Poslednjih meseci pišem o Čačku koga nema. Pomenuo sam neka mesta i događaje koji su obeležili moj život, pre svega mladost. Promene i nestajanja nateraše me da pokušam ponešto da otrgnem od zaborava. Jer mladi mnogo toga ne znaju, pošto je vezano za prošlost koju često doživljavaju kao davno prošlo vreme. Objektivno, mnogi i nisu imali prilike da čuju nešto o tome. Opet, stariji, plašeći se kritike zbog lamentiranja nad mladošću i prošlošću, ovakve priče uglavnom zadržavaju za krugove svojih ispisnika.
Moje pisanje nije „žal za mladošću” ni poziv na restauraciju nečega što je postalo deo prošlosti. Pogotovu što mislim da sadašnje generacije ne treba da vraćaju ono što su njihovi prethodnici uništili. Umesto toga treba da grade i stvaraju za budućnost. Ali da se trude da dela njihovih ruku ostanu, da i ona koja danas simbolišu ovaj grad ne dožive sudbinu stvaralaštva iz prošlosti.
Jedno od najtoplijih leta koje pamtim podsetilo nas je na značaj vode za život na Zemlji. Informacije o problemima u vodosnabdevanju i mogućim restrikcijama nekako lakonski primismo, bar sudeći po perionicama automobila, koje su poslednjih godina postale pravi hit u Srbiji, jer sve rade punom parom. Moram da pohvalim svoje komšije, koje gotovo sve imaju pobijene pumpe u dvorištima i sa njih, uz električne pumpe, zalivaju travu i rastinje. Zadovoljan sam što je i moja porodica među njima.
Istina, mnogi u vreme nestašice vode više brinu o tuširanju, pranju automobila ili zalivanju, a manje o vodi za piće. Jer odavno uglavnom piju flaširanu vodu, bez obzira na to što se sve više postavlja pitanje njenog kvaliteta.
I onda se mi malo stariji setimo vremena kada je voda iz gradskog vodovoda zaista bila privilegija. Kada su tek stanovi u novogradnji, početkom pedesetih godina, priključivani na gradski vodovod, i kada su u kupatila instalirani električni bojleri. Krajem tih pedesetih, u stanovima u Velikoj koloniji, u kupatilima su još uvek korišćeni bojleri u kojima se voda zagrevala na drva.
Širenjem vodovodne mreže počele su i u dvorištima, čak i na periferiji grada, da se pojavljuju česme. Mislim da smo mi u naše dvorište, baš tamo gde je počinjala čačanska periferija, iza „Desimirove” kafane, uveli vodu 1956. godine. Ali paralelno je ostala stara dobra pumpa. Koja i dan-danas radi.
Gde su bile česme
Bilo je to vreme u kome se dobar deo građana snabdevao na javnim česmama. Bile su one tada nasušna potreba.
Sećam se takvih česama na početku ulice Filipa Filipovića, kod Pošte. U Amidžinoj ulici, na raskrsnici sa ulicom Kneza Miloša. U Lominoj, na raskrsnici sa Hajduk Veljkovom. U Dragiše Mišovića, preko puta kafane „Car Lazar”. Na raskrsnici Ljubićske i Bate Jankovića, kod kafane „Moravica”. Moguće da sam neku zaboravio.
Sve su bile iste, ozidane ciglom, sa betonskim koritom i rešetkom. Voda je izlazila iz onih starih mesinganih slavina.
Ostaje samo žal
Sećanje na čačanske česme podseti me i na izvore u okolini Čačka, o kojima sam već pisao, one koje sam upoznao pešačeći sa ocem po padinama Jelice, kako sa ove čačanske strane, tako i u Dragačevu.
Godine koje su došle učinile su da mnogi od tih izvora budu kaptirani, čime su stanovnici okolnih sela dobili vodu neophodnu za svoja domaćinstva. Istovremeno je bivalo sve manje onih koji su peške putovali od svojih kuća do grada, pa su putnicima namernicima izvori sve manje bili potrebni kao mesto da zastanu, odmore se i ugase žeđ.
Oni koji danas otkrivaju čari čačanske okoline pešačeći po okolnim brdima često se iznenade kad otkriju koliko na njima i danas postoji izvora.
Detinjstvo i mladost proveo sam pomalo osećajući da sam „Slobodino” dete. Bilo je to zahvaljujući činjenici da je moj otac bio zaposlen u tada najvećem čačanskom preduzeću. Ali i zato što je fabrika podignuta na imanju majčine porodice. Njihova kuća se nalazila možda na najlepšem delu fabričkog kruga, tamo gde su se spajale Jezdinska i Pridvorička reka praveći rečicu Lupnjaču. Taj prostor će biti pretvoren u park, u kome će godinama rađati voćke koje je posadio moj deda Milisav.
Prvi susret
Ulaz u kompaniju “Sloboda”
Moj prvi neposredni susret sa „Slobodom” desio se uoči nove 1958. ili 1959. godine, kada me je otac odveo na dodelu novogodišnjih paketića. Tom prilikom me je odveo i na svoje radno mesto magacionera, u magacin gotove robe. Do njega je dolazio industrijski kolosek, kojim su vozovi koji su svakog dana u 16 časova stizali u fabriku odvozili „Slobodine” proizvode, širom Jugoslavije, a kasnije bogami i sveta.
Red vožnje ću upoznati desetak godina kasnije, kada budemo kupili plac u Beljini, baš iznad pomenutog magacina, gde ćemo posaditi vinograd. Odatle ću videti i učinak bombe koja će za vreme bombardovanja 1999. godine pogoditi tačno sredinu magacina. Tamo gde se nekada nalazila očeva kancelarija.
„Sloboda” je bila puno toga
Zbog osnovnog proizvodnog programa, o „Slobodi” se tih pedesetih godina nije mnogo pričalo. A ja sam bio suviše mali da bi me takvi detalji zanimali. Ali kada su iz proizvodnih hala počeli da izlaze i proizvodi namenjeni širokoj potrošnji, „Sloboda” je postala prepoznatljiva. Bila je mesto gde se proizvode emajlirani sudovi, frižideri po licenci čuvenog italijanskog „Ignisa”, usisivači i električni šporeti. Bilo je tu i pokušaja da se proizvode mašine za pranje veša i sudova.
Neki od tih proizvodnih programa biće preneti u druge firme i gradove: posuđe je otišlo u „Metalac” iz Gornjeg Milanovca, a frižideri u „Obod” na Cetinju. Da li su takve odluke donošene na višim forumima, ili je tako širok proizvodni program bio preveliki zalogaj za „Slobodu”, znaju samo oni koji su tada bili na rukovodećim položajima. A njih je sve manje, ako ih uopšte i ima među živima.
Usisivač proizveden u “Slobodi”
Tokom šezdesetih i sedamdesetih „Sloboda” će u Jugoslaviji postati sinonim za električne šporete i usisivače. U doba kada se išlo na ukrupnjavanje privrednih subjekata došlo je do takozvane integracije, pa je u sistem „Slobode” uključen niz malih fabrika iz drugih gradova. Jednog trenutka došlo je i do integracije sa drugom značajnom čačanskom fabrikom, „Cerom”, koja je pored procesne opreme bila vodeći jugoslovenski proizvođač termoakumulacionih peći, čuvenih „cerovki”.
Sedamdesetih godina, kada je počeo proces digitalizacije Jugoslavije, tačnije, kada se počelo sa uvođenjem računara za obradu podataka u velikim privrednim i državnim sistemima, „Sloboda” je bila vodeći proizvođač klima-jedinica za hlađenje računarskih postrojenja. Proizvodile su se i jedinice za klimatizaciju radnog i stambenog prostora.
U Jugoslaviji i svetu
O značaju i kvalitetu „Slobodinog” proizvodnog programa govori činjenica da fabrika nije bila samo puki korisnik licenci, imala je i sopstveni razvoj. Zahvaljujući tome, proizvodila je elektromotore koji nisu svi ugrađivani u usisivače, već su išli i u izvoz. „Sloboda” je prodavala i svoju tehnologiju; tako je u marokanskom gradu Fesu izgrađena fabrika plinskih rešoa.
Nije bila samo fabrika
Značaj „Slobode” za Čačak je nemerljiv. Ne sme se zaboraviti da je gradski vodovod počeo da se razvija zahvaljujući njoj: iz reni-bunara u Beljinskom polju voda se pumpala u „kacu” na Beljinskom brdu, odakle je slobodnim padom stizala do čačanskih domova. Zahvaljujući „Slobodi” grad je dobio i prvo stambeno naselje, Veliku koloniju, a uz nju i Malu. Pored njih će 1953. godine nići i samački hotel, koji će ubrzo postati pravi ugostiteljski simbol Čačka, hotel „Morava”.
Ne treba zaboraviti ni društveni doprinos. U Velikoj koloniji i danas postoji fudbalsko igralište, napravljeno kao prateći sadržaj stambenom naselju. Šta je taj stadion značio za žitelje ovog kraja Čačka, najbolje znaju oni koji su poterali loptu njegovim zelenim tepihom. U okviru preduzeća postojalo je i sportsko društvo „Sloboda”; neke sekcije imale su uspehe na nacionalnom nivou, pre svega atletičari. Društvo je 1971. godine organizovalo i bokserski meč između kragujevačkog Radničkog i rumunske ekipe, u kome su kao gosti u ekipi Radničkog nastupili već tada veliki šampioni Mate Parlov i Marijan Beneš. Polovinom osamdesetih osnovan je i teniski klub, sa terenima pored fudbalskog igrališta, koji je bio organizator zapaženih juniorskih turnira.
Na kraju treba se osvrnuti i na zaposlene, čiji će broj tokom sedamdesetih dostići preko sedam hiljada. To je „Slobodu” činilo najvećim čačanskim kolektivom, i značilo da fabrika obezbeđuje egzistenciju najvećem broju Čačana. Treba zamisliti šta je za čačanske trgovine, i uopšte za život u gradu, značilo kada se svakog desetog u mesecu na ulici našla milionska suma koju su „Slobodini” radnici dobili kao platu.
Jubilej koji je prošao tiho
Pre nekoliko dana „Sloboda” je proslavila sedamdeset pet godina postojanja. Te 1948. godine u Jugoslaviji se desilo puno toga; mi stariji je uglavnom pamtimo po Rezoluciji Informbiroa i „raskidu” sa Sovjetskim Savezom. Osnivanje „Slobode” verovatno je vezano za tu rezoluciju.
Obeležavanje ovog jubileja prošlo je nekako tiho. Što ni sama fabrika, ili kompanija, kako je danas nazivaju, ni grad nisu zaslužili. Jer je Čačak rastao sa „Slobodom”.
Mnogo je onih širom ove zemlje, ali i sveta, koje je odškolovao „Slobodin” dinar. Mnogi su odlazeći na studije bili viđeni kao budući radnici fabrike. Mnogi mladi ljudi koji ovde nisu rođeni zahvaljujući „Slobodi” su svili svoje porodično gnezdo u Čačku, jer su bili njeni stipendisti ili ih je privukao proizvodni program.
Bio sam i sam jedan od onih „viđenih”. Upisujući studije elektrotehnike, na neki način sam bio predviđen da se vratim u Čačak i zaposlim u „Slobodi”. Ali putevi su me odveli na drugu stranu. Kada sam ponovo postao žitelj Čačka, „Sloboda” je, kao i druge čačanske fabrike, počinjala da posustaje. Ali to je već tema za neku drugu priču.
Amblem kompanije “Sloboda”
Amblem, štit sa slovom S, nije podsećao samo na fabriku, već i na grad u kome je bilo njeno sedište. Zato je neopravdano što je sedamdeset pet godina postojanja prošlo gotovo nezapaženo. Grad je trebalo da učini više. „Sloboda” zaslužuje da je se sećamo češće i trajno, a ne samo povodom loših vesti.
Neko će pomisliti da je ovo kraj priča o Čačku koga nema. Nemam nameru da to uradim. Možda priče više neće biti posvećene određenim temama, ili mi se samo tako čini.
Prateći objave u grupi „Čačak kroz vreme”, došao sam na ideju da iznesem svoje viđenje grada u proteklih sedam decenija. Jer skloni smo da olako kažemo kako se mnogo toga promenilo. A da li je baš tako? Zato sam za trenutak zažmurio i pokušao da vidim sliku grada iz svog detinjstva, pa da je uporedim sa današnjom. Grad se sigurno proširio. Nekadašnja sela postala su gradska periferija.
Ako izuzmemo gradnju poslednje dve-tri godine, nije teško sagledati šta je izgrađeno u Čačku tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uglavnom se gradilo na periferiji: „Kaluđerice”, Avenija, Avladžinica i „Stari Autoprevoz” nastali su u tom periodu. U centru je to bio blok zgrada sa desne strane nekadašnjeg korzoa. Tome se može dodati i prelazak grada na levu obalu Zapadne Morave, tamo su nikle zgrade na samom Moravskom keju i oko Knićaninove ulice i ulice Danice Marković. Pa zar je to malo, pitaće neko. Naravno da nije.
Nedorečenosti
Nažalost, Čačak je za to vreme ostajao nedorečen u infrastrukturnom smislu. Obilaznica, koja je trebalo da međugradski saobraćaj izmesti iz centra grada, i sama je postala gradska ulica. I tako već četiri decenije.
Ulice koje je trebalo da postanu gradske arterije ostale su nedorečene, tačnije, izgrađene su samo u delovima. Zato najkraći put na drugu obalu Morave i dalje vodi kroz centar grada.
Skoro da nema ulice u kojoj nema rupa i u kojoj nov asfalt doživi bar dve godine. Ne mislim da je glavni uzrok kvalitet rada i ugrađenog materijala. Možda je to u većoj meri posledica dotrajale vodovodne i kanalizacione infrastrukture. Malo-malo pa pukne vodovodna cev, eto prilike da se ulica mora kopati. O nicanju novih objekata koji zahtevaju priključenje na vodovod i kanalizaciju, ili podzemne električne instalacije, ne treba ni govoriti.
Moja generacija pamti da je Čačak u naše vreme bio na drugom mestu u Jugoslaviji po broju automobila i telefona u odnosu na broj stanovnika; ispred je bio samo Maribor. Gledajući broj automobila po ulicama i pune parkinge, može se pretpostaviti da se ništa nije promenilo. Zahvaljujući mobilnim telefonima, ova druga takmičarska kategorija više nije zanimljiva.
Nalaženje mesta na parkingu postalo je gotovo nemoguća misija. Čak i na onim gde se parkiranje plaća. A plaćanje parkiranja je od pre neki dan prošireno i na ulice koje su deo periferije. Sa prozora sobe gledam na parking koji je do pre samo nekoliko meseci uglavnom zvrjao prazan. A danas, iako je nedelja, ugledah samo jedno prazno mesto.
Završetkom Bulevara vojvode Putnika trebalo bi da se smanji gužva kroz centar grada, bar za onaj deo vozača koji iz južnih delova grada žele preko Morave. Šta će se dobiti zatvaranjem ulice Župana Stracimira od Crkve do Trga, utvrdiće se empirijski.
Kritika ili ne
Možda će nekome ove moje reči zvučati kritičarski. Pogotovu što ne nudim alternativu. To ne znači da nemam svoj stav, pa i mišljenje kako bi trebalo uraditi. Međutim, ovo o čemu pričam pomalo liči na ono: „Sve bežeći od početka…”
Propuštene su mnoge prilike u prošlosti da se nešto uradi kako treba. Sada bi, hteli ne hteli, to neminovno ličilo na onu poslovicu o sečenju i krpljenju. Zato treba uzeti vodu u usta i dobro razmisliti, šta nam valja činiti. U protivnom, šanse da bude kasno neumitno će rasti.
Lično mislim da još nije kasno. Ali sve sam svesniji da o tome treba da razmišljaju mladi. Nama koji smo preturili decenije preko glave vreme je prošlo u nadanjima i očekivanjima, i ne bi bilo dobro da ono što smo sami propustili namećemo drugima. Ono što mi možemo da uradimo jeste da dolazeće generacije podsetimo na to šta je Čačak bio kroz istoriju. Ali ne da bi se živelo u prošlosti, već da u njoj, ako procene da je nešto bilo vredno, nađu nadahnuće za budućnost. A budućnost neka grade prema svojim vizijama.
Poslednja dva meseca bavio sam se Čačkom, ali na pomalo drugačiji način. Gotovo slučajno naišao sam na Fejsbuk grupu Čačak kroz vreme, u kojoj članovi objavljuju fotografije, uglavnom starog Čačka. Potrudio sam se da dam svoj doprinos: ne samo objavljujući fotografije koje posedujem, već i komentarišući sadržaj objavljenih. Pri tome sam se trudio da dam osvrt na istoriju mesta prikazanog na fotografijama, ali i da pomenem ljude koji su bili vezani za njih.
Pokušavajući da se setim što više detalja, uočio sam da mnogo toga što je važno za istoriju našeg grada i dalje ostaje u senci. To su uglavnom ljudi i događaji vezani za njih. Jer iza svakog plota, svakog zida ili prozora kriju se ljudi sa svojim sudbinama, ljubavima i tugovanjima. A možda su se iza njih odigravali i kakvi važni istorijski događaji. A pošto istorija, poput Morave, stalno menja tok, možda smo ponešto i namerno zaboravili. Ili nema onih koji bi ranije zaboravljene događaje ponovo izveli na svetlost dana.
Neki su ovde samo rođeni, ili ih za Čačak vezuju preci. Druge je u Čačak doveo posao. A mnogi su iz istog razloga otišli dalje. Zbog toga se i moglo desiti da smo sreli ili upoznali ljude nesvesni da ih nešto vezuje za Čačak. Među tim „anonimnim” Čačanima ima puno poznatih ličnosti iz različitih oblasti društvenog života. Pokušaću da zagolicam vašu maštu i sećanje, pa da i sami potražite one kojima je Čačak zajednički imenitelj, a nekako su ostali u senci, iako zaslužuju da ih pominjemo.
Čačani po precima
Tačno pre četiri decenije Ljubiša Ristić je za novu 1984. godinu postavio mjuzikl „Tajna Crne ruke”. Premijera je održana 31. decembra 1983. godine, sa početkom u 21 sat, i trajala je do pred samu ponoć, pa je zbog vremena održavanja u podnaslovu stajalo „ili doček nove 1984. godine”. Nisam prisustvovao premijeri, ali sam imao priliku da nekoliko prethodnih večeri prisustvujem probama, pa i onoj koju su zvali generalna. Zanimljivo je kako sam bio u prilici da prisustvujem ovim događajima, ali to je neka druga priča.
Ova predstava ima veze sa Čačkom po više osnova. Prvi je što je scenario za nju napisao Puriša Đorđević. A drugi je što sam tada dobio potvrdu o čačanskom poreklu dve poznate osobe.
Prva je Ljuba Tadić, koji u predstavi glumi Nikolu Pašića i pri prvoj pojavi na sceni izgovara reči koje ukazuju na njegovo čačansko poreklo. Otac mu je bio rođeni Čačanin, a deda poznati čačanski brica. Kuća porodice Tadić i danas postoji, u Učiteljskoj ulici odmah pored Dečjeg dispanzera. U vreme kada sam išao u Muzičku školu, koja je bila u zgradi Doma učenika, tačno preko puta je živela starija gospođa koju su zvali Butra i za koju sam znao da je Ljubina tetka; par puta me je nastavnik solfeđa slao da je poslušam.
U postojanje neke tajne veze Ljube i Čačka lično sam se uverio posle one čuvene utakmice sa Borcem iz Banjaluke, koju je naš Borac izgubio, ostajući tako bez igranja u Prvoj ligi. Idući kroz gradski park, svojim zvonkim glasom nije se ustručavao da komentariše ishod utakmice.
U okviru iste predstave glumica Gorica Popović pominje svog oca Mojsija Popovića, takođe Čačanina. Još jedna poznata ličnost, osvedočena Kragujevčanka, ali sa čačanskim korenima.
Ovde su rođeni ili ih doveo posao
Oni koji su studirali prava u Beogradu u posleratnom periodu, do početka osamdesetih godina, upoznali su profesora rimskog prava Dragomira Stojčevića. Rođen je u Čačku 1913. godine, u ulici Kneza Miloša; kuća, danas na broju 74, još uvek postoji. Otac Đorđe Stojčević, koji je posrbio prezime, bio je profesor muzike u čačanskoj Gimnaziji. Profesor Stojčević je imao dve starije sestre, od kojih je Milica takođe bila profesor u Gimnaziji. U međuvremenu kuća je porušena, jer su sadašnji vlasnici našli zajednički jezik sa investitorima i sada se na mesto kuće gradi višespratnica.
Milica je bila udata za dr Aleksandra Franića, koji je između dva rata bio sudski pripravnik u Čačku. Kao komunista uhapšen je 1939. godine. Tokom rata bio je na visokim političkim funkcijama u partizanima i član jugoslovenske delegacije na osnivanju Ujedinjenih nacija u San Francisku. Posle rata je živeo u Zagrebu i Grubišnom Polju, baveći se advokaturom. Upoznao sam ga sredinom sedamdesetih godina, kada je dolazio u Beograd da poseti tamošnje prijatelje.
Direktor „Slobode” u periodu 1949–1951. bio je Šime Bjeliš. U Čačku će živeti sa porodicom, suprugom Verginom i decom, Slobodankom i Aleksom. Pola veka kasnije, mališan koji se od Čačka seća gradskog parka i bedema biće u dva mandata rektor Sveučilišta u Zagrebu.
Ima ih još
Pokušah da nas podsetim na neke već znane, ali i ponekog nepoznatog Čačanina. Poneko će osporiti dodeljivanje ovog prideva svima koji imaju neku vezu sa Čačkom. Pogotovu su zanimljive ličnosti koje je posao, ili posao njihovih roditelja, vezao za Čačak. Zvuči pomalo paradoksalno, ali takvih pripadnosti Čačku, ali i drugim sredinama, nekada je bilo mnogo više. Jer su državni nameštenici često premeštani unutar države po potrebi službe: učitelji, profesori, sudije, policijski službenici, opštinski i sreski načelnici.
Malo ko, na primer, zna za Anđu Koljević. Polovinom devetnaestog veka njen otac je bio predsednik opštine u Čačku. Mnogi se ne sećaju ni predsednika opštine, a kamoli njihovih ćerki. Međutim, Anđa Koljević je bila udata za Pantu Lunjevicu i bila je majka kraljice Drage.
Znam da je ovo samo kap u moru ličnosti kojih bismo mogli da se setimo. Nažalost, i onih dobro poznatih se često setimo samo povodom praznika i jubileja. Sve te ličnosti i ono što su dobro učinile, a možda i nešto loše, deo su genetskog koda svake sredine.
Neki drugi poslovi me malo odvojiše od sećanja na Čačak. Puno toga zaista više nema. Ali dok je onih koji se ponečeg još uvek sećaju, živeće i ta čačanska prošlost, kad već nismo uspeli da je u potpunosti sačuvamo.
Pišući o Čačku mog detinjstva i mladosti, dotakao sam se mnogih tema. Jedna od njih su i čačanske česme. Pomenuo sam javne česme koje su postojale u našem gradu u vreme kada ga je premrežio vodovod. Da li je bilo česama i pre vodovoda, nije mi poznato.
Ali me jedan događaj tokom ovog proleća natera da se ponovo setim vode. Pokaza se da su pumpe u komšiluku, a ima ih u gotovo svakom dvorištu, presušile. Nastadoše razne teorije zašto je tako. Ali biće da je kriva zima bez snega i rano proleće sa gotovo letnjim temperaturama, bez kiše. Možda ćemo se sa problemom vode tek suočiti.
Ta situacija me podseti na nešto čega zaista više nema, pre svega u okolini Čačka, na izvore. Naravno, nisu oni nestali. Jednostavno više nisu vidljivi i nisu dostupni kao nekada. Čovek je učinio napor da vodu iz njih dovede do svoje kuće i bar po tom pitanju život učini lakšim. Ostao je uskraćen samo putnik namernik, koji se nekada na tim izvorima mogao okrepiti tokom napornog pešačenja. Srećom, sve je manje onih koji pešače ako izuzmemo one koji to rade zbog zadovoljstva ili rekreacije. Njima voda, bar ta izvorska, ne nedostaje. Tu su uvek neizbežne flašice.
Flašica aut nihil
Naravno, nije kriva flašica što smo zaboravili one mnogobrojne izvore sa ove, ali i sa one strane Jelice. Nisu krivi ni oni koji su mnoge od tih izvora kaptirali i doveli ih na prag svojih kuća. Nisam ni sam spreman da sudim o krivici, jer je to uvek ćorava rabota. Umesto toga, pokušaću da ih se setim. A neki će se kroz moja sećanja i sami setiti neke hladne vode. Većina će pak saznati da je tu negde pored njih bilo sijaset izvora koji su značili život, i da često prolazimo pored njih nesvesni njihovog nekadašnjeg značaja. Sigurno neke ni ja nisam upoznao, pa ću kroz vaše komentare i sam ponešto novo saznati.
Često smo skloni da kritikujemo Dragačevce, tretirajući ih kao dođoše. Da vas podsetim da je ova čačanska dolina, bar imanja sa desne strane Morave, bila uglavnom u vlasništvu žitelja dragačevskih sela. Zato su se tu i naseljavali posle Prvog i Drugog svetskog rata. Zato mnoge od nas putevi vode u Dragačevo.
Ali ima i onih koje je u Dragačevo odveo Sabor trubača. Put ih je neminovno vodio preko prevoja Karaula na Jelici, i sigurno su prošli pored česme koja se nalazi malo ispod prevoja. Podigao ju je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević u čast poginulih Dragačevaca u ratovima od 1912. do 1918. godine. Pominjem je, jer je to prvi izvor sa kojim sam se sreo u životu. Otac me je, kada sam imao nepunih pet godina, jedne nedelje poveo na izlet na Karaulu. I tako je krenulo moje upoznavanje sa jeličkim česmama.
Česma na Karauli
Podno hrasta izvor
Ima onih koji su se prema Čačku sa Karaule, umesto uobičajenim putem, uputili putem kroz Jezdinu. Doduše, on je tek nedavno u potpunosti asfaltiran. Prolazeći, ne znaju da je brdo koje im ostaje sa leve strane prepuno izvora. Čak bih rekao, ako se zakopa pola metra, iz te rupe će poteći voda.
Najviša tačka na Jelici, na delu koji razdvaja Zeoke i Pridvoricu, zove se Belo brdo. Ispod vrha, na pridvoričkoj strani, nalazi se izvor Bela voda. Poslednji put sam tamo bio pre tri decenije. Ali već odavno je izvor bio kaptiran i voda odvedena do pridvoričkih kuća. Izvor je još uvek postojao, jer je višak vode slobodno isticao. Jedan izvor je postojao i pored puta koji je vodio uz Pridvoricu ka Belom brdu. U Pridvorici je bio i izvor na imanju Jovanovića, zvanih Brekovci, ispod Mininog zabrana.
Idući dalje ka prevoju Grabovi, gde se susreću atari čak šest sela, Pridvorice, Parmenca, Riđaga, Pakovraća, Rtara i Zeoka, stiže se do Vranjske česme. Bila je to ozidana česma, a voda je tekla iz metalne lule. Ovu vodu će kaptirati i odvesti Parmenjani. Iako često prolazim ovim putem, odavno nisam pokušao da svratim, jer mesto deluje zapušteno i zaraslo.
Stigosmo u Dragačevo
U Rtarima, podno brda Klik — na kome jedino imam zaostalu dragačevsku dedovinu — nalazi se izvor poznat kao Stublina. Voda izvire iz dubine, odakle potiče i naziv. Kasnije je neko postavio betonsku cev sa betonskim poklopcem; voda se zahvatala lončićem kroz otvor na cevi. I ova voda je kasnije kaptirana.
Malo dalje u Rtarima i danas postoji česma u blizini kuće gde su živeli moji deda i baba i gde je rođena moja majka. Kuće odavno nema, ali je česma preživela.
U zeočkoj strani Jelice upoznao sam dva izvora, Jovanjac i Mijoljinu česmu. Jovanjac je bio posebno izdašan. Sa ovih izvora vodu su do svojih kuća doveli Ranđići, koji su ostali da žive u Zeokama.
Na Sabor trubača u Guči prvi put sam išao peške. Tada sam prvi put prošao kroz Tijanjsku klisuru i video neka mesta o kojima mi je pričala baba, na primer Maniti vir na Tijanjskoj reci, gde su terali ovce da ih okupaju. I stene Malog i Velikog Kamalja, koje su se nadvijale nad Manitim virom. Tada sam pio i vodu sa obližnjeg izvora Popovac.
Još poneko sećanje
Moram reći da sigurno ima još puno izvora koji su ostali nepoznati. Nisam pomenuo ni poneku seosku česmu pored koje sam prošao. Ali ova priča bi ostala manjkava kad ne bih pomenuo dva vrela u okolini Čačka, Ateničko i Trnavsko.
Na Ateničko vrelo će nas jednog poslepodneva odvesti razredni starešina iz osnovne škole Boriša Borišić. Bio je to pravi doživljaj. Za neke je to bila prilika da se presele u prostore koje je Karl Maj opisao u svojim romanima, i zamisle da se nalaze pored jezerca oko koga se bore njegovi junaci.
Voleo bih da oni koji znaju za izvore koje ovde nisam pomenuo napišu koju rečenicu o tome u komentaru.
Nedelja je dan koji se po svemu razlikuje od drugih dana u sedmici. Čak i sada, kada smo mnogo toga izjednačili. Kao da grad utihne, ulicom prođe tek pokoji automobil. Malo je življe oko ručka, jer se tu i tamo čuju sirene automobila koje najavljuju nečiju svadbu. A istim povodom se oglašavaju i trubači.
Nedelja je dan kada smo se mogli okupiti povodom jedne od onih porodičnih svetinja, nedeljnog ručka. Radnim danom kuhinjom je vladala moja baka Ljubica, a u nedelju je vlast preuzimala mama. Tako se svaka nedelja pretvarala u praznik, sa gozbom kojoj sam se kao dete radovao.
Nedeljni ručak je podrazumevao odlazak na pijac i nabavku potrebnih namirnica. Kada pijac poče da radi do popodnevnih sati, mama će ponešto kupovati i na povratku sa posla. U jednom delu mog detinjstva nedeljni odlazak na pijac imaće kultno značenje.
Tri pijace
Nedeljno kupovanje imalo je tri komponente: kupovinu voća i povrća, kupovinu sira i kajmaka, i kupovinu mesa.
Moji odlasci na pijac nisu bili isključivo vezani za odlazak sa majkom u kupovinu. Mnogo češće sam pijac posećivao sa bakom. Istina, ti odlasci su nekako bili iznuđeni, jer baka nije imala gde da me ostavi. Tako sam imao sreću da kao dete od tri-četiri godine osetim čari pijace. Kako one zelene, na kojoj se prodavalo voće i povrće, tako i velike pijace koja se svakog petka formirala na vašarištu kod Železničke stanice, tamo gde je sada takozvani Mali park. Zeleni pijac se nalazio odmah pored, gde se danas seku Železnička i ulica Devet Jugovića. Postojao je i poseban Mrsni pijac, gde su se prodavali mlečni proizvodi; taj blok zgrada i danas postoji, između ulica Miloša Obilića i Dr Dragiše Mišovića.
Onda se sve promeni
Zeleni pijac se premesti na sadašnju lokaciju. Veliki, odnosno stočni pijac preseli se u Ljubić. A umesto velikog i zelenog pijaca niče park i novogradnja na novoformiranom trgu, koji se sve do kraja osamdesetih zvao Trg Đure Salaja. Mrsni pijac još neko vreme ostade na starom mestu, gde su mu društvo pravile kasapnice, pa se i on preseli u okvir zelenog pijaca, gde je čak dva puta menjao lokaciju.
Pogled na Čačanski pijac
Novo vreme donese nove uzuse. Pojaviše se takozvane piljarnice, u kojima se prodavalo voće i povrće. Pomalo je toga počelo da se prodaje i u običnim radnjama. A sa pojavom velikih samouslužnih radnji, one postadoše male pijace.
Ali ništa ne uspe da zameni pijac. Jer on nije samo mesto gde se kupuje voće, povrće, beli mrs, u proleće rasad povrća i cveća. On je mnogo više od toga. On je mesto susretanja. Mesto gde možeš sresti pomalo zaboravljenog prijatelja. Pa čak i drage ljude iz Beograda, koji su došli u posetu zavičaju.
Danas, kada i sebe i druge ubeđujemo da živimo u petoj brzini, pijac te pomalo vrati u stvarnost. Jer obilje izložene robe te tera da prvo malo razgledaš, pre nego što pitaš za cenu. Istina, novi trgovci su cene po pravilu istakli. Možda zato i nema više onog cenkanja kao nekada, pa nema ni onih pitanja: „Može li jeftinije na veću količinu?”
Moja majka je nekada znala prodavce, znala je odakle dolazi roba. Danas toga više nema, jer robu uglavnom ne prodaju oni koji su je proizveli. Možda se to pomalo zadržalo na odeljenju mlečnih proizvoda.
Ponuda na pijaci je nekada odražavala sezonu. Zauvek ću se sećati da su se prve trešnje prodavale na vezice. Zahvaljujući proizvodnji u plastenicima, pogotovu kad je povrće u pitanju, danas ponekih proizvoda ima tokom cele godine.
Pijac za večnost
Činilo mi se da ću sećanje na čačanski pijac izneti sa više poetike. Jer nisam bio samo kupac, već i prodavac. Setih se da sam negde posle prve godine gimnazije na pijaci prodavao trešnje. Kasnijih godina i breskve.
Svoje umeće u prodaji breskvi i grožđa više sam praktikovao ispred „Slobode”. Tamo se svakog radnog dana, od 13 do 14.30, uspostavljao pijac na kome su ljudi iz okoline prodavali svoje proizvode.
Svih ovih godina otkako tragam za Čačkom koga nema, pokušavam da pišem ne kritikujući ono što je loše ili šta smo izgubili. Već sam naziv mojih tekstova ukazuje na sentiment koji nosim u sebi, na lament nad prošlošću, koja nam se činila, ako ništa drugo, ono različitom od današnjice. U dosadašnjim tekstovima trudio sam se da što manje budem ličan i da moja priča bude zanimljiva svima koji se sećaju nekadašnjeg Čačka. A moguće i onima koji su na bilo koji način vezani za „našu malu varoš”, jer im je ponešto poznato iz priča predaka, rođaka i prijatelja.
Počeo sam da pišem i tekstove na temu „Srbije koje nema”. Počeo sam od nečega što je tu, a za mnoge više nije, Ibarske magistrale. Tražeći poneki podatak ili fotografiju kojom bih ilustrovao istoriju nekadašnje srpske žile kucavice, doživeo sam veliko iznenađenje. Tu i tamo pojave se tekstovi o sudbini magistrale posle otvaranja auto-puta Beograd–Čačak. I onda znatiželjnog čitaoca sačeka salva negativnih komentara. Kao da je Ibarska magistrala kriva za sve ono što se dešavalo na njoj ili oko nje. Zaboravljamo na čoveka koji pretiče na punoj liniji, koji iz kafane izlazi pijan… Ma koliko želeli da pobegnemo od toga, Ibarska magistrala je bila više od puta. Bila je ogledalo jednog vremena i promena čiji je svedok bila.
Ali ovo nije priča o Ibarskoj magistrali.
Čačanske vizure
Usudiću se da kažem da su prve asocijacije na Čačak, Morava, Ovčar i Kablar. Životne staze učine da se ponekad dobrovoljno, a nekad prinudno odreknemo tih simbola.
Morave sam se odrekao dobrovoljno. Izgradnja bazena 1977. godine učinila mi je da mi on bude prihvatljiviji, jer se o Moravi već počelo govoriti kao o zagađenoj reci. A i nestalo je onih mesta na kojima sam se kupao kao dete. U to vreme Čačani će otkriti Kamenicu kao mesto za rashlađivanje i odmor.
Što se tiče Ovčara i Kablara i njihovog gubljenja iz mojih očiju, za to su se postarali drugi. Do odlaska u Beograd, i kasnije za vreme boravaka kod kuće, budio sam se sa pogledom na te simbole Čačka. Oblaci koji su se motali iznad njihovih vrhova nekada su bili nepogrešiv nagoveštaj kiše. Tokom letnjih dana, još od podneva sam pogledao i procenjivao hoće li biti kiše, jer od toga je zavisilo hoće li me otac posle povratka s posla voditi na kupanje. A onda je negde polovinom osamdesetih nestalo mojih jutarnjih pogleda na Ovčar i Kablar. Izgradi se kompleks zgrada poznat kao „Stari Autoprevoz”.
U međuvremenu nestale su i neke druge vizure Čačka, koje su obeležile moje detinjstvo. Naravno, pojavile su se i neke nove. Dođoše one prelomne devedesete, pa i početak novog milenijuma. Čačanske vizure se nisu mnogo menjale, tu i tamo. Najviše se promenio sam centar grada, tačnije, ulica između Trga i Pošte. Umesto porušenih zgrada nikoše nove, pomalo sa idejom da izgledom podsećaju na one pređašnje. Takođe, obnoviše se fasade nekih zaista lepih zgrada. Doduše, njihova namena i vlasništvo izazvaše nemalu polemiku. Ali život je išao dalje.
Zagazismo u novi milenijum
Pomalo neočekivano, početak treće decenije novog veka donese velike promene. Počeše nicati nova zdanja širom grada, naravno sa obaveznim poslovnim prostorom u parteru. Očekivah da će se neko drznuti i ponuditi gradu neki novi arhitektonski izraz, primeren vremenu u kome živimo. Nažalost, sve je nekako neodoljivo podsećalo na socrealizam, a taj stil gradnje je ipak bio otklon u odnosu na takozvanu predratnu arhitekturu.
Ulice koje su posedovale onaj neodoljivi šarm porodičnih dvorišta naprečac postadoše tuneli. Ionako uske ulice postadoše još uže. Zgrade, pored prostora, počeše da zauzimaju i nebo. Čak i Sunce morade da ustukne. Automobili konačno zauzeše i trotoare, ne samo kolovoze.
Zahvaljujući bedemu, još uvek ne dobismo „Čačak na vodi”. Ali ko zna šta nas čeka u budućnosti. Prostor za pešake se značajno poveća, pa tako grad postade oaza behaton-kocki. Pošto aktuelno ime grada, kažu, ima veze sa blatom, možda je trenutak za promenu imena.
Grad izađe na reku, ali ne radi kupanja i odmora, već uživanja. Jer za mnoge je sedenje u kafiću vrhunac hedonizma. Šoljica sa kafom, krigla sa pivom ili još bolje čaša vina pred tobom. I sve to ovekovečeno na Instagramu. Moravski kafići kod brane dobiše konkurenciju u takozvanom „Cvetnjaku”. Ko se još seća da to nije onaj Cvetnjak iz našeg detinjstva, plaža kojoj su mogli da zavide mnogi primorski gradovi. Na njoj su najlepše Čačanke prikazivale svoja preplanula tela. Prikazivanje se nastavljalo u večernjim satima na još jednoj čačanskoj znamenitosti koje nema, Korzou.
Žile kucavice
Čačanske ulice daju posebnu vizuru gradu. Imamo i onih koje su pravi bulevari, što priliči gradu u ravnici. Ali imamo i onih koje vijugaju, pa je jedna od njih dobila naziv Zmijski sokak. Naš su specijalitet ulice koje se sastoje iz više delova.
Jedna od njih je ulica Dragana Vranića: počinje kod nekadašnje Ćuprijice u Kneza Miloša, a završava se kod „Vile Harmonike” u ulici Vojvode Stepe. Kažu da će umesto te zgrade uskoro nići još jedna višespratnica. Ovako nas na prošlost još uvek podseća zarđala tabla na kojoj se nazire slika harmonike, po kojoj je zgrada i dobila ime. Stariji Čačani, pogotovu Paliluci, setiće se da je na drugom ćošku bila metlarska radnja Radomira Stojanovića.
I jedan od potencijalnih čačanskih bulevara, ulica Svetog Save, sastoji se iz više delova. Ali mora se priznati, deo te ulice između Nemanjine i Amidžine izgleda svetski. Samo da je malo čistija. Za to se ipak moraju postarati ljudi.
Izgubljene vizure
Priči nikad kraja, pogotovu kada shvatimo da nam u susretu sa gradom nešto nedostaje. Naročito ako su nas ti prizori vraćali u prošlost koje se rado sećamo. Neko će reći da su važni ljudi, a ne građevine. Ali nemojmo zaboraviti da su i te građevine vezane za ljude, ljude koji su obeležili svoje vreme, a usput i ime našeg grada proneli širom sveta. Možda treba razmišljati o tome da se na novim objektima postave table kojima bi se nove generacije upoznavale sa prošlošću. Jer sećanja blede, čak i kod živih.
Pre neki dan vozim od mosta ka crkvi. To je jedan od onih pogleda, jedna od vizura koju uoči svako ko stiže u grad sa te strane. Odjednom mi nešto zakloni deo crkve. Bilo je to nezavršeno zdanje preko puta ulaza u sud. Pomislih, da li baš sve moramo da pokvarimo? Da li nešto možemo zadržati kao konstantu za sva vremena.
Da ne zaboravim: investitor pomenutog zdanja je čačanska crkvena opština.
Pre neki dan Bora Đorđević uhvati svoj „zadnji voz za Čačak”. Namerno ga ne pominjem po nadimku, jer moja sećanja na njega uglavnom sežu u vreme kada po njemu još nije bio poznat.
Bora Čorba
U to vreme znali smo se iz viđenja, a to se moglo reći za sve učenike Gimnazije. Viđali smo se u hodniku, na odmoru ili na putu do škole. Bore se sećam kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, tik ispod Kabineta za fiziku. Sećam ga se i kada je sa društvom vežbao u Svečanoj sali Gimnazije, dok smo mi u susednoj učionici broj 31 imali probu orkestra. Par puta smo pokušali i nešto zajedno da odsviramo. Inače, Bora je bio jedan od onih koji su se „nabacivali” femme fatale mog odeljenja.
Kao što reče jedan pesnik, naše poznanstvo je dugo pripremano. Kao mali, od svoje bake sam slušao priče o njegovoj baki, poznatoj čačanskoj babici Cvijović. A posle trogodišnje gramatičke torture kod Milosava Jovanovića, na kraju osnovne škole dočekao sam Nerandžu Đorđević, Borinu majku. Bila je to prava relaksacija. Možda sam zahvaljujući tome otkrio svoje spisateljsko umeće: na temu muzičkog dela koje je ostavilo utisak napisao sam svoje impresije o Smetaninoj „Vltavi”. Bio je to prvi tekst čijim sam sadržajem i sam bio zadovoljan.
Čačak u mislima
Boru ću ponovo sresti kao člana grupa „Zajedno” i „Suncokret”. Obe grupe će svoje mesto na muzičkoj sceni tražiti kroz nastupe u Klubu studenata tehnike. U to vreme bile su popularne pesme „Vizija” i „Goro moja” grupe „Zajedno”. Za one koji pamte ta vremena, za „Viziju” je Bora napisao muziku, a „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, komponovao je moj malo stariji kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.
Grupa „Suncokret” je definitivno promovisala Boru kao muzičara. „Suncokret” je pomalo bila i čačanska grupa: pored Bore, u njoj će kasnije svirati i Miodrag Bata Sokić i Ljubinko Milošević. Bata Sokić će u osnovačkim danima biti neizbežni solista na harmonici na koncertima u čačanskoj Muzičkoj školi, a Ljubinko je bio jedan od članova generacije iz pedeset treće. Ako se setimo da je otac Gorice Popović, Mojsije, bio rođeni Čačanin, eto veze između „Suncokreta” i Čačka.
Pre nego što će postati Bora Čorba, poslednji put ću ga videti u proleće 1977. godine, u okviru tada popularnog „Električar relija”. Našalih se sa njim da nije baš uspešan u hvatanju punoglavaca, naime, trebalo je da učesnici u okviru jednog od zadataka uhvate što više punoglavaca u jezeru na izletištu Trešnja.
Slika na omotu ploče grupe “Rani mraz”
Te jeseni nakratko postade član grupe „Rani mraz”. Na tu grupu i njihovu pesmu „Računajte na nas” dugo će me podsećati mural na staroj ciglani u ulici Veljka Dugoševića, napravljen za potrebe izrade omota ploče.
Pogledaj dom svoj, anđele
A onda je stigla „Riblja čorba”. Bora je postao pravi roker.
Za sebe ne mogu reći da sam a priori ljubitelj rok muzike. To ne znači da mi se neke kompozicije sa tim predznakom ne sviđaju. U tom pogledu bliže mi je „Bijelo dugme” od „Riblje čorbe”, kao što su mi bili bliži „Bitlsi” od „Roling stounsa”. Dozvolićete, to je stvar ukusa.
Boru sam cenio kao pesnika. I to pesnika koji je bio direktan u svom izrazu. Kod njega nije trebalo mozgati šta je pesnik želeo da kaže. Valjda su ga zato i voleli. Možda je izuzetak „Pogledaj dom svoj, anđele”, svako ju je tumačio na svoj način, pa je valjda zato bila i ostala vanvremenska. Čudno je da se u ovim danima oproštaja niko nije setio reči književnika Aleksandra Popovića, koji ga je nazvao našim najboljim pesnikom ulične poezije.
Omot za ploču “Riblje čorbe”
Poslednjih dana mnogi su ga svojatali. Posebno oni koji su dokazivali kako su mu bili prijatelji. Čiji je zapravo bio, samo je on znao.
Prema najavama, Bore bi u Čačku trebalo da bude više nego ranije, dobiće ulicu i spomenik, a usput je i deo čačanskog groblja pretvoren u Aleju zaslužnih građana. Neće valjati ako njegov odlazak izazove nedoumice, da ne kažem podele. On je sebi svojim pesmama podigao dostojan spomenik. Nemojmo dozvoliti da se nad njim nadvije veo zaborava.
Ono što su mnogi sa indignacijom odbijali, izgleda da se desilo, ponovno ujedinjenje Jugoslavije. Radi se samo o simboličkom zajedništvu, koje prevazilazi i okvire nekadašnje zajedničke države. Ali pokazuje da na svetu postoji dovoljno zajedničkih tačaka koje ljude mogu da ujedine.
Da ne bi bilo nedoumice, govorim o pozivu da se danas, 31. januara 2025. godine, bojkotuju veliki trgovinski lanci. Optuženi su da su međusobnim dogovorom postigli da cene u njihovim prodavnicama budu visoke, što im omogućava veliku, a neopravdanu zaradu. Ono što nam je potrebno, predlaže se, treba nabaviti u onim pomalo zaboravljenim radnjama u komšiluku. Osokoljeno relativno dobrim odzivom građana, udruženje potrošača je poziv i ponovilo, predloživši da se bojkot održi i od 10. do 14. februara.
Ova situacija me vrati u detinjstvo, kada nije bilo savremenih supermarketa. Kada su se namirnice nabavljale u takozvanim radnjama kolonijalne robe. Takva jedna radnja postojala je u mom neposrednom komšiluku; da bih iz svog dvorišta došao do nje, trebalo je da pređem mostić kojim je ulica premošćavala kanal.
Novotarije
Početkom šezdesetih godina, u prizemlju novosagrađene zgrade u Kuželjevoj ulici, trgovinsko preduzeće „Partizan” otvorilo je prvu samoposlugu. Bila je to velika novost za građane. Više nije bilo proizvoda koji su se prodavali na meru, osim takozvane delikatesne robe, odnosno suhomesnatih proizvoda. Takođe, proširen je i asortiman.
Za Prvi maj 1963. godine u Čačku je otvorena prva robna kuća, takođe preduzeća „Partizan”. To je već bio kulturološki šok, jer je na jednom mestu mogla da se kupi roba zbog koje se ranije moralo obići nekoliko prodavnica.
Ali to i dalje nije imalo značajniji uticaj na klasičnu trgovinu, jer su pojedine specijalizovane prodavnice po pravilu nudile širi asortiman. Tokom šezdesetih i sedamdesetih jedina vidljivija promena u navikama kupaca odnosila se na kupovinu odeće: konfekcija i gotovi odevni predmeti sve više su potiskivali takozvanu metražnu robu.
Krajem osamdesetih pojaviše se male prodavnice, takozvane piljarnice, koje su pored kolonijalne robe nudile i voće i povrće. Taj tip prodavnica bio sam već upoznao dok sam živeo u Beogradu. Takve su, na primer bile male prodavnice trgovinskog preduzeća „Jabuka”.
Piljarnice postadoše dominantan vid prodavnica tokom devedesetih, kad je bila u pitanju nabavka proizvoda za svakodnevnu upotrebu. Pandan njima, kad su u pitanju obuća i odeća, postadoše butici. U njima se prodavala prevashodno roba iz uvoza, neretko švercovana, a često i kradena, posebno po Italiji. Bio je to dug koji su trgovina, ali i građani morali da plate nastupajućoj tranziciji. Da li zato što naša tranzicija još uvek traje ili iz nekog drugog razloga, tek piljarnice i butici opstaju. Pogotovu piljarnice, jer ih ima gotovo na svakom ćošku, pa je nekako ugodno skoknuti do njih, čak i u papučama.
Novi milenijum donese takozvane tržne centre, koji bi mogli da se nazovu savremenim robnim kućama. Samo se sada radilo o objektima koji su objedinjavali čitav niz malih radnji specijalizovanih za prodaju određenih vrsta proizvoda, često poznatih proizvodnih marki. U okviru tržnih centara po pravilu postoje i odeljenja za prodaju namirnica.
Izazovi
Tranzicija donese propadanje poznatih trgovinskih preduzeća. Zahvaljujući tome, u Čačku nestadoše „Partizan” i „Stjenik”. Bili su toliko moćni trgovački igrači da u Čačku nikada nije otvorena robna kuća beogradskih „Robnih kuća”.
Supermarket “Interex” u Preljini
Prvi supermarket u Čačku, tačnije u Preljini, otvorila je firma „Interex”, franšiza francuskog trgovinskog lanca „Intermarché”. U isto vreme postojao je i domaći supermarket firme „Visol”; nažalost, nije izdržao utakmicu sa nadolazećom konkurencijom. A to je pre svega bio slovenački „Merkator”, koji je tržni centar u Čačku otvorio 2005. godine.
Tržni centar “Mercator”
I pored početnih dobrih rezultata, privredna kriza uticala je da brend „Merkator” bude zamenjen brendom „Roda”. Kada sam bivšeg studenta, tada rukovodioca u tržnom centru, pitao za razloge te promene, odgovorio mi je: „Menadžment u Novom Sadu je zaključio da građani Čačka više nemaju kupovnu moć da bi kupovali u Merkatoru.”
Trgovinsku sliku Čačka upotpuniće kasnije supermarketi Maxi belgijskog lanca „Delhaize”. Njihov najveći objekat je Mega Maxi, nekadašnji Tempo u blizini železničke stanice. Da se predstavi Čačanima nije propustio ni domaći lanac DIS. Konačno, u Čačak stiže i nemački Lidl. Treba pomenuti da u blizini osnovne škole „Ratko Mitrović” postoji i supermarket ruskog lanca „Svetofor”. Pored njih, u Čačku postoje i prodavnice lokalnih preduzeća MD Produkt 92 i Harizma Pro Team.
Zanimljivu pojavu na čačanskom trgovačkom nebu predstavljaju prodavnice firme KMN. One zaslužuju mnogo više od par rečenica. Za sada ću reći samo ovo: odrastao sam na kajmaku koji je pravila moja baka. A onda sam imao priliku da upoznam kvalitet kajmaka koji je pravila moja tašta. Iskreno sam mislio da takav kajmak niko ne pravi i da više neću jesti kajmak kada ona prestane da ga pravi. Ali kada sam probao „Mladi Julin kajmak”, koji se prodaje u KMN, ipak sam morao da promenim mišljenje. Naravno, nije to kajmak za poređenje sa taštinim, ali bar je standardnog kvaliteta.
Ponešto još ima
U ovoj pisaniji o Čačku koga nema uglavnom sam se sećao onoga čega više nema u gradu na Moravi. Ovoga puta sam pomalo odstupio od toga, jer sam prikazao i ono što danas baštine Čačani.
Sigurno ima onih kojima nedostaje ono nekadašnje kupovanje potrebnih namirnica na početku meseca. Bila je to prilika da se u spisak ugura i neka mala lična želja, najčešće dve štangle čokolade za kuvanje, jer se ona mlečna tek pojavljivala i pomalo je bila luksuz. Odlazak u današnje supermarkete nužno zahteva da se ponese spisak, jer izazovi koji stoje u rafovima lako skliznu u kolica, a onda se čudimo što je račun podugačak.
Kada je polovinom devedesetih u susednom dvorištu otvorena piljarnica, radila je dvadeset četiri sata. Bilo je to vreme kada nam društvene mreže još nisu bile zamenile porodična druženja. Kada bi stigli gosti, pošto bih utvrdio šta bi želeli da piju, odlazio sam u piljarnicu u kupovinu. Po pravilu su se bunili, dok im ne bih objasnio da nam je ostava udaljena isto koliko i piljarnica, i da zbog toga obično ne nabavljam piće unapred.
Već duže vremena kupujem u supermarketima. Uglavnom pratim takozvane akcije; ponekad zaista bude nešto jeftinije. Ali zbog onog nepostojećeg spiska uglavnom kupim i ono što nisam planirao, pa mu sve dođe na isto. Možda bojkot, kome ću se pridružiti, donese malo promene u navikama.
U ulici Filipa Filipovića, takoreći u strogom centru grada, gradi se jedna ružna građevina. Čak i one zgrade koje su nikle u doba socijalizma, a nalaze se u istoj ulici, imaju neki arhitektonski pečat. A u blizini se nalaze i zdanja za koja se stvarno može reći da su građevinski simboli Čačka — Pušeljića kuća i zgrada Pošte.
“Pušeljića” kuća
Zgrada Pošte je prvo modernističko zdanje u Čačku, napravljeno 1938. godine. Arhitekta Jovan Ranković je koncept polukružnog zdanja primenio i na jednoj mnogo poznatijoj građevini, Domu sindikata u Beogradu. Pošta je i primer građevine na kojoj je pokazano da se nadgradnja može uraditi na pravi način. Samo kad se hoće. Šezdesetih godina prošlog veka zgradi je dodat još jedan sprat u istom stilu; jedina razlika bila je u neznatnoj nijansi veštačkog kamena kojim je obložena fasada.
Zgrada pošte u Čačku
U pešačkoj zoni nalazi se zdanje hotela „Beograd”, građeno za istu namenu — samo se hotel tada zvao „Kren”, po porodici koja ga je sagradila. Otvoren je 1. januara 1900. godine i praktično nije menjao delatnost punih sto dvadeset pet godina. Rekonstrukcijama, pa i onom najvećom iz sedamdesetih godina, očuvan je izgled originalne fasade.
Hotel “Beograd”
Od starih zdanja u Čačku svakako treba pomenuti zgrade Gimnazije, Načelstva i Ekonomske škole. Izgradnja Gimnazije započeta je 1912. godine, ali je prekinuta zbog Prvog svetskog rata; nastavljena je 1924. i konačno završena 1927. godine. Projekat je uradio arhitekta Dragutin Maslać.
Zgrada Arhiva – nekadašnje Okružno načelstvo
Zgrada Okružnog načelstva podignuta je 1875. godine. Objekat ima prizemlje i sprat i bio je namenjen za smeštaj Okružnog načelstva i Okružnog suda. Danas se u njemu nalazi Međuopštinski istorijski arhiv. Skver na kome se nalaze pomenuta zdanja upotpunjuje crkva Vaznesenja Gospodnjeg. Pretpostavlja se da potiče iz dvanaestog veka i da ju je sagradio župan Stracimir, brat Stefana Nemanje.
Ono što drugi nemaju
Čačak je poznat kao rodno mesto slikarke Nadežde Petrović. Na nju nas podsećaju spomenik ispred zgrade Gimnazije, rad Ivana Meštrovića, i galerija „Nadežda Petrović” preko puta Narodnog muzeja.
Meštrovićev spomenik Nadeždi Petrović
Čačanski Narodni muzej nalazi se u Gospodar Jovanovom konaku, sagrađenom 1835. godine. Na njemu se nalazi jedini sačuvani originalni grb autonomne Kneževine Srbije. Ne zna se tačno ko je osmislio i naslikao likovno rešenje grba — bili su to ili slikar Uroš Knežević ili prota Janko Mihailović Moler. Rodom iz dragačevskog sela Negrišori, Moler je bio i jedan od starešina iz Drugog srpskog ustanka.
Na čačanskom groblju nalazi se jedinstvena Spomen-kosturnica poginulim ratnicima 1912–1918, poznata i kao Spomenik ratnicima četiri vere. Na spomeniku su uklesani simboli četiri verske zajednice — pravoslavne, katoličke, islamske i jevrejske. Po zamisli čačanskog inženjera Isidora Janjića, sagradio ga je kamenorezac Frančesko Berbelja, otac poznatog vajara Oskara Berbelje. Stariji Čačani setiće se kamenorezačke radnje Frančeska Berbelje, preko puta nekadašnjeg bioskopa „Prag”. Porodica Berbelja će, iako doseljenici, ostaviti značajan trag u Čačku na početku dvadesetog veka.
Spomenik Četiri vere na groblju u Čačku
Ovim ću završiti priču o simbolima Čačka. Ostalo je još mnogo toga što nisam pomenuo — neka nešto ostane i za novu priču o Čačku koga više nema. Sigurno je da mnoga značajna mesta nisam pomenuo, što će pažljivi čitalac primetiti, a možda i zameriti. Zato se izvinjavam svima koji misle da sam nešto propustio. Srećna je okolnost što se sve to može ispraviti.
