničevo, i stigne na vrata najveće klisure u Evropi, Đerdapa.

Petak, 23. oktobar 2020.

Potrudili smo se da krenemo relativno rano, ali ne i u planirano vreme. Saobraćaj je gust, pogotovu ispred petlje Mali Požarevac, gde se izvode radovi. Svraćamo na benzinsku stanicu zbog goriva i dočekuje nas velika gužva koju su napravili putnici iz autobusa. Uglavnom su svi bez maski i ne poštuju fizičku distancu.

Ubrzo stižemo do isključenja za Požarevac, pa na obilaznicu koja vodi ka Kostolcu. Ovo je takozvana Đerdapska magistrala, poznata po opasnosti od obrušavanja kamena, naročito u proleće i jesen, kada padaju kiše.

Grad usred kopa

Skrećemo ka Kostolcu. Ispostavlja se da do Viminacijuma i nije tako lako stići: malo lutamo po samom Kostolcu, a onda i zbog radova oko elektrane. Ipak konačno stižemo do arheološkog nalazišta, smeštenog usred ugljenokopa.

Rimski vojni logor i grad uz njega nastali su u prvom veku i trajali do početka sedmog. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih gradova na Dunavu i izvesno vreme glavni grad provincije Gornje Mezije. Ovde je 211. godine Septimije Sever proglasio carem svog sina Karakalu. Procenjuje se da je imao četrdeset osam hiljada stanovnika.

Pošto smo stigli sa zakašnjenjem, grupa za obilazak je već krenula, nismo videli nekropolu cara Hostilijana. Grupi se priključujemo u obilasku rimskog kupatila, koje je dobro očuvano. Bilo je parno: topao vazduh je cirkulisao između stubića i zagrevao opeku ispod podnica, a voda stizala sa izvora slobodnim padom, akvaduktom istraženim u dužini od deset kilometara.

Mamutica Vika

Posebnu atrakciju predstavlja praistorijsko nalazište, gde je otkriven ceo skelet ženke mamuta. Nađena je 2009. godine, tristo pedeset metara istočno od Carskog mauzoleja, na dubini od dvadeset sedam metara, u slojevima živog peska koji su nekada činili pradeltu Morave. Pretpostavlja se da je skelet star oko milion godina.

Bila je visoka oko četiri i po metra, duga preko pet metara i teška skoro deset tona. Do sada je u svetu pronađeno dvadesetak mamuta, uglavnom tokom devetnaestog veka, ali nijedan nije očuvan na licu mesta.

Početkom te godine bageri na površinskom kopu pronašli su, na sedam metara dubine, ostatke tri plovila. Najveći brod je dug oko petnaest metara, drvene konstrukcije ojačane metalnim klinovima; arheolozi smatraju da je izgrađen pre oko hiljadu šeststo godina.

Do sada je istraženo samo tri odsto lokaliteta.

*Maketa vojnog logora i grada Viminacijuma*

*Termoelektrana “Kostolac V”, pogled iz Viminacijuma*

Ram

Pitamo vodiča za put ka tvrđavi Ram. Upućuje nas kroz sela Kličevac i Rečicu. Pošto se nalazište bukvalno nalazi u središtu ugljenokopa, moramo da obiđemo termoelektranu i kop. Usput se malo prepiremo oko skretanja, ali pokazuje se da je Aleksandra u pravu.

*Pogled na tvrđavu Ram i istoimeno naselje na obali Dunava*

Ulaz u mesto Ram nalazi se na brdašcu sa kog puca pogled na Dunav i preko njega na ravni Banat i rumunska sela. Dok se uskim putem spuštamo ka tvrđavi, prolazimo pored načičkanih kuća u koje su generacije gastarbajtera ulagale u nadi da će tu jednoga dana u miru dočekati kraj. Ali većina se ipak zadržala na strani, a i dobar deo onih koji formalno ovde žive sreću su potražili u većim gradovima ili van Srbije. Ram je danas više tranzitno mesto kroz koje prolaze turisti.

Tvrđavu su 1483. godine podigli Turci po nalogu sultana Bajazita Drugog, da bi osnažili odbranu granice prema Ugarskoj. Imala je topovske otvore, što je čini jednom od prvih artiljerijskih tvrđava na ovom području. Stratešku važnost je izgubila već 1521, kada su se granice pomerile na sever.

Tumane

Tokom vožnje predlažem da svratimo do manastira Tumana, koji je poslednjih godina postao mesto hodočašća.

Za ime manastira vezano je predanje o Milošu Obiliću. Rođen je u obližnjem selu Kobilju. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinaita, koji je prebivao u obližnjoj pećini. Kada ga je poneo vidaru na lečenje, pustinjak mu reče: „Tu mani”, nema leka, pusti da tu umrem. Da okaje greh, Miloš podiže manastir u koji položi Zosimove mošti. Dok je zidao, stiže mu knežev poziv da dođe u boj, pa opet: tu mani, pa dođi na Kosovo. Od dvostrukog „tu mani” manastir dobija ime.

Na velikom parkingu zatičemo mnoštvo automobila i autobusa. Malo ljudi nosi maske, a ni o fizičkoj distanci se ne vodi računa. U porti, ali posebno van nje, izgrađeno je mnogo turističkih sadržaja, što je postalo redovni pratilac mesta koja postanu odredišta verskih hodočašća. Pravimo krug trudeći se da izbegnemo gužvu i vraćamo se.

Golubac

Ovo je moja druga poseta Golubačkoj tvrđavi u poslednje dve godine. Prošle godine smo ovde bili u okviru susreta generacije studenata upisanih na Tehnički fakultet školske 1985/86.

Iako je skoro kraj oktobra, dan je prelep. Pošto smo kupili ulaznice, žurimo da stignemo na prezentaciju, na kojoj se upoznajemo sa istorijskim činjenicama i legendama o nastanku tvrđave. Nalazi se na ulazu u Đerdapsku klisuru, tu je Dunav najširi u svom toku, preko šest kilometara, a svega par kilometara nizvodno sužava se na manje od tristo metara.

Pošto smo završili obilazak i malo posedeli u parku ispred, uživajući u pogledu na Dunav, ostalo nam je da potražimo mesto za ručak. Vozimo se par kilometara kroz klisuru nadajući se da ćemo naići na restoran, ali bezuspešno. Zato odlučujemo da se vratimo kući i večeramo u domaćoj radinosti.