Od Fesa do Marakeša ima bezmalo petsto kilometara, pa nas je čekalo putovanje od skoro dvanaest sati. Srećom, put nije bio naporan, iako smo prešli lanac Srednjeg Atlasa. Planinski venci pružaju se pravcem sever-jug, pa se između njih nalaze plodne doline pune vlage koju donose vetrovi sa Atlantika. Prepreka je jedino Visoki Atlas, on zaustavlja te vlažne talase, pa sa druge strane, prema istoku, počinje pustinja.
Afrički Zlatibor
Prvu pauzu pravimo u zimskom centru Ifranu, na oko hiljadu šesto metara. Dočekuje nas čisto planinsko mesto obasjano suncem. Malo je prohladno, ali kafu ipak pijemo u bašti restorana. Pomalo liči na Zlatibor. Na berberskom jeziku Ifran znači „jama”; ovde je 11. februara 1935. izmerena najniža temperatura ikada zabeležena u Africi, minus dvadeset četiri stepena.
Ifran je osnovan kao planinska stanica, mesto gde su kolonijalne porodice provodile vrele letnje mesece, po uzoru na „grad-park”, sa letnjim kućama u alpskom stilu, ograđenim vrtovima i drvoredima. Boravak u mestu gde je takoreći do juče bilo snega deluje nestvarno kad se setimo da smo u Africi. Uostalom, ceo ovaj put kroz Srednji Atlas deluje iznenađujuće, mešaju se zasadi agava i kaktusa sa kedrovim šumama.
Puške i mek islam
Usput nailazimo na vašar na kome živopisno obučeni jahači pokazuju veštinu jahanja uz pucnjavu iz dugačkih starinskih pušaka. Manifestacija je lokalnog karaktera, ali po svemu što smo nakratko videli reč je o događaju koji vredi videti, jedna od stvari koje bi Maroko mogao da pokaže svetu.
Treba se podsetiti da je u Maroku na delu „mek” islam, u restoranima može da se popije i alkohol, pre svega pivo i vino, i to domaće proizvodnje. Od svih zemalja severne Afrike, Maroko ima najbolje prirodne uslove za proizvodnju kvalitetnog vina; danas je drugi proizvođač u arapskom svetu, posle Alžira.
Ručak u „Parizu”
Sledeće pauze pravimo u restoranima pored puta, pomalo iznenađeni što se u ovoj dubokoj marokanskoj provinciji nalaze pristojna mesta. Sa jedne terase vidi se kako na malom prostoru rastu jabuke, kajsije, masline, smokve i kaktusi, za nas sa Balkana neobičan spoj.
Ručamo u Beni Melalu, u restoranu zvučnog imena „Pariz”. Spolja ne ostavlja utisak, ali unutra je sasvim u redu; hrana je raznovrsna i odlična. Jedino se ne usuđujem da probam sveže povrće, još se prisećam stomačnih problema iz Egipta i Izraela od pre četiri godine.
Crveni grad
U Marakeš ulazimo u smiraj dana. Putevi su oivičeni palmama, koje su ovde skoro sveto drvo, za njihovo sečenje zaprećene su visoke kazne. Na pojedinim mestima primećujemo veštačke palme, koje maskiraju antene mobilne telefonije.
Marakeš se ubraja u četiri carska grada Maroka. Zovu ga „biser juga” i „crveni grad”, jer su fasade svih zgrada boje pečene gline. Ime potiče iz berberskog jezika i znači „Božja zemlja”. Smeštamo se u hotel „Divan”, koji se nalazi u Jugoslovenskoj ulici.
Chez Ali
Poseta takozvanom nacionalnom programu kod mene uvek izaziva podozrenje, jer se po pravilu radi o ugođaju za znatiželjne turiste. Ali „Chez Ali” bio je pravo otkrovenje. U ambijentu arapskih palata, pod šatorima, služe se harira-supa, jagnjetina, kuskus, slatkiši, voće i tradicionalni čaj od nane. Uz to gosti uživaju u nacionalnoj muzici iz raznih delova Maroka, a na kraju se na areni sa tribinama okupljaju da gledaju borbe i akrobacije konjanika. Spektakl se završava vatrometom.
Tako se završio još jedan dan u Maroku. Uglavnom smo ga proveli u autobusu, ali česti odmori u zanimljivim ambijentima i prolazak kroz egzotične krajeve Srednjeg Atlasa učinili su da put protekne bez većeg napora, iako smo prešli preko četiristo kilometara.