Zadnji voz za Čačak

Pre neki dan Bora Đorđević uhvati svoj „zadnji voz za Čačak”. Namerno ga ne pominjem po nadimku, jer moja sećanja na njega uglavnom sežu u vreme kada po njemu još nije bio poznat.

U to vreme znali smo se iz viđenja, a to se moglo reći za sve učenike Gimnazije. Viđali smo se u hodniku, na odmoru ili na putu do škole. Bore se sećam kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, tik ispod Kabineta za fiziku. Sećam ga se i kada je sa društvom vežbao u Svečanoj sali Gimnazije, dok smo mi u susednoj učionici broj 31 imali probu orkestra. Par puta smo pokušali i nešto zajedno da odsviramo. Inače, Bora je bio jedan od onih koji su se „nabacivali” femme fatale mog odeljenja.

Kao što reče jedan pesnik, naše poznanstvo je dugo pripremano. Kao mali, od svoje bake sam slušao priče o njegovoj baki, poznatoj čačanskoj babici Cvijović. A posle trogodišnje gramatičke torture kod Milosava Jovanovića, na kraju osnovne škole dočekao sam Nerandžu Đorđević, Borinu majku. Bila je to prava relaksacija. Možda sam zahvaljujući tome otkrio svoje spisateljsko umeće: na temu muzičkog dela koje je ostavilo utisak napisao sam svoje impresije o Smetaninoj „Vltavi”. Bio je to prvi tekst čijim sam sadržajem i sam bio zadovoljan.

Čačak u mislima

Boru ću ponovo sresti kao člana grupa „Zajedno” i „Suncokret”. Obe grupe će svoje mesto na muzičkoj sceni tražiti kroz nastupe u Klubu studenata tehnike. U to vreme bile su popularne pesme „Vizija” i „Goro moja” grupe „Zajedno”. Za one koji pamte ta vremena, za „Viziju” je Bora napisao muziku, a „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, komponovao je moj malo stariji kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokret” je definitivno promovisala Boru kao muzičara. „Suncokret” je pomalo bila i čačanska grupa: pored Bore, u njoj će kasnije svirati i Miodrag Bata Sokić i Ljubinko Milošević. Bata Sokić će u osnovačkim danima biti neizbežni solista na harmonici na koncertima u čačanskoj Muzičkoj školi, a Ljubinko je bio jedan od članova generacije iz pedeset treće. Ako se setimo da je otac Gorice Popović, Mojsije, bio rođeni Čačanin, eto veze između „Suncokreta” i Čačka.

Pre nego što će postati Bora Čorba, poslednji put ću ga videti u proleće 1977. godine, u okviru tada popularnog „Električar relija”. Našalih se sa njim da nije baš uspešan u hvatanju punoglavaca, naime, trebalo je da učesnici u okviru jednog od zadataka uhvate što više punoglavaca u jezeru na izletištu Trešnja.

Te jeseni nakratko postade član grupe „Rani mraz”. Na tu grupu i njihovu pesmu „Računajte na nas” dugo će me podsećati mural na staroj ciglani u ulici Veljka Dugoševića, napravljen za potrebe izrade omota ploče.

Pogledaj dom svoj, anđele

A onda je stigla „Riblja čorba”. Bora je postao pravi roker.

Za sebe ne mogu reći da sam a priori ljubitelj rok muzike. To ne znači da mi se neke kompozicije sa tim predznakom ne sviđaju. U tom pogledu bliže mi je „Bijelo dugme” od „Riblje čorbe”, kao što su mi bili bliži „Bitlsi” od „Roling stounsa”. Dozvolićete, to je stvar ukusa.

Boru sam cenio kao pesnika. I to pesnika koji je bio direktan u svom izrazu. Kod njega nije trebalo mozgati šta je pesnik želeo da kaže. Valjda su ga zato i voleli. Možda je izuzetak „Pogledaj dom svoj, anđele”, svako ju je tumačio na svoj način, pa je valjda zato bila i ostala vanvremenska. Čudno je da se u ovim danima oproštaja niko nije setio reči književnika Aleksandra Popovića, koji ga je nazvao našim najboljim pesnikom ulične poezije.

Poslednjih dana mnogi su ga svojatali. Posebno oni koji su dokazivali kako su mu bili prijatelji. Čiji je zapravo bio, samo je on znao.

Prema najavama, Bore bi u Čačku trebalo da bude više nego ranije, dobiće ulicu i spomenik, a usput je i deo čačanskog groblja pretvoren u Aleju zaslužnih građana. Neće valjati ako njegov odlazak izazove nedoumice, da ne kažem podele. On je sebi svojim pesmama podigao dostojan spomenik. Nemojmo dozvoliti da se nad njim nadvije veo zaborava.