Čačani u senci

Poslednja dva meseca bavio sam se Čačkom, ali na pomalo drugačiji način. Gotovo slučajno naišao sam na Fejsbuk grupu Čačak kroz vreme, u kojoj članovi objavljuju fotografije, uglavnom starog Čačka. Potrudio sam se da dam svoj doprinos: ne samo objavljujući fotografije koje posedujem, već i komentarišući sadržaj objavljenih. Pri tome sam se trudio da dam osvrt na istoriju mesta prikazanog na fotografijama, ali i da pomenem ljude koji su bili vezani za njih.

Pokušavajući da se setim što više detalja, uočio sam da mnogo toga što je važno za istoriju našeg grada i dalje ostaje u senci. To su uglavnom ljudi i događaji vezani za njih. Jer iza svakog plota, svakog zida ili prozora kriju se ljudi sa svojim sudbinama, ljubavima i tugovanjima. A možda su se iza njih odigravali i kakvi važni istorijski događaji. A pošto istorija, poput Morave, stalno menja tok, možda smo ponešto i namerno zaboravili. Ili nema onih koji bi ranije zaboravljene događaje ponovo izveli na svetlost dana.

Neki su ovde samo rođeni, ili ih za Čačak vezuju preci. Druge je u Čačak doveo posao. A mnogi su iz istog razloga otišli dalje. Zbog toga se i moglo desiti da smo sreli ili upoznali ljude nesvesni da ih nešto vezuje za Čačak. Među tim „anonimnim” Čačanima ima puno poznatih ličnosti iz različitih oblasti društvenog života. Pokušaću da zagolicam vašu maštu i sećanje, pa da i sami potražite one kojima je Čačak zajednički imenitelj, a nekako su ostali u senci, iako zaslužuju da ih pominjemo.

Čačani po precima

Tačno pre četiri decenije Ljubiša Ristić je za novu 1984. godinu postavio mjuzikl „Tajna Crne ruke”. Premijera je održana 31. decembra 1983. godine, sa početkom u 21 sat, i trajala je do pred samu ponoć, pa je zbog vremena održavanja u podnaslovu stajalo „ili doček nove 1984. godine”. Nisam prisustvovao premijeri, ali sam imao priliku da nekoliko prethodnih večeri prisustvujem probama, pa i onoj koju su zvali generalna. Zanimljivo je kako sam bio u prilici da prisustvujem ovim događajima, ali to je neka druga priča.

Ova predstava ima veze sa Čačkom po više osnova. Prvi je što je scenario za nju napisao Puriša Đorđević. A drugi je što sam tada dobio potvrdu o čačanskom poreklu dve poznate osobe.

Prva je Ljuba Tadić, koji u predstavi glumi Nikolu Pašića i pri prvoj pojavi na sceni izgovara reči koje ukazuju na njegovo čačansko poreklo. Otac mu je bio rođeni Čačanin, a deda poznati čačanski brica. Kuća porodice Tadić i danas postoji, u Učiteljskoj ulici odmah pored Dečjeg dispanzera. U vreme kada sam išao u Muzičku školu, koja je bila u zgradi Doma učenika, tačno preko puta je živela starija gospođa koju su zvali Butra i za koju sam znao da je Ljubina tetka; par puta me je nastavnik solfeđa slao da je poslušam.

U postojanje neke tajne veze Ljube i Čačka lično sam se uverio posle one čuvene utakmice sa Borcem iz Banjaluke, koju je naš Borac izgubio, ostajući tako bez igranja u Prvoj ligi. Idući kroz gradski park, svojim zvonkim glasom nije se ustručavao da komentariše ishod utakmice.

U okviru iste predstave glumica Gorica Popović pominje svog oca Mojsija Popovića, takođe Čačanina. Još jedna poznata ličnost, osvedočena Kragujevčanka, ali sa čačanskim korenima.

Ovde su rođeni ili ih doveo posao

Oni koji su studirali prava u Beogradu u posleratnom periodu, do početka osamdesetih godina, upoznali su profesora rimskog prava Dragomira Stojčevića. Rođen je u Čačku 1913. godine, u ulici Kneza Miloša; kuća, danas na broju 74, još uvek postoji. Otac Đorđe Stojčević, koji je posrbio prezime, bio je profesor muzike u čačanskoj Gimnaziji. Profesor Stojčević je imao dve starije sestre, od kojih je Milica takođe bila profesor u Gimnaziji. U međuvremenu kuća je porušena, jer su sadašnji vlasnici našli zajednički jezik sa investitorima i sada se na mesto kuće gradi višespratnica.

Milica je bila udata za dr Aleksandra Franića, koji je između dva rata bio sudski pripravnik u Čačku. Kao komunista uhapšen je 1939. godine. Tokom rata bio je na visokim političkim funkcijama u partizanima i član jugoslovenske delegacije na osnivanju Ujedinjenih nacija u San Francisku. Posle rata je živeo u Zagrebu i Grubišnom Polju, baveći se advokaturom. Upoznao sam ga sredinom sedamdesetih godina, kada je dolazio u Beograd da poseti tamošnje prijatelje.

Direktor „Slobode” u periodu 1949–1951. bio je Šime Bjeliš. U Čačku će živeti sa porodicom, suprugom Verginom i decom, Slobodankom i Aleksom. Pola veka kasnije, mališan koji se od Čačka seća gradskog parka i bedema biće u dva mandata rektor Sveučilišta u Zagrebu.

Ima ih još

Pokušah da nas podsetim na neke već znane, ali i ponekog nepoznatog Čačanina. Poneko će osporiti dodeljivanje ovog prideva svima koji imaju neku vezu sa Čačkom. Pogotovu su zanimljive ličnosti koje je posao, ili posao njihovih roditelja, vezao za Čačak. Zvuči pomalo paradoksalno, ali takvih pripadnosti Čačku, ali i drugim sredinama, nekada je bilo mnogo više. Jer su državni nameštenici često premeštani unutar države po potrebi službe: učitelji, profesori, sudije, policijski službenici, opštinski i sreski načelnici.

Malo ko, na primer, zna za Anđu Koljević. Polovinom devetnaestog veka njen otac je bio predsednik opštine u Čačku. Mnogi se ne sećaju ni predsednika opštine, a kamoli njihovih ćerki. Međutim, Anđa Koljević je bila udata za Pantu Lunjevicu i bila je majka kraljice Drage.

Znam da je ovo samo kap u moru ličnosti kojih bismo mogli da se setimo. Nažalost, i onih dobro poznatih se često setimo samo povodom praznika i jubileja. Sve te ličnosti i ono što su dobro učinile, a možda i nešto loše, deo su genetskog koda svake sredine.